Željko Hubač

LEPOTICA I ZVER

Po motivima bajke Šarla Peroa i dramatizacije Miroslava Belovića

 

L I C A:

LEPOTICA

ZVER

TRGOVAC

MALINA

GABINA

FILIPON

FILIPAN

OGLEDALO

SLIKA PRVA

(Stara trošna kuća u šumi. Gabina i Malina u sobi, kraj prozora. Čuje se drekavac.)

 

GABINA: Malina, zatvaraj prozor, ući će nam drekavac u sobu.

MALINA: Ali, Gabina, tako je vruće.

GABINA: Bolje i da se skuvam nego da mi se u krevet uvuče neki šumski akrep.

MALINA: U pravu si, sestrice. Znaš, ja se noću najviše bojim slepih miševa.

GABINA: A ja žaba krastača, buljave sove, ovog prokletog lajavog drekavca što mi je uši probio i...

MALINA: I?

GABINA: Svega se plašim u ovoj šumetini!

MALINA: Ja ne znam kako se tata uopšte usudio da nas preseli u ovakvu divljinu.

GABINA: Propali trgovac. Uf! Eto mu ga sad njegovo poštenje.

MALINA: Po ceo dan ide po kući i samo tuguje

GABINA: On i ona njegova ćerkica mezimica, Lepotica... Malina, znaš šta sam ja sanjala?

MALINA: Šta?

GABINA: Prošle noći sam sanjala jedan ogroman orman, i u njemu...

MALINA: Šta je bilo u njemu, šta?

GABINA: Milion balskih haljina i cipela...

MALINA: Joj...

GABINA: Bisernih ogrlica...

MALINA: Uf...

GABINA: Zlatnih broševa...

MALINA: Uf, uf i uf!

GABINA: A ja biram, sluškinje me presvlače, kavaljeri čekaju u salonu da me vode...

MALINA: Gde?

GABINA: Kako gde. Pa na bal, pobogu!

MALINA: Joj, ja zaboravila. Nije ni čudo, mesecima nisam dobila pozivnicu za bal.

GABINA: I da je dobijemo, šta nam vredi kad više nemamo nijednu haljinu.

MALINA: Imaš pravo, tata ih je sve založio...

GABINA: Zato ti kažem, ne smemo da ispustimo one naše prosce ni za živu glavu, oni su nam jedini spas od ove mahovine i korova.

MALINA: Oni starci?

GABINA: Bogati starci sestrice, bogati! I mnogo bliži kraju života no mi!

 

(Smeh)

 

GABINA: Pst! Čuješ li?

MALINA: Šta?

GABINA: To su oni.

MALINA: Filipon i Filipan!

GABINA: Došli su da nam pevaju serenadu pod prozorom.

MALINA: Kako se samo slatko gegaju, momčine naše.

GABINA: Brzo gasi lampu. Pravićemo se da spavamo.

(Ispred kuće, Filipon i Filipan.)

 

FILIPON: Malina!

FILIPAN: Gabina!

FILIPON: Dragi moj gospodine Filipan. Čini mi se da je vaša Gabina zaspala.

FILIPAN: I meni se čini, dragi moj gospodine Filipon, da je vaša Malina zaspala.

FILIPON: E, kad bi se smilovale i barem na tren pojavile na prozoru.

FILIPAN: To nije dobro za krvni pritisak.

FILIPON: A još vam je visok gornji?

FILIPAN: I gornji i donji.

FILIPON: I donji! Cccc...

FILIPAN: Kako vaša prostata, moliću lepo?

FILIPON: Podnošljivo, podnošljivo.

FILIPON: Bože, bole me noge od pešačenja.

FILIPON: A tek mene...

 

(Iz sobe Malina i Gabina, šapuću)

 

MALINA: Izem ti serenadu.

GABINA: Umukni, čuće te.

MALINA: Oni, pa gluvi su ko topovi.

GABINA: Začepi gubicu, sve ćeš nam pokvariti!

FILIPAN: Ali šta je bol u nogama naspram ovog bola u srcu.

FILIPON: Za njega postoji samo jedan lek.

FILIPAN: Venčanje.

FILIPON: O, hoćemo li ikada ozdraviti?

 

(Iz sobe Gabina, šapuće)

 

GABINA: Hoćete, hoćete, lek vam se kuva li kuva!

FILIPAN: Uf, koliko uzbuđenja za jednu noć. Predlažem da malo prilegnemo, odmorimo noge, da bi smo posle našim lepoticama mogli stojeći da otpevamo serenadu za laku noć.

FILIPON: Gospodine Filipan, kako ste vi praktični.

FILIPAN: I praktičan i romantičan, moj gospodine Filipon. Izvolite leći.

FILIPON: Zahvaljujem, zahvaljujem.

 

(Filipon i Filipan zahrču. Gabina i Malina izađu ispred kuće.)

 

GABINA: Već su zahrkali, pravi zvrndovi.

MALINA: Njihovo hrkanje za mene je treptanje jasikinog lista.

GABINA: Dok gledam ovog mog matorog jarca, ovako izvrnutog ko kladu, ja se već osećam kao bogata udovica.

MALINA: Ćuti, pomakni se s mesta.

GABINA: Zašto.

MALINA: Zato što možež da urekneš stvar, pa da nam odapnu pre nego što se poudajemo za njih.

 

(Čuje se Gabinin i Malinin otac, Trgovac, kako doziva kćeri)

 

TRGOVAC: Devojčice, devojčice moje!

MALINA: To je tata.

GABINA: Kako se samo dere, probudiće nam mladoženje.

MALINA: Brzo u kuću.

 

(Ulazi Tgrovac.)

 

TRGOVAC: Devojčice, gde vam je sestrica, Lepotica.

MALINA: Lepotica je u svojoj sobi, odavno legla da spava.

GABINA: Lepotica, cvrc!

TRGOVAC: Zovite je brzo, imam nešto važno da vam kažem.

MALINA: Ja ću.

GABINA: A šta to, tatice? Nešto si nam kupio, možda neku haljinu, a?

TRGOVAC: Nisam...

GABINA: Znala sam...

TRGOVAC: Nisam, ali ne znači da neću.

GABINA: Kako?

TRGOVAC: Čućeš, sve ćeš čuti kad dođu njih dve.

GABINA: Ali, tata...

TRGOVAC: Sačekaj!

GABINA: Malina, požuri! Bože, što se vuku te devojčure...

 

(Ulaze Lepotica i Malina.)

 

LEPOTICA: Tatice, tatice moj, šta ti se desilo?

TRGOVAC: Čudo, pravo čudo.

LEPOTICA: Vidim, taj osmeh na tvom licu, to je pravo čudo. Gabina, Malina, tata je ponovo veseo. Radujmo se sa njim...

GABINA: Neću džaba da se radujem.

TRGOVAC: Devojčice moje, najzad je mojih deset tovara robe, koju su mi ukrali, nađeno! Tkanina, ćilimi, začini, sandalovo drvo, sve je tu.

GABINA: Je li to moguće?

TRGOVAC: Moguće je. Kneževi carinici su tovare pronašli kod krijumčara. Sutra rano krećem na put. Moram do večeri da preuzmem robu, inače će je gradske vlasti preprodati drugom.

MALINA: Ideš u grad!

GABINA: A šta ćeš da nam kupiš, tata?

TRGOVAC: Šta poželite, samo recite devojčice moje.

GABINA I MALINA: Haljine, tata...

GABINA: One sa atlasnim rukavima...

MALINA: I sa crvenom postavom od tafta...

GABINA: I zvonastu suknju sa karnerima...

MALINA: I dve ogrlice...

GABINA: I po tri para balskih cipela...

TRGOVAC: Nadam se da će biti para za sve to, devojčice.

GABINA: Moraš nam to kupiti, znaš koliko dugo nisi...

TRGOVAC: Znam, znam... A šta tebi da donesem, Lepotice? Kakav poklon ti želiš?

LEPOTICA: Da mi se vratiš živ i zdrav.

MALINA: Pretvara se.

GABINA: A najradije bi zatražila čitav dućan.

TRGOVAC: Samo to?

LEPOTICA: I...

GABINA: Šta sam ti rekla, sad ćeš da čuješ spisak.

TRGOVAC: I?

LEPOTICA: Ružu.

TRGOVAC: Jednu ružu?

LEPOTICA: Da.

GABINA: Ala je lukava ova mala.

MALINA: Kod nje sve mora da bude nešto posebno.

TRGOVAC: Dobro, Lepotice moja, kad ti tako želiš.

GABINA: Čeka ta da vidi koliko će zlata naš tatica da donese, pa onda lepo sve da mu pokupi.

MALINA: E, to samo preko mene mrtve!

TRGOVAC: Deco moja, valja mi rano ustajati, zbog puta. Odoh ja na spavanje.

GABINA: Ali tata, šta ako se uspavaš pa zakasniš. Bolje pođi odmah.

LEPOTICA: Gabina, tata je umoran.

GABINA: Šta umoran, ionako neće od uzbuđenja ni oka da sklopi.

TRGOVAC: Možda ste u pravu.

MALINA: Ako ideš kroz Crnu šumu prečicom, stićićeš do jutra.

LEPOTICA: Nemoj kroz tu šumu, tata, ona je začarana.

GABINA: Vidi male, kako laže.

MALINA: Sujeverna, a glupa.

GABINA: Hoćeš da tata zakasni, pa da se oni u gradu predomisle, prodaju robu i onda ništa od naših poklona.

LEPOTICA: Briga mene za poklone, hoću samo da se tata vrati živ i zdrav.

TRGOVAC: Ne boj se kćeri, tvoje sestre su u pravu. Veliko je to blago da bi se rizikovalo.

LEPOTICA: Ali tata...

TRGOVAC: Lezite vi, devojčice moje, pa usnite neke lepe snove, a kad se probudite, eto vašeg tatice...

GABINA: Tatice bogatice!

TRGOVAC: Onda, do sutra!

MALINA: Do sutra!

GABINA: Ne zaboravi na prečicu!

TRGOVAC: Neću!

 

(Trgovac ode.)

LEPOTICA: Nismo smeli da ga pustimo noćas na put.

GABINA: Glupačice, ti ćeš da nas učiš šta smemo, a šta ne.

MALINA: Marš u sobu na spavanje!

 

(Čuje se grmljavina.)

 

LAPOTICA: Sprema se oluja! Samo da se tata živ vrati.

GABINA: Bogat, da se vrati bogat!

 

(Gabina i Malina se smeju. Lepotica odlazi. Filipon i Filipan čuju smeh, bude se.)

 

FILIPAN: Da li ja to sanjam ili moje uši stvarno čuju predivan smeh zaljubljenih ptičica. Gospodine Filipon, probudite se, one su tu.

FILIPON: E baš me je nažuljala ova grana. Uf, uf, sva vlaga ove šume mi se u kosti uvukla.

 

(Grmljavina.)

 

FILIPON: Opa, grmi. Još ćemo i pokisnuti.

FILIPAN: Ja se ne bojim. Sav gorim. Svaka kap koja bi me dodirnula odmah bi isparila. A vi ste hladni?

FILIPON: Ko, ja? Koješta, sav sam užežen, kao usijano gvožđe.

FILIPAN: Gabina!

FILIPON: Malina!

GABINA: Malina, ko je to tamo?

MALINA: Ne znam, neki šumski ljudi, valjda.

FILIPAN: Ali to smo mi...

FILIPON: Vaši prosci!

GABINA: Prosci! Vi starkelje rahitične, prostatične...

MALINA: Ćelave, gluve, ćorave i kilave...

FILIPAN i FILIPON: Oho-ho!

GABINA: Malina, reci gospodi da smo mi sada bogate udavače, koje će muževe birati po svojoj volji, i koje nisu s uma sišle pa da svoju jedinu mladost daruju matorim luftiguzima...

MALINA: Polako Gabina, da zabeležim.

FILIPAN: Nema potrebe da ponavljate, gospođice Malina...

FILIPON: Sve smo čuli.

FILIPAN: I da znate, mi smo zapanjeni!

FILIPON: Frapirani!

GABINA: More, bežite nam sa očiju da ne budete i isprebijani.

FILIPAN: Ovo je nečuveno. Gospodine Filipon...

FILIPON: Gospodine Filipan...

GABINA: Brojim do tri, a onda bijem!

FILIPAN: Ali, vidarice srca našeg, šta se to sa vama dogodilo?

MALINA: Napile se vidarice ludih trava!

GABINA: Jedan, dva i pola tri....!

FILIPON: Bežimo, kolega...

 

(Filipan i Filipon beže. Gabina i Malina se smej.)

 

MALINA: Kako su odjednom postali brzi i pokretni!

GABINA: Pogledaj, mom Filipanu od straha ispala proteza!

MALINA: I mom Filiponu!

GABINA: Oho-ho...

 

(Smeh. Odjednom, jeziv zvuk drekavca i grmljavina.)

 

MALINA: Sprema se oluja.

GABINA: Drekavac je gromove jedva dočekao!

MALINA: Baš jezivo zvuči!

GABINA: Brzo, idemo u kuću, evo i kiše! (Viče ka drekavcu.) Prokleti promukli stvore, još samo večeras si silan, a sutra, već sutra ću ti grkljan isčupati!

 

(Oluja, kiša i zloslutno zavijanje drekavaca. U daljini, veiliki šumski vihor opkoljava Trgovca i vrti ga u krug.)

 

KRAJ PRVE SLIKE

 

 

SLIKA DRUGA

(Glasove oluje i drekavca smenjuje divna šumska tišina. Trgovac umoran i iscrpljan hoda Crnom šumom.)

 

TRGOVAC: Gospode, evo već dve noći kako me vetar vrti u krug ovom šumom. Lepotica je bila u pravu, šuma je začarana. A kako je odjednom postalo sve mirno. Ali kasno, kasno! Moje tovare su prodali drugima, ja sam ponovo propao. Načisto sam propao!

 

(Odjednom, iz pravca začaranog dvorca čuje se neka tiha, čarobna i zagonetna muzika. Trgovac pođe ka njoj.)

 

TRGOVAC: Kakav je ovo predivan zvuk. Kako me mami...

 

(Iz zemlje se rascveta ruža i počne da dozivaTrgovca.)

 

TRGOVAC: Divne li ruže. Bar ću Lepotici nešto doneti. Jedino nju ovoga puta neću razočarati.

 

(Pojavi se Zver)

 

ZVER: Stoj nezahvalniče!

TRGOVAC: Gospode, kakva zver!

ZVER: Znao sam da je trebalo da te ostavim na milost i nemilost oluji i drekavcima.

TRGOVAC: Ali...

ZVER: Spasio sam ti život, a ti, kradeš mi najlepšu ružu iz šumskog vrta. Ta ruža će biti tvoja smrt!

TRGOVAC: Molim te, smiluj mi se. Poštedi mi život.

ZVER: Da ti poštedim život. Šta nudiš zauzvrat?

TRGOVAC: Nažalost, nemam više ništa.

ZVER: Baš ništa?

TRGOVAC: Moje tovare prepune robe carinici su prodali drugome. Nemam više nikakvog blaga.

ZVER: Razmisli, možda imaš?

TRGOVAC: Sve što imam dao bih ti u zalog za život, ali nemam više šta da ponudim.

ZVER: Reci mi, može li se verovati čoveku?

TRGOVAC: Meni možeš da veruješ.

ZVER: Zakuni se u ono što ti je najmilije.

TRGOVAC: Kunem ti se u svoje kćeri.

ZVER: Trgovče, među tvojim kćerima krije se tvoje najveće blago. Daćeš mi jednu od njih i život će ti biti pošteđen.

TRGOVAC: Ali to ne mogu.

ZVER: Dao si reč.

TRGOVAC: Radije ću da umrem, nego da ispunim takav zavet.

ZVER: Umrećeš, u to nemoj da sumnjaš. Samo, upamti, ne održiš li reč, nećeš jedini kušati ukus smrti.

TRGOVAC: Nego?

ZVER: Sve što je od tvoje krvi postalo, stradaće zajedno s tobom.

TRGOVAC: Ti nisi zver samo u licu. Zver si i u duši.

ZVER: Tri dana, imaš tri dana i ni sekund više. Pored kapije vrta čeka te krilati konjić. Uzjaši ga i reci mu: ja sam tvoj gospodar. On će te na krilima svojim odvesti pravo kući i čekaće tamo tri dana da mi nazad u dvorac dovede jednu od tvojih kćeri.

TRGOVAC: Smiluj se, nesrećnom starcu!

ZVER: Ili jedna, ili svi! To je moja poslednja. Idi sad, idi!

 

(Krilati konj jezdi nad Crnom šumom noseći na svojim leđima nesrećnog Trgovca.)

 

KRAJ DRUGE SLIKE

 

 

SLIKA TREĆA

 

(U šumi, pred kućicom. Trgovac, Gabina, Malina i Lepotica.)

 

MALINA: Vrebaš prosce, udavačo. Neće nam se oni više pojaviti ovde, kad smo ih ispratili na onakav način.

GABINA: Pusti me, molim te. I tako su nam dani odbrojani...

MALINA: Nisu, ako ti odeš u Crnu šumu kod Zveri.

GABINA: Malo mi je ove naše šume, samo mi fali još i ta, začarana. Idi ti, ako si baš toliki ljubitelj zveri i šuma.

MALINA: E neću iz inata. Nisam ja tražila ružu, nego ona. "Hoću ružu, hoću ružu." Evo joj je sad. Gabina, za nas više nema spasa!

 

(Malina i gabina plaču, Trgovac uzdiše)

 

GABINA: Ti si nas uvalio u ovo. Ne samo da smo zbog tvog lutanja šumom ostali bez prebijene pare, već si nas pustio na milost i nemilost toj strašnoj Zveri.

 

(Trgovac uzdahne.)

 

GABINA: Prestani samo da sediš i uzdišeš. Učini nešto!

LEPOTICA: Tata, ruža je divna.

MALINA: Naravno, Lepotici ruža, a nama...

GABINA: Nama Zver!

MALINA: Proklet da si.

LEPOTICA: Nemojte tako ocu, sestrice...

TRGOVAC: Neka ih kćeri, u pravu su. Kamo lepe sreće da nikada nisam ubrao tu ružu.

LEPOTICA: Kamo lepe sreće da ti je nikada nisam ni zatražila.

TRGOVAC: I da nisi, ja bih ti je opet ubrao. Bila je tako lepa, kao ti...

LEPOTICA: Volim te, tatice... (Poljubi oca i pobegne.)

TRGOVAC: Lepotice, gde ćeš. Stani!

LEPOTICA: Volim te!!!

MALINA: Pobeže!

MALINA: Uvek je mislila samo na sebe.

GABINA: Ona put pod noge, a njene sestrice neka umru od Zveri. Mlade...

MALINA: I neudate.

 

(Iz daljine se čuje topot konja.)

 

LEPOTICA: Ja sam tvoj gospodar! Ja sam tvoj gospodar.

TRGOVAC: Lepotice, ne!

MALINA: Gabina, Lepotica svojom voljom ide kod Zveri. Tu nisu čista posla.

GABINA: Čekaj, čekaj, tat je kazao da Zver ima dvorac, da je raskošno obučena, bogata znači...

MALINA: Pritom, sumnjam da je ružnija od onog mog Filipona.

GABINA: A tek od mog Filipana...

MALINA: Kako se mi toga ranije nismo setile.

GABINA: Treba biti pokvaren pa se tako čega dosetiti!

TRGOVAC: Umuknite već jednom, vi podli jezici! Umuknite!

 

(Konj jezdi nad Crnom šumom, noseći na svojim leđima uplakanu Lepoticu.)

 

KRAJ TREĆE SLIKE

SLIKA ČETVRTA

(Zver ispred Ogledala. U ogledalu se vidi Lepotica na konju, jezdi kroz Crnu šumu)

 

ZVER: Ogledalo moje. Nose li nam krila konjića štogod. Danas je Trgovcu istekao rok.

OGLEDALO: Pogledaj, šalje nam svoju najmađu kćer.

 

(Zver ugleda Lepoticu i prene se.)

 

OGLEDALO: Zašto si odjednom promenio izraz lica.

ZVER: Ne znam, njen prizor budi u meni neki čudan strah.

OGLEDALO: Strah u očima Zveri! To je nemoguće...

ZVER: Lepa je.

OGLEDALO: Otkad je tebi lepota draga?

ZVER: Što je duže gledam, strah se pretvara u osećaj sreće.

OGLEDALO: Sreće zbog toga što ćeš joj uskoro položiti kandže na vrat i ispiti njenu mladu krv...

ZVER: Ne!

OGLEDALO: Ona je ljudski stvor, a ti si Zver!

ZVER: Drugačija je od ostalih koje sam viđao.

OGLEDALO: Ni bolja, ni gora...

ZVER: Varaš se, iz nje nešto zrači.

OGLEDALO: Jedino što ja vidim je odraz ljudskog bića.

ZVER: A ono što ja vidim je lice koje ti ne možeš da prepoznaš.

OGLEDALO: Ne postoji išta na ovom svetu što sebe u meni ne može da prepozna. Moj odraz je savršenstvo.

ZVER: Savršenstvo je ono što se ogleda u tebi.

OGLEDALO: Jedino savršenstvo je snaga tvog zverskog lika koji ti dajem u ogledalu!

 

(Čuje se topot konja i njegov divlji vrisak. Ulazi Lepotica.)

 

ZVER: To je ona! Moram da se sakrijem...

OGLEDALO: Da se sakriješ, od koga?

ZVER: Od njenog pogleda. Ne želim da me vidi.

LEPOTICA: (Čuje se iz off-a.) Ostaj mi zbogom krilati dorate! Neću ti više čupati zlatnu grivu. Naš put za mene beše put bez povratka.

 

(Konj uzvraća tužnim vriskom. Ulazi Lepotica.)

 

LEPOTICA: Ehej, ima li koga!? Ja sam ćerka Trgovca koji je ubrao ružu u vašoj šumi. Došla sam zarad njegovog izbavljenja.

 

(Tišina.)

 

LEPOTICA: Kakva nesnosna i jeziva tišina. Ovde kao da nema ljudskog bića.

 

(Lepotici s leđa prilazi Zver. Lepotica čuje korake.)

 

LEPOTICA: Ko je to?

ZVER: Ne osvrćite se. To je zapovest!

LEPOTICA: Zapovest. Vi ste, dakle gospodar ove šume.

ZVER: Uplašio sam vas?

LEPOTICA: Strašno je osećati iza leđa nepoznato ljudsko biće...

ZVER: Nepoznato ljudsko biće, to ste rekli?

LEPOTICA: Oprostite, ali vi ste mi tako tuđi... Ja vas ne poznajem.

ZVER: Otac vas je naterao da dođete ovde?

LEPOTICA: Nije. Došla sam sama.

ZVER: Svojom voljom.

LEPOTICA: Volja je bila vaša, a odluka moja.

ZVER: Otac vam ništa nije govorio o meni?

LEPOTICA: Rekao mi je...

ZVER: Rekao vam je!

LEPOTICA: Rekao mi je da ste gospodar, raskošno odeven...

ZVER: I ništa više?

LEPOTICA: Ništa.

ZVER: Sad razumem...

LEPOTICA: Šta?

ZVER: Vi ništa ne znate.

LEPOTICA: A šta bi trebalo da znam? Da nije nešto sa mojim ocem? Da mu nije, dok sam putovala ovamo, prepuklo srce?

ZVER: Za srce ne znam. Znam samo da je živ i zdrav.

LEPOTICA: Hvala Bogu. Da li vi možete da saznate sve o mom ocu.

ZVER: Mogu.

LEPOTICA: Volela bih da znam, barem dok sam živa, kako mu je.

ZVER: Ne brinite, svakoga dana ću vas o tome obaveštavati.

LEPOTICA: Svakoga dana?

ZVER: Baš svakog, koliko ih u godinama ispred nas ima.

LEPOTICA: Mislite da ću toliko živeti?

ZVER: Ne mislim, već znam. Laku noć.

 

(Zver ode.)

 

LEPOTICA: Laku noć. Bože, kakav divan glas. Reklo bi se po tom glasu da je nežan ovaj gospodar mog života, ali mu koraci odzvanjaju grubo. Ima nečega tužnog u njegovom glasu, tako ljudskog... I nečeg zverskog u tim koracima...

 

(Čuje se pesma iz off-a. Peva je Zver.)

 

LEPOTICA: Divne li pesme. To je njegov glas! Bože, kakvu si mi to sudbinu namenio!?

 

ZVER: Crvene ruže tiho venu,

bršljen ih mori, crn i siv.

Samo ti dođi u tom trenu

jedino tad se osećam živ.

 

Sunce nam šalje sjajne niti

usnulo dišu zrak i lug.

Zar moram tebe izgubiti

to pita strah - moj stari drug.

 

KRAJ ĆETVRTE SLIKE

 

 

SLIKA PETA

(Trgovčeva kućica. Svadbarska muzika. Malina i Gabina se udaju za Filipona i Filipana. Filipon i Filipan bez zuba, frfljaju dok govore. Tu je i Trgovac.)

 

FILIPON: I kažete draga moja Malina, taj vam je drekavac baš pomutio pamet.

MALINA: Načisto, evo pitajte moju sestricu.

GABINA: Od njegove dreke krv nam se slila u glavu i sledila u žilama.

MALINA: Strah nas je obuzeo do ludila...

GABINA: Nismo bile pri čistoj svesti!

FILIPAN: To je, mora se priznati, sasvim razumno objašnjene vašeg nadasve neprijatnog ponašanja prema nama.

FILIPON: Ponašanja koje je tako pogubno uticalo na naša zubala, čak!

FILIPAN: Pravo kažete, zubi su nam, kao i srdašca, strasno želeli da ostanu s vama, ali vi ste tako surovo terali naša tela od vas.

GABINA: Bože, sve nam se bilo tako smutilo, čak smo i oca grdile.

MALINA: Je li tako bilo, tatice?

 

(Trgovac ćuti.)

 

GABINA: Vidite, klimnuo je glavom.

FILIPON: Čudno, ja kao da ništa nisam video.

FILIPAN: Ni ja.

MALINA: Klimnuo je, kad vam kažem.

GABINA: Naše vesele mladoženje sumnjaju u svoje buduće ženice?

FILIPAN: A ne, to nikako, zar ne gospodine Filipon.

FILIPON: Nikako, nikako, stari gospodin je nesumnjivo klimnuo glavom, čak nekoliko puta.

FILIPAN: Za naš očigledan previd krv je odsjaj sunca.

FILIPON: A deveruša, gde nam je deveruša.

FILIPAN: Zaista, ne vidim vašu najmlađu sestricu u svatovima.

MALINA: Pa naša sestrica je...

GABINA: Ona je, znate, nesrećnica, umrla.

MALINA: Da, da, pravo veli Gabina. Umrla je.

 

(Trgovac brizne u plač.)

FILIPON: Trgovac plače!

FILIPAN: Oče...

FILIPON: Nemoj ga tako zvati, pa on je mlađi od nas.

FILIPAN: A kako da zovem oca sopstvene žene.

GABINA: Papa, zovite ga papa.

MALINA: To je tako šik.

GABINA: Po poslednjoj modi.

MALINA: Baš kao što će i naše nove haljine, koje će nam naši zlatni krezubi mužići kupiti, biti šik!

FILIPON: Kakve haljine?

GABINA: Naše, kokice moja zlatna. Naše nove haljine.

MALINA: Kako će biti divno u njima..

GABINA: Raskošna svila, kadifa... Svirajte svatovi, tako mi se igra...

MALINA: I meni, i meni!

GABINA: Hajde mužiću moj pužiću, plešimo!

FILIPAN: Nemojte, molim vas, to bezvezno poskakivanje u ritmu muzike škodi zdravlju.

FILIPAN: Stradaju stopala, srce se jako napreže, a o kičmi, o njoj i da ne govorim.

MALINA: Ali, kako ćemo ići na balove bez kavaljera?

FILIPAN: Balove?

FFILIPON: Igrajte vi za sada same, jedna sa drugom. Za balove ćemo već videti...

 

(Svatovska muzika. Gabina i Malina igraju. Filipan i Filipon se izvlače u stranu.)

 

FILIPAN: Dragi moj Filipon, o čemu one to govore. Kakvi balovi, kakve haljine... Da li ste im vi nešto nesmotreno obećavali?

FILIPAN: Po neku haljinicu, samo poneku...

FILIPON: Ali te ženske stvarčice mogu biti tako skupe.

FILIPAN: Isplati se obećavati, dragi moj, isplati...

FILIPON: Kako, pobogu?

FILIPAN: Tako što obećanje ništa ne košta. A zamislite samo kako će nam zauzvrat naše mlade ženice mazati leđa tigrovom mašću...

FILIPON: Joj...

FILIPAN: Pa kako će nam kuvati razne đakonije, grejati ciglu za krevet, spravljati čajeve, prinositi lekove...

FILIPON: I kremu od lisičje masti!

FILIPAN: Ma kakva lisičja, prijatelju moj. U novom Narodnom lekaru, a to vam je ovoliko debela knjiga, doslovce piše: salo od jazavca! Ono leči sve boljke.

FILIPON: E, da ste mi to rekli ranije, ja bih tu mast spremio Lepotici i ona bi prebolela opaku boljku od koje je smrtno stradala.

FILIPAN: Jelte, papa, a od čega je umrla vaša najmlađa ćerkica?

TRGOVAC: Zaboga, šta to govorite?

FILIPON: Gabina i Malina su nam malopre rekle da vam je najmlađe dete umrlo.

TRGOVAC: Samo neka one ništa ne govore. Otkako Lepotice nema, evo već godinu dana, ne znam šta ću sa sobom.

FILIPAN: Ali, nemojte tako papa, pa vi imate još dve kćeri.

FILIPAN: Dve mezimice, i obe danas udajete!

FILIPON: Trebalo bi da budete veseli, veseli!

TRGOVAC: (Umesto radosti, iz njega se prolomi bolni krik.) Lepotice!

 

KRAJ PETE SLIKE

 

SLIKA ŠESTA

(Odaja dvorca u Crnoj šumi. Lepotica, odevena u najlepšu haljinu, svu zlatom optočenu. Na njoj puno blještavog nakita. U krevetu je, spava. Zver peva pesmu.)

 

ZVER: Spavaj lepoto, usnula zvezdo

pogled u tebi kupaću ja.

Pogled moj zverski, veruj mi neće

nikada videt ta oka dva.

 

Večernja rosa ružama blista

svud čuješ pesmu, dođe nam maj.

Radost u srcu, vrela i čista

ja sam zbog tebe nesrećan, znaj.

 

(Sa zvukom pesme meša se Trgovčev vapaj.)

 

TRGOVAC: (Off) Lepotice!

 

(Odjenom, Lepotica se, sva u znoju, prene iz sna.)

 

LEPOTICA: Oče, oče!

ZVER: Šta vam je, Lepotice.

LEPOTICA: Vi ste tu?

ZVER: Gledao sam vas kako spavate. Odjednom ste se prenuli iz sna.

LEPOTICA: Probudio me je očev glas.

ZVER: Očev glas?

LEPOTICA: Čula sam ga u snu! Zvao me je, zapomagao! Da mu se nije nešto dogodilo.

ZVER: Ne boj te se, vaš otac je živ.

LEPOTICA: Bože, molim ti se samo da je to istina.

ZVER: Mislite da vas varam?

LEPOTICA: Plašim se da ja samu sebe ne varam.

ZVER: Ne razumem.

LEPOTICA: Pa eto, vi dolazite ovamo svako veče već punu godinu dana, ne dajete mi da se okrenem i vidim vas. Donosite mi poklone, haljine, nakit... Meni to sve ne treba.

ZVER: Ali ja to želim. Želim da svakim izgledate sve lepši.

LEPOTICA: A ja želim da znam vaše ime. Niste mi rekli ni kako se zovete.

ZVER: Ime? Ime ćete mi vi sami dati jednog dana. Ali... toga dana se i bojim.

LEPOTICA: Okrenuću se...

ZVER: Ne!

LEPOTICA: ...pa neka bude šta bude.

ZVER: Ne! Ne govorite tako. Umirite se. Kad ne bih više dolazio, tek bi ste se onda osetili sami. Verujte mi, ja postojim. To nije varka. Ovo vam govori zaista živi stvor.

LEPOTICA: Želim da vam verujem. Vaš glas je tako prijatan. Takav glas ne dolazi od neiskrenog srca. Često mi se učini da ga prepoznam u jednoj divnoj pesmi koju čujem u snu.

ZVER: Pesmi?

LEPOTICA: Nisam vam o njoj govorila. Lepa je to pesma, ali tako tužna.

ZVER: Pesme koje se pevaju iz tužnog srca su takve. Recite mi, da li mislite da stvor koji peva takvu pesmu može da ima dušu?

LEPOTICA: Svakako. Ta pesma je odraz njegove duše.

ZVER: I šta vidite u tom odrazu.

LEPOTICA: Vidim... Vidim predivan lik.

ZVER: Kako bih voleo da ste u pravu.

LEPOTICA: Govorite opet tajanstveno. Svuda oko mene su sve same tajne.

ZVER: Tako je najbolje.

LEPOTICA: Dokle?

 

(Zver ćuti.)

 

LEPOTICA: Naravno, ćutite. Krijete istine od mene, kao što krijete svoje lice.

ZVER: Kažem vam, tako je najbolje.

LEPOTICA: Najbolje za koga.

ZVER: Za oboje.

LEPOTICA: Znate li zašto se ja još nijednom svih ovih noći nisam osvrnula? Ne zbog toga što ste vi to tako hteli...

ZVER: Nego?

LEPOTICA: Zato što me je strah da ako se okrenem neću videti nikoga. Tada bih shvatila da sam sama u svom ludilu, da govorim sa sobom.

ZVER: Prestanite, prestanite!

LEPOTICA: Zagonetke, sve same zagonetke. Molim vas da mi dozvolite da se povučem.

ZVER: Svakako. Smem li vas otpratiti?

LEPOTICA: Nema potrebe. Želela bih da večeras budem sama u vrtu.

ZVER: Laku noć.

LEPOTICA: Laku noć.

 

(Lepotica ode. Zver stane ispred ogledala.)

 

ZVER: Bože, kakvo lice, kakvo odvratno lice!

OGLEDALO: Nije baš bilo tako davno kada si voleo svoj lik.

ZVER: Umukni!

OGLEDALO: Postao si slabić. Njene draži, njen glas, njeno nevino srce su te opčinili. Oni će te i uništiti.

ZVER: Prestani već jednom!

OGLEDALO: Tvoj mir je nestao. Bio si srećan u svom zverskom liku, ljudska krv koju si pio davala ti je snagu...

ZVER: Proklet sam, proklet!

OGLEDALO: Duša ti je dosad spavala mirno u tom nakaznom telu, ne znajući šta su to osećanja, ljubav...

ZVER: Ali sad zna!

OGLEDALO: Šta zna.

ZVER: Zna za to telo koje kao trska podrhtava od nežnog nemira, zna za kosu od zlata, čelo od sedefa, za kapke nežne poput latice ruža...

OGLEDALO: Te latice se mogu i podići. Mogu te ugledati njene oči!

ZVER: Ne! Ne smeju me nikada spaziti. Bolje bi bilo umreti!

OGLEDALO: Ona, ona mora da umre. Ili ona, ili ti!

ZVER: Ja je volim.

OGLEDALO: Pomoći ću ti. Ne moraš je čak ni dodirnuti. Tvojim zverskim kandžama podariću čini koje će je očas od života rastaviti. Moje čini i tvoja zverska narav odvešće Lepoticu u smrt. Tako ćeš se spasiti.

ZVER: Ne!

OGLEDALO:             Ruke ove, kandže zveri

Čini crne snažne noći

darujem ih kandži zverskoj

u njoj nek su strašne moći.

 

U njoj nek su smrtonosne

u njoj nek su stoput veće

život tada Lepotici ovoj

prekratiće, oduzeće!

 

ZVER: Ne!

OGLEDALO: Uzalud se opireš. Lik ti i narav u jedno biće srastaju!

 

(Zver protiv svoje volje upire ruke ka Lepotici koja je u vrtu. Odjednom, umesto zlih čini, iz njegovih kandži, uz zvuk čarobne muzike, potekne zvezdana prašina koja ceo vrt prekrije i odjednom iz zemlje izraste stotinu velikih, divnih ruža. Baš onakvih kakve Lepotica voli. U to se Zverske kandže preobrate u predivne bele ljudske prste.)

 

OGLEDALO: Šta je to! Tvoja duša se budi. Jača je mojih čini.

ZVER: Pogledaj mi ruke, pogledaj! Postale su ljudske i one će te u prah pretvoriti.

 

(Zver skida ogledalo sa zida.)

 

OGLEDALO: Šta to radiš, jesi li poludeo!

ZVER: Celog života si mi govorio da sam nakaza!

OGLEDALO: Bio si, a sad si još više. Pola čovek, pola zver! U hiljadu parčića da me smrviš, svako će ti reći isto!

 

(Uz stravičan krik Zver razbija ogledalo.)

 

KRAJ ŠESTE SLIKE

SLIKA SEDMA

(Malina i Gabina u kuhinji. Kuvaju. Filipon i Filipan se izležavaju u krevetu.)

 

FILIPON: Malinice!

FILIPAN: Gabinice!

GABINA: Gabnuo majci dabogra!

MALINA: I malnuo!

GABINA: Šta ti to znači "malnuo"?

MALINA: A šta tebi znači "gabnuo"?

GABINA: Ništa, ne znam šta govorim od ovolikog kuvanja.

MALINA: I ja. Kuvaj, peri, peglaj...

GABINA: Postavljaj, trljaj, kupaj...

MALINA: Prinosi, odnosi...

GABINA: Namaži, obriši...

MALINA: Očajna sam, Gabina!

GABINA: I ja, sestrice.

FILIPON: Ženice drage, šta ste nam lepo skuvale za ručak?

FILIPAN: Pustite mene da pogađam. Supicu, jetrenu pašteticu, pečenog fazana...

FILIPON: Valjda, dva pečena fazana!

FILIPAN: Da, da, dva pečena fazana i tortu od čokolade! Jesam li pogodio, jesam li, jesam li?

GABINA: Pogodio, pogodio...

MALINA: Šta je pogodio, pa to je sam i naručio.

GABINA: Uf! Skuvala bi im ja čorbu od mišomora.

FILIPAN: Rekla si nešto, mila?

GABINA: Ništa, ništa...

MALINA: Kako su nas prevarili.

GABINA: Samo su se pretvarali da nas vole, obećavali brda i doline dok su nas prosili...

MALINA: A čim su se oženili, odmah su okrenuli drugu ploču.

GABINA: Sebi su, bitno, kupili zubala...

MALINA: Da bi mogli razgovetnije da nam naređuju!

GABINA: A nama, nama nisu kupili ni potsuknju, a kamo li haljinu.

MALINA: Kakva haljina. Pa čarape nam nisu pazarili od venčanja.

GABINA: Stalno drže kasu pod ključem.

MALINA: Pre bi odsekli sve svoje prste nego što bi iz džepa za ženu potegli koju paru.

GABINA: Cicije matore. Nama broje svako zrno graška u loncu, a u stanju su sami čitavog vola da pojedu.

MALINA: Bojim se da ako ovako nastave da jedu, a nas da iscrpljuju, nećemo mi dočekati da budemo udovice.

FILIPON: Ženice drage, danas ćemo večeravati u krevetu...

FILIPAN: Valja nam da skupimo snagu za miran san.

FILIPON: A posle večere ćete nam pripremiti toplu kupku.

FILIPAN: Sa puno, puno pene.

FILIPON: Za trljanje leđa uzmite onaj najmekši sunđer.

FILIPAN: I tigrovu mast, to nikako ne smete zaboraviti.

GABINA i MALINA: Uuuuuf!

FILIPON: Kako je divno biti oženjen.

FILIPAN: Da sam to znao ranije, sigurno bi se još u tridesetoj vezao.

FILIPON: I ja. Kakva bi to bila ušteda.

FILIPAN: Pravo veliš. Kad imaš ženu, ne treba ti ni kuvarica, ni služavka...

FILIPON: Ni baštovan, ni pralja...

FILIPAN: Sve to imaš na jednom mestu, u svojoj dražesnoj ženici.

FILIPAN: I to badava!

FILIPON i FILIPAN: Kako je život lep.

MALINA i GABINA: Kako je život grozan!

 

KRAJ SEDME SLIKE

 

SLIKA OSMA

(Dvorac u Crnoj šumi. Lepotica okružena gomilom ruža.)

 

LEPOTICA: Bože, nisam ga valjda zaista zavolela. Kako sam zbunjena. Zašto mi ne dozvoljava da ga pogledam. Možda on misli da sam uobražena, da bi mi smetalo da, recimo, ima bradavicu ispod oka, ili ožiljak na obrazu. Bože, jedva čekam noć, pa da ponovo dođe u moju sobu. Od tog osećaja žmarci me podilaze.

 

(Ulazi Zver.)

 

ZVER: Oprostite što sam došao ovako iznenada, po danu.

LEPOTICA: Šta vam se dogodilo?

ZVER: Došao sam da vam nešto najzad priznam.

LEPOTICA: Šta?

ZVER: Istinu.

LEPOTICA: Kakvu istinu?

ZVER: Istinu da vas... volim. Ali...

LEPOTICA: Ali šta?

ZVER: Ne znam kako da vam to kažem i pokažem, a da vas ne povredim. Jeste li sedeli skoro pokraj šumskog potoka?

LEPOTICA: Jesam.

ZVER: Onaj crni kamen na dnu, to je moje srce.

LEPOTICA: To nije istina.

ZVER: Otkad ste ovde, ja se stalno pitam, jesam li to ja? Otkinut sam i od zemlje i od zvezda, nečim nevidljivim vezan za vas.

LEPOTICA: Nastavite, nastavite. Vi govorite o ljubavi tako kao da zaista volite.

ZVER: Mogu li da vas dodirnem?

LEPOTICA: Molim vas.

 

(Zver stavi Lepotici ruku na rame, s leđa.)

 

LEPOTICA: Kako vam je lepa ruka.

ZVER: Da li me bar malo volite?

LEPOTICA: Ćutite, ćutite i slušajte moje srce...

ZVER: Čujem ga, kuca silno.

LEPOTICA: I zaljubljeno.

ZVER: Kako je to divan zvuk...

LEPOTICA: Da li sada smem da vas pogledam?

ZVER: Maštajte. U tom sanjarenju vi stvarate moj pravi lik.

LEPOTICA: Ali ja hoću da vidim za kim to moje srce tako ludo kuca!

ZVER: Budite hrabri, stvarnost će dati oblik vašem snu.

 

(Lepotica se okrene, ugleda Zver i vrisne od straha.)

 

ZVER: Šta vam je?

LEPOTICA: Neko... Neko je tu. Neko strašan, jeziv...

ZVER: Samo smo vi i ja ovde.

LEPOTICA: Nismo. To zversko lice...

ZVER: To sam ja.

LEPOTICA: Vi?! Pa vi ste...

ZVER: Recite, recite istinu...

LEPOTICA: Ružni ste. Grozno ružni...

ZVER: Čudovište, prava zver, zar ne?

LEPOTICA: Zašto ste me toliko dugo obmanjivali?

ZVER: Zato što bi ste pobegli, još prve večeri. A ja bih onda morao da vas ubijem.

LEPOTICA: To vam ne verujem. Kad gledam vaše ruke ili kad slušam vaš glas, ja...

ZVER: Volim vas. Volim. Iako sam zver, iako košutama ispijam krv po šumi i ločem sa ostalim zverima vodu iz potoka, ja ipak verujem da je to što osećam prema vama prava, ljudska ljubav.

LEPOTICA: Ne prilazite mi.

ZVER: Strah vas je?

LEPOTICA: Da. Jeziv me je strah obuzeo.

ZVER: Recite mi, da li vam je još nešto, osim ovog zverskog lika, na meni odvratno.

LEPOTICA: Ne znam, tako sam zbunjena...

ZVER: Kakav sam bio prema vama?

LEPOTICA: Bili ste nežni.

ZVER: Da, nežan. Mnogo sam se promenio otkako ste došli.

LEPOTICA: Uvek sam se radovala kada ste bili sa mnom.

ZVER: Ali prvi pogled na moje lice izbio je iz vašeg srca takva osećanja.

LEPOTICA: Ne, ne... Samo...

ZVER: Još me se užasavate! Od ovog trenutka vi ste slobodni.

LEPOTICA: Kako?

ZVER: Možete se vratiti ocu. Neću vas zadržavati. Uzmite ovaj prsten. Kad ga na prstu budete okrenuli kamenom prema dlanu, odmah ćete se probuditi u očevoj kući.

LEPOTICA: Čekajte, a šta ako ja hoću da ostanem ovde i dalje?

 

(Zver odlazi.)

ZVER: Vašem je srcu mesto kraj ljudi, a ne kraj zveri. Zbogom!

 

KRAJ OSME SLIKE

 

SLIKA DEVETA

(Ispred trgovčeve kuće. Lepotica i Trgovac.)

 

TRGOVAC: Lepotice!

LEPOTICA: Oče!

TRGOVAC: Kćeri moja.

LEPOTICA: Jesam li zbilja kod kuće.

TRGOVAC: Jesi, kući si. Kako si došla ovamo.

LEPOTICA: Ne znam ni sama.

TRGOVAC: Bože, lepote... U toj divnoj haljini izgledaš kao princeza.

LEPOTICA: Tatice, sve ću ti objasniti.

TRGOVAC: Čudovište te nije ubilo, hvala Bogu. Jeza me hvata kad se samo setim onog zverskog bljeska u njegovim zakrvavljanim očima... Onih kandži...

LEPOTICA: Ćuti, tata, molim te.

TRGOVAC: Bojiš se da bi nas mogao čuti? Da nije i on ovde?

LEPOTICA: Ne boj se, nije.

TRGOVAC: Dete moje. Kako sam patio zbog toga što si otišla u kandže onakvoj nakazi. Patio sam zbog toga što sam se osećao krivim, a nisam mogao ništa da ispravim. To je bilo gore od smrti.

LEPOTICA: Sve je prošlo, tatice...

 

(Čuju se Gabina i Malina. Dolaze.)

 

GABINA: Tatice, to smo mi!

MALINA: Vratile smo se.

LEPOTICA: Evo ih i moje mile sestrice.

TRGOVAC: Ne govori tako o njima, one su zle.

LEPOTICA: Ali, tata...

 

(Gabina i Malina ulaze.)

 

MALINA: Zauvek smo se vratile, tatice, zauvek... (Ugleda Lepoticu.) Gabina, pogledaj!

GABINA: Kakva haljina!

MALINA: Odakle takva lepota pred našom kolibom?

GABINA: Mora da je neka kraljica.

MALINA: Može biti... Sigurno je zalutala, Kralj ponekad lovi ovde po šumi.

GABINA: Hajde da se poklonimo. Možda će nam udeliti malo zlata.

 

(Gabina i Malina se poklanjaju.)

 

LEPOTICA: Gabina, Malina, pa to sam ja! Vaša sestra!

MALINA: Lepotica! To mora da je priviđenje.

GABINA: Nije, pogledaj, osećam joj haljinu pod rukom, ne kida se, meka je ko mesečev zrak.

MALINA: I cipele su prave. Kao da su od ružinih latica.

GABINA: Vidi joj bisernu ogrlicu.

MALINA: Ovaj rubin, kao da je u njega kanula kap krvi iz samog božura.

GABINA: Sestrice naša mila.

MALINA: Hodi da te zagrlimo.

TRGOVAC: Dalje ruke od nje!

GABINA: Ali tatice...

TRGOVAC: Kad bi ste samo mogle, pogledom bi ste je očerupale.

MALINA: Mi, nikada!

GABINA: Tatice, ona je nama oduvek bila najdraža mala sestrica.

TRGOVAC: A pričale ste da je umrla.

MALINA: Ma, šalile smo se.

TRGOVAC: Gde su vam muževi, zašto ste same došle.

GABINA: Nemamo mi više muževe.

MALINA: Ostavile smo matore cicije!

TRGOVAC: Pa šta ćete sada.

GABINA: Osvetićemo im se, uz pomoć naše sestrice.

MALINA: Kupićemo čitavo njihovo imanje i isterati ih odatle.

GABINA: Onda ćemo zatvoriti sve puteve kojima prevoze svoju robu.

MALINA: A onda ćemo kupiti i onaj deo grada gde trguju i zabraniti im trgovinu.

GABINA: Sateraćemo ih u mišiju rupu!

MALINA: Doći će da nas moljakaju, a mi ćemo cipele brisati njima!

GABINA: Pobacaćemo ih u ovaj naš bunar da se podave k'o pacovi!

LEPOTICA: Šta su vam tako zlo činili pa da ih tako mrzite. Oni su vam ipak bili muževi.

MALINA: Muževi, ne! Bili su nam mučitelji.

GABINA: Ništa nam nisu kupovali...

MALINA: Morili su nas glađu...

GABINA: I terali povazdan da radimo kao da smo im nekakve služavke.

LEPOTICA: Sramno je to što su uradili, ali ipak, u bunar...

TRGOVAC: Vas dve ste potpuno pobenavele. Čime bi sve to kupili i da možete?

GABINA: Kako čime, pa naša je sestrica sada bogata.

LEPOTICA: Ali, ja nisam bogata.

MALINA: Kako nisi, pa svi ti biseri, narukvice, dijademe, ogrlice na tebi.

GABINA: To će biti i više nego dovoljno da nam život do smrti bude veseo kao karneval.

MALINA: A našim muževima tužan k'o onaj koji su nama namenili.

GABINA: Moraš nam to učiniti, sestra si nam, sve što je tvoje, sada je i naše.

MALINA: Ustvari, više je naše no tvoje, jer smo mi tvoje starije sestre.

TRGOVAC: Imate ljudska lica, ali dušu đavoljsku. Nakaze, prave ste nakaze!

LEPOTICA: Ne govori tako, tatice, ne greši dušu. To su ti kćeri. Ako ih ovo što je na meni čini srećnim, ja ću im to dati. Mom prepuklom srcu ne treba ništa osim ovog prstena. Evo vam sestrice, evo vam bisera, zlata...

 

(Lepotica skida sa sebe nakit i baca ga sestrama.)

 

GABINA: Daj!

MALINA: Daj zlato!

GABINA: Ogrlica je moja!

MALINA: Nije tvoja nego je moja!

GABINA: Ne vuci toliko, pokidaćeš je...

MALINA: E baš ću da vučem, gramzivice...

GABINA: Glupačo, popadaće nam biseri u bunar!

 

(Gabina i Malina vuku veliku bisernu ogrlicu, svaka na svoju stranu. Ogrlica se pokida i biseri popadaju u bunar.)

 

MALINA: Kravo jedna, zbog tebe je pukla.

GABINA: Eno ih na dnu bunara.

MALINA: Ja sam ih prva videla. Moji su.

GABINA: E, videćemo čiji su!

 

(Gabina i Malina skoče u bunar.)

 

LEPOTICA: Gabina, Malina, ne!

TRGOVAC: Kasno je, udavile su se. Zloba je učinila svoje.

LEPOTICA: Nesrećnice, nisu shvitile da je za sreću potrebno mnogo veće od bisera!

TRGOVAC: A ti, da li si ti shvatila šta je potrebno za sreću?

LEPOTICA: Shvatila sam, oče. Moja je sreća kod njega.

TRGOVAC: Zar kod Zveri?

LEPOTICA: Nije on zver, tata. Samo tako izgleda. Njegova duša je čista kao planinski potok.

TRGOVAC: Šta god učinila, znaj da će te tvoj otac razumeti.

LEPOTICA: Tatice, tako se bojim onoga što mi srce govori da moram učiniti.

TRGOVAC: Ne boj se, poslušaj ga. Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje.

LEPOTICE: Zbogom tatice!

TRGOVAC: Zbogom kćeri moja. Neka te sreća prati!

 

KRAJ DEVETE SLIKE

SLIKA DESETA

(Zver više nije zver. Njegovo lice se promenilo, postao je lepotan, ali umoran i bolestan. Oko njega lebdi hiljade razbijenih parčića stakla.)

 

PRVO PARČE STAKLA: Zbog nje si nas razbio...
DRUGO PARČE STAKLA: ...u hiljade komada...
TREĆE PARČE STAKLA: ...zbog nje si pristao da poprimiš ljudski lik...
ČETVRTO PARČE STAKLA: ...a nje nema.

PETO PARČE STAKLA: Nema je da vidi kako gubiš snagu...

ŠESTO PARČE STAKLA: ...kako umireš!

ZVER: Osećam se tako slabim.

PRVO PARČE STAKLA: Počeo je da te obuzima...
DRUGO PARČE STAKLA: ...ljudski strah od smrti!
TREĆE PARČE STAKLA: Umrećeš kad se potpuno preobraziš u čoveka.

ČETVRTO PARČE STAKLA: Dok si bio zver nisi ni slutio...

PETO PARČE STAKLA: ...da smrt postoji.

ŠESTO PARČE STAKLA: Umireš sam!

ZVER: Odlazite! Bože, postao sam čovek, a izgubio sve. Koga da zagrlim ovim rukama.

PRVO PARČE STAKLA: Zagrli mene...

DRUGO PARČE STAKLA: ...hiljade svojih slika...
TREĆE PARČE STAKLA: ...da te potsećaju kako si uzalud umro!

ČETVRTO PARČE STAKLA: Mi smo tvoji jedini bližnji...

PETO PARČE STAKLA: ...zagrli nas...

ŠESTO PARČE STAKLA: ...zagrli!

 

(Zver pada. Hiljade parčića kao hiljade osica smeju se pakosno i pletu u roj oko njegovog obamrlog tela. Ulazi Lepotica.)

 

LEPOTICA: Prsten me nije izneverio. Vratio me je tebi. Zveri, zveri ljubavi moja!

PRVO PARČE STAKLA: Evo ga.

DRUGO PARČE STAKLA: Ovde je. Ne čuje te...

TREĆE PARČE STAKLA: ...mrtav!

LEPOTICA: Ne, to nije tačno. On nije mrtav, on spava!

SVI PARČIĆI STAKLA: Mrtav je, mrtav!

LEPOTICA: Bežite zlobnice! (Prilazi Zveri. Zver je okrenuta na stomak. Ona mu ne vidi lice.) Probudi se. Ja sam tu, nije važno kako izgledaš, ja te volim! (Okrene ga i vidi mu lice lepog mladića) To nisi ti?

ZVER: To sam ja, Lepotice. Zver je mrtva!

LEPOTICA: To si ti, to si ti!

 

K R A J