Pesme

CIKLUS: KRŠTENJE

KRSTA

Krsti Krsta nekrsta,

sav mu obraz u tri prsta.

U opanak, savijaču,

u šljivarak, varjaču,

u nebesku ilovaču,

mučenicu,

komovicu,

rasonicu,

sir,

pir,

vir,

ama, u sve taj se kune

dok drukše ne dune...

E sad,

bije Krsta onog istog nekrsta

što nekrst ne osta,

seče krsne glave

mrsti posne slave,

fikari po tri prsta,

verni Krsta.

Krsta ga ne bole,

izučio škole,

bez krsta mu lakše

da povazdan tapše.

S vetrovima rast'o,

od sebe se rast'o,

u veru ga uverili,

na kantar ga izmerili.

Vera mera osta

onom ko od zemlje posta.

DABOGDAO

Glede oka sa Istoka

iz rukava besu dava,

magla pozna, vetrove ne dozna.

S' alal teče, sve isteče

ispod kože mnogo toga može,

Čovek stade! Radi što se dade

to si ot'o pošto po to

kajmak mleko, ama ne bi' što si rek'o,

ne bi' ništa - do tvog sirišta.

Sad pod skut, 'de se utro put...

Vek od vatre osmeh satre

ognjište i kuću ište

veliko ti selo preselo,

dabogdao.

BROJALICA

Gore, odgore, pogle' malo nadole,

pogle' preko vode, žuto sunce ode,

pogle' preko polja, svačija je volja,

pogle' preko plota, gde se vuna mota,

zort se vuna zove

prave ljude nove.

Gore, odgore, evo mene kod tebe,

spremi dobru vodu da utvare odu,

spremi zemlju crnu da mi zubi trnu,

spremi oštru branu sam da biram stranu,

zort se brana zove

prave ljude nove.

PLODNA

Drvo plodno, drvo jabukovo,

bez ploda ne bilo, sa dušom se srodilo.

Daj mi, drvo, što na grani nosiš prvo.

Drvo plodno, drvo jabukovo,

u vetar ne daj, u utrobu predaj.

Što sa mnom srasta, nikad se ne rasta.

DODOLA

Bež'te crvi iz jabuke,

oj dodo, oj dodole,

da zagrizem ja bez muke.

Trulo seme, trula grana,

sa'rani me ova 'rana.

Neka k'o iz topa pukne,

oj dodo, oj dodole,

vazda bilo da omrkne.

Što stojalo to odvuglo.

odavno je On ogugl'o.

Biće da mu žao vode,

oj dodo, oj dodole,

čeka da se drugi rode.

Drugi već su sada krivi,

samo da smo duže živi.

Oj dodole, moj Božole.

POČETAK GMAZA PREKO VODE

Potražile zmije

gde to duga vodu pije.

Tamo čuda razna, kažu

oni koji ne lažu,

čakšire od suknji se tvore,

odjedamad prebrišu ti bore.

Vele zmije

da s' ne krije:

ko prepliva ispod takvog svoda

nogama će taj da 'oda.

Gmazali su mili gmazi

po vrleti i po stazi,

mišić im se svaki stego

bilo im je preko jego,

kosti da su imali

i nji' bi raskimali

samo da su vodi bliži

ponavljaše sebi: Gmiži!

S' gmaz'ma hode ovi vični peru,

od gliba se grlovito peru,

hrabre, laju, kuraže,

i prečice vazda traže,

čas su tamo

a čas ovaj amo.

Bez nji' išta da bi bilo

od nji' išta da se skrilo.

Tu kad vodi doakaše

sve od sreće poskakaše,

perjanice pečalbar starine

s njokanjama obilnije sline,

podigoše u vis brnj'ce

postaviše sve na trnce,

svak' od svakog beše brži,

zarikaše gde i' grlo drži:

"Fina vodo, plemenita međo

izmeđ' Stope i Nestope

naskoro će i to vreme doći

kad ću ja tebeka preći

kad ću ja tebeka pregaziti!

OD MAŠTANJA, DO TAPŠANJA

Evo nam se njih stotinu - 'iljadiše

i svi svoju Zemlju prigrliše!

Svakom ćošku Zemljičice nove

mudre sove

praočinske pesme poju

i barjak joj silni u čeličnom stroju

nose pa pronose

da se vidi iz daleka

darodavac duši leka.

Kad je duša sita

tad se stomak ne pita

jer mu štogod  ostanulo

nakon što je osvanulo

tamo gde je u vekove mračilo

tamo gde je od tuđina tlačilo.

O utrini njinoj istoriju pišu,

pravoverni znalci laži sada brišu.

Bogumili što umili

to svetla obraza

od nemila do poraza

pečate u knjige

da nose na taljige

da se Zemljan divi

kakvi su mu preci bili.

Od svojte se zalebiše

i svu vodu potrošiše

pa sad eno vatropir

uvodi nam red i mir.

Oni što bi strašnu vatru

mogli mladošću da satru

sad su s druge strane grane.

Nit ih traže, nit ih ima,

ne vidimo ih od dima.

Očevi se stide

što im ruke bride.

Od maštanja

do tapšanja...

CIKLUS: SEĆANJA

RIMA GIGA

Zvah se vetrom poškrobljenih plahti

i gužvarom uštirkanog sukna

dok nije pala

kiša u svibnju.

U stisku mi osta lepljivo brašno.

Giga, najlepša pokisla guza kolodvorska...

Taman za oko

taman za dah

beše mi plah

pogled

i pade kiša u maju

i pogledi otad' znaju

Giga, najlepša pokisla guza...

Na dodiru čvrsta

tek joj se koža stegla u ženu

u raspukle Valkane Zlatnu stijenu

pokri me tek od nosa pa do ispod kolena dva prsta

negde do Trsta čulo se kako je

Giga najlepša pokisla...

Noć je cela od dva tela

bela

da za belju ne znadoh

do noćas.

Nebo se beli

svuda šrapneli

a tamo

Giga najlepša...

Giga...

SANA

Rošava zima,

januar godine tiše.

Otud' Mostarom

'mesto kiše

u zimu zima ide.

Moja se Sana u svilen sneg ogrnu

i meni obe usne utrnu,

što se s mosta ne gledasmo dosta.

Na čardaku pusto bez tvojih fildžana.

Bogme, i u ovaj vakat tebi bi Sano,

kroz ova polomljena i pogorela okna

bez krova,

s' kapom od leda,

osmeh bio drugši.

Ta put bi ti bleda

u mene dugu izračila

al' ko zna da li bi mi toliko značila

da se s mosta ne gledasmo dosta.

E, čega bi tu bilo, moja Sano

da nam vodu pod mostom

ne zamutiše krvave kiše?

Može biti da bi čaršiju

moji jarani,

mokri svadbari,

očas spopali,

možda bi se i tvom amidži dopali

ti pjanci što se u Neretvi brate

pa sakate.

Da l' se to s mosta ne gledasmo dosta?

VARJA

Vatra kamenom korača

put joj utrla žena.

U oči je ne gledam

a u bedra diram.

Niz stomak stena

pod strukom štav

gola na golom

bela,

k'o da je kreč izrodio,

i s đav'lom sam se nagodio:

U mrak još jedno jutro pretvori

pa nek' gori

kad na góri Varja

petama u mesec upire!

ZRNO

Spavaš li, zrno moje?

Na grašak miriše noć

i nebo u šaku staje.

Stisli su pest

'oće u povijest,

a zrno moje...

To jedno zrno beše mi ostalo,

nada malena,

a grudi raspukle, ko mahune.

Povedoh je na mesto gde se raste,

zrno moje,

a oni, zemlju otvoriše!

Spavaš li, zrno moje?

Sklopljenim očima ljudi u san beže.

A san večit,

telo vremenito,

u glavi zrno.

Što bi narasla...

Zrno moje.

ŠTO ME NEĆEŠ?

Što me nećeš?

Zar sam promenio boju

gomilom novca.

Nisu mi teška ta deca drugih otaca,

nije me čekanje zadužilo.

Što me nećeš?

Raspored ožiljaka na srcu

promenićemo zajedno.

Nisu se godine otegle duže od sećanja.

Što me nećeš?

Sve sam ti svatove oprostio.

Oprosti i ti meni

njihove dodire na mojoj ženi.

DORINA GORA

Ostala ti samo - ti

na Bigorskog vrleti.

Dora,

valjda od dorata,

ova je gorata

sada samo tvoja.

I pliš je, veliš,

ženska koža,

a vlaga po njoj upijač zvuka.

Sva je dugih prstiju bila moja ruka

pa ti halju skidoh,

pod njom kožu vidoh.

Kol'ko li si koža dala,

u koju si cela stala,

ko'lko reči udavila

da bi „idi” za me' ostavila?

Tuka taka pod oblaka

bio jedan sanjar i ljubio

pliš na plišu.

Je li mišu,

jesam bio

il' me razum ostavio?

Eto ti je samo ti

na Bigorskog vrleti.

Šta će tebi ova gora

kad si sama,

Dora.

MARIJA

U dvorištu naše kuće

beše trešnja crvena.

Ispod njene guste krošnje

rasla sa mnom Marija.

Rasla kao posle kiše

kao da se trkala,

želela je jošte više

da bi mesec dotakla.

Procvetala pre proleća

moja mala Marija.

Kad joj usne ja poljubih

pobegla je crvena.

A već sutra vratila se

zrela žena Marija,

prosula se da me belom

svojom kožom dariva.

Skupili se jednog jutra

ispod trešnje svatovi.

I po travi svuda behu

samo zlatni darovi.

Odveli je, kupili je

a ja tako danima,

čekao sam ispod trešnje

s' mesecom u rukama.

BEARTIČE

Pusti da vreme oteče lagano

kad god ga žuriš umre po nešto

što sporom oku ne bi promaklo.

Uspori,

što nije bilo

ni sada neće.

Pusti da vreme oteče lagano

i bez tebe je teklo.

Svojoj se deci nasmej

i ja ću svojoj

dok ruke u džepovima stežem.

Pusti da vreme oteče lagano

nek' život smisao u toj kazni nađe

jer bez tebe ga živeh.

Sreća nije naš

konac života,

zar da se zbog toga

ne raduju rađanju više?

Pusti da život oteče lagano,

što mladost otme

starost ne stiče.

U bore mi uđi i

čežnju prepoznaj

za stopama tvojim,

Beatriče...

VREME

Pošlo je vreme,

meni u susret,

i ne bežim,

neka mu puta.

Dok tvoje vlasi po jastuku stoje

mene ne boje

ta trka s vremešnim prijateljima,

te godine o kojima neću znati ništa.

Pošlo je vreme,

eno se svađaju đavo i sveci

koga će moja zemnost darovati,

ko će mi smiraj opojati,

ko će se sladiti gresima mojim...

Koji će me posvojiti

i koga ću se bojati,

kome ću meru,

a kome veru

slagati?

Evo me,

vreme!

Treptaj sam tvoj.

A šta sam radio,

bio sam svoj.

ŠTA ĆE TI

Grehu moj,

ne smem ti ga dati,

jer šta će joj ostati

kad pođem s' tobom,

šta će joj ruke znojiti,

šta će joj suze brojati,

na čije će kiše

bez njega jutro da joj miriše.

Grehu moj,

šta će ti ono

kad imaš sve što mi je ostalo,

svake će nam noći

mrak gutati senke

gužvaćemo krevetnine

stotina hotela,

pa ćeš mi bela

znojavog tela,

"ajme" govoriti.

Sve sam sagoreo

za ovu vatru,

nek' to bar plamenu odoli,

šta će ti!

Grehu moj,

šta bi sa njime,

kmečanje mu je krv iskapilo,

sa prvim detinjim rečima

zauvek je ono poklonjeno

majci moje dece.

Grehu moj,

šta će ti moje srce,

nek sam ti ja...

TIH STIH

Poljubi me

da ti laži u boju proniknem.

Da l' me stvarno jesen dotakla

kad je ukus jedne žene

ta boja za doveka.

Barve moje

za prolećem

odleteše.

Od čudne su boje tvoje laži,

Darja.

Zimovnice.

Eno tragove brišu

i sećanja,

snegovi plaše,

na njima boje više nema.

.

Poljubi me

da ti laži u boju proniknem

znam da će zima proći

i da će te pesnici zvati,

a ja te ne mogu zadržati

jer pesmu nad pesmama nemam.

Ja umem, tek,

da ti jedan tih

poklonim stih.