Željko Hubač

ČAROBNA SVIRALA VILENJAKA MILANA
iliti
Kako je Milan poleteo bez krila
(komad za lutkarsko pozorište)

LICA:

MILAN, hrabri vilenjak letač
DRVENKO, drvo listopadno - bukovo
GAVRANA, crna ptica - viši evolutivni nivo u odnosu na Drvenka
KNEZ VILOTIJE, Knez Vilinski
BRDIMIR, Despot Zimije brđanske
GONGOR, Car Gongorzije
GORDANA, kći Gongora
Ledena vila, Carske sekire, Vojnici, Hor vilenjaka, Vatra, Sokolovi...

PRVA SLIKA

(Vilinska šuma u zemlji sunca, Gongorziji. Vrana Gavrana na grani, ispred svoje kuće, rupe u deblu drveta Drvenka. Gavrana sprema ispit, uči.)

GAVRANA: Carstvo Velikog i ponosnog Cara Gongora, suncem okupana carevina Gongorzija, smeštena je posred Doline velikih šuma. U Gongorziji, već vekovima, žive...
DRVENKO: U ovim predivnim šumama...
GAVRANA: Nemoj da me prekidaš.
DRVENKO: U udžbeniku lepo piše «U Gongorziji, već vekovima, u ovim predivnim šumama, žive...».
GAVRANA: Dobro, Drvenko, dobro! I ti si mi neka predivna šuma, bukvo bukova... Dakle, u Gongorziji već vekovima, u ovim šumama...
DRVENKO: Predivnim!
GAVRANA: Ućuti već jednom! To je moj ispit i ja imam pravno da na njemu odgovaram kako ja hoću... U Gongorziji već vekovima, u ovim šumama, za koje u udžbeniku, ne znam iz kog razloga, piše da su predivne, žive vilenjaci Kneza Vilotija, koji sa ljudima, šumskim biljkama i životinjama bivstvuju zajedno, sretni i zadovoljni. Ali na carevu kći, Gordanu, najlepšu međ' svim princezama okolnih carevina, okomio se Despot Brdimir, vladar planinske zemlje Zimije. Brdimir beše star i ružan, zao, ali moćan vladar...

(Iz daljine čuje se kako vilenjak Milan viče.)

MILAN: Knežeeee... Knežeee...
DRVENKO: Da li je ovo...
GAVRANA: Izgleda da jeste. Beži Drvenko!

(Velikom Brzinom Milan uleće i udara u Drvenka.)

MILAN: Jaooooo! Ups! Drvenko, odakle ti ovde!

(Gavrana pada sa drveta.)

GAVRANA: Milane, crni Milane, kretenu! Ko ti dade krila...
MILAN: Izvini Gavrana, zaneo sam se...
DRVENKO: Šta se njoj izvinjavaš, nisi nju udario, nego mene.
MILAN: Izvini i ti, Drvenko.
GAVRANA: Treći put u poslednjih nedelju dana, mi rušiš kuću. Znaš li koliko sam vremena provela u selidbama, zbog tebe i zbog ove bukovine bez refleksa?
DRVENKO: Vidi kako si me ulubio!
MILAN: Popravićemo...
DRVENKO: Samo nemoj ti da me popravljaš!
GAVRANA: Kuća mi je kao krivi toranj u Pizi!
DRVENKO: Ne preteruj, Gavrana...
MILAN: Tiše, Gavrana, čuće te Knez...
GAVRANA: Neka čuje, i treba da čuje kome je dao krila! Nikada neću uspeti da spremim gradivo za stručni ispit turističkog vodiča vilinske Gongorzije. Čim počnem sa učenjem ti se stvoriš niotkuda i prekineš me! Pa da me barem prekineš kako me je to moja crna majka gavranska radila, polako, nežno... Da mogu posle da se saberem, nastavim sa učenjem... Ne, gospodin to radi iznenada, s boka, s leđa, s neba pa u rebra!
MILAN: U drvo! Ne bih ja tebe u rebra...
DRVENKO: A ja sam ti, kao, zgodan za udaranje...
MILAN: Nisam tako mislio!
DRVENKO: A kako si mislio?
GAVRANA: Lično ću da te prijavim Knezu. Dosta je bilo...
MILAN: Gavrana, ako mi opet oduzmu krila, ja ću se ubiti!
GAVRANA: Pa što se već jednom ne ubiješ, da danem dušom!
DRVENKO: Svi vilenjaci lete kroz šumu između drveća, paze granu da ne zatresu...
GAVRANA: Da ne udare u nas ptice, ne daj Bože, a ti!? Letiš kao muva bez glave.
DRVENKO: I ne vodiš računa o ograničenju brzine!
MILAN: Ali, ovo je bilo hitno. Bio sam uzbuđen! Žurio sam.
GAVRANA: Šta je to bilo tako hitno da su ga tebi dali da ga Knezu nosiš?
MILAN: Vest!
DRVENKO: Koja vest.
MILAN: Važna i poverljiva vest...
GAVRANA: Koja?
MILAN: Pa poverljivo je, ne mogu da vam kažem...
GAVRANA: Slušaj ti, ako mi ovog momenta ne kažeš šta je to toliko važno i poverljvo zbog čega mi je kuća stradala...
DRVENKO: Zbog čega sam ja stradao!
GAVRANA: ... ne gine ti doživotno oduzimanje krila!
MILAN: Ne! Pssst. Reći ću vam.
GAVRANA: Slušam.
DRVENKO: U uho sam se pretvorio.
MILAN: Samo da se setim. Od ovog udarca mi se misli uskomešale...
GAVRANA: Knežeeee! Milan mi je opet....!
DRVENKO: Ulubio mi je tri goda...!
MILAN: (Prekine ih.) Setio sam se. Imam pismo sa porukom u torbi.
GAVRANA: Daj!
DRVENKO: Daj meni...
GAVRANA: Kuš! Ja sam, na višem evolutivnom stepenu od tebe, bukvetino, i ja treba da čitam!
DRVENKO: Tebi je taj Darvin baš udario u glavu, znaš! Nemoj da ti ja pozovem...
MILAN: Čitaj, da se podsetim!
GAVRANA: (Čita. Mrmlja. Uplaši se.) Strašno! Šuma je u opasanosti!
DRVENKO: Ja sam u opasanosti!
MILAN: Šta...?
GAVRANA: Kneže, knežeeee...!
DRVENKO: Kneže, knežeeee...!

(Gavrana i Drvenko izleću sa scene.)

MILAN: Jao. Setio sam se. Gordana je u opasanosti! Srašno... Gavrana, Drvenko, čekajte me! Kneže, knežeeee!!!

(Milan izleće sa scene, naravno usput udarivši u još po neko drvo.)

MRAK

SLIKA DRUGA

(Dvorac Cara Gongora. Gordana jeca u naručju svoga oca. Čuje se stravičan fijuk vetra.)

GONGOR: Kćeri moja, ne plači...
GORDANA: Ali oče, Brdimir se strašno razljutio...
GONGOR: Svaki bes ima i svoj vek.
GORDANA: Ledena vila je uz njega. Zalediće nam čitavo carstvo, reke, šume...
GONGOR: Od sudbine se ne može pobeći.
GORDANA: Plašim se oče...

(Iz mraka se čuje ledena i strašna muzika. Nad Gongorzijom su Despot Brdimir i Ledena vila.)

BRDIMIR: Gongore, to sam ja, Brdimir, Veliki despot brdske carevine Zimije. Poslednji put te pitam, hoćeš li mi dati kćer za ženu?
GONGOR: Za njenu ruku pita se ona, a ne ja.
BRDIMIR: Nju sam već pitao.
GONGOR: I šta ti je rekla?
BRDIMIR: Usudila se da me odbije!
GONGOR: Ako je ona tako odlučila, onda je to i moja odluka.
BRDIMIR: Ne igraj se carstvom, Gongore.
GONGOR: Sreća moje kćeri nema cenu!
BRDIMIR: Mekan si ti vladar, Gongore...
GONGOR: Možda, Brdimire. Možda...
BRDIMIR: Neka ti bude! Sam si ovo tražio. Ledeni vetrovi vilinski, zaduvajte ledenu muziku nad carstvom ovog nesretnog cara! Ledena vilo, povedi svoje ledeno kolo! Nek' se u led sve pretvori!

(Strašni fijuci vetra se pretapaju u jezivu muziku.)

BRDIMIR:     Ledena vilo počuj me sad
zove te brđan, strašan i star.
Gongorsko carstvo zaledi svo
neka tu vlada smrznito tlo.

I suncu lice sakri im ti
i nek' nad njome Gordana bdi.
Ledeni dragulj crven od nje
neka to bude Gongoru sve!

Njemu od srca napravi steg
i carstvu podaj ledeni breg.
Tu večno biće hladno i zlo
carstvo nek' bude ledeno to!

ZIMA, ZIMA,
VEČNA ZIMA...
TMINA TMINA,
VEČNA TMINA...
ZIMA, ZIMA,
VEČNA ZIMA...
TMINA TMINA,
VEČNA TMINA...

(Strašan smeh hiljada lednika i smrznutih akrepa. Ledena vila leti nad Gongorzijom. Lepa Gordana beži pred Ledenom vilom, ova je sustiže i pretvara u ledeni crveni dragulj koji se nadvisi nad zemljom i zakloni sunce. Gongoru ledeni vetrovi zaparuju grudi i srce mu pretvore u ledenicu.)
MRAK

SLIKA TREĆA

(Vilinska šuma. Šumski savet, sabor šumskih bića. Knez Vilotije, vilenjak Milan i vilenjaci, predstavnik šumskih životinja Gavrana i predstavnik šumskog drveća Drvenko. Nad nebom crveno sunce, a šuma je prekrivena snegom. Velika graja među prisutnima. Hor vilenjaka viče: Hladno nam je, hladno! Gavrana i Drvenko se prepiru.)

KNEZ VILOTIJE: Mir, mir!!!
GAVRANA: Ova hladnoća je nepodnošljiva...
DRVENKO: Krošnja mi se okamenila...
GAVRANA: Krila ne osećam...
MILAN: I ja.
GAVRANA: Ti i ne treba da imaš krila.
MILAN: Kako li je tek Gordani...
GAVRANA: Kako li je meni!
DRVENKO: Čuli smo, Gavrana, po sto puta...
GAVRANA: Čućeš i po sto prvi put, drvena bukvo. Mi ptice smo zimogrožljive životinje, naš problem je veći od vašeg, biljna vrsto ni jedna bedna!
DRVENKO: Ma šta mi napriča...
KNEZ VILOTIJE: Rekao sam mir! Jedan po jedan. Sazvao sam ovaj šumski savet da se porazgovorimo kao ozbiljan svet i posavetujemo šta nam u ovom zlu valja činiti.
GAVRANA: Kneže Vilotije, ja bih, kao predstavnik šumskih životinja, prva.
KNEZ VILOTIJE: Naravno, Gavrana. Ti moraš uvek prva da govoriš.
GAVRANA: Može biti da se, vi Kneže, nešto ljutite zato što ja ovako, inače ćutljiva...

(Drvenko se nakašlje.)

GAVRANA: Molim dotične fotosintetične persone nižeg evolutivnog nivoa da se ne nakašljavaju...
DRVENKO: Svetli Kneže, da joj zabranite da me vređa na evolutivnom nivou...
KNEZ VILOTIJE: Rekao sam tišina!
GAVRANA: Tišina!
KNEZ VILOTIJE: To ja mogu da naredim, a ne ti.
GAVRANA: Razumem Kneže. Vi tišina, ja pričam... Ovaj, mislim vi naređujete...
KNEZ VILOTIJE: Izgovori šta si imala, ako Boga znaš!
GAVRANA: Ja sam, Kneže, uprkos neverovatnoj hladnoći koja nas je zadesila nakon snežne oluje koju nam je Brdimirova Ledena vila sručila na glavu, dakle ja sma natptičijanskim naporima...
DRVENKO: Skrati...
GAVRANA: ...naporima na koje sam se svikla još u najranijoj mladosti kada sam, tako slatko, malo i goluždravo pilence bila, probila debelu ljusku jajeta iznutra...
KNEZ VILOTIJE: Gavrana, pređi na stvar inače ti oduzimam reč!
GAVRANA: Kneže, bila sam u dvorcu Cara Gongora. Stanje je katastrofalno. Car, kome je Ledena vila sledila srce, postao je nepodnošljiv za svoje podanike.
DRVENKO: Kneže Vilotije. Ja, kao predstavnik šumskog bilja, tražim reč!
KNEZ VILOTIJE: Izvoli Drvenko.
DRVENKO: Hvala. I ja sam bio pod zidinama. U dvorcu se loži punom parom, svi dimnjaci purnjaju, a moja sabraća, i listopadna i zimzelena, nestaju u ognjevima, samo da bi se zimogrožljivi Gongor utoplio.
GAVRANA: Carske sekire su već posekle sve šume u okolišu. Pitanje je dana kada će krenuti i na našu.
DRVENKO: Ja neću da završim u Gongorovom kaminu! Neću!
GAVRANA. A ja neću opet da ostanem bez krova nad glavom, makar bio i ovakav čangrizav kao ova što je ova bukva...
MILAN: Gongoru je srce sledila zla kob njegove kćeri. Svakoga dana je posmatra na nebu kako se kroz njen crveni dragulj prelamaju zrake sunca.
GAVRANA: Da ti to njega ne braniš, možda?
DRVENKO: Neka tuguje malo uz ugalj, ili plin! Šta je navalio na šume...
MILAN: Ali Gordana je njegova jedinica, mezimica...
GAVRANA: Kneže, molim vas da ovog zaljubljenog kamikazu za početak obeskrilite, a zatim da ga ućutkate...
KNEZ VILOTIJE: Dobro, Gavrana, razumeo sam. Kažete, dakle, da su sekire zaigrale i pred našom šumom.
DRVENKO: Jesu, bogami, i to opasno.
KNEZ VILOTIJE: Onda nam ne preostaje ništa drugo nego da upotrebimo vilinski prah. Njime ćemo začarati šumu i načiniti je nevidljivom.
MILAN: Ali, Kneže, ko će da baci prah nad šumom.
KNEZ VILOTIJE: Onaj ko je za nju najodgovorniji.
MILAN: Onaj ko baci prah ostaće vidljiv za careve sekire. Kneže, ako vas uhvate, sav bes, zbog začarane šume, svaliće se na vas.
KNEZ VILOTIJE: Pravo na sreću mnogih, veće je od prava na sreću jednoga.
MILAN: Kneže, ne činite to...
DRVENKO: Možda postoji nekakav drugi način?
KNEZ VILOTIJE: Ovo nam je jedini spas. Prah nas neće zaštiti od hladnoće, ali ćemo se barem sekira spasiti.

(Knez Vilotije vadi iz torbe vrećicu svetlucavog praha.)

KNEZ VILOTIJE: Nek prah ovaj zaštiti nam dom!
MILAN: Kneže, nemojte...

(Knez Vilotije poleti i svetlucavim prahom počne da posipa šumu. Nad krošnjama drveća začuje se predivna zvonjava hiljda malih zvona.)

KNEZ VILOTIJE: Proglašavam završenim naš šumski savet. Vidimo se u boljim vremenima.
MILAN: A kada će ta vremena doći, Kneže?
KNEZ VILOTIJE: Bez vašeg truda, možda nikada!
MILAN: Ali šta da uradimo.
KNEZ VILOTIJE: Zaroni svoje misli u vode najtoplije ljubavi. Tamo ćeš naći sve odgovore na sva pitanja.
MILAN: Ne razumem, ništane razumem!
KNEZ VILOTIJE: Razumećeš Milane, razumećeš...
MILAN: Knežeeee...!

(Predivna kakofonija svetla i zvuka. U daljini se čuju carske sekire kako fijuču kroz vazduh.)

CARSKE SEKIRE: Care, strašni Care Gongore. Nestala je šuma!!! Nestala je šuma, Gongore!!!

MRAK

SLIKA ČETVRTA

(Gongorev dvor. Carske sekire dovode Kneza Vilotija.)

CARSKE SEKIRE: Evo ga Care, Knez vilinski. On je začarao šumu.
GONGOR: Vilotije, šta to učini, crni Vilotije.
KNEZ VILOTIJE: Pitaš mene šta sam učinio, a ne pitaš sebe šta si ti učinio. Pogledaj carstvo svoje, zemlju Gongorziju, golu ravnicu bez ijednog drveta, bez pluća svojih. Ledena zemlja iz koje već godinama ni travka ne izrasta, bez šume biće mrtva zemlja!
GONGOR: Bez Cara će Gongorzija nestati, ne bez šume. Zar je drvo postalo važnije od suverena?
KNEZ VILOTIJE: Bolje da si svoju vojsku sa vilinskom udružio, pa na Brdimira i Ledenu vilu krenuo, no što si šumu uništio grejući svoje ledeno srce!
GONGOR: Ćut! Vladar sam celoga carstva i svi u njemu su moji podanici. A onaj koji mi se ne povinuje, taj mora biti kažnjen najstrašnijom kaznom! Zato biraj, ili ćeš mi šumu opet vidljivom napraviti, ili ću te u led ledeni pretvoriti.
KNEZ VILOTIJE: Gongore, zagledaj se u svoje srce. Pokušaj u toj ledenici da probudiš onog vladara koji je Gongorziju činio ponosnom carevinom srećnih podanika. Sečom šume samo kraj odlažeš, svoju snagu krnjiš i postaješ lak plen za Zimijske ledene akrepe! Uzmi se u pamet!
GONGOR: Kuš! Ti ćeš da me učiš kako se caruje. Ti, vilinski kneščiću! Govori, gde si šumu sakrio!
KNEZ VILOTIJE: Tamo gde je nijedan bezdušni Car neće nikada videti. Tamo je ona, daleko od tvojih sekira!
GONGOR: Ti se usušuješ meni da prkosiš. Meni, Gongoru Strašnom! Spremi se za kaznu nad kaznama!
KNEZ VILOTIJE: Spreman sam!

(Nebom se prolomi ledena munja i začuje se strašni Brdimirov smeh, koji se prepliće sa zlokobnim fijukom ledenog vetra.)

MRAK

SLIKA PETA

(Milan sam u nevidljivoj šumi. Gleda u crveno nebo, u dragulj na njemu – Gordanu.)

MILAN:  (peva)     U dvorcu kraj naše šume
rasla lepa Gordana.
Ispod njene guste kose
oči sjajnog pogleda.

Rasla kao posle kiše
kao da se trkala
želela je jošte više
da bi sunce dotakla.

Lepša i od svake vile
kao da je od Boga
nije mogla bez ljubavi
nije mogla bez toga.

Oteli je, sledili je,
a ja tako danima
sedim ispod hladnog neba
sa suncem u očima.

(Iza Milana Gavrana i Drvenko. Šmrcaju.)

GAVRANA: Mali je zaljubljen.
DRVENKO: Kako je to lepo.
GAVRANA: Lepo i nepraktično, glavo bukova.
DRVENKO: Zašto, crna zloslutnice.
GAVRANA: Zato što će ga čuti oni koji ne treba da ga čuju. Vidiš da se dere do neba. Carske sekire su uši načuljile i samo vrebaju priliku.
DRVENKO: Nevidljivi smo.
GAVRANA: Jesmo, ali ne znam dokle. Bolje da se primirimo, a ne da zapevamo povazadan treštalice nebeske.
MILAN: Gavrana, Drvenko, vi ste?
GAVRANA: Mi smo. Evo baš pričamo kako lepo pevaš.
DRVENKO: (Cinično.) Gavrana je sve o tome graktala...
GAVRANA: Samo, znaš, ta tvoja pesma, došla bi do punog izražaja tek kada bi je pevao malo tiše, pijanisimo... Tiho pevanje daje muzici punu lepotu.
DRVENKO: To je Gavrana, inače, učila na muzičkoj akademiji.
GAVRANA: Drvenko!
DRVENKO: Sve ti je ta škole završila. Muzičke, likovne, glumačke, lažovske...
GAVRANA: Umukni, da te god po god ne bih otesala.
MILAN: Gavrana, Drvenko, ja više ne mogu da letim.
GAVRANA: E, baš šteta...
DRVENKO: A zašto?
MILAN: Od suza su mi se vilinska krila natopila, a od hladnoće se tako mokra smrzla.
DRVENKO: Hajde, glavu gore. Nije sve baš tako crno...
MILAN: Kako nije. Crno je da crnje biti ne može. Kneza Vilotija je Gongor, u besu bez mere, nedelju dana hladnom vodom zalivao i stavljao ga na najveći vetar takvog mokrog, dok se ovaj nije pretvorio u led ledeni. Bojim se da ću i ja, ako nešto ne preduzmem, uskoro lednik postati. Svi ćemo se, na kraju, od ove hladnoće, u led pretvoriti i nestati, ako nešto ne uradimo. Svi!
GAVRANA: Teško mi je to da izgovorim, ali mali je u pravu. Meni su krila sve teža i teža...
DRVENKO: A moje grane su počele da pucaju od hladnoće.
MILAN: Knez je rekao da nećemo bolja vremena dočekati, ako se ne potrudimo.
DRVENKO: Ali, šta da uradimo? Imaš li ti neku ideju? Evo, ja mislim li mislim...
GAVRANA: E, da mi je videti to čudo koje ti smisliš, pa da umrem...
MILAN: I ja sam mislio...
GAVRANA: Sve sami filosofi oko mene...
MILAN: Mislio sam na reči koje nam je Vilotije u amanet ostavio. Da se zaronimo u vode najtoplije ljubavi i da tamo potražimo sve odgovore na sva pitanja.
GAVRANA: Ne znam šta je time hteo da kaže.
MILAN: Najtoplija ljubav vam je ona roditeljska. Od nje nema ničeg iskrenijeg.
DRVENKO: I?
MILAN: Ja kad pomislim na moju majku, gorsku vilu, setim se nečega toplog. Nečega...
GAVRANA: Reci! Čega se setiš?
MILAN: Dok sam bio mali, moja majka mi je, pred spavanje, svirala najdivnije pesme od kojih mi je bilo uvek toplo oko srca. Muzika njene svirale je imala čarobnu moć, topila je sve pred sobom.
GAVRANA: Pa, gde je ta svirala.
MILAN: (Vadi je iz torbe.) Evo je.
DRVENKO: Zašto ne zasviraš u nju, pobogu, i ne rešiš nas ovog leda.
MILAN: Zato što ne ispušta zvuke. Nedostaje joj pero.
DRVENKO: Evo ti, na Gavrani, perja koliko ti duša ište.
GAVRANA: Ti bi da mene malo očerupaš, je li, da se kitiš mojim perjem...
MILAN: Ne ide u ovu sviralu bilo kakvo pero.
GAVRANA: Moje perje nije bilo kakvo perje, znaš mali!
MILAN: U pisak valja staviti čarobno pero zlatnog krila. Zlatno pero!
DRVENKO: Gde je to krilo, da ga nađemo, da ga očerupamo...
MILAN: U donjoj šumi.
DRVENKO I GAVRANA: U donjoj šumi!!!
GAVRANA: U gnezdu najbržih sokolova...
DRVENKO: Opasanom večitom vatrom...
MILAN: Baš tu. Da bi do pera stigli, potrebno je vatru ugasiti, sokole nadleteti i namesto zlatnog pera vilinska krila položiti. Krila će u prahu nestati i zlatno pero će tada svirali snagu najtoplije muzike dati.
DRVENKO: I ti bi hteo da se ja malo pozabavim vatrom...
GAVRANA: A ja malo sokolovima...
MILAN: Ja bih svoja krila žrtvovao.
GAVRANA: Ti nisi normalan!
DRVENKO: Ako je tačno to što Milan govori, vredi pokušati. Za mnom će vatra sigurno poći.
GAVRANA: I sagorećete do prvog proplanka.
DRVENKO: Neće, ako stignem neoprljen do potoka. Voda će vatru ugasiti.
GAVRANA: Do potoka treba preći pola donje šume.
DRVENKO: Uspeću!
GAVRANA: Čak i da uspeš, kako ću ja da nadletim tri najbrža sokola na svetu. Ja sam Gavran, a ne mlaznjak.
MILAN: Ako ih navedeš da proletete kroz vatru, dok me juri, krila će sokolima izgoreti i oni će u plamenu nestati.
GAVRANA: Plan ti je glup. Pa i moja krila gore!
DRVENKO: Neće izgoreti tako sleđena.
MILAN: Vatra će im led otopiti, ali će ti perje izdržati.
GAVRANA: Vi ste ludi, a ja sam još luđa jer vas slušam.
MILAN: To nam je jedina šansa!
DRVENKO: Moramo da pokušamo! Ako se potrudimo, svi zajedno, uspećemo!
GAVRANA: Čekajte malo, da razradimo plan.
MILAN: To možemo i usput. Drvenko, Gavrana, idemo!
DRVENKO: Idemo!
GAVRANA: Što bi rekli moji otomanski preci, dživdžani: kud svi Turci, tu i mali Muja! Mora da sam poludela...

MILAN, DRVENKO I GAVRANA: (pevaju)     Usred srca donje šume
sakrilo se zlatno pero,
opkoljeno strašnom vatrom
sokolima brzih krila.

Tri smo hrabre drugarčine
ne prezamo mi od tmine,
da od snega večnog leda
izbavimo šumu našu.

ČUVAJ SE, ČUVAJ SE
VATRO I SOKOLE,
ČUVAJ SE, ČUVAJ SE
HRABRE ZVERKE DOLAZE!

DRVENKO: I biljke! Listopadne.
MILAN: I vilenjaci! Hrabri letači.
GAVRANA: Sve mustra do mustre!

MILAN, DRVENKO I GAVRANA:         ČUVAJ SE, ČUVAJ SE
VATRO I SOKOLE,
ČUVAJ SE, ČUVAJ SE
HRABRE ZVERKE DOLAZE!

MRAK

SLIKA ŠESTA
(Gongorov dvor. Hladno je. Sve hladnije. Nasred odaje Vilotije pretvoren u led ledeni.)

GONGOR: Vatra se gasi. Ložite vatru, lenštine. Vatru mi dajte, vatru!
CARSKE SEKIRE: Ali, svetli Care, sve smo šume posekli. U celom carstvu više nema nijednog jedinog drveta.
GONGOR: Kako nema, kako može da nema! Nađite smi začaranu šumu, inače ću vas sve do jedne založiti. Pucketaće vam te drvene držalje, ama do neba će se čuti.
CARSKE SEKIRE: Ali, svetli Care, šuma je nevidljiva. Jedini koji je mogao da nam je razmađija bio je Knez Vilotije, a od njega iz ovog leda nećemo nikada ništa saznati. Niste trebali da ga sledite...
GONGOR: Vi se usuđujete moje postupke da nazivate pogrešnim. Vi, nesposobnjakovići, lezilebovići!!! Ne zvao se ja Gongor ako vas sve do jedne ne budem plamenom satro! U oganj, u oganj!!!

(Gongor u ludilu tera sekire u oganj. One beže, fijuču vazduhom, a plamen nestaje i nestaje. Gongor i sekire su sve sporiji. vatra utihne i dvor se najzad zaledi.)

MRAK

SLIKA SEDMA
(Donja šuma. Vatra i usred nje gnezdo, a u gnezdu tri sokola i krilo na kome je zlatno pero. Dolaze Milan, Drvenko i Gavrana.)

MILAN: Stigli smo.
DRVENKO: Joj, kolika vatra... A tek sokolovi.
GAVRANA: Došli smo, videli smo, shvatili smo da je misija nemoguća, ajmo kući!
MILAN: Ja se ne vraćam bez pera u svirali.
DRVENKO: Ni ja!
GAVRANA: Pogledajte one monstruozno ogromantne ptičurine. Krila su im kao jedra, kljunovi kao bageri, a kandže kao sablje samurajske. Ja čim prhnem, oni će me saseći sitno, sitno, kao luk za gulaš. Neću da budem gulaš, neću!!!
DRVENKO: Tiše, gluperdo, upropastićeš nam faktor iznenađenja.
GAVRANA: Kakav faktor iznenađenja, bukvo praznoglava. Kad nas vide upiškiće se od smeha, a ne od iznenađenja! 'Ajmo kući dok još možemo...
DRVENKO: U onaj zamrzivač? Ne, hvala!
GAVRANA: Evo ti, onda, skoči u vatru, pa se ogrej. Biće kratko, ali toplo da toplije biti ne može...
MILAN: Vidite li onaj proplanak.
GAVRANA: Koji?
MILAN: Onaj iznad vatre. Sa njegove severne strane se led pruža niz strminu pravo u reku.
GAVRANA: Pa?
DRVENKO: Kako pa? Niz tu strminu biću brzi od vatre i survaću je pravo u vodu.
GAVRANA: U kojoj ćeš potonuti,  jer ne znaš da plivaš...
DRVENKO: Drvo ne može da potone, analfabeto!
GAVRANA: Ali zato gori! Kako da priđemo dotle.
MILAN: Gavrana, ti ćeš preneti Drvenka do vrha prolanka. Čim te sokolovi spaze i krenu ka tebi, a ti ga pusti niz strminu i kreni ka njima.
GAVRANA: Pravo u usta onim krvožednim pernatim mutantima. E izem vam plan...
MILAN: Leti nisko, pravo kroz vatru i zastani tamo gde je najvrelija. Tu će sokolima izgoreti krila i zajedno s vatrom će pasti u reku. Ptice ne umeju da plivaju, podaviće se...
DRVENKO: To je odličan plan.
GAVRANA: Odličan, mani ga Mito. Ja da se okilavim nosajući te do prolanka, onda da uskočim u najveću vatru i čekam ko će pre da izgori, nabildovani monstrumi ili ja. A vi ćete za to vreme da se klizate i baškarite po gnezdašcu...
MILAN: Vetar je povoljan, Uspećemo.
DRVENKO: Hvataj me za ove dve najače grane.
GAVRANA: Majko mila, što si ptica bila pa me s krilima rodila...

(Gavrana hvata Drvenka za grane i uzleće. Vatra i sokolovi se uskomešaju.)

DRVENKO: Videli su nas. Sad leti najbrže što možeš!
MILAN: Maši, maši...
GAVRANA: Mašem, šta mislite da drugo radim. Jao, koliki su... Gledaj kako su zakrvavili očima...
DRVENKO: Brže, Gavrana, brže...
GAVRANA: Ne batrgaj se, ispašćeš mi pre vremena...
DRVENKO: Još samo dva zamaha. Uspećeš!

(Vatra i sokolovi kreću za Drvenkom i Gavranom. Milan polazi ka gnezdu.)

DRVENKO: Eno ga Milan. Nisu ga videli...
GAVRANA: Naravno da nisu kad su se ustremili ka nama koji smo ima na izvol'te. Jao, kakav nam se gulaš sprema...
DRVENKO: Puštaj me!
GAVRANA: Sa zadovoljstvom, klado debela...
DRVENKO: Leti ka vatri, Gavrana, ka vatriiii!

(Gavrana ispušta Drvenka na prolanku i leti ka vatri. Milan ulazi u gnezdo, skida svoja krila i stavlja ih naspram zlatnog pera. Tlo počinje da se trese. Sokolovi uleću u vatru i sagore uz stavično kreštanje. Čuje se Drvenko kako viče dok se spušta niz ledenu strminu. Najednom, veliki prasak vode. Čuje se vatra kako gasne. Posvuda dim.)

MILAN: (Iz dima, kao off.) Gavrana, Drvenko, uspeli smo! Pero je naše!!!

(Odjednom, podno crvenog neba, začuje se predivna muzika, najpre tiho, a onda sve jače. Iz dima se pomalja Milan. Svira na čarobnoj svirali, čarobnu muziku. Sa neba polako nestaje crveni dijamant.)

MRAK

SLIKA OSMA

(Gongorov dvor. Na prestolu smrznuti Car Gongor, oko njega beživotne carske sekire. Čarobna muzika je sve jača, a crvenilo sa neba je sve slabije. Sekire se polagano bude. Budi se i priroda. Sekire se pretvaraju u vojnike. Knez Vilotije se lagano budi i stersa led sa sebe.)

VOJNIK: Svetli Care, led se topi. Crveni dijamant nestaje sa horizonta!

(Gongor se budi uz stravičan krik.)

GONGOR: Moje srce! Moje srce!!!
VOJNIK: Srce vam se od leda oslobodilo. Car Gongor više nema ledeno srce!

(U dvorac ulazi Drvenko. Oko njega mnoštvo svetlucavih vilenjaka.)

DRVENKO: Kneže, Kneže Vilotije. Jeste li dobro?
VILOTIJE: Dobro sam, dragi Drvenko, dobro.
DRVENKO: Milan je uspeo.
HOR VILENJAKA: Slušajte kako predivnu muziku svira. Sve se topi.
VOJNIK: Eno, ruši se Brdimirov ledeni dvorac.
HOR VILENJAKA: Sneg zimijski nestaje... Ledena vila beži u gore najvisočije!
GONGOR: Vilotije, hoćeš li mi ikada oprostiti, meni ludom starcu...
VILOTIJE: Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje, moj Gongore. Sve je dobro što se dobro svrši.
GONGOR: Dobri moj Vilotije!
VILOTIJE: Dobri Care naš!

(Vilotije i Gongor se zagrle. Dolazi Gavrana. U rukama joj prah Milanovih krila.)

GAVRANA: (Cinično.) Sve je dobro što se dobro svrši... Pih. Nije nego... Šta je dobro? Ništa nije dobro! Pogledajte kako me je vatra svu oprljila...
DRVENKO: Gavrana, Gavrana, samo kukaš. Šta ja da kažem. Satima sam skupljao moje polomljene grane po reci.
GAVRANA: Ma baš me briga za tvoje grane...
DRVENKO: A mene za tvoje perje...
VILOTIJE: Neka, neka... Izrašće nove grane na tebi, Drvenko, i novo perje na tebi Gavrana. Opet će se carstvom našim šume zazeleneti. Samo kad se sunce u Gongorziju vratilo...
HOR VILENJAKA: Sunce nam se vratilo, sunce nam se vratilo!!!
GONGOR: Bilo je ovo veliko iskušenje za sve nas, ali smo otrajali, zahvaljujući najprisebnijim među nama. Svi smo po nešto izgubili, i svima nam je naš gubitak najstrašniji. Ja sam ostao bez svoje kćeri mezimice, Gordane...
GAVRANA: A Milan... Milan je ostao bez krila. Pogledajte šta je od njih ostalo. Sam prah!
DRVENKO: Nikada više neće moći da leti. To će mu slomiti srce...
HOR VILENJAKA: Mi ćemo mu dati naša krila...
VILOTIJE: Ne vredi, deco. I sami znate da ne vredi... Svaki vilenjak se rodi samo sa svojim krilima. Kad ostane bez njih, zauvek je prikovan za zemlju... Milan je učinio plemenito delo. Žrtvovao je svoju sreću zarad sreće svih nas. Njegovo srce zauvek će krilato biti!

(Uz muzički akcenat, na nebu se pojave dve nove svetleće tačkice.)

DRVENKO: Pogledajte, nešto se pomalja na horizontu, odmah podno sunca.
GAVRANA: Kakve divne svetlucave zvezde.
GONGOR: To nisu zvezde. Pa ono je...
HOR VILENJAKA: Princeza!
GONGOR: Moja kćer je živa!
GAVRANA: Hej, sa njom je Milan.
DRVENKO: On leti. Bez krila jezdi po sunčanom nebu!
HOR VILENJAKA: Milaneeee, Milaneee...

(Na horizontu, sve bliži, Gordana i Milan. Lete bez krila. Na krilima ljubavi. Muzika je sve jača i sve čarobnija.)

PESMA LJUBAVNA:     U svakom srcu hladnoće ima
(za kraj)            i kad je leto, i kad je zima
tvoje je srce samo tvoje
dok jednog dana ne sretneš moje.

I tad se budi u njemu plima
tek tada saznaš kol'ko te ima
kroz vatru strašnu zna da vodi
ono se samo u tebi rodi.

NISU SVA KRILA DAROVI VILA
NEKA SE STEKNU KROZ BITKU NEKU
TVOJA SU KRILA U TEBI BILA
LJUBAV KAD NOSI, TEK TAD ZNAŠ KO SI.


KRAJ