Željko Hubač
Carevo novo odelo u zemlji čuda
(lutkarska komedija)
Lica
(po redosledu pojavljivanja)
Mateja
Željko
Sani
Nije Šija
Nego Vrat
Beli zec
Car Fashion Prvi
Prvi, Drugi i Treći ministar
Stražar
Paževi
Dvorska luda
Telefon ženskog roda
Tkač
Krojač
Krčmar
Krčmarica
Mlekarica
modeli i narod!
Slika prva
Napomena: U ovoj slici sve likove igraju živi glumci, osim malog Mateje koji je lutka. Međutim, živi glumci imaju iznad sebe konce vezane za cugove, kao da su marionete.
(Stan mladog bračnog para. Soba, mali hodnik i kupatilo. Željko, tridesetpetogodišnjak, sedi ispred kompjutera, prilično nervozan, u ustima mu neupaljena cigareta. Pored njega kolica u kojima je beba, mali Mateja. Kroz sobu prolazi Sani, dvadesetpetogodišnjakinja, nosi plastični lavor.)
Sani: Pustila sam Matejin veš da se pere.
Željko: OK.
Sani: Nadam se da ti ne pada na pamet da zapališ tu cigaretu.
Željko: Ne pada mi na pamet, ne pada...
(Sani ode u hodnik. Željko pogleda za njom i krene da zapali cigaretu. U to na vratima Sani.)
Sani: Željko!
Željko: Ali, Sani, ne mogu da pišem bez cigareta. Moram do podneva da pošaljem bar dve scene, a sada je već deset sati. Nisam ništa napisao... Ubiće me ovi iz pozorišta.
Sani: Lekar je kazao da Mateja ne sme da bude u sobi u kojoj se puši.
Željko: Ma to je čist doktorski kapric. Danas deca propuše još u obdaništu...
Sani: Ne interesuje me... Ako ćeš da pušiš, izvoli u trpezariju. (Izađe)
Željko: (Obraća se Mateji) Sine moj, kad bi ti sad, blago tati, ustao i zapalio jednu cigaretu, ja bih bio najsrećniji čovek na svetu...
(Zvoni telefon)
Željko: Halo. Grubanov, ti si... Ne, nisam još završio. Uslovi za rad su mi nemogući...
Sani: (Iz kuhinje) Željko, sad će centrifuga!
Željko: Grubanov, izvini, moram da prekinem, mašina za veš počinje centrifugiranje. (Pauza) Ima veze, riknuo je neki teg i sad kad krene u centrifugu, podivlja, hoće u komšiluk da ode, da napravi masakr... (Pauza) Sani ne može sama, nema u njoj ni pedeset kila, moramo zajedno da sedimo na mašini dok ne izvrti centrifugu... (Pauza) Kako da kupim novu, čoveče, jesi li ti normalan, ja sam pisac, nisam direktor pozorišta! Hajde ćao... (Pauza) Dobro, dobro, stići će ti drama na vreme, ne brini. Pusti me da radim. (Krene ka kupatilu i sedne na veš mašinu. Viče ka kuhinji, gde je Sani.) Morala si baš sad da pereš veš, a znaš da sam u cajtnotu.
Sani: (Ulazi u kupatilo i seda na mašinu.) Moraćemo ovako dok ja ne nabacim 100 kg...
Željko: Hajde, molim te, makni se s mesta...
Sani: Hoćeš? (Hoće da siđe s mašine za veš.)
Željko: Fraza bre, nemoj, nemoj, sad će...
(Mašina započnje centrifugiranje uz zaglušujuću buku. Odjednom, Mateja ustane iz kolica i krene ka stočiću na kome je televizor.)
Željko: Sani, vidiš li ti isto što i ja?
Sani: Šta.
Željko: Mateja je ustao i hoda.
Sani: Šta lupaš gluposti, dete nam nema ni tri meseca, kako može da hoda.
Željko: Gledaj, hoda, ide ka televizoru.
Sani: Ti si načisto prolupao.
Željko: Prolupala je mašina, a ovo dete hoda, kad ti kažem. Sine, gde ćeš u televizor, Mateja, stani, ne u ekran!
Sani: Željko, nemoj da ustaješ s mašine, jesi li normalan, razbiće nam pola kupatila!
(Mateja se popeo na stočić i lagano ušao u televizor. Jedino mu viri ruka kojom pokazuje Željku da mu se pridruži.)
Željko: Ženo, on je ušao u ekran!
Sani: Ko?
Željko: Pa Mateja, ko bi drugi... Eno, zove me.
Sani: Šta to pričaš, Mateja spava... Nemoj da ustaješ, čuješ li, ne...
Željko: Mateja!
(Željko uhvati Mateju za ruku i ovaj ga uvuče u televizor. Mašina za veš počinje svoj divlji ritual i Sani se održava na njoj kao da jaše pobesnelog konja na rodeu. Uz to naravno prija muzika sa Divljeg Zapada, bendžo obavezno!)
Kraj prve slike
Slika druga
Napomena: U ovoj slici, pa do poslednje, svi likovi su, uključujući i Željka, lutke.
(Željko i Mateja putuju kroz prostor u Zemlju čuda. Oko njih proleću razni svetlucavi predmeti, čuju se disonantni zvukovi, sve bi trebalo da izgleda i zvuči tako kao da putuju kroz TV program unazad. Odjednom sve stane. Željko i Mateja su u jednom bezličnom prostoru, a pored njih je televizor, na koji je oslonjen Željko.)
Mateja: Tata, evo nas.
Željko: Gde?
Mateja: Tamo gde je odavno trebalo da zavirimo.
Željko: Ne razumem.
Mateja: Pogledaj, pogledaj dobro!
Željko: Čekaj, kad si ti naučio da govoriš?
Mateja: Kad?! Pa tata, pored tebe, bogami, još u maminom stomaku.
Željko: Zar i ti sine Brute. Umesto da braniš tatu od neutemeljenih optužbi da mnogo priča, ti... Hoćeš cigaretu?
Mateja: Ne dozvoljava mi mama.
Željko: Ma, neće da te vidi... Kuku, ja sam poludeo, u televizoru sam, pričam sa bebom koja hoda i nudim joj pljuge.
Mateja: Ćale, pa pogledaj, prava Zemlja čuda.
Željko: Nagled'o sam se ja, sine, tih čuda za tri života i dosta mi je. Nego, videli smo što smo videli, hajde ti sad lepo da nas vratiš, kroz ovaj isti televizor, molim te, u stan inače ću da završim u ludnici i onda ćeš imati ludog oca, a ludu majku već imaš, i biće ti frka, veruj mi, mislim zbog odrastanja...
(Televizor ustane, na nogama je, izmakne se, Željko padne, a televizor pobegne.)
Željko: Čekaj, gde ćeš. Mateja, pobeže nam televizor! Drž' ga, samo kroz njega možemo da se vratimo...
Mateja: Ćale, ostavi televizor...
Željko: Šta da ga ostavim, pa kako ćemo nazad, curi mi rok za dramu… Ubiće nas majka!
Mateja: Naći ćemo ga već, sada je važno da pogledaš!
Željko: Šta, bre, da gledam po ovom mraku...
Mateja: Otvori oči.
Željko: Molim?
Mateja: Otvori oči kad ti kažem. Slobodno. Ovde to možeš.
(Željko otvara oči. Odjednom sve postaje belo.)
Željko: Čekaj, pa ovde nije mrak...
Mateja: Vidiš?
Željko: Neverovatno. A kad sam ja to zadremao, pa su mi oči bile zatvorene. Da me nije veš mašina udarila u glavu? Kako sam žmurio i pričao?! Mateja, ja sam potpuno zbunjen.
Mateja: Ma, sve je u redu, kad ti kažem. Daj mi sad tu cigaretu.
Željko: (Zagledan u neobičan prizor, daje Mateji cigaretu.) Imaš upaljač?
Mateja: Odakle mi, ja sam beba.
Željko: Kupiću ti, kad se vratimo.
(Mateja zapali cigaretu.)
Željko: Sine, ovo je neverovatno...
Mateja: Ne razumem, kakvo zadovoljstvo vi matori nalazite u cigaretama? Evo ti tvoja cigareta, bljak!
Željko: Neko ide ka nama! Možda oni mogu da nam pomognu da nađemo put do kuće.
(Odjednom, smeh, vika, graja. Dolaze Nije Šija i Nego Vrat i nose sa sobom putokaz na kome nema natpisa. Postave ga u zemlju i okrenu nekoliko puta.)
Željko: Stanite, stanite! Ja sam...
Nije Šija: Ja sam?
Nego Vrat: Ne, nego ja sam!
Nije Šija: E nije, nego sam ja...
Nego Vrat: Ja, a ne ja!
Nije Šija: Ja ili ja, nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
(Nije Šija i Nego Vrat se smeju i vrte putokaz u krug. U to dolazi Beli zec, nervozan je i stalno gleda na sat.)
Željko: Ali, molim vas, mi smo...
Beli zec: Ostavite taj putokaz na miru, vi gadovi mali. Nije Šija, Nego Vrat, čujete li me! Teško meni, koliko kasnim, baš sam u pravom zečijem sosu.
Željko: (Belom zecu) Gospodine, gospodine Beli zeče, molim vas.
Beli zec: Izvolite, ali samo kratko. Žurim.
Željko: Ja i moj sin smo, znate, zalutali...
Beli zec: I vi? Je l' zbog njih dvojice (Pokazuje na Nije Šiju i Nego Vrata)
Željko: Ne, zbog televizora.
Beli zec: E ja sam skoro zalutao zbog ove dve spodobe. (Nije Šiji i nego vratu.) Jao, tako mi ušiju mojih malenih, doći ću vam glave...
Nije Šija: Doći ćeš nam glave ako nas uhvatiš...
Nego Vrat: Ako nas uhvatiš, glave ćeš nam doći..
Nije Šija: To je isto. Nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
Beli zec: Sad ste gotovi!
(Smeh, graja, Beli zec besan juri Nije Šiju i Nego Vrata oko putokaza.)
Mateja: Tata, baš su smešni, ko ti i mama kad se svađate zbog babe.
Željko: E da znaš, sad bi me obradovala i tašta u stanu, samo da sam u stanu. Gospodo, stanite, pobogu. Mi smo ovde u nevolji, a vi se tu jurcate i izvodite krive Drine.
Nije Šija: Kriva Drina, reka sa mnogo, mnogo krivina...
Nego Vrat: I okuka...
Nije Šija: Pa to je isto, krivina, okuka. Nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
(Smeh.)
Željko: Ali, molim vas, mi smo očajni.
Mateja: Očajni?
Željko: Ćuti i pravi se da jesi.
Mateja: Zašto?
Željko: Zato što ti tata tako kaže.
(Beli zec stane. Ne može više da juri Nije Šiju i Nego vrata. Zadihan je.)
Beli zec: Uf, uf... Vi ste očajni... Ja sam očajan! Ova dva bašibozluka potpuno su mi izbrkala sve putokaze na putu ka Velikom carstvu, gde naš voljeni vladar, Car svih careva, i zemaljskih i nebeskih, pravi modnu reviju na kojoj moraju biti prisutni svi građani. Ko zakasni daće se da mu carska garda odrubi glavu! To je očaj, a ne tamo neki televizor...
Željko: Ali mi smo kroz taj televizor došli u ovu čudnu zemlju, i sad ne možemo da se vratimo kući bez njega.
Beli zec: Televizor, pa televizor...
Nije Šija: (Izgovori sa akcentom na treći slog.) Televizor.
Nego Vrat: (Izgovori sa akcentom na drugi slog.) Televizor.
Nije Šija: U boji?
Nego Vrat: Kolorni?
Nije Šija: Nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
(Smeh.)
Željko: Morate nam pomoći!
Beli zec: A zašto bih? Možda zato što sam visok, lep, milog glasa i kratkouh?
Mateja: Ali vi kreštite i imate...
(Željko zapuši usta Mateji.)
Željko: Mateja, ćuti molim te i očajavaj.
Beli zec: Pa, da čujem...
Željko: Da, gospodine, vi ćete nam pomoći zato što ste visoki, lepi, milog glasa i izrazito kratkouhi.
Nije Šija: Kratkouh?!
Nego Vrat: Uhokratak?!
Nije Šija: Nije šija...
Nego Vrat: ... Nije, nije!
(Smeh.)
Beli zec: Pa, s obzirom na vašu prefinjenu moć zapažanja i istinoljubivost, možda vam i pomognem.
Željko: Stvarno! Pa vi ste...
Beli zec: Znam, kratkouh. Vidite, na reviji našeg voljenog vladara, Cara Fashiona Prvog, sakupiće se sve televizije našeg ogromnog Carstva. Od prvog do sto prvog carskog kanala. Pretpostavljam da će tu biti i taj vaš odbegli televizor. Pođite sa nama i videćete.
Željko: O hvala vam, kratkouhi Beli zeče.
Nije Šija: Idemo!
Nego Vrat: A gde? Levo pa desno?
Nije Šija: Ne, nego desno pa levo.
Nego Vrat: Ali, to nije isto.
Nije Šija: Ma isto je. Nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat.
(Smeh.)
Beli zec: Barabe jedne. Jao koliko je sati, baš sam u pravom zečijem sosu...
(Nije Šija i Nego Vrat uzimaju putokaz i odlaze, a za njima ide Beli zec. Pođe i Željko, ali ga Mateja na kratko zaustavi.)
Mateja: Tata, pa ti si slagao zeca!
Željko: Morao sam.
Mateja: Ali to nije dobro. Mama kaže...
Željko: Mama mnogo priča. Objasinuću ti ja žene, kad malo porasteš. Hajde sad, idemo!
Putujuća pesma:
Care, care, modni care
hodimo ti mi u goste.
Preko šume, preko bare
prelazimo razne moste.
Tebi mi smo verne sluge
uzdanice, žive vatre.
Trčimo jer nema druge
zec i šape će da satre.
Čim se znaci ovi srede,
stićićemo u tvoj dvorac.
Kao poklon nosimo ti
jedan sjajan zlatni šorac!
Nego Vrat: Nije šorac, nego šorc!
Nije Šija: Šorc, šorac, nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
Kraj druge slike
Slika treća
(Carski dvor. Car Fashion Prvi, uz muziku, posmatra modnu reviju kako bi izabrao najbolje odelo koje će nositi na sutrašnjoj velikoj modnoj reviji, koju je priredio u svoju čast. Pored Cara stoje tri ministra, a to je ustvari jedna troglava lutka, i stražar. Tu su i dva paža, hlade Cara velikim listovima, služe ga najlepšim jelima, pićima. Car je nervozan. U dnu dvorane hrče debela Dvorska luda.)
Car: Demode. To je demode! Sklanjajte mi se sa očiju.
Prvi ministar: Ali, veliki Care, ovo su kolekcije najboljih carskih modnih kreatora.
Car: Sve da ste ih odmah bacili u okove, pa u tamnicu! To je gomila netalentovanih budala.
Drugi ministar: Ali, ako ih sve okujemo, ko će vam, veliki Care, izatkati tkaninu?
Treći ministar: I ko će vam napraviti odelo kojim ćete zaseniti narod na vašoj velikoj modnoj reviji, koju priređujete sebi u čast?
Car: Otkud ja znam. To bi vi, kao moji ministri, morali da znate. Ako ne znate, daću da i vas okuju zajedno sa ovim... ovim primitivcima!
Prvi ministar: Car je nervozan.
Drugi ministar: Zovite Dvorsku ludu!
Treći ministar: Probudite Dvorsku ludu.
(Stražari bude Dvorsku ludu.)
Stražar: Budi se!
Dvorska luda: Jao... Zašto me budite.
Prvi ministar: Hajde lenštino, diži se.
Drugi ministar: Car je neraspoložen.
Treći ministar: Momentalno da si ga razveselio!
Dvorska luda: Opet ste vas trojica nešto zakakili kod Cara, a? Ministri, ministri... Dokle ću, bre, da vas spašavam. Šta je bilo sad, slušam?
Prvi ministar: Caru se ne sviđaju ni tkanine, ni kreacije.
Drugi ministar: Bacio je sve u okove.
Treći ministar: A hoće i nas!
Dvorska luda: Dobro, smirite se...
Prvi ministar: Kako da se smirimo. Ti čelični okovi...
Drugi ministar: Memljive ćelije!
Treći ministar: Pacovi!
(Ministri na pomen pacova počinju da vrište.)
Dvorska luda: Kazao sam dobro! Rešićemo to...
(Dvorska luda vuče izuzetno dugačak telefonski kabl ka sebi. Na kraju kabla je veliki nervozni telefon, ženskog roda, koji stalno nešto zvrnda.)
Telefon: Zašto me vučeš, nemoj da me vučeš ti debeli grubijanu, sram te bilo, čuješ li me? Prestani, ma prestani kad ti kažem, izvućićeš mi kabl...
Dvorska luda: Ne zvrndaj više!
Telefon: Ja zvrndam. On meni kaže da ja zvrndam. Pazi ti malo na taj tvoj bezobrazni rečnik, nisam ti ja Car, znaš.
Dvorska luda: Pozovi mi ona dva stranca što za sebe vele da su najveći tkači i krojači na svetu.
Car: Pih, samohvalisavci... Meni trebaju čudotvorci.
Dvorska luda: (Teško ustajući) Joj... Svetli veliki Care... (Šapne usput ministrima.) E, za ovo ustajanje ima posebno da mi platite.
Prvi ministar: (Stražaru) Pomozi Ludi.
Drugi ministar: Pazi sa tim kopljem, budalo.
Treći ministar: Drži ga dok se obraća Caru.
Dvorska luda: ...Dakle, svetli veliki Care, samo da vas na trenutak upoznam sa detaljima, pa neka vaš sjajni genije sam proceni. Znate, to su vam ona dva stranca što ih je onaj Car govedar iz susednog carstva prognao jer su mu u lice rekli da je demode i rasparanda.
Car: A, to su ta dvojica... Reklo bi se ljudi od ukusa. (Pauza.) Zovi ih!
Dvorska luda: (Telefonu) Zovi ih.
Telefon: Zovi ih, zovi ih... Već sam ih zvala, šta ti misliš da ja spavam na slušalici.
Prvi ministar: I šta su rekli?
Drugi ministar: Kada će doći?
Telefon: Rekli su da su sasvim slučajno (Namigne Dvorskoj ludi.) tu u komšiluku, pa da će doći...
Treći ministar: Kada?
Telefon: Evo sada!
(Čuju se fanfare. Stražar najavljuje goste.)
Stražar: Veliki Care, dva stranca mole da ih primiš. Kažu, sad ste ih zvali na mobilni...
Car: Već. Pusti ih. Ne, sačekaj, sačekaj da obučem nešto prikladnije. Paževi, novo odelo! Pobogu, i vi bi ste mene ovakvog pustili da se blamiram pred gostima...
(Oko Cara su paževi, oblače mu drugo odelo.)
Dvorska luda: (Ministrima.) Je l' mogu ja sad da nastavim da spavam.
Ministri: (Sa olakšanjem.) Možeš.
Dvorska luda: E, fala.
(Telefon skuplja svoj kabl. Dvorska luda legne na kabl.)
Telefon: Prostačino, pazi na kabl. Jao, zgnječio si ga, sad će da mi zuji i krči u slušalici. Siledžije, amebe telekomunikacijske... A, pa naći ću ja sebi muža bez kabla, bežičnog! Nisam ni ja više luda, danas svaka šuša ima mobilni...
(Telefon odlazi, Dvorska luda legne i odmah zahrče.)
Car: (Ministrima, pokazuje na novo ruho.) Kako mi stoji?
Prvi ministar: Sjajno.
Car: Lično sam skicirao model.
Drugi ministar: Neviđena kreacija.
Car: Kad sve moram sam...
Treći ministar: To odelo je Partenon lepote...
Car: Laskavci jedni... (Stražaru) Pusti strance da uđu.
Stražar: Neka stranci uđu!
(Ulaze Tkač i Krojač, dva lupeža prefrigana, laskavci, besprekorno obučeni. Klanjaju se Caru.)
Tkač: Svetli Care, o Care od ukusa.
Krojač: Širom sveta hvaljen bio Vaš besprekorni stil.
Car: Hvala, hvala... Gospodo, vidim na rečima ste vešti i nosite se sa stilom.
Tkač: U našem poslu odelo je to što potkazuje veštinu.
Krojač: Odelo čini čoveka onim što je on ustvari.
Car: Rekoh, umnih misli vam ne fali, ali meni filozofi ne trebaju. Trebaju mi čudotvorci.
Tkač: Dakle, trebamo vam mi!
Krojač: Čuda su oduvek bila naša specijalnost!
Car: Da vidim, šta nudite? Pazite, to mora da bude izuzetna kreacija, inače letite u okove.
Tkač: Veliki Care, nudimo Vam tkaninu o kojoj ste samo mogli da sanjate. To je tkanina koju svet još ne poznaje.
Car: Tako su govorili i ovi pre vas, pa su na kraju bukagije zaradili. Čime se ta tkanina razlikuje od ostalih?
Krojač: Magična je! Odelo od nje sačinjeno nevidljivo je za one koji nemaju ukusa, a posebno za one koji su glupi.
Car: Stvarno? Zanimljivo...
Tkač: Tim jedinstvenim odelom, ne samo što ćete sve svoje podanike zaseniti, već ćete saznati i to ko je među njima bez ukusa, a ko neizmerno glup i nedostojan života u Vašem Carstvu.
Car: Pa to je sjajno, sjajno!
Ministri: Sjajno, baš tako, sjajno!
Car: (Ministrima.) Odmah da ste obezbedili ovim veštim ljudima sve što im je potrebno za rad. Nemoj da mi se požale da je nešto falilo. Hoću sutra, u velikoj povorci finala modne revije koju organizujem u moju čast, da nosim to sjajno odelo.
Prvi ministar: Ali, naša ekonomska situacija...
Car: Šta!?
Drugi ministar: Ćuti!
Treći ministar: Biće kako ti zapovediš, o veliki, premudri Care.
Car: I odmah da ste podanike Velikog Carstva obavestili o čudesnim svojstvima tog prekrasnog odela.
Prvi ministar: Odmah? A da sačekamo da vidimo...
Car: U večernjem Dnevniku!
Prvi ministar: U dnevniku!?
Drugi ministar: Vaša želja je za nas zapovest!
Car: Neka tkanje počne!
Ministri: Neka tkanje počne!
Stražar: Živeo Car Fashion Prvi.
Svi: Živeo!
(Sa svih strana dolaze zlatni ćupovi, bale svile i kadife, razboji, konci, igle, makaze. Jedan veliki paravan postavlja se na sred carske dvorane. Prevaranti ulaze u njega i zatvaraju zavese. Sve počinje da se puši od tkanja i šivenja.)
Tkačko-krojačka pesma:
Sašićemo carsko ruho
biće to od tkanja fešta.
Gledaće ga celo Carstvo
London, Pariz, Beč i Pešta.
Našem Caru zavideće
u odelu kakvo nije
Videla ga vasiona,
zastava će da se vije.
Ponositi mi smo sada
jer naš Car je nadmudrio
onog Cara govedara
oj Fashione, zdrav nam bio!
Kraj treće slike
Slika četvrta
(Željko, Mateja i Beli zec, umorni od puta. Nije Šija i Nego vrat donose putokaz i vrte ga u krug, kao neki ringišpil.)
Beli zec: Kasnimo, strašno kasnimo.
Željko: Kasnimo jer se ceo dan vrtimo u krug. Da li ste vi sigurni da znate put?
Beli zec: Da li ja znam put. On mene pita da li ja znam put.
Nije Šija: On njega pita da li on zna put...
Nego Vrat: Da li on zna put on njega pita!
Nije Šija: Nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
(Smeh.)
Mateja: Nemojte da se ljutite, ali i meni se čini da vi ne znate put.
Beli zec: Znao sam ga! Ali ova dva kretena su me potpuno pomela. Naše Carstvo je zemlja prepuna preciznih oznaka, koje su ovi idioti pretvorili u svoje rungišpile.
Nije Šija: Idiote!
Nego Vrat: Kretenu!
Nije Šija: Idiot ili kreten, nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat.
(Smeh.)
Beli zec: Uuuu, kako me nerviraju. E, sad su stvarno gotovi!
(Opet jurnjava oko putokaza.)
Željko: Stanite, stanite, pobogu! Da li ovde iko zna put do Carskog dvorca?!
(Svi pogledaju u Željka i odrečno klimnu glavom.)
Željko: Znači, načisto smo propali.
(Odjednom, pojavi se drumska krčma.)
Nije Šija: Ups! Šta je ovo?
Nego Vrat: Drumska krčma.
Nije Šija: To znači da smo na drumu.
Nego Vrat: Ali na kom?
Nije Šija: Ovom, onom, nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat.
(Smeh.)
Beli zec: Imam rešenje.
Mateja: Tata, on ima rešenje!
Željko: Kakvo?
Beli zec: Pred nama je krčma, a u njoj je, logično, krčmar.
Željko: Pa?
Beli zec: Pitaćemo njega za put!
Nije Šija: Izuzetno...
Nije Šija: Genijalno...
Nije Šija: Nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
(Smeh.)
Beli zec: Hajdemo!
(Dolaze pred krčmu i kucaju na vratra.)
Svi: Ehej, ima li koga!?
(Iz krčme se čuje glas Krčmara.)
Krčmar: Šta je, ko se to dere. Ne radimo. Praznik je.
Beli zec: Praznik!? Je l' to neki novi?
(Na vratima krčme se pojavljuju Krčmar i njegova izrazito ružna žena, Krčmarica.)
Krčmar: Novi, novi...
Beli zec: Pa koji?
Krčmar: Dan carevih bokserica. Ili... Je li, ženo, bejaše li ono bokserice ili untercigeri.
Krčmarica: Ne znam ja ništa. Ja sam samo obična kuvarica krčmarica...
Beli zec: A, pa, to je svakako važan praznik, bilo da je Dan carevih bokserica ili Dan carevih untercigera!
Krčmar: E, zato danas ne radimo. Dođite sutra.
(Nije Šija i Nego Vrat jedan drugome čestitaju praznik.)
Nije Šija: Srećan praznik.
Nego Vrat: I tebi.
Nije Šija: Živao Dan carevih gaća.
Nego Vrat: Dugih ili kratkih?
Nije Šija: Duge, kratke, nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
(Smeh.)
Beli zec: Nemojte vas dvojica tu da se zafrkavate sa praznicima našega velikog Cara gospodara, da vas mrak ne pojede. (Krčmarici.) Je li tako gospođo?
Krčmarica: Ne znam ja ništa. Ja sam samo obična kuvarica krčmarica...
Beli zec: Dragi gospodine, a vi ne putujete na dvor?
Krčmar: Ne, zašto?
Željko: Kako zašto, pa tamo je nekakva modna revija, tamo je i naš televizor...
Beli zec: (Željku.) Umukni! (Krčmaru.) Zar vi ne znate da je sutra na dvoru velika modna revija koju Car organizuje u svoju čast, i na kojoj moraju biti svi njegovi podanici, da bi ih zasenio lepotom svoga sjajnog ruha.
Krčmar: Odakle vama to? Jesi li ti ženo čula za ovo?
Krčmarica: Ne znam ja ništa. Ja sam samo obična kuvarica krčmarica...
Beli zec: Pa kako ne znate. Svi TV kanali Velikog Carstva danima bruje o tome.
Krčmar: E, ženo, ženo, lepo sam ti kazao da ne bacaš televizor, a ti: zgadio mi se, zgadio!
Beli zec: Zgadio vam se carski program!? Ccccc...
Krčmarica: Ne znam ja ništa. Ja sam samo obična kuvarica krčmarica...
Krčmar: I kad rekoste da je ta revija?
Beli zec: Sutra. I mi smo krenuli tamo, možete poći sa nama.
Krčmar: Neka, mi radije da putujemo sami...
Beli zec: Molim vas, insistiramo...
Krčmar: Idite vi, mi ćemo obaška...
Željko: Ima da idete sa nama i tačka!
Krčmar: Zašto?
Mateja: Zato što mi ne znamo put.
Beli zec i Željko: Ćuti!
Krčmar: A tu vas svrbi, dakle.
Beli zec: Molim vas, veliki drumski krčmaru, povedite me sa sobom. Odrubiće mi glavu ako ne stignem na vreme...
Željko: Vodite i nas! Ako moj sin i ja ne stignemo tamo, nikada nećemo naći naš televizor i nikada se nećemo vratiti kući. Ubiće me žena!
Beli zec: Morate nam pomoći!
Krčmar: A zašto bih vam ja pomogao. Možda zato što sam plemenit i imam prelepu, oštroumnu ženu.
Krčmarica: Ne znam ja ništa. Ja sam samo obična kuvarica krčmarica...
Mateja: Ali ona...
(Željko i Beli zec Mateji zapuše usta.)
Beli zec: Umukni dete, aman!
Krčmar: Pa, da čujem.
Beli zec: Da, gospodine, vi ćete nam pomoći jer je vaša duša oplemenjena lepotom i oštroumnošću vaše žene.
Željko: Kako je lepa.
(Krčmarica se nasmeje, krezuba je, vide joj se pokvareni zubi.)
Krčmar: Pa, s obzirom na vašu prefinjenu moć zapažanja i istinoljubivost, možda i mogu da vam pomognem.
Željko: Stvarno! Pa vi ste...
Krčmar: Znam, plemenit. Ženo, pakuj stvari, ova fina gospoda idu sa nama na dvor!
Krčmarica: Ne znam ja ništa. Ja sam samo obična kuvarica krčmarica...
Mateja: Ali tata...
Željko: Ćuti sine, molim te.
Mateja: Dokle da ćutim.
Željko: Dok ne stignemo kući!
Putujuća pesma:
Care, care, modni care
hodimo ti mi u goste.
Preko šume, preko bare
prelazimo razne moste.
Tebi mi smo verne sluge
uzdanice, žive vatre.
Trčimo jer nema druge
zec i šape će da satre.
Čim se znaci ovi srede,
stićićemo u tvoj dvorac.
Kao poklon nosimo ti
jedan sjajan zlatni šorac!
Nego Vrat: Nije šorac, nego šorc!
Nije Šija: Šorc, šorac, nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
Kraj četvrte slike
Slika peta
(Carska dvorana. Car i ministri, Stražar i paževi. Dvorska luda koja hrče. Na sred dvorane paravan iza koga se vide senke prevaranata, tkača i krojača, a čuje tkanje, seckanje, prošivanje... Car je radoznao i nervozan.)
Car: Je li gotovo?
Tkač: Nije, svetli Care.
Krojač: Svetli care, trebaće nam još jedan kotur konca od čistog zlata i dve bale kineske svile.
Prvi ministar: Dve bale!?
Tkač: Za porub. Ali da bude dupla širine!
Drugi ministar: Dupla širine!?
Tkač: I ćup dukata, za dugmiće...
Krojač: I malo kadife, za postavu...
Tkač: Samo šest bala...
Treći ministar: Šest!?
Tkač: I jedno prase.
Krojač: Al' reš pečeno.
Prvi ministar: E ovo je prevršilo svaku meru.
Drugi ministar: Šta će im prase za odelo?
Tkač: Nije to za odelo...
Krojač: To je za stomak, da se malo založimo.
Treći ministar: Svetli Care, pa ovo je nedopustivo...
Car: Kuš! Dajte im šta kažu!
Treći ministar: Rezerve su nam potpuno iscrpljene.
Car: Ako zafali jedan jedini končić, jedno jedino zlatno dugmence, gram svile il' kadife, ima da vas nema, bre!
Prvi ministar: Ali, kad sve potrošimo, šta ćemo onda?
Car: Baš me briga. Povećajte poreze, unajmite gusare da presreću trgovačke brodove po moru, radite šta znate i umete, moje odelo mora da se završi.
Drugi ministar: Gusari su, svetli Care, postali su mnogo nepouzdani.
Treći ministar: Onomad su presreli naš brod i naplatili nam sopstvenu robu, po nabavnoj ceni.
Car: I šta ste vi uradili?
Prvi ministar: Kako šta smo uradili. Platili smo...
Car: Platili!?
Drugi ministar: Onda smo unajmili druge gusare da opljačkaju ove prve i uzmu im i to što smo im mi dali, i ono što im je od drugih ostalo.
Treći ministar: Ovi naši gusari kad su došli u luku i predali nam plen, garda im je odrubila glave, opljačkala i potopila brodove. Samo, nikakva je, to sa gusarima, postala trgovina. Mali profit...
Prvi ministar: Ne isplati se više ko pre.
Car: Baš me briga šta se vama isplati, a šta ne. Moje odelo mora da bude gotovo i tačka!
Drugi ministar: Odoše naše strateške rezerve...
Treći ministar: Stražaru, donesi Tkaču i Krojaču ono što su tražili.
Stražar: I prase?
Ministri: I prase!
Stražar: Razumem.
(Stražar ode i donese traženu robu, pa je prebaci preko paravana)
Car: Jao, ja više ne mogu da izdržim ovu neizvesnost.
Prvi ministar: Morate biti strpljivi, veliki Care.
Car: Ali, ne mogu.
Drugi ministar: Možda bi vas malo ludorija opustilo.
Car: Ma ne znam... Šta nudite?
Treći ministar: Da pogledamo današnji dnevni meni Dvorske lude.
Prvi ministar: Pod rednim brojem jedan: bacanje u okove podanika bez modnog ukusa.
Car: To mi je već dosadilo, pa to radim svaki dan.
Drugi ministar: Pod rednim brojem dva: odrubljivanje glava gusarima!
Car: Ma ne, to je suviše primitivno! Molim vas, nešto kompleksnije, umetničkije...
Treći ministar: Trbušna plesačica iz Anadolije – uživo!
Car: Mmmmm, to je već nešto. Da probamo.
Prvi ministar: Njegovo carsko veličnastvo, Car Fashion Prvi, zahteva plesačicu iz Anadolije. Trbušnu!
Drugi ministar: Zovite Dvorsku ludu!
Treći ministar: Probudite Dvorsku ludu.
(Stražari bude Dvorsku ludu.)
Stražar: Budi se!
Dvorska luda: Pa, zašto me opet budite.
Prvi ministar: Hajde lenštino, diži se.
Drugi ministar: Car hoće plesačicu.
Dvorska luda: Kakvu plesačicu.
Treći ministar: Onu sa dnevnog menija.
Dvorska luda: E, opet ste zakakili stvar. Šta piše na tom listu, a? Koji datum?
Prvi ministar: Ja, ovaj...
Drugi ministar: Dajte naočare!
Treći ministar: Pa ovo je...
Dvorska luda: Jučerašnji datum. Uzeli ste pogrešan dnevni meni. Ministri, ministri...
Prvi ministar: Ali, Car je nervozan.
Dvorska luda: Ne vredi, turneja joj je završena.
Treći ministar: I šta ćemo sad?
Dvorska luda: Jao, dokle ću, bre, da vas vadim iz tih kakanih situacija...
(Dvorska luda počne da vuče veliki dugački telefonski kabl ka sebi. Na kraju kabla je, naravno, nervozni telefon, ženskog roda, koji stalno nešto zvrnda. Telefon je obučen kao trbušna plesačica.)
Telefon: Zašto me opet vucaraš, ti debeli grubijanu, sram te bilo, čuješ li me? Prestani, ma prestani kad ti kažem, izvući ćeš mi kabl...
Dvorska luda: Ne zvrndaj više!
Telefon: Kako da ne zvrndam. Šta si mi ovo dao da obučem, kakve su ovo providne krpice. Vidi mi se brojčanik. Šta ti misliš, ko sam ja.
Dvorska luda: Trbušna telefonska plesačica iz Anadolije.
Telefon: Ja trbušna plesačica iz Anadolije! E, taj film nećeš da gledaš. Da ne bi ti, je li, da ti ja tu igram nekakav trbušni ples, možda?
Dvorska luda: Ne meni, nego Caru.
Telefon: Caru!? Ma ne, ne dolazi u obzir, pa nisam se ni našminkala... A celulit! Da sam znala pa da se podvrgnem kuri, ovako iznenada, to ne...
Prvi ministar: Propali smo...
Drugi ministar: Ludo, učini nešto!
Dvorska luda: Ništa se vi ne bojte. (Telefonu.) Ako budeš igrala pred Carem, naći ću ti mladoženju – pravi firmirani mobilni telefon.
Telefon: Mobilni! Stvarno!? Jao... I ja ću se onda zvati gospođa Erikson!
Dvorska luda: Na primer.
Telefon: Gospođa Erikson... Pa sad... Možda se i predomislim ovo oko plesa, mislim, vidim da ste očajni, da sam vam neophodna... Ali muzika, muzika na koju ću da igram mora da bude strasna, u skladu sa mojom zavodničkom zvonjavom. Što se tiče podijuma, on mora da je...
(Dok telefon zvrnda.)
Treći ministar: Hvala Bogu.
Dvorska luda: (Stražaru.) Najavi je Caru!
(Fanfare.)
Stražar: Trbušna plesačica iz Anadolije!
Car: Malo vam je čudna ova plesačica, gospodo ministri.
Prvi ministar: To vam je najnoviji tip.
Drugi ministar: Erikson. Poslednji krik plesačke umetnosti.
(Telefon i dalje zvrnda.)
Car: Ja bih pre rekao da je to poslednji zvrndež davno uginule lepote...
Treći ministar: Imajte poverenja u nas, Care, i prepustite se uživanju.
Prvi ministar: Njen ples će vas sigurno opustiti...
Drugi ministar: Pa ćete za trenutak zaboraviti na vaše sjajno odelo.
Car: Ali samo za trenutak!
Treći ministar: I kad se ples završi, odelo će biti gotovo, vi ćete ga obući i zaseniti sve, baš sve!
Car: Jedva čekam, jedva čekam!
Dvorska luda: Je l' mogu ja sad da nastavim da spavam.
Ministri: (Sa olakšanjem.) Možeš.
Dvorska luda: E, fala.
(Dvorska luda legne i odmah zahrče.)
Ministri: Recite plesačici da počne sa plesom!
Stražar: Plesačica neka počne sa plesom!
Car: Tkaj Tkaču sve brže i brže, ti Krojaču kroj po meri. Punom parom i s velikim žarom. Hoću to odelo, hoću to odelo!!!
(Iza paravana se čuju Tkač i Krojač kako mljackaju, podriguju, a preko paravana lete oglodane praseće kosti.)
Tkač: Stiže svetli Care.
Krojač: Samo što nije!
(Počinje muzika koja ustvari više liči na zvonjavu gomile mobilnih telefona, ali ukomponovan u melodiju tkačko-krojačke pesme. Jednom rečju, to je sinfonijski orkestar mobilnih telefona. Plesačica pleše na podijumu ispred Cara. Dvorska luda hrče. Iza paravana sve se puši od tkanja i šivenja.)
Tkačko-krojačka pesma:
Sašićemo carsko ruho
biće to od tkanja fešta.
Gledaće ga celo Carstvo
London, Pariz, Beč i Pešta.
Našem Caru zavideće
u odelu kakvo nije
Videla ga vasiona,
zastava će da se vije.
Ponositi mi smo sada
jer naš Car je nadmudrio
onog Cara govedara
oj Fashione, zdrav nam bio!
Kraj pete slike
Slika šesta
(Željko, Mateja, Beli zec, Krčmar i Krčmarica umorni od puta. Nije Šija i Nego vrat donose putokaz i vrte ga u krug, kao neki ringišpil.)
Beli zec: Kasnimo, i dalje strašno kasnimo.
Željko: Pa opet se vrtimo u krug. Da li ste vi Krčmaru sigurni da znate put?
Krčmar: Da li ja znam put!? Ženo, on mene pita da li ja znam put.
Krčmarica: Ne znam ja ništa. Ja sam samo obična kuvarica krčmarica...
Nije Šija: On njega pita da li on zna put...
Nego Vrat: Da li on zna put on njega pita!
Nije Šija: Nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
(Smeh.)
Beli zec: Nemojte se ljutiti, dragi krčmaru, ali, što reče ovo dete prošli put (Pokazuje na Mateju.) i meni se čini da vi ne znate put.
Krčmar: Znao sam ga, znao! Ali ovi putokazi, svi su se izbrkali.
Željko: Vi se upravljate putokazima?
Krčmar: Naravno. Prema čemu bi drugom.
Željko: E, sad mi je jasno.
Beli zec: Gotovi su, ova dvojica (Pokazuje na Nije Šiju i Nego Vrata) su sada stvarno, stvarno gotovi!
Željko: E, jesu!!!
(Željko i Beli zec krenu da jure Nije Šiju i Nego Vrata. Opet jurnjava oko putokaza.)
Mateja: Tata, smiri se...
Krčmar: Ženo, da li smo se mi to malo izgubili?
Krčmarica: Ne znam ja ništa. Ja sam samo obična kuvarica krčmarica...
(Odjednom, pojavi se zgrada na kojoj piše "Carska mlekara".)
Mateja: Stanite!
(Svi stanu i začuđeno pogledaju u Mlekaru. Ispred zgrade stara mlekarica, muze kravu.)
Nije Šija: Ups! Šta je pa sad ovo?
Nego Vrat: Piše "Carska mlekara".
Nije Šija: To znači da smo u Carstvu.
Nego Vrat: Ali u kom?
Nije Šija: Ma carstvo je carstvo, koje god da je. Nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat.
(Smeh.)
Krčmar: Imam rešenje!
Mateja: Sad on ima rešenje.
Željko: Kakvo?
Krčmar: Pitaćemo ovu staru mlekaricu za put!
Nije Šija: Izuzetno pametno.
Nije Šija: Originalno...
Nego Vrat: Oštroumno...
Nije Šija: Originalno, oštroumno, nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
(Smeh.)
Krčmar: Polazite!
(Dolaze pred Carsku mlekaru i obraćaju se staroj mlekarici.)
Krčmar: Zdravo stara.
(Mlekarica ćuti i muze.)
Krčmar: Kažem, zdravo stara!
(Mlekarica i dalje ćuti.)
Beli zec: Aman stara, šta se praviš gluva, čuješ li?
Mlekarica: Šta kažeš sinko?
Beli zec: Ja ne kažem ništa, ovaj ovde (Pokazuje na Krčmara.) ti kaže zdravo...
Mlekarica: Ne čujem?
Beli zec: Ova je gluva ko top.
Željko: E, samo nam je još gluva baba nedostajala...
Beli zec: Slušaj stara, ideš li ti na carsku modnu reviju?
Mlekarica: Kakvu seriju?
Beli zec: Reviju!
Mlekarica: Ništa ja tebe, sinko, ne razumem.
Krčmar: Gledaš li ti, baba, televizor. Zar nisi čula da Car pravi modnu reviju na koju svi moraju da dođu, inače će biti kraći za glavu.
Mlekarica: Slavu! Moja slava je Sveti Pantelej...
Željko: Ma šta njoj vredi i da gleda televizor, kad je gluva.
Beli zec: Možda gleda slike.
Krčmar: Ne misliš valjda da Car svoje proglase saopštava pantomimom.
Beli zec: Zamisli molim te, kakav je to propust u informisanju. Bogami, čim dođem na reviju, odmah ima da predložim Caru da uvede sto drugi kanal, za gluve.
Nije Šija: A za ćorave?
Nego Vrat: Oni slušaju radio.
Nije Šija: Radio, televizija, nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat.
(Smeh.)
Krčmar: Reći ćeš mu, ali ne znam da li će te razumeti dok mu se budeš obraćao bez glave na ramenima.
Beli zec: (Strese se.) Brrrr... Šta da radimo.
Željko: 'Aj'mo svi u glas. Možda nas čuje.
Beli zec: Dobra ideja.
Krčmar: Iz sve snage.
Svi: Baba, znaš li put za carev dvorac?
Mlekarica: Znam, deco, što se derete.
Beli zec: Pa ne čuješ, baba, kako što se deremo...
Mlekarica: Ja tamo svako jutro nosim mleko za Cara.
Željko: Eureka, baba je genije!
Svi: Hoćeš li da nam pomogneš i da nam pokažeš put?
Mlekarica: A zašto bih vam ja pomagala, deco moja. Možda zato što ovo mleko nije belo, nego crno?
Mateja: Kako crno, pa mleko je...
(Željko, Beli zec i Krčmar Mateji zapuše usta.)
Željko, Krčmat i Beli zec: Ćuti!
Mateja: Što da ćutim, ionako je gluva.
Beli zec: Za svaki slučaj.
Mlekarica: Pa, da čujem?
Svi osim Mateje: Bako, bako, vi ćete nam pomoći zato što je ovo mleko crno.
Mlekarica: Pa, s obzirom na vašu prefinjenu moć zapažanja i istinoljubivost, možda vam i pomognem. Eto, baš sam pomuzla carevu kravu i nosim mu mleko. Pođite za mnom i stići ćete na dvor.
Svi sem Mateje: Sjajno!
Mateja: Ali tata...
Željko: Ćuti sine, molim te.
Mateja: Dokle više.
Željko: Sve dok budemo morali!
Putujuća pesma:
Care, care, modni care
hodimo ti mi u goste.
Preko šume, preko bare
prelazimo razne moste.
Tebi mi smo verne sluge
uzdanice, žive vatre.
Trčimo jer nema druge
zec i šape će da satre.
Čim se znaci ovi srede,
stićićemo u tvoj dvorac.
Kao poklon nosimo ti
jedan sjajan zlatni šorac!
Nego Vrat: Nije šorac, nego šorc!
Nije Šija: Šorc, šorac, nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
Kraj šeste slike
Slika sedma
(Carska dvorana. Telefon kao trbušna plesačica pleše li pleše. Svi spavaju i hrču. Dvorska luda najviše. Telefon najzad uvidi da svi redom hrču. Uvređena je.)
Telefon: Zar se tako ceni umetnost, sram vas bilo. Spavate, spavate, a ja ovde sve dugmiće polomih... A, platićeš ti meni ovo luda Ludo, platićeš. Siledžije, amebe telekomunikacijske... Videćete vi svoga Boga kad ja postanem gospođa Erikson, samo polako...
(Telefon ode. Car, ministri i Paževi polako otvaraju oči.)
Car: Je l' otišla?
Prvi ministar: Šta sam vam kazao.
Drugi ministar: Stvarno je nestala kad smo počeli da se pretvaramo da spavamo.
Treći ministar: Kakav je to horor bio...
Car: Gospodo ministri, da vas nisam više video da mi poturate pod nos ove postmodernističke gluposti, plesni teatar i to... Je l' jasno!?
Ministri: Jasno!
Car: Da li je modna revija počela?
Prvi ministar: Jeste, veliki Care. Modna revija koju ste organizovali u vašu čast već uveliko traje.
Drugi ministar: Narod se okupio u veeeeeelikom broju.
Treći ministar: Svi s nestrpljenjem očekuju grand finale, vašu povorku!
Car: A moje odelo još nije gotovo. Uuuu, pući ću od muke!
(Čuju se fanfare. Pojavljuje se stražar.)
Stražar: Tkač i Krojač obznanjuju da je odelo gotovo!
Car: Gotovo! U poslednjem trenutku!!! Taman sam hteo te sporaće da bacim u okove, zajedno sa onom stiskom boranijom! Da vidimo!
(Iza paravana izlaze Tkač i Krojač.)
Tkač: Svetli Care, vaše odelo vam stoji na usluzi.
Car: Pa pomerite već jednom taj paravan, da ga pogledamo.
Tkač: Vaša želja je za nas zapovest.
Krojač: Voila!
(Tkač i Krojač pomeraju zavesu paravana. Car i ministri se zaprepaste kad ugledaju praznu lutku za odela.)
Car: Pa to je...
Ministri: To je...
Tkač: Zar nije sjajno, gospodo. Od ukusa i božanskog dara!
Krojač: Neka Vaše carsko Veličanstvo, jedini sposobni vladar u celoj vaseljeni, izvoli pogledati kakve su to šare, kakve boje, kakav kroj!
Prvi ministar: Bože, da li vi, gospodo, vidite ono što ja vidim?
Drugi ministar: A šta ti to vidiš?
Treći ministar: Da li vidiš da ne vidiš...
Prvi ministar: Šta da ne vidim!? Pa ne misliš valjda da sam ja bez ukusa i božanskog dara, pa da ne vidim ovako prekrasno odelo.?
Treći ministar: Bože sačuvaj... Ne, ne, ja sam samo posumnjao da vi mislite da sam ja glup i da ne vidim ovu čudesnu rukotvorinu neviđenog sjaja.
Drugi ministar: Odelo je prekrasno, zar ne svetli Care?
(Car je zblanut. Okrene se ka publici i priđe rampi. Govori aparte.)
Car: Pobogu, oni ga sve vide, a ja ne vidim to odelo. Strašno! Ta, valjda nisam ja taj koji je bez ukusa i božanskog dara. Ili sam možda glup, nesposoban da budem Car. To je nemoguće... To ne sme niko da sazna, niko! Bilo bi to nešto najstrašnije što bi moglo da se desi meni i mom narodu!
(Naglo se okrene prema praznoj lutki. Ministri se brecnu. Tkač i Krojač su ledeno mirni.)
Car: Magnifique! Pa vi ste zaista, gospodo, pravi... (Pauza.) ...virtuozi svoga posla! Ja takvo odelo još nikada u svom životu nisam video. Bravo, bravo...
(Car aplaudira. Tkač i Krojač podižu ruke kao da uzimaju nekakvo odelo i teraju ministre da ga opipaju.)
Tkač: Pogledajte kako je nežno.
Krojač: A tek kako je lagano, poput paučine.
Tkač: I tako tanko da se na telu ne oseti.
Krojač: U tome i jeste prava vrednost ovog odela, koju samo mudraci i estete prepoznaju.
(Ministri se pretvaraju da sve vide i osećaju pod rukama.)
Prvi ministar: Da, da... Zaista je tako kao što kažu ova dva čudotvorca.
Drugi ministar: Duše mi moje, i ja mislim da je ovo čudo.
Treći ministar: Čudo i nikako drugačije!
Tkač: Neka sada vaše carsko veličanstvo blagoizvoli da skine svoje odelo.
Krojač: Obući ćemo vam novo, pred velikim ogledalom.
Car: Paževi, ovamo! Skinite mi ovo staro odelo i obucite novo!
(Paževi skidaju Cara.)
Car: Ministri, da li se skupilo dovoljno svetine pred dvorom?
Prvi ministar: Svi su tu, mudri Care, svi do poslednjeg vernog vam podanika Velikog Carstva.
Drugi ministar: Nestrpljivo čekaju da ih i ove godine zasenite vašom novom kreacijom.
Car: Ovoga puta biće zaista zasenjeni, kao nikada do sada!
(Car je, kao, obukao novo ruho. Ustvari, on je go.)
Car: Pa, gospodo, kako mi stoji?
Prvi ministar: Kao saliveno.
Drugi ministar: To odelo na vama je magična tvar.
Treći ministar: Na takvom odelu i bogovi će vam zavideti!
Car: Ovu dvojicu vrednih ljudi odlikujte viteškim krstovima prvog reda i nagradite ih sa onoliko zlata koliko su teški.
Ministri: Biće kako ste zapovedili!
Tkač: Veličanstvo, molili bi smo vas za jednu malu uslugu.
Car: Slušam.
Krojač: Znate, tu iza paravana su nam neki otpaci što su nam preostali tokom rada, od šaranja tkanine i ukrajanja.
Car: Pa?
Tkač: Hteli bi smo da ih sačuvamo...
Krojač: Kao uspomenu na ovaj jedinstveni rad. Da nas stalno upozorava, kako ne smemo da ponovimo tu kreaciju, jer ona, neizostavno, mora ostati unikat!
Car: Unikat, velite. Svakako, svakako... To se podrazumeva.
Tkač: Pa, ako bi ste nam obezbedili omanji karavan da to ponesemo sa nama.
Krojač: Mi bi sami, ali umorili smo se... Nije to bio običan posao, zadovoljiti vaš prefinjeni ukus...
Tkač: Ne treba nama mnogo nosača.
Krojač: Desetak robova i isto toliko kamila biće sasvim dovoljno.
Car: Ministri, da im se poda to što traže.
Ministri: Ali, Care...
Car: Dosta, kad ja zapovedam!
Tkač i Krojač: Hvala, svetli Care!
Car: Najzad, gospodo, hoćemo li u povorku? Moj voljeni narod željno me isčekuje. Recite gardi da otvore carske dveri i poručite mojim podanicima da će im se pojaviti lično njihov veliki Car, u odelu nad odelima!
(Sviraju fanfare. Čuje se graja mase sa trga.)
Stražar: Narode, stiže vaš i naš voljeni veliki svetli Car! Dolazi da vas zaseni svojim novim ruhom. Živeo car Fashion Prvi.
Narod: Živeo!!!
(Čuje se ulična graja i pučka muzika sa trga. Karnevalska atmosfera u etru.)
Kraj sedme slike
Slika osma
(Na rubu velikog carskog trga ispred dvora. Ogromna graja, gužva. Ulaze Nije Šija i Nego Vrat, nose putokaz i vrte ga kao ringišpil. Za njima ide stara Mlekarica, a za njom Željko, Mateja, Beli zec, Krčmar i Krčmarica.)
Mlekarica: Otkako smo stigli pred dvor, nikako da se probijemo do Cara od ovolike svetine. Kako mleko kroz ovoliku gužvu da pronesem?
Beli zec: Važno je da smo stigli i spasili glavu na ramenima. A za mleko ćemo lako...
Krčmar: Ovaj put smo glavu spasili. Za kasnije, videćemo...
Mateja: Koliko je sveta na trgu!
Beli zec: Spremaju se za veliku povorku.
Krčmar: Gardisti su objavili da će se za koji trenutak pojaviti naš veliki svetli Car da nas povede trgom i zaseni svojim sjajnim novim odelom.
Beli zec: To odelo, vele ima neobične moći.
Krčmar: Rekoše da je nevidljivo za prostake i gluperde. Ti, ženo, kad ugledaš Cara, ni reč da nisi prozborila. Ćuti i divi se!
Krčmarica: Ne znam ja ništa. Ja sam samo obična kuvarica krčmarica...
Krčmar: Tako je, pametnice moja...
Željko: Televizor, vidite li negde naš televizor?
Mateja: Tata, tražimo ga već pola sata. Nigde ga nema.
Željko: Nastavi, sine, moramo ga što pre naći...
Mateja: Ali, kako ću u ovolikoj gužvi...
Nije Šija: Kratkouhi zec, lep ko kakav iz rukava kec...
Nego Vrat: Krčmarica, oštroumna lepotica...
Nije Šija: Mlekarica crnog mleka...
Nego Vrat: I televizija neka retka...
Nije Šija: Nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
Nije Šija: More, nije šija...
Nego Vrat: ... Nego vrat!
(Ovoga puta nema smeha. Prostorom dugo odzvanjaju reči Nije Šije i Nego Vrata, kao kakav eho. Odjednom, čuju se fanfare.)
Beli zec: Dolazi Car!
Krčmar: Gde je?
Mlekarica: Eno ga, ide!
(Iz daljine dolazi Car. Šepuri se, onako go. Prilazi.)
Beli zec: Bože, kakvo je to odelo?
Krčmar: Zar ne vidiš?
Beli zec: Vidim, vidim...
Krčmar: Savršenstvo od odela, zar ne ženo?
Krčmarica: Ne znam ja ništa. Ja sam samo obična kuvarica krčmarica...
Mlekarica: Nikada nešto tako sjajno nisam videla.
Željko: Ali...
Beli zec: (Željku i Mateji.) Zar i vas dvojica ne mislite tako?
Krčmar: Zar ne vidite taj sjaj?
Mlekarica: Bože, dete, reci nešto, zadivi se, očaraj se...
Beli zec: Car je prek, pravedan, ali u kaznama neumeren.
Krčmar: Razmislite!
Mlekarica: Dobro razmislte, deco moja!
Željko: (Najpre mucavo, pa sve snažnije i sigurnije.) Pa da... Da! Divno je, zaista je divno. To je prekrasno odelo! Najlepše odelo na celome svetu! Živelo carevo sjajno novo odelo! Živeo Car!
Svi: Živeo!!!
(Graja gomile!)
Mateja: Ali, gledajte, otvorite oči! Pa on je go!
Željko: Gospode Bože. Ne slušajte ga, počeo je da bunca opčinjen lepotom tog neviđenog ruha.
Mateja: Nisam opčinjen i ne buncam. Nevidljivo je to carevo odelo. Pa, pogledajte i sami, poverujte svojim očima! Car je go! Car je go!!!
Car: Ko to tamo buni i lažljivo zavodi moj verni narod! Odrubite mu usijanu glavu i bacite je u more, zajedno sa tim brbljivim ustima! Odmah mu je odrubite! Straža, straža!!!
Beli zec: Uhvatite to lažljivo, iskvareno dete!
Krčmar: Uhvatite ga!
Mlekarica: Otfikarite mu glavu!
Beli zec: I njemu i njegovom ocu!
Svi: Glavu!!!
(Graja gomile dostiže kulminaciju.)
Željko: Mateja, pobogu sine, šta ti bi da nas uvališ u ovakav sos. Gotovi smo!
Mateja: Ne boj se, tata!
Željko: Kako da se ne bojim, pa pogledaj ih! Šta te je koštalo da se diviš ovom golaću, da pričaš kako mu je odelo sjajno...
Mateja: Ali tata, mi smo došli ovde da bi ti najzad progledao!
Željko: (Pali cigaretu.) Progledao sam i šta sad sa tim da radim. Mogu da se slikam, da zapalim cigaretu i čekam da me ova gomila rastrgne. (Pali cigaretu.) Ova će mi biti poslednja. Nadrljali smo, ubiće nas majka ako poginemo!
(Željka i Mateju uhvati razjarena gomila. Dolazi Car.)
Car: Stanite. Hoću da im vidim lažljive, uplašene beonjače! Ko si ti, derane?
Mateja: Ja sam Mateja i pošao sam kući sa mojim tatom!
Car: Nećete vas dvojica nikada više videti vašu bednu kuću!
Mateja: E baš hoćemo! Tebi u inat, golaću ćosavi! Ne plašim se ja vas. Vi ste obične lutke. Obične gole, lažljive lutke!
(Odjednom sve se, uz strahovitu buku, menja. Zemlja čuda nestaje i vraćamo se u...
Kraj osme slike
Slika deveta
(Soba sa početka komada. Napomena: Željko više nije lutka. Željko sedi pored kompjutera. Puši. Matejaje u kolicima. U sobu ulazi Sani, izgleda onako kako samo može da izgleda osoba koja je upravo izgubila bitku sa veš mašinom. Napomena: Ni Sani, ni Željko nemaju više konce nad sobom i više ne liče na ljude marionete.)
Željko: Sani, nećeš mi verovati...
Sani: Ubiću te. Ne samo da si me ostavio samu da krotim podivljalu veš mašinu, već si i zapalio cigaretu u sobi gde dete spava!
Željko: Ali, ja sam cigaretu zapalio u carskom dvorcu, a ne ovde.
Sani: Ma šta mi napriča... U carskom dvorcu. A šta sam ja, po tebi, u dvorcu! Ovako izubijana i rasčupana... More, ubiću te!
Željko: Ali, veruj mi.
Sani: Šta da ti verujem!?
Željko: Bili smo u televizoru, Mateja i ja, i baš kad smo hteli da se vratimo, televizor je ustao i otišao. Onda smo pošli da ga tražimo, ali su Nije Šija i Nego Vrat vrteli putokaze kao da su ringišpili, pa smo zalutali. Zatim smo videli Cara kako se go golcat šeta po ulici, i taj Car je naredio stražarima da nam odrubi glave, ali je onda Mateja povikao: Ti si lutka, ti si lutka!... i ja sam se probudio ovde, sa glavom na ramenima, tj. na kompjuteru. I gle čuda: Na ekranu je stajala gotova drama! Ukucana, redigovana, pripremljena za pozorište! Sve se dogodilo za tren oka, kao u nekoj bajci, a opet bilo je tako stvarno, stvarnije od najstvarnijeg!
(Uz krik pun besa, Sani skida sa glave mokar peškir koji joj je preostao iz već pomenute bitke sa veš mašinom, i baca ga Željku u lice. Ode ljuta u kuhinju.)
Željko: Ništa mi nije jasno. (Pogleda ka Mateji) Mateja, vidiš da je ljuta, ne veruje mi, kaži joj...
(Mateja se nasmeje i, šeret mali, namigne Željku. Ovo je...
Kraj devete slike
... ali i kraj komada, a na kraju ovog komada peva se...
Vesela pesma
Videli smo carsko ruho
bila je to prava fešta.
Gledalo ga celo Carstvo
London, Pariz, Beč i Pešta.
Takvog ruha nigde nije
bilo na tom svetu belom.
Beše ono baš providno
Videlo se gradom, selom.
Tako Car se golcat šet'o
puvao se, al kad sazna
da je golja, posrami se
bedna ona vreća prazna!
... ako mislite da su posle ovog golišavog skandala uhvatili prevarante, smenili ministre ili ste možda pomislili da je Car abdicirao, grdno ste se prevarili. Narodu su na TV Dnevniku sve objasnili. Stranci su, rekoše oni, bili plaćenici koji su došli iz neprijateljskog okruženja sa zadatkom da bune kolebljivce i podrivaju temelje srećnog i berićetnog života u Velikom Carstvu. Ali, na sreću, sve se završilo dobro. Kolebljivcima je pošteno suđeno, u prisustvu, kao i plaćenicima, ali u odsustvu. Nažalost, ministri su morali da povećaju poreze, zbog neplaniranih izdataka vezanih za ovu uspešnu akciju odbrane naroda!)
E sad je
KRAJ