CIKLUS: KRŠTENJE

 

KRSTA

Krsti Krsta nekrsta,
sav mu obraz u tri prsta.
U opanak, savijaču,
u šljivarak, varjaču,
u nebesku ilovaču,
mučenicu,
komovicu,
rasonicu,
sir,
pir,
vir,
ama, u sve taj se kune
dok drukše ne dune...

E sad,
bije Krsta onog istog nekrsta
što nekrst ne osta,
seče krsne glave
mrsti posne slave,
fikari po tri prsta,
verni Krsta.
Krsta ga ne bole,
izučio škole,
bez krsta mu lakše
da povazdan tapše.
S vetrovima rast'o,
od sebe se rast'o,
u veru ga uverili,
na kantar ga izmerili.
Vera mera osta
onom ko od zemlje posta.

DABOGDAO

Glede oka sa Istoka
iz rukava besu dava,
magla pozna, vetrove ne dozna.
S' alal teče, sve isteče
ispod kože mnogo toga može,
Čovek stade! Radi što se dade
to si ot'o pošto po to
kajmak mleko, ama ne bi' što si rek'o,
ne bi' ništa - do tvog sirišta.

Sad pod skut, 'de se utro put...
Vek od vatre osmeh satre
ognjište i kuću ište
veliko ti selo preselo,
dabogdao.

BROJALICA

Gore, odgore, pogle' malo nadole,
pogle' preko vode, žuto sunce ode,
pogle' preko polja, svačija je volja,
pogle' preko plota, gde se vuna mota,
zort se vuna zove
prave ljude nove.

Gore, odgore, evo mene kod tebe,
spremi dobru vodu da utvare odu,
spremi zemlju crnu da mi zubi trnu,
spremi oštru branu sam da biram stranu,
zort se brana zove
prave ljude nove.

PLODNA

Drvo plodno, drvo jabukovo,
bez ploda ne bilo, sa dušom se srodilo.
Daj mi, drvo, što na grani nosiš prvo.

Drvo plodno, drvo jabukovo,
u vetar ne daj, u utrobu predaj.
Što sa mnom srasta, nikad se ne rasta.

DODOLA

Bež'te crvi iz jabuke,
oj dodo, oj dodole,
da zagrizem ja bez muke.
Trulo seme, trula grana,
sa'rani me ova 'rana.

Neka k'o iz topa pukne,
oj dodo, oj dodole,
vazda bilo da omrkne.
Što stojalo to odvuglo.
odavno je On ogugl'o.

Biće da mu žao vode,
oj dodo, oj dodole,
čeka da se drugi rode.
Drugi već su sada krivi,
samo da smo duže živi.
Oj dodole, moj Božole.

POČETAK GMAZA PREKO VODE

Potražile zmije
gde to duga vodu pije.
Tamo čuda razna, kažu
oni koji ne lažu,
čakšire od suknji se tvore,
odjedamad prebrišu ti bore.
Vele zmije
da s' ne krije:
ko prepliva ispod takvog svoda
nogama će taj da 'oda.

Gmazali su mili gmazi
po vrleti i po stazi,
mišić im se svaki stego
bilo im je preko jego,
kosti da su imali
i nji' bi raskimali
samo da su vodi bliži
ponavljaše sebi: Gmiži!

S' gmaz'ma hode ovi vični peru,
od gliba se grlovito peru,
hrabre, laju, kuraže,
i prečice vazda traže,
čas su tamo
a čas ovaj amo.
Bez nji' išta da bi bilo
od nji' išta da se skrilo.

Tu kad vodi doakaše
sve od sreće poskakaše,
perjanice pečalbar starine
s njokanjama obilnije sline,
podigoše u vis brnj'ce
postaviše sve na trnce,
svak' od svakog beše brži,
zarikaše gde i' grlo drži:
"Fina vodo, plemenita međo
izmeđ' Stope i Nestope
naskoro će i to vreme doći
kad ću ja tebeka preći
kad ću ja tebeka pregaziti!

OD MAŠTANJA, DO TAPŠANJA

Evo nam se njih stotinu - 'iljadiše
i svi svoju Zemlju prigrliše!
Svakom ćošku Zemljičice nove
mudre sove
praočinske pesme poju
i barjak joj silni u čeličnom stroju
nose pa pronose
da se vidi iz daleka
darodavac duši leka.

Kad je duša sita
tad se stomak ne pita
jer mu štogod  ostanulo
nakon što je osvanulo
tamo gde je u vekove mračilo
tamo gde je od tuđina tlačilo.

O utrini njinoj istoriju pišu,
pravoverni znalci laži sada brišu.
Bogumili što umili
to svetla obraza
od nemila do poraza
pečate u knjige
da nose na taljige
da se Zemljan divi
kakvi su mu preci bili.

Od svojte se zalebiše
i svu vodu potrošiše
pa sad eno vatropir
uvodi nam red i mir.
Oni što bi strašnu vatru
mogli mladošću da satru
sad su s druge strane grane.
Nit ih traže, nit ih ima,
ne vidimo ih od dima.

Očevi se stide
što im ruke bride.
Od maštanja
do tapšanja...

 

CIKLUS: SEĆANJA

RIMA GIGA

Zvah se vetrom poškrobljenih plahti
i gužvarom uštirkanog sukna
dok nije pala
kiša u svibnju.
U stisku mi osta lepljivo brašno.
Giga, najlepša pokisla guza kolodvorska...

Taman za oko
taman za dah
beše mi plah
pogled
i pade kiša u maju
i pogledi otad' znaju
Giga, najlepša pokisla guza...

Na dodiru čvrsta
tek joj se koža stegla u ženu
u raspukle Valkane Zlatnu stijenu
pokri me tek od nosa pa do ispod kolena dva prsta
negde do Trsta čulo se kako je
Giga najlepša pokisla...

Noć je cela od dva tela
bela
da za belju ne znadoh
do noćas.
Nebo se beli
svuda šrapneli
a tamo
Giga najlepša...

Giga...

SANA

Rošava zima,
januar godine tiše.
Otud' Mostarom
'mesto kiše
u zimu zima ide.
Moja se Sana u svilen sneg ogrnu
i meni obe usne utrnu,
što se s mosta ne gledasmo dosta.

Na čardaku pusto bez tvojih fildžana.
Bogme, i u ovaj vakat tebi bi Sano,
kroz ova polomljena i pogorela okna
bez krova,
s' kapom od leda,
osmeh bio drugši.
Ta put bi ti bleda
u mene dugu izračila
al' ko zna da li bi mi toliko značila
da se s mosta ne gledasmo dosta.

E, čega bi tu bilo, moja Sano
da nam vodu pod mostom
ne zamutiše krvave kiše?
Može biti da bi čaršiju
moji jarani,
mokri svadbari,
očas spopali,
možda bi se i tvom amidži dopali
ti pjanci što se u Neretvi brate
pa sakate.
Da l' se to s mosta ne gledasmo dosta?

VARJA

Vatra kamenom korača
put joj utrla žena.
U oči je ne gledam
a u bedra diram.

Niz stomak stena
pod strukom štav
gola na golom
bela,
k'o da je kreč izrodio,
i s đav'lom sam se nagodio:
U mrak još jedno jutro pretvori
pa nek' gori
kad na góri Varja
petama u mesec upire!

ZRNO

Spavaš li, zrno moje?
Na grašak miriše noć
i nebo u šaku staje.
Stisli su pest
'oće u povijest,
a zrno moje...

To jedno zrno beše mi ostalo,
nada malena,
a grudi raspukle, ko mahune.
Povedoh je na mesto gde se raste,
zrno moje,
a oni, zemlju otvoriše!

Spavaš li, zrno moje?
Sklopljenim očima ljudi u san beže.
A san večit,
telo vremenito,
u glavi zrno.

Što bi narasla...
Zrno moje.

ŠTO ME NEĆEŠ?

Što me nećeš?
Zar sam promenio boju
gomilom novca.
Nisu mi teška ta deca drugih otaca,
nije me čekanje zadužilo.

Što me nećeš?
Raspored ožiljaka na srcu
promenićemo zajedno.
Nisu se godine otegle duže od sećanja.

Što me nećeš?
Sve sam ti svatove oprostio.
Oprosti i ti meni
njihove dodire na mojoj ženi.

DORINA GORA

Ostala ti samo - ti
na Bigorskog vrleti.
Dora,
valjda od dorata,
ova je gorata
sada samo tvoja.

I pliš je, veliš,
ženska koža,
a vlaga po njoj upijač zvuka.
Sva je dugih prstiju bila moja ruka
pa ti halju skidoh,
pod njom kožu vidoh.
Kol'ko li si koža dala,
u koju si cela stala,
ko'lko reči udavila
da bi „idi” za me' ostavila?

Tuka taka pod oblaka
bio jedan sanjar i ljubio
pliš na plišu.
Je li mišu,
jesam bio
il' me razum ostavio?

Eto ti je samo ti
na Bigorskog vrleti.
Šta će tebi ova gora
kad si sama,
Dora.

MARIJA

U dvorištu naše kuće
beše trešnja crvena.
Ispod njene guste krošnje
rasla sa mnom Marija.

Rasla kao posle kiše
kao da se trkala,
želela je jošte više
da bi mesec dotakla.

Procvetala pre proleća
moja mala Marija.
Kad joj usne ja poljubih
pobegla je crvena.

A već sutra vratila se
zrela žena Marija,
prosula se da me belom
svojom kožom dariva.

Skupili se jednog jutra
ispod trešnje svatovi.
I po travi svuda behu
samo zlatni darovi.

Odveli je, kupili je
a ja tako danima,
čekao sam ispod trešnje
s' mesecom u rukama.

BEARTIČE

Pusti da vreme oteče lagano
kad god ga žuriš umre po nešto
što sporom oku ne bi promaklo.
Uspori,
što nije bilo
ni sada neće.

Pusti da vreme oteče lagano
i bez tebe je teklo.
Svojoj se deci nasmej
i ja ću svojoj
dok ruke u džepovima stežem.

Pusti da vreme oteče lagano
nek' život smisao u toj kazni nađe
jer bez tebe ga živeh.
Sreća nije naš
konac života,
zar da se zbog toga
ne raduju rađanju više?

Pusti da život oteče lagano,
što mladost otme
starost ne stiče.
U bore mi uđi i
čežnju prepoznaj
za stopama tvojim,
Beatriče...

VREME

Pošlo je vreme,
meni u susret,
i ne bežim,
neka mu puta.
Dok tvoje vlasi po jastuku stoje
mene ne boje
ta trka s vremešnim prijateljima,
te godine o kojima neću znati ništa.

Pošlo je vreme,
eno se svađaju đavo i sveci
koga će moja zemnost darovati,
ko će mi smiraj opojati,
ko će se sladiti gresima mojim...

Koji će me posvojiti
i koga ću se bojati,
kome ću meru,
a kome veru
slagati?

Evo me,
vreme!
Treptaj sam tvoj.
A šta sam radio,
bio sam svoj.

ŠTA ĆE TI

Grehu moj,
ne smem ti ga dati,
jer šta će joj ostati
kad pođem s' tobom,
šta će joj ruke znojiti,
šta će joj suze brojati,
na čije će kiše 
bez njega jutro da joj miriše.

Grehu moj,
šta će ti ono
kad imaš sve što mi je ostalo,
svake će nam noći
mrak gutati senke
gužvaćemo krevetnine
stotina hotela,
pa ćeš mi bela
znojavog tela,
"ajme" govoriti.
Sve sam sagoreo
za ovu vatru,
nek' to bar plamenu odoli,
šta će ti!

Grehu moj,
šta bi sa njime,
kmečanje mu je krv iskapilo,
sa prvim detinjim rečima
zauvek je ono poklonjeno
majci moje dece.

Grehu moj,
šta će ti moje srce,
nek sam ti ja...

TIH STIH

Poljubi me
da ti laži u boju proniknem.
Da l' me stvarno jesen dotakla
kad je ukus jedne žene
ta boja za doveka.

Barve moje
za prolećem
odleteše.

Od čudne su boje tvoje laži,
Darja.
Zimovnice.
Eno tragove brišu
i sećanja,
snegovi plaše,
na njima boje više nema.
.
Poljubi me
da ti laži u boju proniknem
znam da će zima proći
i da će te pesnici zvati,
a ja te ne mogu zadržati
jer pesmu nad pesmama nemam.

Ja umem, tek,
da ti jedan tih
poklonim stih.