RADIO TELEVIZIJA CRNE GORE
Zabavno humoristička serija
Reditelj Radoslav Stanišić
MALO PARA, PUNO ŽELJA
Prva epizoda
autor scenarija: Željko Hubač
reditelj: dr Radoslav T. Stanišić
Uloge:
BABA RADA
JAKOV
JELICA
BATKO
BILJANA
POŠTAR VELIZAR
KONOBAR
ĆAJO
1. ENT. KUHINJA - JUTRO
(Porodična kuća stare podgoričke familije Balević. Kuća na kojoj se prepoznaje vremešnost, u svakom smislu. Stilski koherentna, zanimljiva, ne baš pretjerano očuvana. Rano, rano jutro. Kuhinja. Baba Rada prži priganice i viče put sobe.)
BABA RADA: ‘Ajde Batko, vrijeme ti je da se dižeš! Ko rano rani dvije sreće grabi, plus mu je dan duži. ‘Ajde!
BATKO: Dobro, Rado, čuo sam.
BABA RADA: Znam da si čuo, al' ti dok čuješ, pa dok reaguješ meni će usta da se osuše. Veliš, priča baba, vjetar nosi i nikom ništa.
BATKO: ‘Oli me puštit jutros!
BABA RADA: Spušti ti obje noge na patos...
BATKO: Ućuti malo, molim te.
BABA RADA: Neću da ćutim, kazao si mi da ujutru pričam k’o navijena, dok ne poludiš i od muke ne ustaneš...
BATKO: Zaboravi šta sam ti rek'o.
BABA RADA: Jes', pa posle Batko kasni na fakultet zato što mu je baba sklerotična, zaboravlja, a ko je sklerotičan njega u starački dom. Baš bi ti se majka naśekirala zbog tog “iznenadnog” stambenog proširenja.
(Otvaraju se spoljnja vrata. Ulazi Biljana, prilično priglupa đevojka, kućna pomoćnica, student Više frizerske škole. Kratak opis iz baba Radinog ugla - ćurka.)
BABA RADA: Stiže li ti, Biljo, đe si više! Ko po smrt da sam te poslala, a ne na pijacu.
BILJANA: Makse, gazdarice, spisak vam je ko zvanice za trodnevnu svadbu. Para malo, želja mnogo...
BABA RADA: Koliko god da ti dam, tebi je uvijek malo.
BILJANA: Triput sam obigrala pjacu da nađem jevtinije, noge su mi k’o da nisu moje...
BABA RADA: Važno da su ti na zemlji.
BILJANA: A đe bi bile...
BABA RADA: Sunčala bi ti tabane povazdan, da ja ne pazim... Daj ceger ovamo.
(Biljana daje ceger Baba Radi. Ova vadi iz cegera sredstvo za pranje sudova.)
BABA RADA: Jesi ovo (pokazuje na sredstvo za pranje sudova) pazarila u (ime marketa koji je će biti sponzor).
BILJANA: Jok ja.
BABA RADA: Jok ti!?
BILJANA: Zaboravila sam...
BABA RADA: Pa, kad ti je mozak k’o zukva.
BILJANA: Sjutra ću da idem tamo, obećavam.
BABA RADA: A što ću do sjutra da popijem ovi deterdžent, sukleto žgoljava. Ne štedi se šetanjem suknjice po pijaci, no mozgom.
(Baba Rada, vadeći namirnice, naiđe na dvije kutije nekog proizvoda iz programa Zdrave hrane – potencijalni sponzor)
BABA RADA: Što ti je ovo?!
BILJANA: Zdrava hrana, to vam je snaha tražila.
BABA RADA: Ovo zrnevlje! Sine, sine, šta si oženio, nesrećo majkina. A i ti, Biljo, kakva si to kućna pomoćnica kad se moj Jakov i ne okrenu za tobom, a kamo li nešto više. (obraće se Bilji)
BILJANA: Baba Rado, sram vas bilo. Nisam vam ja tamo neka laka...
BABA RADA: Laka ili teška, žensko si! Vrcni se malo, neće ti kruna s glave pasti.
BILJANA: Šta vi hoćete od mene?
BABA RADA: Ja od tebe, k’o za stvarno, neću ama baš ništa. Al’ hoću ko za kaobajagi, samo da izgleda da ima nešto, da joj zagorčam život, makar stoti dio onoga što je ona meni, otkako mi se u kuću uvukla.
BILJANA: Vi se šalite...
BABA RADA: Šalim se, šalim, al’ mi prija šala...
(Baba Rada osjeti kako duva promaja.)
BABA RADA: Odakle ta promaja. Nisi valjda ostavila otvorena ulazna vrata?
BILJANA: Joj, i to sam zaboravila...
BABA RADA: Za promaju...
BILJANA: Ne, za poštara. Zbog njega sam ostavila vrata.
BABA RADA: Zbog našeg Velizara?
BILJANA: Eno ga, zalijepio se za dovratnik, neće prag da prekorači i samo nešto palamudi.
BABA RADA: Šta reče to? Pala...
BILJANA: Palamudi. To vam je naški izraz kad neko priča nešto što ne razumijete. Je l’ me razumijete?
BABA RADA: A jes’ vam izraz, spram krajolika. E, šta sve neću od tebe da čujem... (Viče prema vratima.) Velizare, ‘oj Velizare, opet si pijan, a?! Ulazi unutra i zatvaraj vrata da ti ja ne dolazim tamo. Čuješ li me!?
BILJANA: Nema sile da ga dozovete.
BABA RADA: E, ludaka ... Pripazi na priganice.
2. ENT/EXT. HODNIK, ULAZNA VRATA - DAN
(Baba Rada ode u hodnik. Na ulaznim vratima poštar Velizar, vazda znojav, neuredne uniforme. Drži nekakvu debelu knjigu u ruci i čita.)
VELIZAR: Dobro jutro, gospođo, da li je ovo kuća porodice Balević?
BABA RADA: Jok, nego je dvorac iz Halea. Što se praviš lud, ko da ne znaš đe dvadeset godina poštu raznosiš.
VELIZAR: Molim vas da mi odgovorite ne pitanje, gospođo, ili ću u suprotnom morati da postupim po novom kodeksu ponašanja naše službe...
BABA RADA: Ma daću ti ja kodeks, ulazi unutra, ubi promaja!
VELIZAR: Dakle, vi odbijate da mi potvrdno odgovorite na postavljeno pitanje. U tom slučaju, moraću od stručne službe da tražim potvrdu adrese.
BABA RADA: Velizare, jesi li ti od jutros bunjike jeo, il’ si sinoć mozak popio?
VELIZAR: Nisam ja konzumirao nikakve bunjike, a još manje alkohol. Ja poštujem propis, a u ovom novom propisu lijepo piše: prilikom posjete stranci - “stranka” to ste vi, ako se ne varam - obavezni ste da ljubazno, sa osmjehom, pitate da li je to adresa koja vam je potrebna. (Baba Radi.) Jesam li ja tako kako piše postupio? Jesam. Možete gospođo i da uporedite sa ovom kvalitetnom ilustracijom, potvrde radi, da ne budu posle nekakve pritužbe...
(Velizar pokazuje ilustraciju nasmijanog poštara iz knjige, namješta se u odnosu na sliku kao prema ogledalu.)
VELIZAR: Šta dalje piše: u slučaju da vas stranka ignoriše, prelazite na pravilo 25, str 419. A pomenuto pravilo ima tri opcije: a). ako je stranka agresivna, brze se udaljite i obavijestite najbližu stanicu policije. b). ako stranka ima oštećen sluh, upotrijebite alternativne metode komunikacije - vidi primjere od 56 do 69...
(Velizar pogleda u Baba Radu, pa u priručnik, i naglo divlje zaurla, da se Rada prepadne.)
BABA RADA: Idiote!
VELIZAR: Na zvučne nadražaje vidim reagujete, dakle to otpada, i evo ga - c). u svakom drugom slučaju obratite se stručnoj službi za potvrdu adrese. E, to su ovi sa kompjuterima, na taj kurs tek treba da idem. Malo su mi odebljali prsti za tipke, k’o palamari...
BABA RADA: Da ti je mozak odebljao ko ti tvoji palamari... Odakle ti te gluposti, Velizare, Boga ti?
VELIZAR: Autor ovog dragocjenog priručnika je Evropska ekspertska asocijacija za usavršavanje PTT komunikacija. Promjene gospođo, promjene...
BABA RADA: (Njuši po vazduhu.) E, zagoreće mi zbog tebe, baksuze, doručak. (Vikne ka kuhinji.) Biljana, gledaš li ti te priganice?
BILJANA: Gledam!
BABA RADA: Osim što gledaš, radiš li im još nešto?
BILJANA: Obrćem ih... ( Vrisak.)
VELIZAR: Što to bi?
BABA RADA: Opet! Ispekla se, šta bi bilo... Bože, što si me osudio da starost provedem okružena kretenima. A ti Velizare, ili ulazi, il’ mi daj šta imaš za mene s praga, inače će mi ostati đeca gladna, a kućna pomoćnica sakata.
VELIZAR: Dobro jutro, gospođo, da li je ovo kuća porodice Balević?
BABA RADA: Ma da ideš ti u pizdu materinu, znaš!
(Baba Rada zalupi vrata i krene ka kuhinji. Biljana unezvereno traži teglu sa melemom. Baba Rada ugleda izgorele priganice. Dim)
3. ENT. KUHINJA - DAN
BABA RADA: Eto ti ga na! Znala sam da će da ti zagore. E, kakva si, šest ovaca da ti dam da čuvaš, devet bi ih izgubila...
BILJANA: Je l’ u špaizu? (Misli na melem, p.a.)
BABA RADA: Vidjela si da nije u furuni.
BILJANA: U špajizu je, sigurno je u špajizu. Evo ga! Uf...
BABA RADA: ‘Ajde vrišti još malo, života ti, ovi uspavani od tvog glasa ako ne poustaju, neće ni od čega.
(Biljana maže melem na opekotinu i vrišti, onako na sav glas.)
BABA RADA: Batko ustaj! Oće Bilja da nam presvisne od vriske!
(Dolazi Batko. U pižami je, samo što se probudio.)
BATKO: Baba, ti nisi normalna. Opet ‘ćeraš Bilju da izigrava sirenu.
BABA RADA: (Bilji.) Obustavi uzbunu.
BILJANA: Zloupotrebljava me...
BATKO: Baba, stvarno nisi normalna. Baš će ETF da se sruši ako mu ja danas ne dođem...
BABA RADA: Dabome da nisam normalna. I ti ne bi bio normalan da svako jutro moraš da izigravaš telal-budilnik. Ako misliš da je meni životni san bio da po Podgoričkim ulicama dobošarim, onda se grdno varaš...
BILJANA: Zato mene ćerate...
BABA RADA: Ti da ćutiš! (Batku) A ti, idi umij se i skini tu čekrnju sa lica da te baba lijepo poljubi i nahrani. Gledaj kakav si, sav si mi se usukao.
BATKO: Kad sam na maminoj dijeti...
BABA RADA: Kakva crna dijeta, četiri koske od tebe ostale, spremila je tebi baba priganica pa još i sa sirom, a posle ćeš i meda, da zasladiš. Da mi fino jede, babino čedo.
BATKO: Rado, ne pravi mi frku na šte srce, no mi sipaj onaj kornfleks...
BABA RADA: Kukuruz da zobeš, ‘oli da mi se razboliš. U konja ’oće da te pretvori ta tvoja luda majka, koza jedna... Uzjahala je ta jarca, rogove mu ne ispušta...
(Batko odlazi u kupatilo. U kuhinju ulazi Radin sin, Batkov otac, Jakov.)
JAKOV: Je l’ da mekećem, il’ da lonče mećem...
BABA RADA: Blago kući u kojoj domaćin ustaje prije žene.
JAKOV: Je li gotova kafa?
BABA RADA: Valjda se majci prvo nazove dobro jutro...
JAKOV: Dobro jutro, majko, je li gotova kafa?
BABA RADA: Što si se ženio, kad majku pitaš za kafu...
JAKOV: Biljana, stavi kafu.
BILJANA: Ja sam za danas sa šporetom završila. Pogledajte mi ruku.
JAKOV: E, blago meni, pored kućne pomoćnice sam sebi kuvam kafu...
(Jakov pristavlja kafu.)
BABA RADA: Pored žive žene ti kuvaš kafu, i sebi i njoj. Još u krevet da joj nosiš...
JAKOV: Majko, molim te.
BABA RADA: Ako me moliš da ćutim, džaba trošiš riječi.
JAKOV: Za doručak su, vidim, priganice ljepotice. Ja ću s medom...
BABA RADA: Kod mene ima šta ti volja i s čim ’oćeš, a kod tvoje žene kukuruz i čaj bez šećera. ONO što si oženio mori mi unuka glađu, k'o da je kakvo siroče s' ulice.
(U kuhinju ulazi Batkova majka, Jakovljeva žena, Jelica.)
JELICA: ONO, je ustalo, gospođo Balević.
BABA RADA: Hvala Bogu da si se i ti probudila, još malo pa će podne.
JELICA: Koliko se u računanje vremena razumijem, podne je u dvanaest sati, a sada je dvadeset do sedam.
BABA RADA: More, dočekala bi ti podne da ja ne lupam šerpama.
JELICA: Mene je probudilo, svojim urlanjem, ovo zatupasto kič čudo, koje nazivate kućnom pomoćnicom, a ne te vaše šerpe.
BILJANA: E, sad mi je svega dosta. Malo mi je što sam se fizički povrijedila na radu, pa još moram da trpim i psihičke torture...
JELICA: Za taj vid torture, draga moja, od objekta se zahtijeva da posjeduje elementarnu iteligenciju.
(Bilja uplakana ode u špajz.)
BABA RADA: Opet si je poćerala u špajz. E, pa, kakva si... Kad namirišeš ćurku, ko kobac nalijećeš. Samo da znaš, snaho, od žene se pamet nikada nije nešto posebno ni tražila. Od žene se traži da bude žensko. Biljana je, jadna nebila, za tebe takvu žgoljavu i nikakvu, sa sve onom njenom promajom u glavi, pravo žensko!
(Biljana iz špajza, čuvši da je baba Rada brani, još više i glasnije poče da šmrkće)
BABA RADA: Eh, da je ovaj moj sin pametan, ko što nije, i da u njemu ima malo muškosti, lećelo bi perje po kuhinji i đevojačkoj sobi...
JAKOV: Majko, molim te, prećeruješ...
JELICA: Je li gotova kafa, Jakove?
JAKOV: Gotova je, ljubavi. Evo, majko, i tebi i Biljani sam pristavio, vi samo zakuvajte... Nemoj Jelice da se ljutiš na mamu, nervozna je...
JELICA: Za promjenu.
JAKOV: Ne počinjite opet, tako vam Boga.
JELICA: Šećer si zaboravio.
JAKOV: Stiže!
(Baba Rada imitira Jakova.)
BABA RADA: Stiže! Papučiću...
JAKOV: Majko!
JELICA: A vidim gospođo, niz te šerpe vam se sliva nekakva mast.
BABA RADA: Prava svinjska.
JELICA: I njome biste da nahranite i moga i svoga sina?
BABA RADA: Moj sin je moja briga, a tvoj sin je, da te potsjetim, i moj unuk, koji nije nekakvi crnjo iz Afrike pa da brsti trave i zoblje zrnevlje, Bože me prosti. Šta će svijet da kaže kad ga vidi onakvog?
JELICA: Reći će da je isti tata: holesterolna bomba. Sve gene je na vas Baleviće pokupio...
BABA RADA: Mašala!
JELICA: Ne zaboravite kakav je bio k’o bumbar u srednjoj školi.
BABA RADA: Lijepo, uhranjeno, zdravo dijete je bio. A ti bi htjela, u glistu da ga pretvoriš zbog tvojih bolesnih ambicija.
JAKOV: Jelice, pretjeruješ.
JELICA: Ne pretjerujem. Pogledaj sebe i sve će ti biti jasno...
JAKOV: Ja sam ja, a on je on.
BABA RADA: Dijete jednog umjetnika i tobože doktorke da crkne gladno, pa da puca bruka. Narod lijepo kaže, dok ga ne omaste, ne može ni da poraste.
JELICA: To se kaže za prasiće, gospođo. Mada se isto pravilo može primijeniti i na mog dragog muža puža. Napravili ste od Jakova medicinski fenomen - lakše ga je iz mjesta preskočit’ nego iz trka obići. E, Batka ne dam!
BABA RADA: Ovo je bila čestita i zdrava porodica dok se ti, spodobo guljava, nisi u nju ušunjala, samo zahvaljujući ovom mom idiotu...(za sebe)
JAKOV: Majko, možete li barem jedno jutro da preskočite svađu... Da doručkujemo ko ljudi.
BABA RADA: Vala, neću ništa više da preskačem...
(Čuje se zvono sa ulaznih vrata.)
JELICA: Biljana, idi otvori, neko zvoni.
(Biljana izađe iz špajza i vrlo prkosno odbrusi Jelici.)
BILJANA: Samo ako mi se izvinite za onu elementarnu inteligenciju!
JELICA: Obavezno...
BABA RADA: Kome si ti, Jakove, dao da nosi čuveno prezime, Balević!
JELICA: Strašno prezime,...
(Jelica ustaje i krene put hodnika, da otvori ulazna vrata.)
BABA RADA: Jadna nebila, Balevići su kolenovići. Moj čukun- đed je bio Vojvoda...
JELICA: Što ga onda Paja Jovanović nije i namolovao? Nije stao u ram?
BABA RADA: Ma sa’ću da je...
JAKOV: Majko! Neka majko! (Zadrži je)
4. ENT-EXT. HODNIK, ULAZNA VRATA- DAN
(Nastavlja se svađa u kuhinji. Jelica otvara ulazna vrata ispred kojih je, naravno, Velizar.)
VELIZAR: Dobro jutro, gospođo, da li je ovo kuća porodice Balević?
JELICA: I tebe je babetina obrlatila da me zajebavaš od ranog jutra. Ma, nosite se...
(Jelica zalupi vrata Velizaru ispred nosa. Velizar ostaje pred vratima zaprepašćen. Ništa mu nije jasno. Jelica se vrati u kuhinju.)
5. ENT. KUHINJA - DAN
JAKOV: Majko, ali ona je moja žena i majka mog đeteta. Moraš da je poštuješ!
BABA RADA: Koga da poštujem, ovu motku za podupiranje veša, što misli da je nekakav doktor.
JELICA: Ja i jesam doktor, gospođo!
BABA RADA: Ti da si doktor, radila bi u bolnici, a ne u banci!
JELICA: Nisam ja kriva što u ovoj državi nema posla za ljekare.
BABA RADA: Ima za ljekare, al’ nema za vračare!
JELICA: Ja sam, gospođo, nutricionista, a vi ste VKV domaćica!
BABA RADA: Ti si, gospođo, šalter strašilo i to ne u nekoj ozbiljnoj firmi, nego u propaloj banci, mož’ mislit’.
JELICA: Izvući ćemo se mi...
BABA RADA: Obavezno! Fala bogu da mi je ovo malo mozga u glavi preteklo od vas mozgojedaca, te prebacih penziju u (neka banka koja bude sponzor). Dok sam tebe i ovog mog idiota slušala, po šalterima sam se tukla za rođene pare. E, sad lijepo dođem, ne stignem da kažem ni dobar dan, oni meni već izbrojali moje pare. Lijepo je moj pokojni Šakota govorio: svoje pare u svoj buđelar.
JELICA: Jakove, ja ovo više ne mogu da izdržim!
BABA RADA: Pa razvedi se, ako ne možeš više da izdržiš! Slobodno, da najzad i nama svane!
JAKOV: (Vikne) E, sad je dosta!
(Dramska pauza. Svi su zaprepašćeni činjenicom da je Jakov viknuo. Kad su se malo trgli...Jakov se zbuni)
BABA RADA i JELICA (Jakovu u isti tren): Na koga se ti to dereš, a?
(Opet se čuje zvono sa ulaznih vrata. Za Jakova je to pravi spas.)
JAKOV: Ja ću. (Kao sad je on glavni, izlazi u hodnik.)
BILJANA: Skočili su mi plikovi, kako ću sa ovakvom rukom noćas u grad.
JELICA: Plakaće frajeri zbog toga.
BILJANA: Jedan hoće!
JELICA: Ko to, života ti?
BILJANA: Moj frajer.
JELICA: A šta je on, moron?
BILJANA: On je biznismen!
6. ENT-EXT. HODNIK, ULAZNA VRATA - DAN
(Jakov je u hodniku. Otvara vrata ispred kojih je, naravno, Velizar.)
VELIZAR: Dobro jutro, gospodine, da li je ovo...
JAKOV: (Iznerviran) Što je!?
VELIZAR: Pitam, da li je ovo kuća porodice Balević, već treći put od jutros. Ima li među ovim zidovima nekog normalnog...
JAKOV: Nema!
(Jakov zalupi vrata. Vraća se u kuhinju. Prolazeći niz hodnik, ugleda Biljanu koja popravlja čarapu, nevješto ga izaziva...)
7. ENT. KUHINJA - DAN
JAKOV: (Smirenim, tonom) Da popijemo mi tu kafu, pa da doručkujemo, zakasniću na posao.
JELICA: E, to bi bio skandal. Već vidim izveštaj na stolu Ministarstva za kulturu: Viši kustos Muzeja zakasnio na posao! Prijavu podnijeli nezadovoljni posjetioci - njih obojica!
BABA RADA: Biljana, idi vidi šta je s onim đetetom, što ne izlazi iz kupatila!
BILJANA: Moram li (Pokazuje na ruku) boli me ovo!
BABA RADA: Mrdni malo, što mi se, tu vučeš!
BILJANA: Boli me ruka.
BABA RADA: Ne hodaš na rukama, nego na nogama. Mrdaj dupe!
BILJANA: Završiću ja frizersku, kad tad, a onda...
JELICA: Tu školu koju ti možeš da završiš, još nisu izmislili!
BABA RADA: Nemoj Biljanu više da mi maltretiraš, juče je pala ispit.
JELICA: Koji, ondulaciju ili minival?
JAKOV: Ona će meni da vrijeđa moj posao. Moj posao je...
BABA RADA: Tvoj posao je, sinko, kao i tvoj brak, jedna velika prdnjava.
JAKOV: Majko...
BABA RADA: Nemoj više da me mamamačeš. Crkli bi ste gladni s tim vašim platama iz propalih firmi, da nema moje penzije. Zato da me čuvate i da molite boga da što duže poživim.
JELICA: Molim se ja Bogu oko vas svako jutro.
BABA RADA: Moliš Boga da crknem, a? E, to ćete malo da popričekate.
JELICA: Čekaćemo, čekaćemo.
JAKOV: Jelice...
JELICA: Nemoj ni mene više da Jelelečeš.
BATKO: (Ulazi u kuhinju) E, dogovoriste li se što ću ja da doručkujem, jutros, kornfleks ili priganice?
BABA RADA: (Autoritativno) Zna se, priganice ljepotice, sijedaj i navali.
JELICA: (Jelica samo što ne pukne) Nemoj da si to pipnuo.
BABA RADA: Nego što da pipa, kukuruz? Jedi ti, Batko, glisto babina, što ti je volja. Đetetu se smrkava, manta mu se u glavu. I kako da mu se ne smrkne, jadna nebila od tvojih svakakvih niskokaloričnih bućkuriša i splačina! ’Oćeš da ga uništiš! Ništa gore nema, no kad dijete ima nesrećno djetinstvo zbog majčinih hirova.
JELICA: Jakove, učini nešto, inače...
JAKOV: A, prvo mi dajte da doručkujem, ako Boga znate, ima pritisak sa zemljom da me sastavi.
BABA RADA: Lijepo časti mi, dok mi snaha prijeti, moj sin jedinac bi da jede. Ako, vala, nek' me ona bije. Nek' svijet ispira usta, nek' novine pišu ovolikim slovima: "Snaha svekrvu bije, dok njen sin ‘ije". Nema tebi Rado života niđe do kod tvog Škote, pokoj mu duši. Al' šipak. Ne ide Rada kod Škote ni pod batinama.
(Odjednom Jakov padne u nesvijest.)
BABA RADA: Jakove, sine, što ti bi odjednom? (Jelici.) Eto, to je tvoja dijeta. Kuku mene, ubi mi dijete...
JELICA: (Koluta očima ) Jaoo, dijete, mamin sin. (Vikne) Jakove! Pao mu je pritisak. Dajte brzo kafu!
BABA RADA: Kuku mene, kuku. Što će svijet da kaže, novine će da pišu: "Muža umorila glađu, a sina hranila splačinama!“ Kuku...
9. EXT. ISPRED ULAZNIH VRATA
(Batko izlazi iz kuće. Pred vratima Velizar, sio na stepenice i doručkuje.)
BATKO: Đe si Veljo, ima li što za mene?
VELIZAR: Za tebe nema. Al’ ima za ove unutra, pa ako bi ti htio...
(Batko ne obazirujući se na Velja izlazi, ispred zgrade ga čeka drug s vespom. Odlaze. Velizar gleda za njim, pa nastavi da doručkuje.)
10. ENT. SPAVAĆA SOBA – DAN
(Spavaća soba. Zamračena. U sobi, na bračnom krevetu leži Jakov. Ispred njega gomila priganica, sir, med. Jakov jede s merakom, čas sa sirom, čas umače u med. Pored njega, vidno depresivna, Jelica.)
JAKOV: Ne znam šta mi bi odjednom...
JELICA: I sve ćeš da pojedeš?
JAKOV: Što, hoćeš malo?
(Jelica krene da se presvlači za posao.)
JELICA: Pa da budem ko ti...
JAKOV: Šta meni fali!
(Jelica je u korsetu.)
JELICA: Muškost, to tebi fali.
JAKOV: Meni fali muškost! Meni?!
JELICA: Tebi! Pretvorio si se u mlohavu bezličnu masu. U hermafrodita!
JAKOV: Opet prećeruješ...(za sebe)
(Jelica zaskoči Jakova )
JELICA: Ja pretjerujem, ja pretjerujem! Pa ‘ajde da vidimo ko pretjeruje, ja ili ti...
JAKOV: Jelice, pobogu, zakasnićemo na posao!
JELICA: Zar te ja više nimalo ne privlačim?
JAKOV: Privlačiš me, ali sada...
JELICA: Šta ali! Šta sada!? Ignorišeš me preko svake mjere. Najpre sam mislila da imaš ljubavnicu. Unajmila sam i detektiva...
JAKOV: Detektiva!? Zašto?
JELICA: Kako zašto. Nisi me, jadan ne bio, pošteno lupio po dupetu dva’es’ godina
JAKOV: O čemu ti to?
JELICA: O našem propalom seksualnom životu. Znaš šta mi je detektiv, nakon dvomjesečne istrage, kazao?
JAKOV: Šta?
JELICA: Da ranije izlaziš sa posla...
JAKOV: Laže k’o pas!
JELICA: Ćuti dok ja govorim. Svaki dan si išao u (ime poznatog podgoričkog restorana u kome se dobro jede - potencijalni sponzor – isti taj restoran se koristi i u drugoj epizodi) da ždereš. Bili su ti važnija sva ta miješana mesa, sarme, krezle, brizle, gulaši, krompiruše, pirinčare, baklave, orasnice, torte...
JAKOV: Pa kad si me izgladnjivala kući.
JELICA: Nisam ja tebe izgladnjivala! Kuvala sam ti ko što sve normalne žene kuvaju normalnim muževima, ali tebi to nije bilo dovoljno. Ti si postavio ritual hrane iznad svega. Posmatrala sam te sa kakvom ljubavlju gledaš u lonac pun sarmi, kao u kakvu barbiku. Oči ti zasijaju čim ugledaš jagnjeće pečenje, a zabalaviš čim omirišeš praseće pečenje. Vodio si ljubav sa svom tom hranom, postao si nimfoman koji se na moje oči pretvarao u pihtijastu i seksualno neupotrebljivu masu! Zbog tebe sam omrzla svu tu hranu, zbog tebe sam postala vegetarijanac. Od bureka sa mesom su mi se priviđale preplanule maloletnice u toplesu, od punjenih paprika švabice na nudističkoj plaži, a od miješanog mesa finalni izbor za mis Mediterana!
JAKOV: Jelice, ti si poluđela, jadna!
JELICA: Jesam, počela sam da ludim od onog momenta kad sam shvatila da mi glavna suparnica nije žena, već kuvana jagnjeća glava!
JAKOV: Gluposti...
JELICA: Dokaži da su gluposti!
JAKOV: Molim te, ti si... emancipovana i razumna žena...
JELICA: Ja sam žena na ivici nervnog sloma i zato...
JAKOV: I šta zato?
JELICA: Danas ćemo da zakasnimo na posao!
JAKOV: O, šta me snađe... Čekaj barem da završim s ovim (pokazuje na jelo)...
(Jelica zavodnički naglo strgne ćebe s Jakova i hrana se rasturi svuda po podu. Slijedi strasan zagrljaj, naravno Jeličin.)
JELICA: Ne! Ima da te pojedem u jednom jedinom zalogaju!
11. ENT. KUHINJA - DAN
(Baba Rada i Biljana u kuhinji. Biljana šmrkće i previja svoje opekotine. Baba Rada jede priganice.)
BABA RADA: ‘Ajde dijete i ti nešto da pojedeš.
BILJANA: Ne mogu.
BABA RADA: Ne izvodi i ti ko moja snaha, nego uzimaj priganice dok su vruće.
BILJANA: Kako ću ovakva na oči mome Ćaju.
BABA RADA: Ćajo! Kakvo ti je to ime?
BILJANA: Lijepo, vrh, ko on što je.
BABA RADA: Ćajo. I šta ti je taj tvoj Ćajo?
BILJANA: Pa frajer, šta bi mi bio.
BABA RADA: Ma, mislim šta radi, od čega živi.
BILJANA: Trguje sezonskom robom široke potrošnje. Na veliko.
BABA RADA: I kakav mu je asortiman. (Namigne Biljani)
BILJANA: (Kao postiđena). Jao Rado, dobar mu je asortiman.
(Obje se smiju.)
BABA RADA: Nemoj ja da savijam tabak pa da ti pišem majci u Berane... Prvo škola, pa onda udaja.
BILJANA: Joj, kad je teška ova škola, ko je izmisli.
BABA RADA: Šta je teško u frizeraju, života ti?
BILJANA: Matematika, maternji, filosofija!
BABA RADA: 'Oće li oni da ti filozofiraš, il' da onduliraš, а?
BILJANA: To se i ja pitam. Kažu biće reforma od sledeće godine, pa će da ukinu...
BABA RADA: To si pričala i prošle godine... Odoše li ono dvoje na posao?
SLAĐANA: Nisu još.
BABA RADA: Pa šta čekaju, otkaz? Nije ni čudo što nam ovako ide kad niko živi ništa ne radi.
(Na vrata kuhinje proviruje Velizar.)
VELIZAR: Ja radim, al džaba.
BABA RADA: Evo ga ovaj što cijelo jutro iz bijesa stoji pred vratima.
VELIZAR: Daj rakiju.
(Rada pokaže Bilji pogledom, a ova sipa rakiju Velizaru.)
BABA RADA: A kodeks?
VELIZAR: Pušti jadna kodeks. (Uzima rakiju i trgne) Udaviše, Rado, sa nekakvim novotarijama, ama da je nečemu. Ono prije da je valjalo i nije baš, ama ovo kako je počelo, neće na dobro da ispadne. Tol’ke godine ja poštu raznosim po istim kućama, u tri sam se okumio s domaćinima, i sad da pitam čija je čija kuća... Ima li još priganica, da zasladim? (Uđe u kuhinju)
BABA RADA: E, nema, sve smo pojeli. Sam si kriv.
VELIZAR: Pravo kažeš. Ajde, potpišite ovđe za poštu, pa da idem dalje. Baš sam se zadržao.
(Velizar daje pošiljke, Baba Rada potpisuje dostavnicu)
BABA RADA: Ako nastaviš sa tom knjižurinom (misli na priručnik) da plašiš narod, nećeš ti do ponoći razdijeliti poštu. Biljo, ova dva su (pokazuje na pisma) za Jakova i onu njegovu ženetinu, nosi im to tamo u sobu. Kakvo je ovo plavo za mene, a Velizare?
VELIZAR: Biće da je iz Suda.
BABA RADA: Iz suda. Ko meni piše iz Suda...
VELIZAR: ‘Ajd, odoh ja.
BABA RADA: Neka te, neka... Šta je ovo, da pročitam...
(Baba Rada pročita sadržaj i preblijedi. Ne može da vjeruje sopstvenim očima.)
VELIZAR: Rado, šta bi, crna Rado?
(Rada ne može da dođe do vazduha.)
VELIZAR: Da zovem hitnu pomoć!
BABA RADA: Zovi...
VELIZAR: Hitnu?!
BABA RADA: Najhitniju!
(Velizar uzima telefon. U panici je.)
VELIZAR: Halo, Hitna pomoć. Dođite brzo u Janka Vukotića 37, kuća Balevića!
(Velizar se i dalje prepire preko telefona. U kuhinju ulijeću, prilično raspojasani, sa otvorenim kovertama u rukama, Jelica i Jakov. Za njima ide Biljana. I oni su zabezeknuti, preblijeđeli.)
JAKOV: Majko, šta je bilo!
JELICA: (Biljani.) Brzo, nitroglicerin...
(Baba Rada pokazuje Jakovu pismo. Diže je i stavlja na krevet. Zatim čita pismo i potpuno razočaran sjedne za sto.)
JAKOV: E, na zdravlje!
ZATAMNJENJE
OTAMNJENJE
12.ENT. DNEVNA SOBA – DAN
(Jakov, muti u šolji sodu bikarbonu. Baba Rada leži na krevetu i previja se od stomačnih bolova. Pored nje.)
BABA RADA: Oj, ooj...
(Ulazi Jelica.)
JELICA: Jakove, idemo?
JAKOV: Ali, majki nije dobro.
JELICA: Kad god si mi najpotrebniji, tvoja gospođa mama riješi da umire.
BABA RADA: Jao, jao... Baksuze ženski, pomakni se s mjesta...
JELICA: Ja sam vam preporučila nitroglicerin, a ne priganice...
JAKOV: Majko, lijepo smo ti rekli da ne jedeš onoliko priganica, a ti zapela pa do poslednje.
BABA RADA: Jao, pući ću od muke?
JELICA: Pući ćete vi od hrane.
BABA RADA: Ja kad se iznerviram, onda me samo hrana smiruje. Ali ovoga puta ni hrana ne pomaže... Jao, baraba doktorska, alava. Gad lažovski, kud dade da ga u’apse, pod stare dane u crno da me zavije.
JAKOV: Majko, smiri se.
BABA RADA: Kako da se smirim, kako!!! Penziju da mi otmu, mangupi jedni, moju penziju...
JELICA: Kako došla, tako pošla.
BABA RADA: Šta si htjela time da kažeš?
JELICA: To što ste čuli.
BABA RADA: Krvavo sam ja svoju penziju zaradila....
JELICA: ‘Ajte, molim vas, otišli ste sa 55 godina u invalidsku penziju... Konju ste mogli rep da isčupate.
BABA RADA: Rep ću ja tebi da izvučem, kozo repata!
JAKOV: Majko, da popiješ ovu sodu-bikarbonu.
BABA RADA: Neću da pijem tu bljutavicu...
JAKOV: Moraš, to je za tvoje dobro. Da svariš tolike priganice...
(Baba Rada ispija rastvor sode bikarbone.)
BABA RADA: Uf, odvratno je. Dajte mi odmah kocku šećera.
JELICA: Ubićete se tolikim šećerom, imate šećernu bolest.
BABA RADA: Neču da nosim ovako zgužvano lice dok ovaj bućkuriš ne izvjetri iz mene. Hoću šećer! Šećer!
(Jelica iznervirana ode po šećer.)
BABA RADA: (Za Jelicom, Jakovu) Šta bi bilo da sam joj tortu u ovu besparicu tražila.
JAKOV: Nemoj ti da brineš zbog para, smislićemo mi već nešto.
BABA RADA: E, vala si mi utješio...Vašu ekonomiju na fakultet izučavaju k’o bankrot!
(Ulazi Jelica, nosi kutiju sa šećerom u kocke.)
JELICA: Izvolite vaš šugar lifting. Na tu težinu i taj vaš pritisak, baš će da vam godi... Ima tu nekoliko kockica, pa samo navalite...
BABA RADA: Časti mi sinko, što više gledam ovu tvoju ženu sve mi čini da je ona tu diplomu za doktora otela od nekog i da su je zato strpali na bankarski šalter.
(Rada je pogleda i počne da jede šećer.)
JAKOV: Majko, višak kilograma je opasan po zdravlje.
BABA RADA: Nemam ja problema sa viškom kilograma, već sa manjkom para? A što se tiče tih tvojih terapija i dijeta, snaho, najela sam se ja, draga moja, kopriva i mekinja u mladosti da mi se do smrti ogadilo. U moje vrijeme su se mast i ‘ljeb računali u luksuz. Zato sam se još onda mom pokojnom Šakoti zaklela: bude li ikad' od njega čovjek, k’o što nije, da zaradi više no za jednu pitu s koprivma, ima meso da jedem, cio komšiluk da pozeleni od muke.
JELICA: I jesu li pozelenjeli?
BABA RADA: Dosad su zelenjeli i to zbog mojih deset prstiju. Od sad ćemo mi da zelenimo dok ne pocrkamo. Bez penzije i dodatka za izdržavanje, uz vas kilave da zaradite i tu crkavicu što ste je do sada u kuću donosili, ne gine nam zobnatica pod bradu. E, Bože, Bože, šta doživeh pod stare dane.
JAKOV: Majko, molim te, smiri se. Biće bolje...
BABA RADA: Kad?! ‘Oću odma’ da mi je bolje, a ne o kukovu danu. Smiriću se, kad legnem u grob. Zborila sam ja vama lijepo, da se spremate za muku, a ne da baksuzirate. Brašno i šećer na kilograme, 'mjesto na džakove, kupujete. Onomadne ste poslali Batka da kupi jednu flašu ulja, 'ej jadni nebili, jednu. Pa mene bi sramota bilo da dođem pred prodavca i jednu flašu da pazarim. E sad, nećete moći ni tu jednu da kupite. Ja pričam punite zamrzivač, a vi jok...
JELICA: Gospođo, taj zamrzivač je pun ubijenih sisara i nema te organizacije za zaštitu životinja koja nas ne bi na licu mjesta objesila.
BABA RADA: Dokle? S kojim parama ćemo prasiće i telad ove godine da pazarimo? Svinjokolj ćete, mož’ bit, na televizuju da gledate, al’ u dvorište jok!
JELICA: U kom vijeku vi živite? Cio normalan svijet kupuje meso na kilograme, a vi još na komade žive vage.
BABA RADA: Bilo nekad, ima da se pripovijeda i da se opet zavija sarma sa sto grama mesa i dva kila oriza.
JELICA: (Jakovu.) Hej, nemam više snage da se prepirem sa njom. Ona je ostala bez penzije, i to penzije koju nije ni zaslužila, u sto pedesetoj godini, i kuka.
BABA RADA: U kojoj godini!? Ma da ti (Opsuje.) ja...
JAKOV: Majko, molim te!
JELICA: A šta mi da kažemo. Kakva je naša budućnost? Kog mi lekara da podmitimo da nam da penziju.
BABA RADA: Nisam ja njega podmićivala, no sam ga platila i preplatila.
JELICA: Zbog takvih k’o što ste vi, gospođo, mi danas trpimo.
BABA RADA: Šta reče? Jakove, il’ me vezuj, il’ mi je sklanjaj s očiju!
JELICA: (Jakovu.) Ideš li sa mnom?
JAKOV: Majko, stani, jadna ne bila, lezi. Odmaraj... Vodim ja nju sad...
BABA RADA: Lijepo bogami, meni se duša s tijelom razdvaja, a moj sin ide sa ženom u provod.
JAKOV: Ma kakav provod, idemo u Jeličinu banku, da štrajkujemo. Tamo su, znaš, radnici zaposjeli prostorije banke i štrajkuju na smjenu. Na nas je red.
BABA RADA: To je njena propala banka, ti imaš svoj muzej. Idi tamo pa štrajkuj.
JAKOV: Mi i kad radimo i kad štajkujemo, isto se vidi. Zato je ovo s bankom prava stvar!
BABA RADA: To ti je, sinko, čista danguba!
JELICA: Ovoga puta idemo do kraja! Nema više odstupanja. Naša smjena će biti najradikalnija. Štrajkovaćemo glađu do ispunjenja svih zahtjeva!
JAKOV: Glađu?! Čekaj, Jelice, te ultra radikalne oblike sindikalne borbe mi nisi pominjala. Da razmislimo malo o formi štrajka. Mora da postoji neka alternativna metoda, manje nasilna...
JELICA: Pogledaj se, čovječe, kakav si pogodan za štrajk glađu. U tebi ima zaliha da se spasi ne samo bankarstvo, nego crna metalurgija i tekstilna industrija zajedno! Smjesta polazi!
JAKOV: Ali...
JELICA: Momentalno!
JAKOV: Majko, idemo mi i ne znam kada ćemo da se vratimo...
(Izlaze.)
BABA RADA: (Za Jelicom i Jakovom.) Ja znam, čim vam zakrče crijeva, napustiće vas te revolucionarne ideje. E, moj sinčiću, papučiću... Šta si ti sebi dozvolio... Da ti ova motka za molovanje komanduje... (Vidi da nema više šećera.) Vidi, što mi je donijela, dvije kocke ko nijednu. Crkla, dabogda, onako metiljava... Ja da sam Šakoti stoti deo toga činjela, ne bi me jutro vidjelo
13. ENT. RESTORAN - DAN
(Restoran – potencijalni sponzor, poznati podgorički restoran – Za stolom sjede Biljana i Ćajo. Ćajo razgovara mobilnim. Pored njih konobar.)
ĆAJO: Čovjeće, nemoj da me zajebavaš, nije to rizično nego si ti neodlučan. Tri ture da odradimo pa smo u plusu do neba. Daj mu ga malo po hercu i sve će biti kul. E sad, ne ‘avetaj života ti, stvarno me nerviraš...
(Ćajo prekine vezu, prokomentariše i naglo se, sa izrazitom ljubaznošću, obrati Biljani.)
ĆAJO: Ajde, ajde, molićeš ti još Ćaja, ali Ćajo…drumovi će poželjeti... (Biljani.) I đe smo ono stali...
KONOBAR: Stali ste kod porudžbine. Da li ste se odlučili?
ĆAJO: Pitao sam damu, a ne tebe. Vidiš da još razmišljamo. Što ne volim nervozne konobare... (Biljani.) I šta si ti odlučila, mačko?
BILJANA: Ma nije mi do hrane. Ova frka mi je važnija.
ĆAJO: A da, frka, šta je to tako važno?
BILJANA: Ćajo, ja..
(Opet zazvoni mobilni.)
ĆAJO: Izvini, samo trenutak. (Uspostavlja vezu.) Šta je bilo, Kapi, ručam!
KONOBAR: Ne ručate, nego telefonirate...
ĆAJO: (Konobaru.) Šta si rekao?
KONOBAR: Ništa, ništa...
ĆAJO: Nemoj da te ja uzme u ruke... (U telefon.) Ne kažem tebi, nego konobaru. Jeste, nervoznom konobaru. Nemoj ti ništa da se nerviraš, ja ću to sa njim da rešim... (Konobaru, u poverenju.) Sram te bilo, nerviraš mi poslovne partnere. (U telefon.) Da čujem, đe je zapelo. A, tu... Slušaj, Kapi, te farmarice mora da se odrade na vrijeme inače si ispao iz kombinacije. A ‘što ćeš, biznis je biznis, i pazi da obavezno budu Džin-vest. ‘Ajde ćao.
(Konobar gleda upadljivo upitno put Ćaja.)
ĆAJO: Što blejiš u mene!?
KONOBAR: Da li bi gospodin želeo nešto da poruči.
ĆAJO: Želio bi, ali polako. Čekaj prvo da je ubijedim (Pokazuje ne Bilju.) da jede, vidiš da je u depresiji. Kako da jede kad je u depresiji. (Biljii.) Mačka, da ti nešto čalabrcneš, pa ćemo onda o problemima.
BILJANA: Ma, nisam gladna...
(Opet zazvoni telefon.)
ĆAJO: E, što je sad. Stvarno su prećerali... Samo trenutak. Alo, alo... (Konobaru.) Makni se malo ulijevo, kvariš mi vezu. (U telefon.) Alo, alo... Ćajo ovđe, Pajo ti si. Slušaj, kupuj odma’ sve što imaju. Ne čujem te dobro, nešto veze zafrkavaju... (Konobaru.) Makse, još lijevo, tako... (U telefon.) Sad te čujem. Ma super je cijena, ima ovđe da ih uvaljamo duplo. O.K. (Prekine vezu. Konobaru.) Ako me još jednom pogledaš tako...
BILJANA: Ćajo, ljubavi, moraš li stalno da telefoniraš?
ĆAJO: Ja ne telefoniram. Meni telefoniraju. Biznis je biznis...
BILJANA: Isključi ga bar dok ručamo, molim te.
ĆAJO: Tebi za ljubav sve. Evo, gasi Ćajo mobilni, i to ne na zujalicu, nego na mrtvo. Ćao Erikson, ćao... E, sad da vidimo šta nudi kuhinja. Šta si ti odlučila?
BILJANA: Ne znam...
ĆAJO: Ja gasim telefon, ti jedeš. Važi?
BILJANA: Pa dobro, daj mi biftek.
ĆAJO: I ja ću.
KONOBAR: Krvav ili...?
ĆAJO: Što krvav, nemoj da ti ja nos raskrvarim, da kažeš kuvarici da ispeče reš.
KONOBAR: Onda će vam prijati njeguški stek, na primjer...
ĆAJO: ‘Oćeši ti da jedeš ili ćemo mi da jedemo? Malo li je što nas ovđe požuruješ nego još i komanduješ. E, vala, kapitalizam je za vas konobare dušu dao.
KONOBAR: Ovo je privatni restoran, gospodine.
ĆAJO: Ako je suditi po tebi, izgleda k’o da je društveni.
KONOBAR: Od salata šta želite?
ĆAJO: Šopsku, naravno, što me pitaš. (Biljani.) Ti ljubavi, i ti ćeš šopsku?
BILJANA: Ne, ja bih zelenu.
ĆAJO: (Ne može da vjeruje svojim ušima.) Zelenu... Dobro, čuo si, njoj travke, meni salatu, plus namještaj.
KONOBAR: To bi bilo sve?
ĆAJO: Al’ ladan da bude namještaj...
(Zazvoni telefon – drugačije zvono.)
ĆAJO: Eto ti ga sad. Motorola, za hitne slučajeve. Izvinite me. Alo, šta je bilo, đe gori? To ja vas pitam, gospođo. Ovđe ne gori, pitam kod vas da li gori. I ko je to, uopšte? E, niste dobili Martinovića, nego Pavićevića. Tako je gospođo, i drugi put stavite đozluke kad prčkate po telefonu. Đozluke, đozluke... (Imitira je.) Naočare, jeste, to su vam naočare... Ja nekulturan, života ti, pa ko koga uznemirava ovđe, ja vas ili vi mene? (Prekida vezu.) Luda baba... (Konobaru) Šta stojiš više tu, hoćeš dušu da mi uzmeš?! Idi donesi tu hranu već jednom!
(Konobar iznerviran ode.)
BILJANA: Ćajo...
ĆAJO: Evo, evo, gasim i Motorolicu. Eto... Vidiš li ti koliko ja tebe volim, vidiš li.? Da čuje Ćajo đe je problemčić, pa da ga riješi.
BILJANA: Moji su ostali bez para.
ĆAJO: Matori?
BILJANA: Ma ne, baba Radini. Zatvorili im firme...
ĆAJO: Muzej neradnika i onu lopovsku banku zakatančili!? Ako vala, ako su... A za banku mi je baš milo. U što će Gile da pukne. Lijepo sam mu govorio, prebači pare u (ona koja bude sponzor banka), on jok. Eto mu ga sad, puko je k’o zvečka.
BILJANA: Ali, to nije sve. Baba Radi ukinuli penziju.
ĆAJO: Kako?
BILJANA: Uhapsili su doktora koji je bio presjednik invalidske komisije, taj što je Radi sredio penziju, plus invalidski dodatak. Optužili ga za korupciju...
ĆAJO: Jao, jeste, čitao sam u novine...
BILJANA: ‘Avetinja je u crno zavio mnoge. Poništili su mu sve odluke, i one valjane i one falš.
ĆAJO: Pa baba sad može da napipa i zatvor.
BILJANA: Ma neće. Ona od kad ne radi u firmi, nema žena gde da se odmori i sad ti je bolesnija od mrca. Nego, dok urade reviziju, ima da potraje...
ĆAJO: Ali, kakve to ima veze sa tobom?
BILJANA: Kako kakve to ima veze sa mnom?! Kako me to pitaš tako?
ĆAJO: Pa, mislim, što se ti sjekiraš zbog njihovih para. Oni ionako nikada nisu imali lovu...
BILJANA: Ali sad su skroz bankrotirali.
ĆAJO: Ma, bankrotirali su takvi prije dva’es’ godina...
BILJANA: Sad su ostali bez filera. Moji kad čuju, ne gine mi put nazad u Berane. Znaš kakvi su.
ĆAJO: Ne znam...
BILJANA: Treba da ih upoznaš, pa bi znao da me ne bi me pustili da sam nekome na teret u nemanju. A u studenjak ovakve k’o ja ne primaju ni u dvorište... Nema mi spasa, osim...
ĆAJO: Osim šta?
BILJANA: Osim, ako se ne udam.
ĆAJO: Čekaj, Biljo, pa ima valjda neki socijalni program za te nezaposlene, gledao sam na TV-u. Otpremnine, prekvalifikacije, dokvalifikacije, biro rada, bilo šta...
BILJANA: Bilo šta, samo ne svadba, a?
ĆAJO: Nisam to kazao...
BILJANA: Ti mene uopšte ne voliš!
ĆIJO: Ma volim te, ali...
BILJANA: Ali šta?
ĆAJO: Biljo, situacija jeste ozbiljna, samo je ti pogrešno procenjuješ. Imam ja para, daću ti...
BILJANA: I šta da kažem ocu, odakle mi?
ĆAJO: Od frizeraja.
BILJANA: Ma daj,...
ĆAJO: Lijepo smo rekli da nema svadbe dok ti ne završiš školu i dok se ja propisno ne osamostalim.
BILJANA: Ne mogu više da čekam!
ĆAJO: Strpljenje je... (pokušava da kaže neku mudrost, poput narodne poslovice, ali ne uspijeva) ... Strpljenje je stpljenje! Daj Biljo, kakva svadba sad. Pušti to života ti!
BILJANA: Tebi je to lako da puštim, a meni? Kako je meni, to je tebe baš briga.
ĆAJO: Nije ljubavi, ali razmisli. Ličim li ti ja na čovjeka spremnog za brak? Mislim, za još jedan brak...
BILJANA: Ličiš mi!
ĆAJO: O, tvrdoglave li žene.
(Dolazi konobar. Donosi porudžbinu. Poslužuje)
KONOBAR: Stiže biftek...
(Biljna brizne u plač. Konobar je začuđen.)
KONOBAR: Ali, baš je reš pečen...
BILJANA: Ma, nosi se...
KONOBAR: Molim vas...
ĆAJO: Šta je, šta bleneš, nisi video ženu da plače.
KONOBAR: Vašu ženu jesam, ali ovu...
ĆAJO: E, sad si stvarno gotov...
(Konobar s tanjirima beži kroz salu, juri ga Ćajo. Gosti gledaju, Ćajo se zaustavi, neprijatno mu je, otme tanjire od konobara i prinese ih za svoj sto.)
KRAJ PRVE EPIZODE