Kume, izgore ti kesa
iliti, povodom uredbe o izmeni uredbe

Moguće je da postajem paranoičan, ali, čini mi se, da kad bi nekako uspeo da u jedan veeeeliki lonac potrpam sve one znane i neznane tvorce nesrećne (tzv. moderne) zemlje Srbije, od patriota, idiota, izdajnika, saradnika, prečasnih, nečasnih, kalemara, opajdara, pa sve do insajdera, i kad bi se kojim ludim slučajem, protivno svakoj teoriji verovatnoće, u tom smrdljivom bućkurišu, koji se zaputio u Brisel preko Male Moštanice, Štipa, Tripolija, Madagaskara i MZ Pingvin (zadnja pošta Antartik), elem kada bi u toj amorfnoj masi svega i ničega, neko bilo šta uradio služeći se elementarnim postulatima logike, e tada bi se ta nuklearka bez upaljača, usled ničim izazvanog upliva zdravog razuma, raspukla neviđenom žestinom da bi sva nebesa otežala od našinaca. Otežala vala od nebeskog naroda, tako da bi se celom svetu sručila na glavu. E, iz straha od tog Armagedona, logici je, u nas, zanavek rečeno – no pasaran!
Kakve veze ovaj uvod ima sa novom Uredbom Vlade Republike Srbije o izmenama i dopunama Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenim u javnim službama, a koja se odnosi na radnike u kulturi, i kakve sve to ima veze sa naslovom ovog članka?
Idemo redom... Rešili aktuelni vlastodršci, da posle niza štrajkova desetina reprezentativnih sindikata kojima se ne mogu ni imena popamtiti, poboljšaju položaj zaposlenih u kulturi. S tim u vezi donesoše Uredbu, koju je potpisao Miroljub Labus lično, u kojoj su umetnike podelili na one koji rade u Beogradskoj filharmoniji i na ostale. Tako se pomenutom Uredbom predviđa da, nprm. direktor Narodnog muzeja, ili pak prvak Drame, Baleta ili Opere Narodnog pozorišta, ima manju platu od vođe drugih violina u Filharmoniji, da akademski slikar, kustos, bibliotekar, arheolog ili pak istoričar umetnosti ima manju platu i od zamenika vođe drugih violina u Filharmoniji, a bogami i od druge violine lično. Nisam se ja okomio na druge violine, daleko bilo... Treći duvači u Filharmoniji imaju veće plate od operskog soliste nacionalnih teatara, a timpanista, makar i srednjoškolac, može da računa na veća primanja od, nprm. maestra Dejana Savića, dirigenta Orkestra Opere i Baleta Narodnog pozorišta, koji bi, tek u slučaju da ga, kako se šuška, imenuju za upravnika pozorišta, imao egal platu sa pomenutim timpanistom.
Naravno, odlučujuću ulogu u poduhvatu donošenja ove Uredbe, vele, nije imao ministar kulture, već ministar finansija, što se može zaključiti iz dopisa koji je Kojadinović poslao sindikatima, koji su mu povodom Uredbe najavili još jedan štrajk, a u kome art-trudbenike (nefilharmoniste) obaveštava da je Uredba već štampana u Službenom glasniku i da se tu ne može ama baš ništa učiniti do prolećnih pregovora Vlade i sindikata. Čitaj između redova ministrovu poruku: menjao bih ja to da mogu, al ne daju Dinkić, Lalović i Labus. Poverovaše mu sindikalisti i krenuše u protest bez obustave predstava! Dele letke publici. I Lale se, čujem, mnooogo jede.
I sad dođosmo do naslova teksta. Svaka odluka, makar i ona najapsurdnija koja ima za cilj da posvađa umetnike, mora sa sobom da nosi kakvo-takvo objašnjenje, makar i nemušto. Ali, ne lezi vraže, objašnjenja nema, te su, shodno tome, odmah proradile čaršijske kuhinje i žuta štampa – čije žene letuju na Miločeru, ko je kome kum pa mu povećava platu i sl. Tako se na najefikasniji način unapred obesmišljava bilo kakva racionalna analiza.

 

Pozorišna kritika iliti razmišljanje jednog običnog srpskog vola
Sterijino pozorje u senci performansa
„Javni čas iz demokratije“, autorski projekat mladih aktivista SRS-a, DSS-a i SPS-a, plato ispred Skupštine grada Beograda

Uz vidno odsustvo podmlatka Krkobabićeve stranke, onomad je premijerno izveden performans „Javni čas iz demokratije“. S obzirom da afiša nije distribuirana, iz dobro obaveštenih izvora informisani smo da je glavnu rolu, Profesorku demokratije, tumačila izvesna studentkinja Fakulteta za bezbednost Branislava Marinković. Imena ostalih glumaca „izvor“ nije imao. Ergo, ne znamo da l’ su i oni „bezbednjaci“. Nepoznati autor teksta, inspirisan aktuelnim političkim zbivanjima, fascinirao bi i Domanićevog vola, koga niko, do skora, na ispašu u Pionirski  park nije izvodio. Nepoznati reditelj performans je zamislio kao antičku dramu u fasinantnoj scenografiji koja je (zahvaljujući prisutnim moralnim karijatidama u obliku visokih funkcionera partija koje imaju skupštinsku većinu) „mirisala“ na Akropolj, ergo Atinu – kolevku svetske demokratije. Gluma je bila na nivou starije partijske koleginice izvesne gospođice Marinković, a kostim, zbog lepog vaspitanja, nećemo komentarisati. Bio je ovo uzbudljiv susret sa teatrom koji je, sudeći po medijima koji su ga ispretili, daleko prevazišao značaj Sterijinog pozorja koje je imalo tu nesreću da se odigrava baš tih dana.
Za temeljinu analizu ideje ovog projekta, postavićemo se na svoje mesto (ono koje inače pripada nama pozorištnicima) tj. na mesto gore pomenutog Domanovićevog običnog srpskog vola. Šta nam (ako zanemarimo činjenicu da trava nije baš najukusnija jer raste na krovu garaže) iz te pozicije „bode oči“. Činjenica da nam čas demokratije drže predstavnici partije čiji je lider pretio da će klati zarđalim kašikama i odlikovati ubicu Zorana Đinđića? Ili pak da nam čas demokratije drže predstavici partije aktuelnog unisex koalicionog potencijala čiji je počivši lider na „salfeti“ sa Njofrom delio Bosnu? Ili pak da nam čas demokratije drže predstavnici one partije čiji je guru meditacijom smenio Miloševića sam samcit, pa mu ponestalo snage da isto učini i sa Radetom Markovićem? (Čačane ne pominjemo iz istog razloga zbog koga nismo komentarisali kostim, a Krkobabića nećemo mešati u ovo jer mu je, kao što već rekosmo, podmladak stranke bio opravdano odsutan).
Dakle, da li nama, običnom srpskom volu smetaju ove činjenice? Smetaju, ali ne toliko koliko ona koja nas je dovela do ovog apsurda. A to je da imaju i rašta performans praviti. Rizikujući da završim sa optužbom da sam liberal, tj. kao biftek, ili ne daj bože da sam radikal, tj. u gulašu, pitaću: zašto im dajemo šlagvort? Zato što ćemo možda da se nagodimo sa Valterom pa da odbranimo i Sarajevo i Beograd?
Eto, što htedoh rekoh, pa vola na ražnju stekoh! Prijatno...

 

U susret 44. Bitefu
Parada ponosa &Hensel Dačić

Četvrta premijera ovogodišnjeg 43. Bitefa, predstava „Airport kids” gostiju iz Lozane “oduvala” nas je u duhu one sjajne sentence koju je izgovorila jedna ovdašnja rediteljica, da pozorište mora da dodirne mozak i dušu, a da redosled nije bitan.
Nismo sigurni koliko je u dupke punoj sali prisutnih gledalaca zaplakalo nad sudbinom sopstvene dece u trenutku dok su na sceni deca-glumci, štićenici Međunarodne škole iz Lozane, pevali pesmu o toleranciji okruženi teatarskim metaforama beznađa, merkantilizma, nacionalizma, globalizma, šovinizma, rasizma... Licemerje kojim su okruženi i koga su, nažalost, tako mladi postali svesni - „vrišti“!
Čuje li se odjek te vriske u zemlji u kojoj Vrhovni sud zabranjuje autorima da bez odobrenja citiraju zaglušujuću riku zaštićenih medveda, artikulisanu u jezik koji je, nažalost, i deci razumljiv? Čuje li se odjek te vriske u zemlji u kojoj uvoznim sonarima poslednje generacije tragaju za mrtvim četnicima, sa željom da im kosti otkopaju, a istinu zakopaju? Čuje li se odjek te vriske u zemlji u kojoj goste na smrt prebijaju samo zato što navijaju za „pogrešan“ klub? Čuje li se odjek te vriske u zemlji u kojoj ti isti ljubitelji sporta i razonode, sa sve onako krvavim rukama, a s đonobraznim Obrazom i njima sličnim pseudopatriotskim organizacijama, ruku pod ruku, iz razonode prete da će makljati sve one koji na Sodomu i Gomoru prizivaju (za slučaj da nas opruže, odmah da kažemo kako nismo citirali Amfilohija, daleko bilo, već Bibliju).
A čim spazi da na potop sluti, evropski socijalista, drug Daćić Ivica (u Briselu zvani Hensel) bez Marice, al’ sa Palmicom žiraficom u društvu, odmah je, sve frfljajući tirade o toleranciji, curiknuo i poptisao svojevrsnu kapitulaciju države pred nasiljem, obavestivši nas pri tom da nije gej, što je glede naših interesovanja spram njegove bajkovite pojavnosti informacija od nultog značaja.
U zemlji u kojoj se svi iz samoproklamovanog proevropskog establišmenta, od predsednika države do gradonačelnika Beograda, ubiše telaleći kako su se iz petnih žila založili da se parada ponosa održi, ta parada nije održana.
Predlažem organizatorima Parade ponosa da do sledeće godine naprave istoimeni ulični performans, a selektorima Bitefa da ga uvrste u zvanični program 44. Bitefa. Pa nek se Bradić i Dačić dogovore ko će da ukine Bitef zbog potencijalne interaktivnosti teatra sa publikom.