Hronika "Kosovske hronike" (Sterijino pozorje, 12. Međunarodni simpozijum)

Sterijino pozorje, Novi Sad, 2006.

12. Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa

Tema: Nacionalna pozorišta i nacionalističko pozorište

Željko Hubač
HRONIKA «KOSOVSKE HRONIKE»

Nacionalističko pozorište  – nacionalistički repertoar

Pozorište, kao instituciju, određuje repertoar. Repertoarskom politikom umetničko rukovodstvo saopštava publici svoje ideje, koje u praksi mogu biti svakovrsne, neretko i nepozorišne, a tada govorimo o tzv. angažovanom teatru, što je, u praksi, najčešće sinonim za politički teatar. Ukoliko je teatar celokupnim, ili delom svog repertoara, angažovan u pravcu saopštavanja nacionalističkih ideja, može se govoriti o nacionalističkom pozorištu. Ergo, nacionalističko pozorište je pozorište nacionalističkog repertoara.
Naravno, postoje i teatri bez jasno profilisane repertoarske politike, u kojima se, u odsustvu koncepcije, podilazi različitim ukusima publike i u takvim teatrima se često mogu na repertoaru naći predstave koje otvoreno koketiraju sa nacionalističkim idejama, što u frustriranim sredinama može da izazove snažan negativan efekat.
Činjenica da izvanredne društvene okolnosti najčešće utiču na repertoar teatara, tj. da se repertoar određuje u odnosu na društvene okolnosti, potvrđena je u praksi mnogo puta. Sa stanovišta repertoara nacionalnih teatara, koja su u mnogim državama jedni od najznačajnijih reprezenata pozorišne kulture, a u kontekstu teme XII međunarodnog simpozijuma pozorišnih kritičara i teatrologa, Nacionalna pozorišta i nacionalističko pozorište, valja postaviti nekoliko pitanja, za koja smatramo da su važna:
•    Najpre, da li postoji nacionalistički repertoar koji nema negativnu konotaciju?
•    Zatim, da li danas pojam nacionalizam, posebno u svetlu činjenice da su mnogobrojni nacionalizmi na prostoru bivše Jugoslavije doveli do krvavog rata, možemo tumačiti kao:
1.    svest o pripadnosti određenoj naciji, težnju za nacionalnim napretkom, za samostalnim društvenim razvojem svoje nacije, isticanje nacionalnih obeležja, karakteristika, nacionalni duh, rodoljublje, patriotizam (?)
ili kao:
2.    politički i kulturni pokret mlade građanske klase u borbi protiv feudalizma za stvaranje jedinstvene nacionalne države (?)
ili nacionalizam treba tumačiti kao:
3.    politička načela po kojima se prava, interesi određene nacije podržavaju, ističu na štetu drugih nacija, što bi ustvari bilo tačno značenje pojma šovinizam, koji možemo definisati kao reakcionaran oblik nacionalizma koji, pak, pripisujući višu vrednost svojoj naciji i potcenjujući druge, teži iskorišćavanju i porobljavanju drugih nacija i raspirivanju nacionalne mržnje (?)
Mišljenja smo da je u razmerama istorijskog razvoja bilo kog evropskog nacionalnog teatra, nemoguće dati precizne i konačne odgovore na ova pitanja, ali treba primetiti da danas, s obzirom na multietničko i multikonfesionalno društvo koje poslednje dve decenije intenzivno promovišu načela savremenog sveta, korišćenje pojmova ”nacionalizam” i ”nacionalističko” svakako ima tumačenje sa negativnim predznakom, tj. sinonim za  ”nacionalizam” danas je ”šovinizam”.

Nacionalistički repertoari nacionalnih pozorišta u 19. veku

Brojni su faktori koji su uticali na formiranje nacionalnih teatara, tokom 19. veka, u tek stvorenim zemljama Istočne Evrope, koje su tražile svoj nacionalni identitet, koji pak godinama nisu bile u stanju da afirmišu. Ti faktori su politički, društveni, nacionalni, kulturni, istorijski, geografski, verski, pa i lični, tj. vladarski. Ono što je zajedničko za te teatarske kuće je to da su nastajale u uslovima tek ostvarene autonomije, ili pak samostalnosti, i da su bile značajan činilac sveukupnog procesa buđenja nacionalne svesti, a da su ih vlastodršci podržavali mahom iz praktičnih, tj. političkih razloga.
U tom procesu rušenja hegemonističkih monarhija (Austro – Ugarska, Turska), pojam ”nacionalizam” imao je sasvim drugačije tumačenje. S tim u vezi, činjenica je da su nacionalna pozorišta, s obzirom na društveni kontekst, tada osnivana sa jasnom funkcijom. To nas, sa stanovišta današnjeg vrednovanja teatarskog repertoara, uvodi u sferu nacionalističkog pozorišta, tj. nacionalističkog pozorišnog repertoara. Da li je taj repertoar, glede logike koju smo uspostavili, šovinistički?
Pogledajmo teatrološke i teatrografske studije koje se bave razvojem nacionalnih teatara u Poljskoj, Češkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, pa i Srbiji. Nijedna od njih ne tumači očigledno nacionalistički repertoar u negativnom kontekstu, mada on nesumnjivo vređa nacionalna osećanja pripadnika drugih nacija (npr. Turaka u Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji, Grčkoj i sl.). Naprotiv, svi teatrolozi se slažu u tome da je u to doba stvaranja nacionalnih država na tlu Evrope, važno (i dozvoljeno) sredstvo u propagandi svakovrsnih, pa i nepostojećih, vrlina sopstvene nacije bio - nacionalni teatar i nacionalni (čitaj: nacionalistički) repertoar.
Analizirajmo, za kratko, ovu tezu na primeru Narodnog pozorišta u Beogradu. Zakonom od 17. oktobra 1868. godine, ”ustanovljava se i uređuje Srpsko narodno pozorište u Beogradu” (danas Narodno pozorište), a 10. novembra, u privremenom domu Pozorišta, gostionici ”Kod engleske kraljice”, odigrana je prva predstava, Đurađ Branković Karolja Obernjaka. Te, 1868. godine Srbija je imala oko milion i dve stotine hiljada stanovnika, Beograd je tek prešao cifru od 25.000 žitelja, koji su stanovali u 3.444 kuće. Celokupna srpska prosveta je raspolagala sa 423 učitelja muških i 54 učiteljke ženskih osnovnih škola. Na jednog činovnika dolazilo 68 stanovnika, na jednog nastavnika 262, na jednog lekara 442, a na jednog advokata 1481 stanovnik. Šezdesetih godina Beograd je jedno veliko selo na pola puta od otomanske ka evropskoj civilizaciji, ulice su uske, krivudave, nečiste i neosvetljene, u njemu nema kanalizacije i vlada oskudica u pijaćoj vodi. Međutim, te 1968. godine Beograd je imao i Veliku školu sa tri fakulteta, jednu punu i jednu nepotpunu gimnaziju, Realku, Višu žensku školu, Srpsko učeno društvo, Narodnu biblioteku, Narodni muzej, Narodnu čitaonicu, Prvo pevačko društvo, Državnu štampariju, a Srbija ima 44 pitomaca na studijama u inostranstvu, kojima će biti namenjena uloga intelektualnog vođstva po povratku u zemlju.
Repertoar pozorišta ustanovljenog u tim okolnostima bio je, skoro u potpunosti, tematski okrenut herojskim pseudoistorijskim epopejama iz doba srednjevekovne carske Srbije, zatim iz perioda borbe za nezavisnost, ali i predstavama u slavu Obrenovića, vladarske loze knjaževine Srbije. Tek letimičan pogled na taj repertoar, u periodu od 1968. do 1914. godine (pogledaj prilog, p.a), ukazuje na izrazito nacionalističko pozorište, sumnjivog umetničkog kavliteta. S obzirom na ugao iz koga želimo da se bavimo temom nacionalističkog pozorišta, nećemo se baviti pojedinačnom analizom 279 naslova koji su izvedeni u tom periodu, ali posužićemo se jednom metaforom, kao komentar: naime, teško bi bilo prebrojati koliko je u tim mnogobronim predstavama, na opšte oduševljenje publike, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu stradalo Turaka od srpskog oružja. Dakle, funkcija ovog repertoara je bila očigledna, a motivi takvi da slobodno možemo reći kako umetnost nije bila u prvom planu, uz časne izuzetke.
Ova površna analiza služi nam tek kao ilustracija položaja nacionalnih teatara danas, koji su u dobroj meri određeni i svojom tradicijom, ali i svojom funkcijom, jer nacionalni teatri, sa stanovišta države koja ih finansira, i danas imaju obavezu afirmacije vrednosti nacije. Iz ugla te funkcije, danas je najvažnije prepoznati koje su to vrednosti i smestiti ih na umetnički relevantan način u kontekst teatra. Jer vrednost jedne nacije danas se mora tumačiti kao dosegnuti stepen kulturne i svake druge emancipacije, svesti o tome da je društvo u kome nacionalni teatar deluje multietničko i multikonfesionalno, a upravo je nacionalni teatar, koji je spreman da na visokom umetničkom nivou tumači svoju i svetsku teatarsku baštinu i univerzalnim teatarskim jezikom komunicira sa svojom i inostranom publikom, promoter vrednosti po kojima se savremeni evropski narodi danas prekoznaju.
No, različite društveno političke okolnosti, posebno one u bližoj prošlosti, što je fokus našeg interesovanja u tumačenju teme ”Nacionalno i nacionalističko pozorište”, nudile su i različite primere ponašanja Narodnog pozorišta u Beogradu.

Društveno političke okolnosti u kojima se pojavila predstava ”Kosovska hronika”

U svojoj istoriji dugoj 137 godina, Narodno pozorište u Beogradu je, i pored mnogobrojnih perioda značajnog umetničkog rasta, posebno u vreme kada je, između dva svetska rata, kao jedino relevantno beogradsko repertoarsko pozorište, bilo poligon raznih umetničkih pravaca koji su strujali Evropom, nažalost često bivalo zlopuotrebljavano od strane političkih moćnika. Iako su vremenom mnogobrojni mediji postajali dominantni u odnosu na teatar, na planu komunikacije sa masom, taj pečat ”nacionalnog”, dakle državnog pozorišta, inspirisao je vlastodršce jer je davao poseban značaj njihovim državno-političkim projektima (na neki način ih je etablirao) kojima su, na ovaj ili onaj način, obeležavali istoriju Srbije.
Jedan od tih projekata, čije posledice i danas osećamo, čiji su tvorci političke elite iz osamdesetih godina dvadesetog veka, našao je svoju emanaciju u Narodnom pozorištu u Beogradu kroz predstavu «Kosovska hronika», rađenu po dokumentarističkim zapisima novinara Rajka Đurđevića, u dramatizaciji Žarka Komanina, a u režiji Cisane Murusidze (premijerna izvedba 22. maja 1987. godine, na zemunskoj sceni Narodnog pozorišta). Ovu tipično propagandnu i, u umetničkom smislu beznačajnu, predstavu, posmatraćemo u ovom radu u kontekstu političkih okolnosti u SFRJ, posebno na prostoru Kosova i Metohije, u periodu nakon smrti Josipa Broza Tita, zatim u kontekstu ponovnog buđenja nacionalne svesti naroda i narodnosti te države na najgori mogući način (ultradesničarski, izrazito klerikalistički i šovinistički), u kontekstu nepostojanja svesti neposrednih aktera tog pozorišnog čina (a tu mislimo pre svega na pozorišnu i stručnu javnost) o tome u kojoj meri pogrešna pozorišna obrada aktuelne teme može da utiče na stvarnost, te napokon i u kontekstu toga na koji način je ova predstava upotrebljavana u svrhu razračunavanja sa neistomišljenicima na prostoru SFRJ.
Tadašnja državna ideologija u Srbiji, čiju je političku elitu predvodio Slobodan Milošević, a koja je za cilj imala indukovanje nacionalističke euforije jednog naroda, srpskog, imala je u ovoj predstavi softificirano oružje koje je znala da upotrebi, posebno kada se ima u vidu pozorišna javnost, čija je adekvatna reakcija izostala.
Društveni kontekst u kojem se pojavila ova predstava ima svoju predistoriju. Deklarativno zalaganje za bratstvo i jedinstvo u Titovoj Jugoslaviji u pozadini je bilo podrivano od strane političkih oligarhija, a brojni nerešeni međuetički problemi tinjali su i čekali polodno tlo. Smrt neprikosnovenog autoriteta Jugoslavije, kakav je Tito zaista i bio, otvorio je sputavanim nacionalizmima širom vrata. Jugoslavija se raspala na srskom pitanju! Naime, srpski nacionalisti, a među njima je bilo puno intelektualaca, su sve otvorenije širili tezu da je zarad opstanka Jugoslavije Srbija permanentno slabljena. Uporište u toj tezi su nalazili u posleratnom seljenju industrije iz Srbije u druge krajeve (uistinu, zbog očekivanog napada SSSR-a, tokom rezolucije Inforbiroa, deo industrijskih kapaciteta je iz Srbije premešten u zapadniji deo SFRJ, ali to nisu bili značajniji kapaciteti), stvaranju muslimanske nacije u Bosni i Hercegovini (većina Hrvata i Srba i danas smatra da su Bošnjaci Hrvati ili Srbi muhamedanske veroispovesti, negirajući im pravo naosobenost) i u mnogim drugim prilično anahronim i iracionalnim ”argumentima”. U drugim, pak, narodima u Jugoslaviji širena je teza o mogućoj majorizaciji od strane Srba. Nacionalizmi su cvetali.
Jedan od argumenata srpskih nacionalista je bila i politička likvidaciji jugoslovenskog komunističkog lidera Aleksandra Rankovića, inače dugogodišnjeg drugog čoveka Titove partije i države, koji je po nacionalnosti bio Srbin. Taj događaj iz šezdesetih godina dovođen je u vezu sa položajem Srba na Kosovu i Metohiji. Naime, Srbi su ovaj prostor odvajkada osećali kolevkom svoje države, mada istorijske činjenice govore da je Srbija nastala na prostoru Raške, današnjeg Sandžaka, ali je nesporno da je najveći broj pravoslavnih crkava i manastira, ali i kolevka autokefalne Srpske pravoslavne crkve, Pećka patijaršija, bila - Kosovo i Metohija. Na tom prostoru Srbi su tokom druge polovine dvadesetog veka postali manjina, u odnosu na homogenu albansku većinu. Aleksandar Ranković je, prepoznavši narastajući albanski nacionalizam, pristupio rešenjima koja, najblaže rečeno, nisu bila u duhu sa demokratskim načelima, zbog čega je smenjen sa svih funkcija u SFRJ i Partiji (povod je bio drugačije definisan, no pozadina se znala). Ustavni razvoj SFRJ je prepoznao ovaj potencijalni problem sukoba albanskog i srpskog nacionalizma i Ustavom iz 1974. godine, već postojeće teritorijalne autonomije na prostoru Srbije (Vojvodina i Kosovo i Metohija) su dobile velika ovlašćenja. Ovo moderno demokratsko rešenje, međutim, na Kosovu i Metohiji je poslužilo kao katalizator za albanski i srpski nacionalizam. Albanci su tražili status federalne jedinice, a Srbi unitarnu Srbiju. Situacija je kulminirala nakon smrti Josipa Broza Tita, i 1981. godine na Kosovu započinju masovne demonstracije Albanaca sa zahtevom da Kosovo postane republika. Federalna vlast je odlučno reagovala, gušeći demonstracije. No, proces pritisaka na Srbe da se isele sa Kosova i Metohije, koji su forsirali albanski nacionalisti, je nastavljen, uz manje više blagonaklon stav pokrajinskih vlasti, što je dovelo do masovne frustracije u Srbiji. Iako je i sa albanske i sa srpske strane bilo onih koji su bili spremni da putem mirnog dijaloga prevaziđu međunacionalne probleme, njihv glas se nije čuo u buci nacionalista.
U takvoj, nadasve konfliktnoj društvano političkoj situaciji, Narodno pozorište u Beogradu na svoj repertoar postavlja ”Kosovsku hroniku”. U pitanju je ambiciozna ansambl predstava, izrazito slaba na planu pozorišne umetnosti, ali zato izuzetno jaka na planu političkog pamfleta. Naime, u njoj se, na način nesvojstven teatru, dokumentaristički, bez ikakvog bavljenja psihologijom likova, motiva i sl. govori o sudbini srpske porodice Milinčić tokom dužeg vremenskog perioda boravka na Kosovu i Metohiji, tokom koga, u svakoj generaciji, strada glava porodice od strane albanskih nacionalista. Glavna junakinja ove drame je Danica Miličić, partizanka koja je svojevremeno došla u sukob sa svojim ocem, koji joj je, pre nego što su ga albanski nacionalisti ubili, govorio da suživot između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji nije moguć. Daničini kosmpolitski ideali, tokom predstave, raspršeni su jer su joj Albanci ubili muža i sina. U ovoj nadasve patetičnoj predstavi, koja obiluje nasiljem, ubistvima, silovanjima, svi negativci su pripadnici albanskog naroda i svi oni su organizovani u akciji sistematičnog uništavanja porodice Miličić, kroz generacije. A uništenje porodice Miličić je metafora uništenja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, dok u predstavi nijednim pozorišnim sredstvom nisu objašnjeni motivi delanja negativaca, Albanaca, njihova psihologija i uzroci pozorišnim činom promovisane patološke mržnje prema Srbima. Ova priča je, inače, od strane njenog autora, Rajka Đurđevića, predstavljena beogradskoj i srpskoj javnosti kao autentična. Premijera nije odigrana na glavnoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, već na Sceni u Zemunu, na periferiji Beograda, ali joj je dat veliki medijski publicitet. Inače, premijera se odigrala svega nekoliko meseci pre važnog političkog događaja u vrhu srpske vlasti.
Pozorišna kritika i pozorišna javnost o ”Kosovskoj hronici”

To kako je tadašnja pozorišna i stručna javnost reagovala na ovu predstavu, što ćemo pokušati da u ovom radu pokažemo, govori o stanju svesti u Srbiji i o tome kako su se svi, pa i ta pozorišna javnost, aktivno, ili pak svojim nečinjenjem, priključili masovnoj nacionalističkoj histeriji koja je dovela do današnjeg tragičnog stanja u kome se nalazi Srbija, ali i Srbi na Kosovu i Metohiji. Naime, u obimnom pres klipingu koji je sačuvan u Arhivi Narodnog pozorišta u Beogradu, ne postoji nijedan tekst u kome bi se na krajnje otvoren i argumentovan način ukazalo u kojoj meri ova predstava predstavlja opasan pozorišni presedan. Pozorišna kritika je bila podeljena, u određenoj meri nije podržala predstavu, neki su je sasvim tačno označili kao politički pamflet, ali bilo je i onih, koji su važili za istinske pozorišne autoritete, a koji su je vrednovali kao sjajno pozorišno dostignuće. Tim povodom, nažalost, u javnosti nije bilo polemika ni na umetničkoj, ni na političkoj ravni. Da pojednostavimo situaciju, reći ćemo da je pozorišna kritika pokazala visok stepen umetničke i političke nezrelosti (čast izuzecima), a da su se novinari koji su pratili pozorišna zbivanja poneli, najblaže rečeno, sramno. Pođimo redom...
U svom prikazu predstave Momčilo Stojanović (“Scenski feljton” tekst objavljen 2. juna 1987. u zagrebačkom “Vjesniku”) inače beogradski dopisnik ovog lista, konstatuje da je autor, Đurđević, u hronici “nastojao osvijetliti društvena i povijesna zbivanja na Kosovu tokom posljednja četiri desetljeća – od početka drugog svetskog rata do kontrarevolucije 1981. godine.” Konstatujući da Đurđević ”ispisuje tragediju porodice Milinčić, kojoj iz svake generacije strada po jedna muška glava od balista ili iredentista (tada rasprostranjeni nazivi za albanske nacionaliste, p.a)” te da paralelno s tom hronikom teku prizori ”organiziranja i djelovanja iredente, koja se uvlači čak i u političke vrhove” Stojanović zaključuje da ova predstava ”kao da ne želi ulaziti u motive postupaka svojih junaka, u njihovu psihologiju. Jednostavno” piše Stojanović” pošlo se od sheme: na jednoj strani su tragični junaci, na drugoj sušto zlo koje djeluje samo po sebi. Zbog toga je rezultat scenski feljton s jasnim političkim govorom.” Potom sledi upozoravajući zaključak: ”Publika, međutim, zadovoljna što se i tako predočavaju kosovska zbivanja, na sve reagira emotivno. Na planu općenja s publikom predstava uspješno funkcionira.”
Sličan stav, apropo kvaliteta predstave i njenog potencijalnog delovanja na publiku, iznosi i Radomir Putnik u svojoj kritici ”Promašena tema”, objavljenoj u, po tadašnjem uticaju i ugledu, beogradskom pandanu Vijesti, dnevniku ”Politika” 24. maja iste godine, primećujući da predstava ”ne uspeva da odgovori temi” te da, samim tim, ”doživljava i neumitno iskliznuće iz pozorišta.” Putnik primećuje da su “negativni junaci (Albanci, p.a) isključivo u službi svojih funkcija, oni ne poseduju razvojni luk, nemaju nijednu drugu misao osim ostvarenja svojih prljavih planova, njihovo bezumlje je izmaklo potrebi psihološkog objašnjenja pa su ove ličnosti date samo površinski.” Citirajući Hegela, tj. njegovu misao da ”Duhovna supstancija htenja i njegovog izvršenja jeste moralnost” Putnik, tvrdeći da je moralnost osnovno svojstvo dramske umetnosti, iznosi stav da je ona “izmeštena iz poseda dramskoga kazivanja u sferu političkog delovanja” te zaključuje da je ”premeštanjem akcenata iz estetike u politiku” drama ”napustila svoju supstancijalnost i postala je predmet koji se razmatra izvan domašaja u estetičkoj ravni.” Putnik primećuje da čak i tragičan događaj ubistva sina naočigled majke ”ima prevashodnu političku dimenziju” što po njemu ukazuje da je konačno polje dejstva predstave ”izmešteno iz estetike u domen savremene političke prakse.” Na kraju Putnik upozorava da ova predstava “tragiku stvarnog događaja, mrak nacionalističkog divljanja, prenosi do emocionalnog aparata gledaoca.”
Nasuprot ovim jasno izraženim stavovima o kvalitetu pozorišnog čina i zamerkama da se pozorište na neumetnički način uvodi u sferu dnevne politike, a da se pritom računa na emotivnu reakciju gledalaca, pozorišni kritičar beogradske ”Politike ekspres”, Avdo Mujčinović, u svom prikazi “Žive slike” objavljenom takođe 24. maja, smatra da su “civilizacijski traumatizovana ljudska savest i moralno poniženje, koje oseća svaki čovek ispravnog etičkog stava, u helenističkom značenju, izazvani onim što podrazumevamo pod tragičnim događajima na Kosovu” ovom predstavom “progovorili i u teatru”. Mujčinović iznosi stav da se “iz aspekta pozorišne umetnosti ovaj gest može smatrati prirodnim” i taj svoj stav obrazlaže tezom da ”u zonu umetničke rasprave na sceni, kao meritornog mesta prosuđivanja, ulaze sve one teme vezane za čoveka, njegovu životnu i duhovnu egzistenciju, bilo da je reč o dalekoj i bliskoj prošlosti, bilo o njegovoj aktuelnoj sadašnjosti”. Mujčinović potencira da ”pozorište između svih ostalih funkcija ima naglašenu i društvenu i socijalnu funkciju, što znači pokušaj učestvovanja u formiranju mišljenja o čoveku i njegovoj sudbini u svetu u kome živi.” I sam primećujući nedostatke predstave na profesionalnoj ravni, Mujčinović, u želji da te nedostatke relativizuje, tvrdi da Đurđević i Komanin ”nisu želeli da nadgrađuju samu stvarnost” već da su želeli da prikažu sudbinu porodice Milinčić u rasponu od četiri decenije, a da ta sudbina ”prema putanji kako se odigrala ima snagu antičke tragedije” te da se ovaj tekst može prihvatiti kao ”neka vrsta polu-dokumentarnog dramskog feljtona u kome se događaji izlažu vodoravno, u kome se manje vodi računa kako se kaže već šta se kaže i gde se radnja svodi isključivo na verbalni plan.” Nasuprot Stojanoviću i Putniku, Mujčinović zauzima apsolutno nerazumljiv i netačan stav da “vrlina teksta jeste i u tome što nije građen na sukobu crno-belih slika i likova. Štaviše on, donekle, pruža uvid u korene nacionalne mržnje između Albanaca i Srba, a oni dosežu do vidljivih i nevidljivih mesta odakle se manipuliše ljudima: Bilo kada je reč o Albancima bilo Srbima, bilo iz ideoloških bilo iz političkih razloga.” Iako na kraju prikaza Mujčinović primećuje i neke nedostatke predstave, a to su, po njemu, “baratanje opštim mestima ljudskih osećanja”, zatim “nesrazmerna patetika” i “dijaloško siromaštvo” ovaj kritičar zaključuje da se ova predstava “kloni pristrasnosti”(!!!).
Iako su u pitanju potpuno različiti stavovi o tome da li je dnevnoj politici mesto u teatru, ili nije, pomenuta trojica kritičara su se ipak složila s time da je, manje više, u umetničkom smislu, u pitanju loša predstava. Ali, korak dalje u relativizaciji potencijalno opasnog dejstva na uzavrele mase kojima je i najmanji fitilj dovoljan da eksplodiraju, primećujući i izvestan umetnički kvalitet predstave, čini Milutin Mišić u kritici objavljenoj 27. maja u beogradskom listu “Borba” u kojoj analizirajući različitost u autorskim pristupima reditelja, autora knjige i autora dramatizacije primećuje tek “polovičan umetnički učinak predstave” (a to govori da u ovoj predstavi ipak ima određenog umetničkog učinka, p.a) što po njemu znači da je pisac romana publici ponudio “dokumentaristički priređenu građu koja nas još jednom podseća na sled događaja na Kosovu koji su, od revolucije naovamo, doveli do poznatih nacionalističkih divljanja albanske iredente” te da je to pokušaj pisca da “dosegne umetničku osudu pogrešnih političkih poteza koji su doveli do tog bestijalnog divljanja preko tragične sudbine porodice Milinčić” da bi iz konteksta Mišićevog teksta shvatili da u tom pokušaju Đurđević ima uspeha. Za autora dramatizacije, Komanina, Mišić kaže da je “pesnik tragične vokacije” koji “pokušava da svedenu dokumentarističku fakturu oplemeni isto tako svedenim tragičnim dijalogom”, a za reditelja Cisanu Murusidze piše da je “sa uspehom potisnula moguću scensku patetiku, ali nije uspela da isključi i jak emotivni naboj predsave, jer dramaturški predložak koji obiluje scenama nasilja, silovanja i ubistava zahteva daleko delikatniji postupak”.
Posebno zanimljivim se čini prikaz Vladimira Arsića, ”Ni dokument, ni drama” objavljen 29. maja u listu ”Komunist” u kome ovaj pozorišni kritičar najpre ističe ”značajne, nagoveštene namere, (autora p.a) ali nejak umetnički rezultat” Arsić iznosi tezu da je tema ove predstava ”zamena za valjani dramski tekst koji bi obogatio našu teatarsku literaturu. Jer, ovako štivo danas” veli Arsić, ”kada smo svi u većoj ili manjoj meri zabrinuti zbog problema na Kosovu, ima pre svega oslonac u emocijama koje uglavnom ne podležu kontroli zdravog razuma.” Nakon ove prilično kritički intonirane konstatacije, sledi sasvim neočekivani, tj. nelogičan zaključak da ”svakako, ne bi trebalo previše strahovati i od nekakvih neprihvatljivih reakcija (publike, p.a)”, mada ostavlja prostor ”da povremeno može da dođe i do same granice gde prestaje jasan odnos prema umetničkom delu, kao transpoziciji stvarnosti.” Arsić u svom prikazu pominje događaj na premijeri, kada je glumac Bogić Bošković, koji je tumačio ulogu Nezirija, ”perfidnog funkcionera u pokrajinskim strukturama a ujedno i organizatora separatističkih, brutalnih događaja” doživeo ”poneki zvižduk, pa i prigušeno negodovanje” ali to je za ovog kritičara ”retka pojava identifikacije lika sa protagonistima od strane publike, što se događa samo u okolnostima kada vladaju pregrejane emocije.” Ergo, Arsić očigledno smatra da u tom trenutku, na političkoj sceni Srbije i Jugoslavije, na temu Kosova nema pregrejanih emocija?! Da li je moguće da ovaj pozorišni kritičar ne primećuje političku realnost ili je, pak, u pitanju to da, ustvari, zauzima jedan neprimeren, konformistički politički stav.
Jedan od najznačajnijih kritičarskih autoriteta onog, ali i ovog, vremena, profesor Fakulteta dramskih umetnosti, Vladimir Stamenković, u svojoj kritici ”Otkrivanje istine”, koja je objavljena 31. maja u nedeljniku NIN, konstatuje da tema kojom se bavi ”Kosovska hronika” ustvari ”striktno određuje i vrstu teatra kome pripada predstava” te da je u pitanju ”političko pozorište s tezom, koje svojom  nedvosmislenošću  ostavlja dubok trag u dušama gledalaca, u kome je sve podređeno jednoj svrsi: otkrivanju istine.” Stamenković je, tražeći uporišta za svoj pozitivan vrednosni sud (te godine je proglasio ”Kosovsku hroniku” jednom od deset najboljih predstava u sezoni) u svom prikazu najpre polemisao na temu forme, pritom aludirajući na konformistički odnos javnosti prema problemima Srba na Kosovu, ističući da formu ove predstave ”ne definiše želja da se ona uklopi po svaku cenu u ma koji od postojećih koncepata tragedije, već pre svega volja da se na pozornici uobliči razumljiv, istinit prikaz života ljudi, koje smo (...) godinama previđali, zaboravljali, čak – čemu eufemizmi – izdavali.” U proceni kvaliteta ”Kosovske hronike”, tj. njene funkcije, Stamenković iznosi vrlo interesantnu tezu da u ovoj predstavi ”podjednako važnu ulogu ima i ono što se prikazuje na pozornici, i emocionalan odnos publike prema temi” tvrdeći da problem iznet na sceni ”prožima čitavu našu narodnu zajednicu” očigledno želeći time da apostrofira značaj društvenog angažmana teatarskog čina, dovodeći ga u izrazito pozitivan kontekst. Stamenković smatra da se u predstavi precizno definiše ko je žrtva tadašnjih zbivanja na Kosovu, tako da je po njemu ”autentična priča o Danici Milinčić, kosovskoj partizanki, kojoj su, posle rata, osakatili, usmrtili muža, ubili sina jedinca” upotrebljena kao ”paradigmatski obrazac u kome se rekapitulira tragična sudbina stotina hiljada ljudi, čija je egzistencija ugrožena, koji, ostavljeni i od bližnjih, i od višnjih sila, uvučeni u mali, prljavi rat, ne znaju kako da se odupru podzemnoj, podmukloj okupaciji jednog dela jugoslovenske teritorije, koja je, na nasreću, i njihov jedini zavičaj”. Dakle, Stamenković iznosi još jedan, izuzetno opasan stav, a to je da žrtva čitav srpski narod, što je teza s kojom se može polemisati, ali Stamenković u svojoj kritici ne želi da primeti kako se o uzrocima tog stanja u predstavi ne saopštava ništa, tj. da je ”Kosovska hronika” ustvari namenjena samo jednom narodu, jer se o motivima negativaca, koji su pripadnici drugog naroda, ne saopštava ništa, što znači da se ti motivi podrazumevaju, što je sa stanovišta kvalitetnog pozorišnog čina nedopustivo, a sa stanovišta političke poruke, koju Stamenković očigledno sve vreme stavlja u prvi plan, nedopustivo, ali svojstveno tadašnjem šablonu po kome su se nacionalistički ostrašćeni političari ponašali, prenebregavajući uzroke i permanentno se baveći isključivo posledicama. Pozivajući se na Piskatora, kritičar NIN-a najzad iznosi ključni stav, koji ovu kritiku ustvari definitivno promoviše u opasan politički pamflet, dozvoljavajući da su u pozorištu koje ”Kosovska hronika” promoviše ”sva sredstva dozvoljena pod uslovom da ono ispunjava svoju socijalnu funkciju” te da to nije teatar za ”hladne, za gledaoce naklonjene suptilnoj psihološkoj igri, za one koji žele da im se pruži nepristrasna, naučna analiza uzroka, koji su doveli do nacionalne katastrofe ravne onoj koja se pre mnogo stoleća odigrala pod patrijarhom Čarnojevićem” (seoba Srba iz uže Srbije u Vojvodinu, tadašnju Austro Ugarsku monarhiju, za vreme vladavine Turaka na Balkanu, p.a). Osvrćući se na kratko na ipak očigledne dramaturške probleme predstave, Stamenković primećuje da ona ”nema koncentrisanu dramsku formu”, ali da se u njoj ”taksativno imenuje sve što se danas događa na Kosovu” te da se ”nabrajanje onog što ugrožava ljude srpske nacionalnosti uvek ne spaja organski s glavnom temom”. Što se tiče likova, oni su za Stamenovića ”opipljivo živi, iznutra su razdirani žestokim strastima, a pozornica događaja, svedena na ogoljen, pustošan predeo osvetljen lelujavom svetlošću lojanica, nije govornica s koje se oni obraćaju ili gledalištu ili večnosti, gde se emocionalno deklarišu.” U zaključku pozorišni kritičar NIN-a naglašava da je u ovoj predstavi dat ”potresan, uzbudljiv izveštaj s lica mesta; ona može imati i ovakvu, i onakvu recepciju, ali za to ne smemo kriviti pozorišno ogledalo, već politiku i istoriju s kojih teatar skida masku.”
Kakav bismo zaključak mogli izneti na osnovu ovih pozorišnih kritika? Najpre, treba primetiti da su, očigledno, svi pisci ovih prikaza apsolutno svesni političkog konteksta, tj. da u potpunosti imaju svest o tome da predstava predstavlja određenu političku provokaciju. Njihova želja da ovu provokaciju ignorišu, baveći se isključivo umetničkom procenom, a opet iznoseći politikantske zaključke, ili pak da je potcrtaju, afirmišu i da, na neki način, prenesu očigledan emotivni naboj koji je kod publike ona stvarala (da bi se taj naboj širio) ali ne zato što je u dramskom smislu bila katarzična, ne možemo razumeti drugačije nego kao guslanje na tananoj žici rasplamsavanja nacionalističkih strasti. Donekle bi, u odnosu na ovu konstataciju, valjalo izdvojiti stav Vladimira Arsića da je na ovom planu ”Kosovska hronika” benigna, ali ovaj, recimo otvoreno, politički stav, koji je do tada vladajuća politička elita (ona kojoj su dani, pred naletom nacionalista, već bili odbrojani) imala, a koji se zasnivao na tezi da po pitanju Kosova i Metohije ne treba ”talasati” u javnosti, upravo je poslužio Slobodanu Miloševiću i njegovoj frakciji u Savezu komunista Srbije kao ključni argument za partijski puč iz čega je potom sledilo zauzimanje tvrdog stava prema kosovskom problemu, što je ustvari dovelo do sukoba koji je najpre rasturio Savez komunista Jugoslavije, a zatim i samu Jugoslaviju.
Naravno, ne bismo želeli da nas neko shvati da ovim na pleća pozorišne kritike svaljujemo krivicu krvavog raspada ex Jugoslavije, jer smo svesni da tu moć teatar, a samim tim ni pozorišna kritika, nisu imali, a još manje je imaju danas, ali primećujemo da je ”Kosovska hronika” poslužila pozorišnim kritičarima kao poligon za svojevrsnu političku diferencijaciju, što ih u profesionalnom smislu u potpunosti dezavuiše.
Ali, ako želimo da budemo formalno dosledni, tada ne bi trebalo da zamerimo pozorišnoj kritici što nije, u okviru prostora pozorišne kritike, otvoreno polemisala sa ovim repertoarskim potezom, ukazujući na nacionalističko-šovinističke porive autora. Time je, valjda, trebalo da se bavi kuturna javnost, a posebno mediji. A na koji način se ta javnost bavila ”Kosovskom hronikom”?  
Kao ilustraciju odnosa medija prema ovoj predstavi (a taj odnos je bio bezmalo savršeno orkestriran iz centra moći koji se već nije skrivao), pomenućemo tekst ”I drama i reportaža” Slavice Vučković, objavljen u Večernjim novostima 23. maja 1987. godine, u kome je Vučkovićeva intervjuisala gledaoce neposredno nakon premijere ”Kosovske hronike”. Vučkovićeva ne iznosi nikakav stav povodom ove predstave koju je gledala, već samo prenosi mišljenja pažljivo odabranih sagovornika, koji se listom pozitivno odnose prema ”Kosovskoj hronici”, što će reći da suprotnih mišljenja nije ni bilo. Tekst počinje citiranjem izjave Milovana Stankovića, studenta političkih nauka, koji smatra da je izvođenje ove predstave ”pravi potez za ovo (misli se na Narodno pozorište, p.a) i naše pozorište uopšte, prvo, zato što ima dosta politike u predstavi, drugo, zato što ima otvorenih konstatacija, koje deluju jače nego kad ih čitaš u novinama. Ovaj komad jeste faktografski, ali, zašto da se pozorište i time ne bavi? Ja ne bih mogao u ovo vreme ponovo da gledam Nušića po hiljaditi put, ili 'Zonu Zamfirovu', čak ni, recimo 'Braću Karamazove'. Ovaj komad je mnogo aktuelniji i mislim da takvo treba da bude pozorište, bez obzira što je Narodno, dakle tradicionalna institucija.” Zatim se na ovu, nastavlja izjava lekara Andrije Paljka, koji kaže da je predstava na njega ostavila ”veoma težak i mučan utisak jer nam je tekst vrlo blizak u ovim teškim trenucima kosovskih zbivanja. Tema, prerasla iz novinske reportaže u veoma tešku dramu u kojoj je do same dramaturške granice ogoljena i sama fabula. Kraj, sa onim užasnim krikom majke ostavlja poruku koju treba svi da poštujemo i možda nešto izvučemo... Ova predstava nam je bila potrebna, baš da podseti na mnoge stvari preko kojih olako prelazimo. ”
U tekstu Vučkovićeve potom svoje mišljenje iznosi poznati srpski književnik Miodrag Bulatović, koji, kako novinaraka naglašava, ”u svom stilu” izjavljuje: ”Ja sam zaprepašćen lepotom i tragičnošću ovog dela. Evo dokaza da se literatura može stvarati bez takozvane vremenske distance, da se može napraviti veliko delo u trenutku događanja tragedije! Velika drama, koju treba da vidi svaki Jugosloven.” Tu je i mišljenje ekonomiste Veselina Rajkovića, po kome je predstava ”snažna, čemu posebno doprinosi njen kontinuitet bez pauze, sa brzom promenom scena i autentičnošću kazivanja”. On izjavljuje da je, osim pojedinih detalja, ”sve čitao po novinama” i zaključuje da ”ako je dužnost umetnosti da se bavi istinom, ova predstava je pogodila metu”.
Kao posebno pisano svedočanstvo o porivima uprave Narodnog pozorišta da na repertoar postavi ovu predstavu, u članku Vučkovićeve nalazimo izjavu umetničkog direktora Narodnog pozorišta, Miodraga Ilića, koji ističe da je ”cela kuća (misli se na Narodno pozorište, p.a) stavila taj komad na repertoar” te da je motiv za tako što ”životna istina (drame, p.a), dokumentarnost, nešto što, u ovom trenutku, interesuje ogroman broj ljudi. Pozorište je 'Hronikom' (misli se na ”Kosovsku hroniku” p.a) dobilo tačno ono što je očekivalo. Verujem da će predstava izazivati spontanu reakciju, da će vezati gledaoce, da će im se dopasti. ”
Posebno interesantno bilo je mišljenje novinara Antonija Đurića, inače autora komada ”Solunci govore” u kome se na sličan način, nekoliko godina ranije, prepoznavala potreba da se politička funkcija, tj. ono famozno samospoznavanje Srba, stavi iznad umetnosti (komad je i tada režirala Cisana Murusidze) a koji kaže da je ”Kosovska hronika” predstava koja ”udara u glavu svakog čoveka sa ovog tla, i pomaže mu da vidi gde smo i u koju smo situaciju dovedeni i ko nas je doveo ćutanjem i pristajanjem na gluposti i zla.”  Iz vizure ovakvog stava Đurić prilično nerazumljivom logikom zaključuje ”da će ova predstava ući u narod i pomoći mu da shvati koliko je nužno da pod ovim nebom živimo zajedno.” (!!! p.a)
Novinari su objavili veliki broj članaka beogradskoj štampi povodom ove predstave, i kroz većinu je provejavao duh zadovoljstva zato što se pozorište, eto, ”najzad priključilo procesu otrežnjenja uspavanih i nacionalno nesvesnih Srba”, dok je u dobrom delu štampe upravo ova predstava na neki način pozivala na akciju, ili je pak slutila značajna politička gibanja poput članka Mirjane Bobić ”Jedino, naše Kosovo” objavljenog u beogradskom nedeljniku ”Intervju”. Pored jasnog pozitivnog stava prema ovom repertoarskom potezu Narodnog pozorišta, u zaključku teksta Bobićeva ističe sledeće: ”Možda 'Kosovka hronika' jeste politički plakat, ali u svakom slučaju bolji od mnogih koje smo sretali na papiru, i pošteniji. Jer, obrni-okreni, šta može biti nepošteno u vezi sa ženom, nakadašnjom partizankom, koja se vratila na njivu (!), i kojoj su ubili s leđa i muža i sina, sa pričom o 'nečuvenim pritiscima na dva pobednička naroda – Srbima i Crnogorcima' – kako ih je nedavno nazvao prvoborac Marko Tanurdžić. A učinio je to onda kada je zatražio padanje i odgovornost rukovodilaca koji su odgovorni za stanje u Pokrajini Kosovo. U pozorištu – 'Kosovska hronika'. Napolju – počeli prolećni padovi posle toliko godina. Koincidencije koje nisu bez značaja, u ova vremena kad okeani sumnje iz ljuljuškanja prelaze u ozbiljnije pokrete mase. ”
Zloslutan i kao poručen za političko dejstvovanje, ovaj zaključak odaje novinara koji je tačno informisan o budućim političkim događajima koji su doveli do političkog uspona Slobodana Miloševića. Prolećni padovi o kojima, u svom prilazu jedne pozorišne predstave, govori Bobićeva pretvorili su se u jesenju Osmu sednicu Saveza komunista Srbije (održana 23. septembra 1987) na kojoj je Milošević, uz pomoć partijske frakcije koju je predvodio, na najgrublji način politički ”penzionisao” tadašnjeg prvog čoveka Srbije, Ivana Stambolića. Taj cilj Milošević i njegovi sledbenici ne bi ostvarili da kosovski problem nisu uspeli da instrumentalizuju, da kreiraju javno mnjenje u pravcu koji je odgovarao njihovim političkim ambicijama. Za to im je ”Kosovska hronika” bila, ne od presudne, ali od velike pomoći. Kao poručena, praktična i dejstvujuća. No, ”Kosovska hronika” nije bila predviđena samo za jednokratnu upotrebu. Setiće se je još jednom, u takođe važnom političkom trenutku za njih, dve godine kasnije.

Gostovanje u Sloveniji

Ubrzo nakon pomenute Osme sednice Saveza komunista Srbije i konsolidacije vlasti, u Srbiji  kosovski problem stavljen u prvi plan, i to na način koji je političkim oligarhijama u drugim federalnim jedinicama sjajno poslužio kao argument za nacionalnu homogenizaciju, usmerenu u ovom slučaju protiv Srbije. Sa Kosova i Metohije su krenuli, najpre po Srbiji, a zatim i u drugim delovima SFRJ, masovni mitinzi solidarnosti, a cilj je bio jasan - izmene Ustava SFRJ iz 1974. godine, koji je pružao visok stepen autonomije SAP Kosovu i Metohiji i SAP Vojvodini, koje su formalno bile u sastavu SR Srbije. Formalni organizator ovih skupova bio je tzv. Srpski pokret otpora, na čijem je čelu bio Miroslav Šolević, Srbin sa Kosova, ali je bilo i više nego očigledno da bez pomoći svih nivoa vlasti u Srbiji, nije bilo moguće organizovati tako brojne demonstracije.
Sada je Srbija tražila ono isto što su i Albanci zahtevali u masovnim demonstracijama 1981. godine – reviziju Ustava. I princip je bio isti – sila. Savezna policija, u kojoj je bilo pripadnika svih republičkih policija, je, kao što smo već napomenuli, aktivno učestvovala u tadašnjem suzbijanju protesta Albanaca. I u slučaju zahteva srpskih vlasti da se izmeni Ustav, mnogi su postupili dosledno (ne tvrdimo da je ta doslednost kod svih bila iskrena) tražeći, barem zvanično, dijalog umesto sile. Ali, svi oni koji su u Srbiji, ili među Albancima, bili na stanovištu mirnog dijaloga, protiv ustavnih izmena, koje bi ograničile autonomiju pokrajina, a takvih je bilo zaista izuzetno malo, bili su politički skrajnuti. Što se tiče opozicije, koja u predvečerje višestranačja politički još nije bila organizovana, ali je faktički postojala, i čije je jezgro bilo okupljeno oko Udruženja pisaca, Srpske akademije nauka i umetnosti, umetničkih udruženja, na Univerzitetu i na drugim mestima, ona je takođe zauzela tvrd stav prema kosovskom pitanju, odbacujući dijalog, duvajući vlastima u jedra, ujedno gurajući ih ka ultranacionalističkim stanovištima, kojima su oni bili skloni u onoj meri u kojoj bi im takvi stavovi obezbedili opstanak na vlasti.
Dakle, pitanje položaja Srba na Kosovu i Metohiji izmešteno je iz ravni političke logike i strasti su uzavrele, otvarajući vrata svim mogućim oblicima revanšizma koji su, s obzirom na burnu prošlost sukoba narodna koji su živeli u Jugoslaviji, posebno tokom Prvog i Drugog svetskog rata, neminovno vodili u novi sukob.
Prva organizovana reakcija na Šolovićevo ”događanje naroda” i mitinge solidarnosti došla je iz Slovenije. Aktuelne slovenačke vlasti nisu bile spremne da u Ljubljani omoguće organizaciju mitinga solidarnosti sa Srbima sa Kosova, a okupljanje alternativne političke i kulturne elite u Cankarjevom domu, svojevrsnoj kongresnoj sali, koja je bila predviđena za razne društveno političke i umetničke sadržaje, okupljanje koje su slovenačka javnost, pa i vlast, podržali, bio je početak kraja SFRJ. Naime, stav Slovenaca da zabrane miting solidarnosti u Ljubljani, u Srbiji je protumačen kao otvoreno neprijateljstvo. Skup u Cankarjevom domu na kome je otvoreno ukazivano na širenje nacionalizma u Srbiji i na potencijalni strah od unitarizacije Jugoslavije, gde bi Srbija vodila glavnu reč, iskorišćen je od strane političke oligarhije u Srbiji kao još jedan materijalni dokaz o lošim namerama Slovenije u odnosu na Srbe. U atmosferi u kojoj je u Srbiji apelovano na potrošače da bojkotuju slovenačku robu, u kojoj su se u srpskim medijima rabila poruke nekih ultranacionalista iz Slovenije da će Srbima sa Kosova, ako se usude da organizuju miting u Ljubljani, ponuditi otrovne sendviče, u atmosferi gde su se na ljubljanskim ulicama prodavali bedževi sa natpisom ”Kad porastem biću graničar na Kupi” (Kupa je reka koja protiče granicom između Slovenije i Hrvatske) a u glavnoj ulici u Srbiji već su se mogli naći bedževi sa četničkom ikonografijom, u takvoj atmosferi gde su Udruženja pisaca Slovenije i Srbije javno prekinuli kontakte - neko se opet dosetio predstave Narodnog pozorišta ”Kosovska hronika”.
Naime u beogradskom dnevnom listu ”Politika” 12 marta 1989. godine, izašao je članak pod nazivom ”Želimo da gostujemo u Cankarjevom domu” u kome novinar B.B. piše da su ”članovi Narodnog pozorišta u Beogradu uputili direktoru Cankarjevog doma u Ljubljani Mitji Rotovniku i direktoru umetničkog programa Sergeju Dolencu, telegram u kojem izražavaju želju da sa svojom predstavom 'Kosovska hronika' gostuju u Cankarjevom domu.” Interesatno je da se u ovom tekstu ne koristi formulacija ”uprava Narodnog pozorišta”, a zna se da je uprava jedina merodavna da vodi pozorište, tj. da vrši ugovaranje gostovanja sa drugim teatrima, već formilacija ”članovi Narodnog pozorišta” valjda u želji da se time potcrta da je želja za gostovanjem opšti stav zaposlenih u beogradskom Nacionalnom teatru, što, uzgred budi rečeno, i nije bilo tako daleko od istine. (Setimo se prethodno citirane izjave Miodraga Ilića, u članku S. Vučković, gde on napominje da su svi u Narodnom pozorištu želeli da se ova predstava postavi na repertoar). Između ostalog, u citiranom telegramu se kaže: ”U smislu civilizacijskog komuniciranja, za geslo istine i razumevanja, želimo da u Cankarjevom domu ljubljanskim gledaocima predstavimo deo realnosti sa Kosova, umetnički uobličen, ali ne i slobodno improvizovan.”
Novinar B.B. u članku potseća čitaoce da se predstava ”Kosovska hronika” na sceni Narodnog pozorišta igra od maja 1987. godine, a da su članovi Narodnog pozorišta mišljenja da bi ona ”svojim katarzičnim delovanjem mnogo šta objasnila, mnogo šta dopunila i pomogla onima koji nisu dobro obavešteni da se obaveste, koji nisu dobro čuli da čuju.” Na kraju članka stoji da je Narodno pozorište uputilo predlog Cankarjevom domu da sve troškove gostovanja snosi Narodno pozorište, a da prihod od prodatih ulaznica bude podeljen.
Sledi mala digresija. Elem, ova potreba da se u javnosti posebno naglasi to da Narodno pozorište, inače institucija na budžetu Vlade Srbije, nudi da pokrije troškove gostovanja, što bi u svakom slučaju bilo i logično ako se neko iskaže želju da gostuje, dakle ta potreba proizilazi iz jedne posebno zanimljive situacije koja je prethodila ovoj. Naime, na 5. susretu kazališta Alpe-Jadran u Novoj Gorici (tada prestižan slovenački teatarski festival) u zvaničnom programu nije bilo nijednog beogradskog pozorišta, a kao razlog za takvu situaciju je naveden nedostatak novca organizatora da pokrije troškove gostovanja. Tim povodom tada je, javno, reagovao, uputivši pismo organizatoru Festivala, pozorišni kritičar NIN-a Vladimir Stamenković, koji je ukazao da iza nepozivanja beogradskih teatara na Festival pod izgovorom nedostatka sredstava ustvari stoji i bojkot srpskih teatarskih kuća u Sloveniji. Dakle, uprava Narodnog pozorišta je unapred želela da onemogući da eventualni negativni odgovor iz Cankarjevog doma bude argumentovan nedostatkom novca. Naravno da se odbijanje očekivalo, s obzirom na stav prema mitingu kosovskih Srba. Motivacija za gostovanje je bila jasna – ako ne mogu Srbi sa Kosova da dođu u Ljubljanu, onda će u Ljubljanu doći predstava o njima. Gostovanje će, s obzirom na mehanizam upravljanja državnim pozorištem gde se sredstva za sva putovanja ansambla traže od nadležnog ministarstva kulture, finansirati država Srbija, a sve je ”pokriveno” inicijativom članova Narodnog pozoišta u Beogradu.
Već 16. marta novinar ”Politike” M.(irjana) Radošević objavljuje članak ”Selektor iz Cankarjevog doma” u kome obaveštava čitaoce da je stigao odgovor iz Ljubljane i da se u njemu, između ostalog, kaže da je ”ponuda zanimljiva” te da zato ljubljančani mole upravu Narodnog pozorišta da im pošalju termine kada bi njihov urednik pozorišnog i filmskog programa Andrej Drapal mogao da pogleda predstavu. Nakon ovih činjenica, koje novinar u svom članku prenosi, sledi komentar Radoševićeve da ”valja gajiti nadu da možda selektor 'istorijskog' skupa u Cankarjevom domu (misli se na u ovo već pomenuto političko okupljanje u Cankarjevom domu p.a) nije onaj koji će dovesti (ili ne) predstavu koja se ne poigrava sa istorijskim činjenicama – jer ta je istina živa i danas i ima svoje žive svedoke.”
Nekako apartno, ali i nadasve zanimljivo, deluje članak Momčila Stojanovića, već pomenutog dopisnika ”Vijesnika” iz Beograda, objavljen u ovom zagrebačkom dnevniku, pod naslovom ”Korak dobre volje”. Naime, Stojanović potseća da su ”nakon nedavnog skupa u Cankarevu domu, u kojem je bilo riječi o Kosovu, mnogi kulturni radnici u Srbiji zaključili su da su Slovenci (odnosno oni koji su govorili u tom kulturnom domu) osuli mnoge optužbe na račun srpskog naroda. Odmah nakon toga uslijedila je odluka Uprave Udruženja književnika Srbije da prekine odnose sa slovenskim Društvom pisaca.” Stojanović potom ponudu Narodnog pozorišta da gostuje u Cankarjevom domu ocenjuje kao ”korak dobre volje” dovodeći je u vezu sa zbivanjima oko 5. susreta kazališta Alpe-Jadran u Novoj Gorici. Stojanović članak zaključuje konstatacijom ”da je došlo do kontakta dviju institucija, jedne iz Beograda i druge iz Ljubljane.”
No, ovaj očigledan pokušaj medijskog smirivanja strasti, objavljen u ”Vijesniku” je usamljen. U beogradskoj, ali i slovenačkoj štampi, rasplamsala se bitka. Večernje novosti objavljuju 19. marta članak novinara R.D. pod naslovom ”Glumci bolje prošli” u kome se, između ostalog konstatuje da, beogradski glumci imaju više šansi od kosovskih Srba da dođu u Ljubljani i kažu šta misle o Kosovu, te da njih politička vrhuška u Sloveniji ne može da proglasi ”za one koji 'povećavaju haos' i remete red i mir u ovoj republici. ”
Novinar A.R. u članku ”Kvalitet presudan” (beogradski dnevnik ”Borba”, 20. mart) objavljuje kratak odgovor urednika pozorišnog i filmskog programa Cankarjevog doma Andreja Drapla na pitanje hoće li biti gostovanja ”Kosovske hronike” u kome Drapal, navodno, tvrdi da je pročitao kritike o predstavi i da je iz njih stekao utisak da je u pitanju dobra predstava (pitanje je koje je to kritike Drapl čitao da bi tako što zaključio) i da će gostovanja najverovatnije biti, a potom sledi novinarsko ”otkriće” da će, ukoliko dođe do putovanja u Ljubljanu, ”ansambl 'Kosovske hronike' poneti i nekoliko humki autentične kosovske zemlje – deo scenografije iz ovog pozorišnog ostvarenja, čija se simbolika, kao preteća zbilja, nadnela nad čitavom Jugoslavijom, posebno proteklih nedelja. ”
”Politika” objavljuje 21. marta odgovor uprave Narodnog pozorišta, povodom zahteva da pre organizacije gostovanja Andrej Drapl pogleda, kako su to razumeli u Beogradu, u svojstvu selektora, predstavu. U tom odgovoru, kako prenosi ”Politika” se kaže: ”Poštujući Vaš princip, koji nam se čini zanimljivim, da Vaš urednik pozorišno-filmskog programa gleda svaku predstavu koja gostuje u Cankarjevom domu, moramo da napomenemo da je naš princip da predstave koje su na našem repertoaru – repertoaru jednog od najeminetnijih jugoslovenskih pozorišta, i koje su doživele evidentan umetnički uspeh: predstava ”Kosovska hronika” igrana je preko pedeset puta i uvrštena je u 1987. godini u deset najboljih jugoslovenskih predstava po izboru eminentnog kritičara NIN-a Vladimira Stamenkovića - ne prinosimo na ponovno preispitivanje. Ukoliko pokažete dobru volju da prihvatite naše stavove i argumente, sa zadovoljstvom ćemo gostovati u Cankarjevom domu. Ukoliko ne želite i ne možete da odustanete od svog principa selekcije, koju, podvlačim, mi uvažavamo – ali ne prihvatamo, drugarski Vas pozdravljamo do nekog srećnijeg trenutka i boljeg razumevanja. ”
Kako je ”Politika” objavila 22. marta (članak ”Kosovska hronika ipak pozvana u Ljubljanu” autor tekta A. Plavevska) dan nakon pisma uprave Narodnog pozorišta, iz Cankarjevog doma je stigao odgovor u kome se kaže da su u ime dobre buduće saradnje odustali od prvobitnog zahteva da njihov urednik proceni vrednost ”Kosovske hronike” pre eventualnog gostovanja ove predstave u Ljubljani, i citira se deo tog odgovora u kome, između ostalog, stoji: ”U neprilici smo i zato što su nam u slučajevima saradnje između kulturnih ustanova strani bilo kakvi ultimatumi. Želimo da vam kažemo da godišnje dobijamo od kulturnih ustanova i pojedinaca iz Jugoslavije i inostranstva više od 400 predloga za gostovanje i da nam niko do sada nije poslao ultimatum da neće doći u Cankarjev dom, ukoliko naš urednik želi da pogleda ponuđenu predstavu. Upravo suprotno – svi su sa veseljem i dužnim poštovanjem prihvatili naše urednike. Ukoliko želimo da do predstave u Cankarjevom domu ipak dođe, neko mora da popusti. Zato vas izveštavamo da u ovom slučaju odstupamo od principa programske selekcije jer želimo da sarađujemo sa vašim cenjenim pozorištem, ne želimo da se vaša inicijativa politizira i mislimo da je dobro da ljubljanski odnosno slovenački ljubitelji pozorišta vide predstavu 'Kosovska hronika'.”
Ovom odgovoru, čini nam se, nije potreban nikakav komentar, ali zato iz članka izdvajamo deo u kome novinar prenosi i post skriptum pisma iz Cankarjevog doma u kome se ”moli Narodno pozorište da, u ime dobre buduće saradnje, rukovodstvo Cankarjevog doma telekse koji im se šalju, dobije pre novinara.” Iz ovoga možemo vrlo jasno naslutiti da je ceo slučaj oko gostovanja bio otvoreno ”pumpan” od strane uprave Narodnog pozorišta (da li od nje ili nekog iznad nje?) kroz medije, koji su ustvari vršili pritisak sa željom da se situacija oko gostovanja ispolitizuje.
A u kojoj meri su u Narodnom pozorištu uvažili molbu da u korespodenciji poruke koje šalju Cankarjevom domu stignu najpre na naznačenu adresu, a onda odu u medije, tj. u kojoj meri uvažavaju svoje buduće domaćine, vidi se iz članka ”Kosovska hronika 22. aprila u Ljubljani” koji je objavljen 23. marta u ”Politici” u kome se objavljuje neposlato pismo put Cankarjevog doma u kome se kaže: ”Sa velikim zadovoljstvom saznali smo iz lista 'Politika' da prihvate gostovanje naše predstave 'Kosovska hronika'. Verujući u verodnostojnost 'Politikine' informacije, i ne čekajući vaš teleks, odgovaramo da prihvatamo termin gostovanja za 22. april i sve uslove koje ste predložili. Do skorog viđenja, drugarski vas pozdravljamo.” Iz ovog članka se, takođe, vidi da je i uprava Cankarjevog doma postupila upravo na isti način kao i uprava Narodnog pozorišta, zbog čega su upućene zamerke u post skriptumu pisma, koje smo pročitali u ”Politikinom” članku. Naime, rukovodstvo Cankarjevog doma bavestilo je medije o svojoj odluci pre no što je uputilo teleks (ako je ikada i uputilo, jer tragovi o korespodenciji Cankarjevog doma i Narodnog pozorišta putem teleksa ne postoje u Arhivu Narodnog pozorišta) teatru kojim ga poziva na gostovanje. Ergo, Cankarjev dom i Narodno pozorište su se, ustvari, sve vreme dopisivali i ugovarali gostovanje putem medija!
Naravno, za razliku od onih malobrojnih koji su bili spremni da situaciju po svaku cenu, barem u javnosti, smiruju, (u ovom slučaju svakako da se to ne odnosi na novinare beogradskih medija) postojao je i onaj deo slovenačke javnosti koji, poput većine srbijanske kulturne javnosti, takođe nije bio spreman da smiruje situaciju, naprotiv. Naime, Emil Hrvatin u svom tekstu objavljenom u slovenačkoj ”Mladini” pod naslovom ”Mitinga će biti u Ljubljani”, gde gostovanje Narodnog pozorišta u Ljubljani poistovećuje sa mitingom, između ostalog proziva tadašnjeg upravnika beogradskog Nacionalnog teatra, dramskog pisca Velimira Lukića, postavljajući pitanje ”u čemu se razlikuje Lukićeva argumentacija od Šolovićevog (već poneuti formalni organizator mitinga kosovskih Srba, p.a) nastojanja da organizuje miting u Ljubljani. Konstatujući da razlike nema, Hrvatin dodaje da ga ne čudi to što je Slobodan Milošević zauzeo nacionalistički stav, ali da ga čudi da umetnici slede stavove političkih vođa, te zaključuje da su ustvari ”umetnici ti koji su se najpre prodali totalitarnim režimima.”
Na sam dan gostovanja, 22. aprila, u ljubljanskom dnevniku ”Delo” novinar S.S. u članku ”Kosovska hronika u Ljubljani” nakon negativnog osvrta na ovo gostovanje, poentira citirajući deo pozorišne kritike Vladimira Stamenkovića da predstava gostiju iz Beograda ”nije teatar za hladne, objektivne gledaoce, naklonjene suptilnoj psihološkoj igri, za one koji žele da im se pruži nepristrasna, naučna analiza uzroka...”
Kakvi su izveštaji u beogradskoj štampi bili nakon gostovanja? Naime, u članku novinara D.D. ”Plakate neko zaboravio” objavljenom u beogradskom dnevniku ”Borba” 24. aprila, napominje se da je ”Kosovska hronika” ostala bez očekivane posete, da  je ”u srednjoj sali 'Cankarevog doma' bilo mnogo praznih mesta.” a novinar procenjuje da bi sala bila poluprazna ”da u poslednjem trenutku Crkvena opština Srpske pravoslavne crkve u Ljubljani nije otkupila 150, a društvo u osnivanju 'Sava' 100 ulaznica. ”
Novinari M.Laketić i V. Zagorac, u članku ”Hronika za 400 ljudi” objavljenom u beogradskim ”Večernjim novostima” takođe 24. aprila, napominju da je bilo prodato oko 400 karata, a da sala ima gotovo 600 mesta, i o sastavu publike zaključuje da je ”i pored uobičajene propagandne akcije u ljubljanskoj štampi, ali i bez plakata koji ponekad prate pozorišne predstave u 'Cankrajevom domu', najveći broj posetilaca predstave bili su Ljubljančani kojima jezička barijera ne predstavlja smetnju u razumevanju jedne gostujuće predstave.” Novinari izveštavaju da se većina gledalaca nakon predstave zadržala na druženju i razgovorima u holu ”Cankarjevog doma”, gde je Peran Bošković,  paroh Crkvene opštine Srpske pravoslavne crkve u Ljubljani, pozvao prisutne da u sutradan pre podne dođu u crkvu, na promociju kasete ”Ko je Srbin i srpskoga roda”, te da je na toj promociji dramaturg  Narodnog pozorišta Žarko Komanin održao i prigodan govor, a da su glumci izveli kraći recital.
U članku V. Miladinovića, objavljenom u Beogradskom nedeljniku TV Novosti, 28. aprila, pod nazivom ”Istina ili resnica” ovaj novinar prenosi neke od reakcija publike, ilustrujući to kao primer šta Slovenci misle o kosovskom problemu. Citiramo: ”To je za mene mitingaštvo, vrlo žalosno crno-belo slikanje nekih istinitih zbivanja, totalno jednostrano. Mislim da to pozorište ne sme da radi. Pozorišni glumac mora da prenosi neku istinu. A ovo je istina trenutne politike u Srbiji. Žalosna sam što se to desilo u pozorištu ovde – izrekla nam je na slovenačkom nezadovoljna penzionerka; Ne možemo reći da je to istinito, ako je predstava po istinitom događaju, jer pozorište ima zadatak da tu istinu nadgradi. A ova predstava tu istinitost nije nadgradila, nego je izmanipulisala i to banalno – dodala je njena mlađa prijateljica svoje shvatanje ”resnice”, kako se na slovenačkom kaže istina.” Inače, kao oprema ovog članka o pozorišnoj predstavi, prenešen je isečak iz slovenačke štampe (ne vidi se iz kog lista) deo članka koji je očigledno objavljen svojevremeno tokom vanrednog stanja na Kosovu i Metohiji, za vreme mitinga Albanaca, gde se vidi slika kako pripadnici Savezne policije tuku albanske demonstrante, a jasno se može pročitati tekst na slovenačkom ”Neustavno vanredno stanje, koje treba da na Kosovu uspostavi mir, dovelo je do prolivanja krvi. Slovenački delegati u skupštini SFRJ su uvođenje vanrednog stanja podržali, a slovenački član predsedništva (osmočlano telo koje su sačinjavali predstavnici republika i pokrajina i koje je imalo funkciju kolektivnog predsednika SFRJ, p.a) ga vredno zagovara. Da li su naši delegati glasali legitimno. Da li će oni u saveznoj slupštini dignuti ruke za uvođenje vanrednog stanja u Sloveniji. Slovenci, ako moramo umreti, umrimo za vlastitu slobodu. Slovenke, vaši sinovi su na kosovu. Vaši muževi odlaze!” Adekvatna zamena za fotografiju predstave, rekli bi smo da smo cinici.
O svojim utiscima sa gostovanja u Sloveniji novinar ”Politike” Mirjana Radošević u članku ”Sinoć u Ljubljani” (23. april) piše da su na predstavu ”pozvane mnoge prve ličnosti društvenog i političkog života Ljubljane i Slovenije, među njima Mitja Ribičič, koji je, doduše, ovih dana u istoj prostoriji Cankarjevog doma zauzet kao šef šahovskog turnira, pozvan je ministar kulture Vladimir Kavčič, Ciril Ribičič, Hrvoje Drašković, ali se jedino odazvao predsednik SSRN grada Ljubljane Jože Osterman.” Radoševićeva izveštava da su na predstavu došli i slovenački kritičari, ali da nisu bili spremni da govore o utiscima, te da je ”samo je jedna poznata rediteljka rekla da, kada bi se estetički drama procenjivala, a ona je pre svega pozorišni čovek, čini joj se da je sve to isuviše crno-belo dato. ”
Inače, slovenački pozorišni kritičari su ignorisali ”Kosovsku hroniku” nakon što su je odgledali. U arhivi Narodnog pozorišta u Beogradu se čuva tek jedan prikaz Andreja Inkreta koji je 24. aprila u ljubljanskom dnevniku ”Delo” objavio kritiku pod nazivom ”Plakat o Kosovu” u kojoj između ostalog kaže da je u ovoj predstavi zanimljiva pre svega ”politička rehabilitacija Rankovićeve (već pominjani Aleksandar Ranković, potpredsednik SFRJ tokom šezdesetih) ali i eksplicitna teza o perfidnim šiptarskim vezama u vrhu jugoslovenske partije i države, pod patronatom maršala Tita.” O igri glimaca Inkret kaže da je ostala na nivou Đurđevićeve i Komaninove drame, a da cela predstava ”podseća na sovjetske (i naše) političke agitke od pre nekoliko decenija.”
Ovu kritiku komentariše novinar beogradskih ”Večernjih novosti” M. Govedarica u tekstu ”Žrtve i 'žrtve'” (26. april) rečima da je ”predstava beogradskog Narodnog pozorišta 'Kosovska hronika' izvedena u subotu u Cankarjevom domu, dobila u ljubljanskom 'Delu' kritiku Andreja Inkreta, bez ijedne lepe reči. ” Toliko.
I za kraj smo sačuvali tekst Mirjane Radošević objavljen u beogradskoj ”Radio reviji” 28. aprila, pod naslovom ”Drama jednog nesporazuma” u kome, između ostalih, pisac ”Kosovske hronike” Rajko Đurđević govori o svojim utiscima sa gostovanja. Ovu izjavu prenosimo integralno: ”Biću indiskretan kad govorim o impresijama sa gostovanja. Bio je jedan susret sa Cirilom Ribičičem i ponudio sam mu, da jednom stvari raščistimo javno, da demokratskoj slovenačkoj javnosti predočimo istinu. Ponudio sam mu da pred svojom intelektualnom i evropskom javnošću na koju se često pozivaju, odbrane zločine na Kosovu. Ponudio sam da od onog ko je raskopao dečiji grob (pravoslavno srpsko groblje, p.a) kod sela Bivolja napravimo junaka, da od onoga ko je nabio Đorđa Martinovića (Srbina, p.a) na flašu da ga proglasimo herojem, da emigrantima iz Albanije koji su Danici Milinčić na oči ubili sina, da im podelimo odlikovanja... Nabrojao sam još zločina i predložio da održe javnu tribinu pa nek izvole neka to odbrane. Ciril je na sve to slegao ramenima. Ne bavim se prodajom karata, ali imam utisak a isto tako i puno dokaza da je bila bojkotovana prodaja karata za predstavu, imam svedočenja ljudi kojima je rečeno posle četiri dana da su ”sve karte prodate”, da bi nas konačno jutros obavestili da nije prodato ni pola sale. Na svu sreću interesovanje je prevladano, takozvana mund-reklama, i predstava je ipak rasprodata. To nas je sigurno obradovalo. Dogodio se klasičan primer manipulacije sa kartama, tako što su organizovali kolektivnu prodaju karata pa su posle kolektivno i odustajali. Nismo dobili precizna obaveštenja ko je to odustajao sem jedne polurečenice direktora Doma: 'Pa, evo, jedna vojna ustanova'. Verovatno je mislio na Dom JNA. Sat i po pre početka predstave, našao sam se u jednom stanu. Nismo znali kad zapravo počinje u 19,30 kako smo mislili, ili u 20 sati. Pozvali smo telefonsku službu informacija, rekli su nam da ne znaju da se takva predstava igra! Čini mi se sve to da je, ipak, jedna blokada, muk za dijalogom na koji se toliko pozivaju intelektualci, i nosioci javnih funkcija u Ljubljani. Ponudio sam da dam oglas u 'Delu' o svom trošku i da pozovem kolege novinare da odemo zajedno na Kosovo i rasvetlimo slučaj po slučaj. Međutim, odgovora nema, sve ostaje jalovi razgovor, razgovor 'gluvih'. Bojim se da i dalje caruje zabluda koja se provlači kroz štampu, čak i kroz štampu u Beogradu, a to je da je u pitanju šaka intelektualaca, a da narod ne misli tako. Ja, na žalost, ne mogu da podelim taj optimizam kao što taj optimizam ne mogu da podele ni mnogi ljudi koje sam ovde sretao.”
Čini nam se da ova izjava, kojom autor ustvari optužuje čitav slovenački narod, za pogrešan stav po pitanju Kosova, ne traži nikakav komentar. A, što se tiče zaključka povodom priče o gostovanju ”Kosovske hronike” u Cankarjevom domu u Ljubljani, mišljenja smo da je i on izlišan, pošto se iz prikazanih odjeka u štampi lako može zaključiti u kojoj je meri ovo gostovanje, te insistiranje u beogradskoj štampi na lošem prijemu predstave u Sloveniji, imalo uticaja na dalju homogenizaciju Srba u Srbiji i stvaranje terena za centralni politički događaj, koji je uskoro sledio.
Na Kosovu polju je te 1989. godine, dve meseca nakon gostovanja ”Kosovske hronike” u Cankarjevom domu, 28. juna održana proslava 600 godina od Kosovskog boja, istorijskog događaja, sukoba srpske srednjevekovne vojske sa vojskom turskog sultana Murata 1389. godine, u kome je Srbija izgubila samostalnost i potpala pod Tursku vlast narednih 500 godina, najpre kao vazalna država, a potom kao integralni deo Otomaskog carsta, događaja koji je u Srbiji tih godina doveden do nivoa mita i rabljen je kao metafora poziva svim Srbima da hitnom akcijom, pod rukovodstvom Slobodana Miloševića, reše problem položaja Srba na Kosovu. Svi znamo kako se ta avantura završila. Toj proslavi prisustvovalo je preko milion Srba. Iza toga su sledili su poznati događaji koji su doveli do krvavog raspada SFRJ, u kome je poginulo više desetina hiljada ljudi. A ”Kosovska hronika” je igrana pred prepunom salom Narodnog pozorišta u Beogradu još cele dve sezone.

Umesto zaključka

Da budem iskren, moje detaljno bavljenje sudbinom ”Kosovske hronike” nije proizašlo iz poziva organizatora da učestvujem na 12. međunarodnom simpozijumu pozorišnih kritičara i teatrologa, već iz moje želje da napišem pozorišni komad koji bi se bavio jednom univerzalnom tragičnom ljubavnom pričom, koja bi mogla da pripada bilo kom prostoru, ali je moja namera bila da je situiram na Kosovu, u bliskoj budućnosti, a sve to makar zarad sopstvene mentalne higijene, ako se namera da se bavim mentalnom higijenom naroda čiju sudbinu moja porodica i ja delimo već ceo jedan vek, nekome može učiniti pretenciozna. Konsultujući se sa jednim starijim kolegom, on me je, kada je saznao za tu moju želju, uputio na priču o ”Kosovskoj hronici” u kojoj je, kako je napomenuo ”nažalost” i sam učestvovao na nimalo slavan način. Kada sam otvorio fascikle u kojima je bila pothranjena istorija ”Kosovske hronike” te nakon što sam odgledao video snimak predstave, shvatio sam svu silinu misli kojom započinje jedna od mojih omiljenih emisija na Radiju B 92, ”Peščanik” koja glasi, parafraziraću je, otprilike ovako: Ako vi kao narod osećate da imate isti problem na početku 20. i na početku 21. veka, onda su se ti vaši problemi degenerisali, dok je svet otišao dalje!
Nisam znao na koji način da kažem tom mom kolegi da mi se svaka komunikacija sa njim, nakon listanja arhiva na koji me je sam uputio, čini preteškom. Na svu sreću, prilike za taj razgovor nije ni bilo. Nekako sam ubeđen da je i on izbegavao taj naš kontakt.
Sudbina tog mog komada, čije je pisanje bilo svojevrsna autoterapija, svakako neće biti predmet rasprave u ovom radu, ali ono što sa sigurnošću, nakon određenog iskustva, mogu da tvrdim jeste da je moj utisak da bi danas, dvadeset godina nakon praizvedbe, ponovno izvođenje ”Kosovske hronike” u Beogradu imalo sličan prijem u pozorišnoj javnosti, vrlo blizak istini i da svakim danom dobija na argumentaciji. Bilo bi, povodom te, nikom potrebne i onda, a kamo li danas, premijere, verovatno, malo više osude, pa i malo više polemike, s obzirom da toga 1986. godine nije ni bilo, ali i mnoštva odobravanja. Neko bi kazao da je to ipak nekakav napredak. Možda za generaciju šezdesetosmaša, pa i za moju, ali ne i za generaciju kojoj pripada moj sin.