K O P L J E
po motivima romana "Dorotej" Dobrila Nenadića
dramu napisao Željko Hubač
LIKOVI:
DOROTEJ
JELENA
LAUŠ
DADARA
IGUMAN MAKARIJE
NIKANOR
DIMITRIJE
MATIJA
PRVI VOJNIK
DRUGI VOJNIK
PRVA SCENA
(Vratimlje, 1308. godine. Jelena pored reke. Peva tužbalicu.)
JELENA:
Nad vodom su pupoljavu
omoriku
Zaprosili, zastrvili
utopili.
Konjima je pregazili
kopljanici
Ustavili, usahnuli
opusteli.
Jadovino, nerodino
bezdušimlje.
Oj, Vratimlje, sakatimlje
jalovino.
MRAK
DRUGA SCENA
(Isti prostor. Jelena i Dorotej okrenuti leđima jedno drugom. Jelena u ruci drži neku travu.)
JELENA: Koja je ovo trava?
DOROTEJ: Vučja trešnja, velebilje. Zovu je luda trava.
JELENA: Zašto?
DOROTEJ: Zato što leči i ubija. Nekad je otrov, nekad lek.
JELENA: Sigurno ubija?
DOROTEJ: Sigurno.
(Pauza.)
DOROTEJ: Ne valja to gospođo, ne sme se.
MRAK
TREĆA SCENA
(Vratimlje. Kula gospodara Lauša. Dva vojnika , jedan nervozan, stojeći oštri koplje. Drugi smiren, sedi i jede)
DRUGI VOJNIK: 'Ajde, ostavi tu škripu i založi se. Čuješ?
PRVI VOJNIK: Sa' ću.
DRUGI VOJNIK: Nećeš dlake na pola seći time.
PRVI VOJNIK: Skini mi se s' vrata, aman, jedna li je muka...
DRUGI VOJNIK: Usr'o si se, a? Sa' će Dadarino, Dadarino landarino!
PRVI VOJNIK: Drugo je to. Ja kad iza gospodar Lauševog konja stanem, nekako se osilim.
DRUGI VOJNIK: Ne laži, kad si ti s gospodarem ratov'o?
PRVI VOJNIK: Nikad! Al' sam se barem nadao da ću. Sve sam konju mesto međ' vitezovima smišljao. A ono, opet kula. Nije stra', ama je šugavo.
DRUGI VOJNIK: More, pune su ti gaće k'o šipak zrna. Istrešće ti Dadara to malo drobi, vala...
PRVI VOJNIK: A tebi neće.
DRUGI VOJNIK: 'Oće, samo (pokazuje na stomak) imaće se oko čega pomučiti.
PRVI VOJNIK: Svi se kopljanici za muški rat spremaju, samo ja oštrim koplje za fukaru. Kulu da čuvam, da učim zrikave metiljavce jal' strelu u rupu, il' jalovinu. Drugi se busaju kako će s gospodarom u kraljevu konjicu, satiraće se od žena kad dođu...
DRUGI VOJNIK: Ako dođu.
PRVI VOJNIK: A mi ćemo vala preteći... Čim Brzanovi razbojnici namirišu da u kuli nema prave vojske do prinaučenih seljaka i monaha, krvi će nam se napiti. Gore mi je s goljama trebiti noću gamad Vratimljsku, nego li sto đavola za rep povući.
DRUGI VOJNIK: Napraviće od njih Dadara vojsku, videćeš.
PRVI VOJNIK: Dadara, Dadara... Praviće je, na mojoj grbači. Za mene je, bre, Lauš iznad svih i svakog.
DRUGI VOJNIK: Zato što ti je nedostižan. I za mene bi, mož' biti, isto bio samo kad bi bar jednom uspeo da oznoji onu svoju ženu. Ovako ti se gospođa Jelena šeta po Vratimlju, a uz vodu, a niz vodu, k'o da je živa sahranjena. Verujem da nema tog kamena pored reke na koji nije sela i tri potoka isplakala.
PRVI VOJNIK: Ko joj je kriv kad nije valjana.
DRUGI VOJNIK: Nije to do nje.
PRVI VOJNIK: Jok, nego je do mene. Lauš ti je, bre, kraljev perjanik, vlastelin, ima u njemu snage za sto žena, kamo li za jednu svilenu gospođu.
DRUGI VOJNIK: Da ih pobije, sve sa muževima i užom familijom, jašta, al' za ono... Nema čime da zaskoči, džaba mu snaga. Pa taj ni onu nesitu kurvu Janju nije mog'o da probode.
PRVI VOJNIK: Janja! Bila je to žena kol'ko može da se vikne.
DRUGI VOJNIK: Vala, drkaljuša radodajna, i s magarcima se parila.
PRVI VOJNIK: Nije se ona s magarcima parila nego sa mnom. U žitnom polju, na sitnom moravskom pesku, kraj potoka, na ilinskoj žezi u ambaru, u štali, na senu... Umela je, bre, da dodeli svoju stvar zdušno i od srca. E, da ne zalude nesretnog Dadaru, još bi ta siktala podamnom k'o vodeničko čeketalo.
DRUGI VOJNIK: Onoliki čovek da se obezglavi zbog kurve kojoj su svi međunožje na glavce izvrnuli.
PRVI VOJNIK: Vele da ju je voleo, mada čisto sumnjam da on to ume. Kad jednom zavoliš to ti je zauvek. A on, nije branio da je zaskačemo, ama joj je, ruke mu se osušile, onako lepu glavu sasek'o.
DRUGI VOJNIK: Ništa gore nego kad gordog čoveka zadesi ljubav. Znaš li ti da on i danas nju kad sanja, sav se razdrlji, obezdani, a kad se iz sna prene, uzme onako mahnito sabljom po zemlji kasapiti k'o da iz nje nove kurvine glave niču od one jedne što je zasadio.
PRVI VOJNIK: Sad ga pretera. Pa taj ti se sa ženskinja ne skida. Pola meropaške dece iz doline na Dadaru liči.
DRUGI VOJNIK: Mrtvoj joj se sveti za pohotu. Ta je jedino manastir zaobišla, al' ne što se od Boga bojala, nego što je mrzelo da se spušta u dolinu. A sad, kako su nam i crnorisci tu, poletela bi nekome mantija u vis očas.
PRVI VOJNIK: Tebe nije dirala.
DRUGI VOJNIK: Ja s njom nisam 'teo.
PRVI VOJNIK: Neću ni ja hteti kad u tvoje godine dođem.
DRUGI VOJNIK: Moje godine su moja muka. Al' u Lauševim ja te brige međ' nogama brin'o nisam. Spopašće mu Dadara Jelenu čim iza prvog brda s vojskom zađe. Daće mu, nesrećnica, iz prve.
PRVI VOJNIK: Bi taj u Lauševu stolicu preko kreveta, al' neće moći. Gospođa je to, kolenovićka.
DRUGI VOJNIK: More, teško Vratimlju kad se u njoj usnula ala probudi.
PRVI VOJNIK: Može biti da i taj kamen zavarniči, samo s Dadarom jok.
DRUGI VOJNIK: Nego s kim?
PRVI VOJNIK: S onim travuljarom što mu iz sobe ne izbija.
DRUGI VOJNIK: S mantijašem?
PRVI VOJNIK: Il' s njim, il' nisakim. Lepota ti je, bre, od đavola.
DRUGI VOJNIK: A ružnoća? Nije valjda ona od Boga?
(Pauza. Prvi vojnik završava sa oštrenjem koplja.)
PRVI VOJNIK: Sad je oštro.
DRUGI VOJNIK: Jesi li ga?
PRVI VOJNIK: Jesam, bogme.
DRUGI VOJNIK: Blago nama, blago. Beži Brzane, naoštili se žutokljunci, ne gine ti čerek.
PRVI VOJNIK: Jajaro brbljiva, jezik ću ti iseći jednog dana. Daj, der, da se i ja založim.
DRUGI VOJNIK: Teško.
PRVI VOJNIK: Sve si pojeo.
DRUGI VOJNIK: Ni manje, ni više. Idi čekaj Jelenu kad Doroteju obed u sobu ponese pa je pitaj bi li i tebi malo dala.
(Smeh.)
MRAK
ČETVRTA SCENA
(Kula vratimljska, kapela. Mladi monah Matija crta na zidu fresku "Sveti Georgije ubiva aždahu". Tu su monasi Dimitrije i Nikanor.)
NIKANOR: Kažem ja vama, ljudi, svo zlo nam je doneo taj samozvani izbavitelj.
DIMITRIJE: Što si se ti, Nikanore, natovrz'o na Doroteja, aman.
NIKANOR: Zato što je izrod samoljubljivi.
MATIJA: Ja sam čuo Oca Igumana gde govori kako nam je Doroteja sam Gospod Bog poslao pred ovu nevolju. Laušu je govorio, a ovaj klimao glavom...
NIKANOR: Klimaj ti tom četkom i ćuti. Svetu sliku crtaš, ne pogani. Otkako je Dorotej u manastir uš'o, svaku godinu nas neka beda stiže. Il' je suša, il' poplava. Manastir nam, eto, potopi Morava, u kapeli kule Laušove Boga dozivamo, evo nam ga sad i rat...
DIMITRIJE: Nije valjda Dorotej i rat izazvao, pobogu!?
NIKANOR: Dimitrije, ja svoje znam.
DIMITRIJE: Znaš svoje, al' naše zaboravljaš. Tebi on ne valja što je Igumana iz mrtvih izbavio.
NIKANOR: Pogana ti usta, bezbožniče. Naterali ste sirotog Makarija da srče odvratnu žutu vodurinu. Lek, a bljutav k'o da su u njemu crkotine varene. Iguman je brže bolje sam ustao iz kreveta ne bi li i dalje takvu muku morao da podnosi. Savetovao sam ga da se mane trava...
DIMITRIJE: Kad si video da pomažu. Ne čeka ti se više da dođe na tebe red da igumanišeš, odužilo se.
NIKANOR: Dimitrije!
DIMITRIJE: Reci, Nikanore...
NIKANOR: Pamet vam je zavrteo tim travama.
DIMITRIJE: Da nije njih, ko zna gde bi mi sada bili.
NIKANOR: U manastiru.
DIMITRIJE: Kom manastiru, onom pod vodom?
NIKANOR: Tom nas vodom Bog poziva u veru da se vratimo.
MATIJA: Ama, ljudi, plavilo je i dosad, bez Doroteja!
NIKANOR: Do guše, nikad!
MATIJA: Ne znam dokle je, al' znam da bi pocrkali u onoj memli da nas Lauš nije u kulu primio. A primio nas je zato jer mu je Dorotej ranu odljutio. Ne bi Lauš, bez njega, do proleća živ sastavio.
NIKANOR: Ne pomaže vama razborita priča. Nikome! Zamađio vas je, okupili ste se oko njega k'o čavke oko grozdova, a on, gospodin, ćuti, uživa i čeka.
DIMITRIJE: Šta čeka, aman?!
NIKANOR: Ono što ga može samo preko reda dopasti. Pitate li se vi što je baš Doroteja zapala obaška soba i pride da ga služi niko drugi do Jelena, a mi ovako svi zajedno, k'o stoka.
MATEJA: Spram čoveka i posluga.
NIKANOR: Malaj Mateja i ćuti da tu četku ne progutaš. Igumanu je bolest, a Laušu rana, od molitvi, ne od đavoljih trava zacelila. Baš te trave će im presesti.
DIMITRIJE: Šta to pričaš Nikanore...
NIKANOR: Ono što vidim. Ja vam velim, evo me gde sam: ne proteramo li ga sa kule, samog đavola ćete vi pred oltarom dozivati.
DIMITRIJE: Bre...
(Ulazi Iguman.)
IGUMAN: I, 'oće li da dođe, Nikanore?
NIKANOR: Oče Igumane... Ko?
IGUMAN: Đavo po svoje. Vidim da ga ti već dozivaš.
NIKANOR: Oče...
IGUMAN: Nikanore, Nikanore... Vazda si bio takav.
NIKANOR: Kakav to?
IGUMAN: Neumeren, kratkovid. Strah me da umrem kad te čujem šta bulazniš. Valja nama Dorotej koliko i molitve. Velikašu, od čije milosti zavisimo, glavu je spas'o, seljake je, lečeći, nanovo oko manastira okupio i od bogumila otrg'o. Svaku mrvu 'leba gospodnjeg je svojim rukama po sto puta zaslužio.
NIKANOR: A s kojima to Brzan po dolini šenluči ako ne s bogumilima. Nisu valjda pravoverni onomad na ikonostasu jagnje pekli.
IGUMAN: Drugo je to kad navali nevolja. Rat je pravo vreme da se čovek u zver izrodi.
NIKANOR: Vidim ja, još malo ćete vi tog travara, Bože oprosti, i Svetim imenom krštavati.
IGUMAN: Ćut'! Nema Boga do jednoga, al' đavola ima u svakome. Ne valja, moj Nikanore, kad se mržnja u slepilo pretvori. I 'aj'te sad, valja mi Lauša dočekati.
MATIJA: Je l' i ja oče Igumane? (Pokazuje na započetu fresku.) Morao bi po danu, zbog svetla...
IGUMAN: Il' zbog radoznalih ušiju.
MATIJA: Daleko bilo...
IGUMAN: Rek'o sam što sam imao!
(Monasi izađu ljubeći ruku Igumanu. Iguman ostaje sam. Sedne u igumansku stolicu i čvrsto stisne rukohvate.)
MRAK
PETA SCENA
(Pred kulom. Dadara i Jelena.)
DADARA: Gde ste bili, gospođo?
JELENA: Do reke.
DADARA: Kroz šumu ste prolazili?
JELENA: Kroz nju.
DADARA: To više da ne činite sami.
JELENA: Dadara, ja se povazdan istom stazom šetam.
DADARA: Nije to sad bezbedno. Postaraću vam se za pratnju.
JELANA: Neka, ne treba.
DADARA: Treba. Razmileli se razbojnici, pa k'o lešinari jedva čekaju da Lauš krene s vojskom od kule.
JELENA: Lauš?
(Pauza.)
DADARA: Gospodar... Lauš. Šta je bilo, i vama se čini da sam mu se preblizu primakao, da smrdim kao tvor kraj tog osetljivog nosa koji zbog mene ne može čestito da se nadiše... (Fingira kao da bi omirisao Jelenu.) Sitna ospa vam se prospe licem kad me ugledate. Presedne vam ručak kad smo za istim stolom. Glavu bi ste vi meni najradije otvorili da vidite šta je to unutra, šta smera ovaj pasji sin. A što? Zato što čuvam ovu kulu, brinem se za gospodarevu, a ne svoju, imovinu. Za vas se brinem.
(Jelena bi da krene dalje. Dadara je zaustavi.)
DADARA: Videste li nekog od nepoznatih da se kraj reke vrzma?
JELENA: Susrela sam neke.
DADARA: Koje?
JELENA: Kojima je bilo preša doći.
DADARA: Jesu li bili oružani nečim?
JELENA: Ne. Ne tim' na šta vi mislite.
DADARA: A čim', onda?
JELENA: Duga bi to priča bila.
DADARA: A ti mi je pričaj, Jelena.
(Jelena se brecne i ljutito krene dalje svojim putem. Dadara je pusti, odmeri, pa za njom.)
DADARA: Ima, bogme, i u Dadare travki od kojih se očas pobrljavi!
(Smeh.)
MRAK
ŠESTA SCENA
(Kapela u kuli. Iguman i Lauš)
LAUŠ: Rekoše mi, Oče, da ste hteli da me vidite.
IGUMAN: Da se porazgovaramo, Lauše, ako ti je po volji.
LAUŠ: I jeste i nije. Ako ćete i vi o Dadari...
IGUMAN: Vazda sinko valja o mogućem zlu da se progovori. Kad se nešto zdravoj pameti, prvom Božjem zakonu, protivi, treba se setiti reči.
LAUŠ: Sve je, Oče, u ovom Vratimlju, i svuda okolo nas, protivno tom zakonu. Kome god da poverim upravu nad dobrom i ljudima, pogrešiću.
IGUMAN: Dadara je hrabar, al' je račundžija. Ja bih se čuvao čoveka kome ništa nije sveto.
LAUŠ: Dadara će kulu odbraniti. Ima čvrstu ruku i kuraž.
IGUMAN: Da li je to, sinko, dovoljno?
LAUŠ: Oče Igumane, bojim se da ostali nemaju ni toliko.
IGUMAN: Mi smrtni samo jedan put imamo. Pred Boga da nas u sudnjem času na grehe ovozemaljske podseti. Ima greha i greha, al' je samo jedan dovoljan pa da se pakao veseli. Mudar čovek, a posebno čovek koji makar i najmanji skriptar drži, mora hladne glave svaki usud da dočeka. I kad mu se da, i kad mu se ne da, od Boga je.
LAUŠ: Znam ja od koga se meni ne da.
IGUMAN: Tim bolje.
LAUŠ: I nije mi lakše što znam. Izvinite me, Oče, valja mi se spremati, blizu je noć. Kraljevi glasnici su već nestrpljivi. Ne može se na sto strana biti valjan.
IGUMAN: Vidiš, zlo je to što mladi kraljević huška vlastelu na kralja. Jedna od te dve strane će svakako pretežati, al' će zato, taman za ovu drugu, slabija biti. Nesreća dođe pa ode, i posle nje treba živeti.
LAUŠ: Prvo valja preživeti.
IGUMAN: I obraz sačuvati. U čoveka su dva obraza, i njegov, i žene mu.
LAUŠ: Isto važi i za ženu.
IGUMAN: Ženska pamet mutan potočić. Misliš plitak, a dno mu ne vidiš. Bezopasan na oko, a obale razvaljuje i odnosi. Treba kušati, ama nije svako vreme za svaku rabotu.
LAUŠ: Znate li vi, Oče, koliko je ptici u kavezu tesno.
IGUMAN: Znam. Samo znam i to da takve ptice, čim iz kaveza polete u veći kljun slete. Zlo i kad se iz dobra čini, ostaje zlo. Ne treba sudbinu, bespotrebno, izazivati.
(Lauš, već dovoljno zabrinut i pre ovog razgovora, pođe ka izlazu.)
LAUŠ: A koga ću ako ne nju!!!
MRAK
SEDMA SCENA
(Matija se sagnuo kraj vrata, prisluškuje. Ugleda ga Dimitrije.)
DIMITRIJE: Šta radiš to?
MATIJA: Pst! Šta radim, prisluškujem!
DIMITRIJE: Hoćeš li se ti ikada u pamet prizvati?
MATIJA: Neću! Ja da sam to hteo ne bi, ovako mator, najmlađi međ' monasima bio. Hoću da znam, sve! Da znam ono što kriju od mene oni što o mojoj sudbini odlučuju mimo mene. Barem da sam pripravan na zlo. Ne mogu ga izbeći, al' ga mogu čuti!
DIMITRIJE: Ne bih se zakleo da se baš tu, iza tih vrata, tvoja sudbina odlučuje.
MATIJA: Sumnjao sam.
DIMITRIJE: I?
MATIJA: Ništa.
DIMITRIJE: Što onda dalje uši i kičmu mučiš?
MATIJA: Otkud znam. U krvi mi, valjda. Svako ima neku falinku od koje, manje više, strada. Ja od ove moje ponajviše, vidim to i ne mogu mu se odupreti. Ima nešto što nam je usađeno u dušu, i mi, ma kako svesni da je to đavolja rabota, čačkamo 'de ne treba, valjda zato što smo samo ljudi. Neka čudna želja je to, u svakom čoveku, protivna je zakonima smernosti, iskušenje kome se ne vredi opirati.
DIMITRIJE: Ne vredi?
MATIJA: Ne, Dimitrije, veruj mi. Prokletinja! Pustiš li joj na volju, pobedi te, ne pustiš li, ona opet pobedi. Jaka neka želja. Prema njoj se, kažu, mere ljudi.
DIMITRIJE: Odakle ti to?
MATIJA: Ne znam. Čuo sam, valjda. Sve što znam, čuo sam negde.
DIMITRIJE: Da crtaš, to nisi čuo, ti je od Boga.
MATIJA: Ne bi se ja kleo da je baš tako. Kad malo bolje promislim, pre bih rek'o da je Bog hteo da me upozori da se četke ne dohvatam. Nije vešto. Jedino mi se posrećilo da u Vratimlju za bolje ne znaju. Ja kad crtam, ne mislim da to Bog progovara. On zna svoje. Mene tera da se znojim pred crkvenim zidom, umazan svim ovim bojama, to što sam radoznao kakvo li će se lice predamnom pojaviti.
DIMITRIJE: Ne razumem, valjda onakvo kakvo si ga zamislio da naslikaš.
MATIJA: Jok. Povazdan mi se otrgne.
MRAK
OSMA SCENA
(Jelena sedi sama u sobi i veze. Ulazi Lauš.)
LAUŠ: Opet si sama u sobi.
JELENA: Volim da sam sama dok vezem.
LAUŠ: Što ne upališ luč?
JELENA: Nije još mrak.
LAUŠ: U ovo doba se oči najviše zamore. Evo, ja ću ti zapaliti...
JELENA: Neka, ja ću, ako ti veliš da treba.
LAUŠ: Ostavi se, da ne uprljaš ruke...
JELENA: Neka! Sama ću. Imaš ti preča posla sad, a ne meni luč da pališ.
(Jelena zapali luč, pa opet sedne da veze.)
LAUŠ: Pisala mi tvoja majka. Gordo pismo.
JELENA: Majka mi je.
LAUŠ: Pitala me, je li to što dece nemamo od Boga, il' od nas.
JELENA: I šta si joj ti otpisao.
LAUŠ: Istinu...
(Jelena se prene, uznemiri.)
LAUŠ: Ne tim rečima. Napis'o sam da je od Boga. Je li od Boga, Jelena?
JELENA: Otkud znam. Tvoje je da sudiš.
LAUŠ: Imalo je žena s kojima sam, čini mi se, mogao, al' nisam hteo. S tobom, Bog sveti zna, hoću. Ne znam samo što mi se ne da.
JELENA: Nije vreme za takve razgovore, moj Lauše.
LAUŠ: Nije vreme ni za rat, pa ne bira. Mene je, tobom, svojom rođakom, Kralj darivao jer sam mu župu od zla sačuvao. Ja nisam hteo da te mimo tvoje volje imam. Došao sam na dvor i pred tebe stao. Kad sam ti video lepotu i mladost, došlo mi je da se okrenem i odem, bez reči, bez objašnjenja. Ali ti, čim si me videla, ti si se nasmejala. Bila si predaleko i nisam mogao, u isto vreme, da te gledam i slušam. Promaklo mi je mnogo tvojih reči, al' se jednog sećam: u onom metežu svakojakih dvorjanskih ljudi i razgovora posle mnoštva vina, približila si lice mojem, a da to drugi ne vide, i dotakla usnama uho. Jedino što sam tada mogao da shvatim to je da sam izabran između mnogih. Kako sam onda mogao da ti kažem. Taj vetar u uhu čujem i danas, samo da ga mogu zaboraviti...
JELENA: Bio si čovek moga poverenja.
LAUŠ: Polakomio sam se, a ti mi nisi pomogla.
(Jelena ostavi vez, ustane i pogleda u Lauša.)
JELENA: Imala sam šesnaest godina i pred mene je stao vitez. Devojke povazdan viteze traže, a meni su ga pred noge doveli.
LAUŠ: Nisam te slagao.
JELENA: Ali si prećutao.
(Pauza.)
LAUŠ: Hoćeš li mi pomoći da stavim štitnik.
(Jelena mu priđe, pomaže mu da namesti štitnik na velike muške grudi, koje zbog oklopa postaju natprirodno velike. Lauš joj rukom zaustavi pokret)
LAUŠ: Sad imam nešto da ti kažem, pre nego li odem.
JELENA: Glasnici su već tri puta dozivali. Nemamo vremena. Drugi put.
LAUŠ: Može biti kasno. Iz rata se ljudi ne vraćaju uvek živi.
JELENA: Ti se uvek živ vraćaš.
LAUŠ: Kad te tako čujem pomislim da ti to nije pravo.
JELENA: Ne greši dušu, Lauše.
LAUŠ: Hoću da znaš da ti ja mogu sve oprostiti jer ti znam muku. Al' nismo nas dvoje sami na svetu.
(Jelena pogleda Lauša u oči.)
JELENA: Rže ti konj pred kulom.
(Lauš htede da je pomiluje. Ona spusti pogled. Konj rže pred kulom. Neki se čudan vetar prosuo Vratimljem.)
MRAK
DEVETA SCENA
(Dadara razdrljen leži na zemlji. Spava ali mu je san nemiran. Znoji se, još više razdrljuje košulju. Pohodila ga Janja u san. Budi se iz košmara uz nadčovečanski krik. Dograbi mač i počne njime oko sebe po zemlji udarati, k'o da glave seče.)
MRAK
DESETA SCENA
(Vojnici na kuli. Prvi vojnik skida čizme i čisti oružje. Drugi sedne i počne da jede.)
PRVI VOJNIK: E, da sam znao da će mi ovako biti, u mešinu bi se nabio pa za Laušem krišom pošao.
DRUGI VOJNIK: Lauš bi te, takvoga, na prvom prevoju iz mešine izbacio. Drži se ti Dadare.
PRVI VOJNIK: Ubio ga Bog, dabogda, 'oće da nas satre pre no što Brzanu i u pamet dođe da na kulu navali. Bazdim k'o prčevit jarac. Noge mi u ranama. A što oplaveh od batina... Čim neki od ovih mojih meropaščadi izbaci koplje ili strelu mimo mete, Dadara mi ošaketa glavu. Evo, kunem ti se, najćoraviji su me zapali. Ukrstili oči, ispale im dabogda, na sve strane sveta, pa nikako da ih sastave. Kako li vode piju a da usta ne promaše...
DRUGI VOJNIK: More, ima i kad progledaju.
PRVI VOJNIK: Jes' vala. Gospođa je našla kad će iz onih svojih krpa u 'aljine da uskoči. A Lauš u rat, a Jelena u kinđur. Pa kad prođe kulom, oči da ispadnu. Zrikavima od zagledanja, a meni od batina. Ovoga mi krsta, metiću mete ispod njenih prozora pa nek' gađaju, dušom da danem. Niko ovde više ni na rat, ni na razbojnike ne misli, već samo čeka hoće li se gospođa milom ili silom Dadari podati. Da 'oće već jednom da mu da...
DRUGI VOJNIK: Meni, bogme, liči da ona beži od Dadare k'o đavo od krsta.
PRVI VOJNIK: Ja sve mislim da je to politika i da je Lauš Dadaru namerno ostavio da mu, k'o priplodni pastuv, ženi zaobli trbuh. I onda, eto pobednika iz rata, eto i naslednika...
DRUGI VOJNIK: Al' Dadarinog.
PRVI VOJNIK: Neće mu na čelu pisati ko ga je pravio. I Dadara je smrtan, k'o drugi ljudi. More, jebala ih politika kad se na meni kola lome.
DRUGI VOJNIK: Merka naša gospođa jedan drugi krevet...
PRVI VOJNIK: Može biti. Isprve je meni taj Dorotej bio sumnjiv. Monah, a plećat. Lep k'o upisan, a pod mantijom. Iz sobe mu ne izbija.
DRUGI VOJNIK: Mož' biti da mu se ispoveda.
(Smeh.)
PRVI VOJNIK: Da vidiš, i to mi nije jasno. Onaj dan potrči Dadara u Dorotejevu sobu, kao nešto da pita Jelenu, ne bi li zatek'o bludno klupko, kad tamo oni sede i razgovaraju. Virio ja kroz vrata što ostaše otvorena. Tri sata, ako ne i više, sami u sobi i razgovaraju. Jebo rat, jebo Brzana, Dadaru, Lauša - gospođa se razgovara. Ja ne znam šta će na zemlji uopšte takve duše, k'o taj Dorotej. Dadara je đubre al' je neophodan k'o so. Dorotej je zaneta sumlata bez kuraži.
DRUGI VOJNIK: Sve mi se čini da neće biti da je baš tako. Nije sva kuraž u koplje stala.
PRVI VOJNIK: A gde je? U meko meso?
(Prvi vojnik završi sa čišćenjem i vidi kako je Drugi vojnik sve pojeo.)
PRVI VOJNIK: E tako, sad... Eno, opet si sve progut'o, skamenilo ti se dabogda. Hoću li ja pored tebe ikad 'leba okusiti.
DRUGI VOJNIK: Kom su usta raspustala, tome mešina u prazno zija.
MRAK
JEDANAESTA SCENA
(Soba Dorotejeva. Jelena i Dorotej.)
JELENA: Došla sam po posuđe.
DOROTEJ: Na stolu je.
JELENA: Ne sviđa vam se hrana.
DOROTEJ: Sviđa mi se.
JELENA: A što je onda ne okušate.
DOROTEJ: Monasi ne jedu mnogo.
JELENA: Noćas sam opet sanjala.
DOROTEJ: Blago vama kad povazdan sanjate.
JELENA: Vas sam sanjala.
(Dorotej ćuti.)
JELENA: Sva sam se znojava probudila. Tako sam, nekako slično, ko dete sanjala, al' je bilo s' manje grča. Ovo mi se u stomak urezalo.
(Dorotej ćuti.)
JELENA: Ne pitate kako sam vas sanjala.
DOROTEJ: Kako?
JELENA: Kao da ste vitez. Na konju. Jurite poljem, potpuno pustim. Samo u dnu doline oštro šiblje. Svo se u jednu stabljiku pretvorilo, pa štrči onako kopljevito, vitko, rek'o bi čovek da je lepo, a ono jezivo. I vi sve bliže. Prži jara. Zemlja trag od reke ima, al' vode nikako. Sve što izvor pusti, odma' posisa. Žedna zemlja. Namah, izroni mesec. I on uz sunce, i zvezde uz sunce. I sve što se spojiti ne može, u nebo se smestilo. Konj nikako da stane. Trči k'o da kolo vilenjaka poljem struji. Niz zlatnu grivu stvori se neko dete, maleno, sa grguravom kosom i u zlatnoj 'aljini. U ruci mu krst od šećera. Stade konj. Zemlja ustrepta. Poče se šiblje primicati. Guta zemlja konja, zlatnu grivu, dete, samo vi ostadoste. S krstom od šećera u ruci.
DOROTEJ: Čudan san.
JELENA: Oću da vas pitam, što me u sobu primate kad povazdan ćutite.
DOROTEJ: Povazdan zborimo.
JELENA: Ama, gluve reči. Čujem ja vaše ćutanje. Odzvanja mi u ušima tek da ništa drugo i ne mogu da čujem. Progone me snovi i neka neuhvatljiva jeza.
DOROTEJ: Čemu sve to, gospođo?
JELENA: Čemu i sve drugo. Ne goni mene bes u vašu sobu. Goni me prokletstvo da gore biti ne može. Hoću da znate da ne mogu više da podnesem vaše ćutanje.
DOROTEJ: Ne bih voleo da bilo šta što učinim spram vas, bude proumačeno kako ne treba.
JELENA: A kako treba?
DOROTEJ: Vi ste udata žena, a ja monah.
JELENA: Sve ste vi to lepo smislili u tom vašem muškom svetu. Da boli, al' da granicu ne prevali. Pa makar bolelo u sred kosti.
DOROTEJ: Šta vas boli Jelena?
JELENA: Život.
DOROTEJ: Tu trave ne pomažu.
JELENA: Što me, onda, povazdan puštate da vam snove prepričavam, što na moja leđa greh tovarite kad znate kakav je? Nije moja snaga nepresušna...
(Jelena krene ka Doroteju, ovaj joj okrene leđa. Pauza.)
DOROTEJ: Ima snage koja svaki kamen može da razbije.
JELENA: Ja ne želim da vas mučim, al' vi mene mučite. Što me ne oterate, što vrata ne zaključate...
DOROTEJ: Oči su čovekovo najveće proklestvo. Da sam, daj Bože, slep, nikada ne bih video kako ste danas lepi.
JELENA: Lepa k'o šta? Ko žena?
DOROTEJ: Lepa k'o greh.
(Odjednom velika buka, komešanje. Kopljanici s bakljama promiču kulom i viču.)
VOJNICI: Uzbuna, uzbuna.
PRVI VOJNIK: Pobiše stražu na spavanju.
DRUGI VOJNIK: Eno ih već na drugoj kuli.
PRVI VOJNIK: Gotovi smo.
DRUGI VOJNIK: Dadaru, zovite Dadaru!!!
(Vojnici trče, pale slamu oko zidina)
JELENA: Brzan!
(Dorotej krene ka izlazu.)
JELENA: Gde ćete, opasno je.
DOROTEJ: Valja kamen kotrljati!
JELENA: Stanite!
(Dorotej otrči. Na vrhu kule se pojavi Dadara, u punoj ratnoj spremi. Visok, silan i strašan. Vitla mačem i kopljem.)
DADARA: Mačeve u ruke, gamadi meropaška! Koplja u vis! Nemoj da je neko krenuo da beži, da mu ja pre Brzana ne presudim! Kom' su gaće usrane nek' ih namakne pa na kulu. Noćas će vas ili biti, ili ću vas pobiti! Ima Boga, gmazu ljudski, al' ima i ognja!!!
(Cela kula gori. Sve gori. Jelena u dnu, na kolenima.)
MRAK
DVANAESTA SCENA
(Monaška soba u kuli. Matija i Dimitrije. Polegali. Dimitrije hoće da zaspi, Matija se vrpolji.)
DIMITRIJE: Spavaj Matija, tako ti Boga. Biće nam ponovo duga noć.
MATIJA: Ne mogu pa to ti je.
DIMITRIJE: A ti onda uzmi pa crtaj Svetog Đorđa, radi bilo šta samo se odmakni.
MATIJA: Ne da mi se ni da crtam. Sve mi se ruke tresu. Da 'oće već jednom ti glasnici... Kad su u rat pozivali očas su dojahali.
DIMITRIJE: Treba najpre rat da se svrši pa da glasnici imaju rašta i jahati.
MATIJA: Ja sam čuo da ovi Brzanovi bogumili monahe na ražanj meću.
DIMITRIJE: Jes' vala, i popovima ih nadevaju. Spavaj čoveče, vidiš da se jedva primirilo.
MATIJA: Vraga se primirilo. Nema više čoveka na kuli da je ceo. Potraje li ova opsada, ne gine nam ražanj.
DIMITRIJE: Ne umukneš li, ja ću te lično ispeći.
MATIJA: Valjao bi nam sada Dorotej više no ikad. Kažu da su ga juče videli među Brzanovim razbojnicima. Vida im rane po polju.
DIMITRIJE: Ko kaže?
MATIJA: Stražari. Čuo sam svojim ušima dok su izveštavali Dadaru. Dadara, čim je čuo, odmah je izašao na najviši vrh, pa ga gađ'o strelom, al' omašio. U šta nam se to Dorotej izrodi.
DIMITRIJE: U ono što je i bio: travar.
MATIJA: Ama, dušmane leči...
DIMITRIJE: Ljude on leči.
MATIJA: Bogumili ljudi!
DIMITRIJE: Ljudi u nevolji.
MATIJA: Šta je tebi Dimitrije, k'o da si bunjike od jutros jeo. Pa mi smo u nevolji, oni mogu kad im se prohte da se okrenu i odu.
DIMITRIJE: I sakati?
MATIJA: A ko ih je ter'o da se pentraju po kuli. Nego, može biti da su ga prisilili, pripretili ražnjem.
DIMITRIJE: Ponovo ti istu pesmu... Ne deli Dorotej ljude na dobre i zle, već na zdrave i bolesne.
MATIJA: Još malo pa ovde neće imati ni koga, ni na šta da deli.
DIMITRIJE: Zatvori usta i zaklopi oči, zunzaro jedna!
(Pauza.)
MATIJA: E, a da te pitam još ovo.
DIMITRIJE: Uf... Pitaj.
MATIJA: Šta ti misliš, da li Sveti Đorđe mora baš onako da je mrk u licu?
DIMITRIJE: A kakvog bi ga ti?
MATIJA: Ne znam, al' ga ne bi onako mrkog.
DIMITRIJE: Ne može on aždahu da ubija sve smejući se.
MATIJA: Što?
DIMITRIJE: Što je takav red. Svaka stvar na ovom svetu ima svoj red.
MATIJA: Ma slikam ja njega po redu, al' mi se ne da.
DIMITRIJE: Matija, neba ti, je l' to može da pričeka do posle spavanja.
MATIJA: Može.
DIMITRIJE: E, 'fala ti.
(Pauza.)
MATIJA: E...
DIMITRIJE: Omutaveo dabogda...
MATIJA: Idu Iguman i Nikanor.
(Ulaze Iguman i Nikanor)
NIKANOR: Đavo je uš'o u njega, đavo oče Igumane.
DIMITRIJE: Nemam ja sreće da zaspim, pa to ti je...
NIKANOR: Monasi da se oružaju. Mi smo se Bogu zavetovali da ne ubijamo. A on sve jedno: "I moja se vojska zavetovala da živi, a gine, braneći vas." Da im je bar Dorotej tu, rane da im vida, ne bi on nas dirao. Al' ne, izrod ode međ' razbojnike.
DIMITRIJE: Otkad' to tebi, Nikanore, Dorotej fali. Sam si hteo da nestane, eto ti ga sad, nestao je.
NIKANOR: Nije ni nestao, ni prestao da nam život zagorčava.
MATIJA: Sad baš kažem, Oče Igumane, Dimitriju, biće da su njega ipak prisilili.
NIKANOR: Ne drži mu niko mač za vratom. Vidim ja to s' kule, on sam ide od razbojnika do razbojnika i pomaže im da se što pre pridignu, ne bi li nastavili da nas tamane. Došlo mi je da ga, zajedno s Dadarom, strelama gađam.
DIMITRIJE: Ti si se, kanda, zavetovao da ne ubijaš. Je l' istina to što ja malopre čuh.
NIKANOR: Ja znam samo jednu istinu: izdajnike treba pobiti.
DIMITRIJE: Oče Igumane, čujete li ga...
IGUMAN: Strah me je, Dimitrije, da Nikanor, iako po svom starom običaju preteruje, u jednom ima pravo. Dorotej je pobeg'o sa kule ostavivši nas na cedilu. Lečeći Brzanovu vojsku, pred Dadarinim očima, veliku grešku čini.
DIMITRIJE: Znate vi zašto on...
IGUMAN: Znam, al' to ne menja na stvari. Ne ide na dobro.
DIMITRIJE: Pred Bogom su svi ljudi jednaki.
IGUMAN: Pred Bogom da, al' pred ljudima... Molimo se mi Bogu da Lauš što pre iz rata dođe. Drugog nam spasa od nečasne smrti nema. Dadara što pomisli to i učini. Gosti smo ove kule i valja nam činiti kako domaćin zapoveda.
NIKANOR: Zar mačeve o mantije da pašemo!
IGUMAN: Može biti da nam je tako suđeno. Noćas, ako Dadara od nas pomoć zaište, ti Nikanore uzmi što ti da od oružja pa podeli braći. Najpre onim najmlađima, od njih će se Dadara možda i ovajditi.
(Iguman se odjednom presamiti, skoro padne. Sakupe se oko njega.)
MATIJA: Oče, šta vam je?
IGUMAN: Ništa, samo sam malo umoran.
DIMITRIJE: Neće biti, valjda, da se stara bolest nanovo povampirila.
IGUMAN: Neće biti!
NIKANOR: Hajte polako, ja ću vas do sobe sprovesti.
IGUMAN: Mogu sam, Nikanore.
NIKANOR: Ako, ako. Samo se vi na mene oslonite.
(Izlaze Igiman i Nikanor)
DIMITRIJE: Sproveo bi taj njega najradije u grob. E, moj Matija. Svako svoga Dadaru ima.
MATIJA: Ama, Dimitrije, ne reče li on to: prvo najmlađima.
DIMITRIJE: Šta?
MATIJA: Pa, to... Oružje.
DIMITRIJE: Reče.
MATIJA: U bre... Idem ja do kapele da dovršim Svetog Đorđa pre no što me ražanj dopadne. Ko zna, možda mi se baš Sveti Đorđe smiluje.
(Matija izađe. Dimitrije se najzad okrene na bok da spava. U sobu uđe Jelena, polagano. Rukom nesmotreno obori lučanicu i ona padne na pod. Dimitrije se narvozno brecne.)
DIMITRIJE: E, Matija, sad si prekardašio...
(Ugleda Jelenu. Iznenađen je. Brzo ustane.)
DIMITRIJE: Gospođo!
JELENA: Oprostite. Nisam znala da spavate.
DIMITRIJE: Nisam ni ja...
JELENA: Ne razumem.
DIMITRIJE: Ništa zato. Otkud vi?
JELENA: Vas sam tražila.
DIMITRIJE: Mene? Što baš mene?
JELENA: Čekala sam da ostanete sami. Htela sam o nečemu vrlo važnom i...
DIMITRIJE: I vrlo opasnom.
(Jelena spusti pogled.)
DIMITRIJE: Nažalost, voleo bih da nisam u pravu, ali slutim o kome je reč.
JELENA: Je l' istina da je vama Dorotej bio najbolji prijatelj u manastiru?
DIMITRIJE: Bio i ostao.
JELENA: Baš prijatelj?
DIMITRIJE: Kazivao mi je mnoge tajne, jer je verovao da znam da ćutim.
(Jelena zausti da kaže ali je Dimitrije prekine.)
DIMITRIJE: Nije to valjan posao, gospođo... Ne valja ni po njega, ni po vas.
JELENA: Slušajte me, Dimitrije. Na kulu je sleteo golub pismonoša. Poruka je od Lauša. Rat je gotov, Lauš se vraća.
DIMITRIJE: Falim te Bože, jednu lepu vest da čujem danas...
(Jelena pogne glavu. Dimitrije to vidi.)
DIMITRIJE: Oprostite...
JELENA: Vi znate šta pričaju o Doroteju po kuli.
DIMITRIJE: Znam.
JELENA: Bojim se da je u smrtnoj opasnosti.
DIMITRIJE: Kako?
JELENA: Lauš će s' vojskom krišom noću do Vratimlja i napašće Brzanove razbojnike zajedno sa Dadarom iz kule. Zatekne li se Dorotej među njima...
DIMITRIJE: Vi hoćete...
JELENA: Ja vas molim. U nikoga drugog na ovom mestu nemam poverenje. Otišla bih sama, ali me Dadarini špijuni povazdan uhode. Evo, donela sam vam i ovo. (Daje Dimitriju zlatan nakit.)
DIMITRIJE: Gospođo!
JELENA: Mislila sam da će vam trebati.
DIMITRIJE: Za šta, za neki drugi život? Ja se u ovom, može biti, nisam naživeo ama ponešto sam od čoveka u sebi sačuvao. Da nije tako, zar bih mogao podneti ovu odvratnu ljusku u koju sam živ sahranjen.
JELENA: Nemojte tako, ima i u vama lepote...
DIMITRIJE: Ima, al' o njoj niko ne misli kad ugleda ovu moju grbu i sakatu nogu. Da je Dorotej ovakav k'o ja, bi li ste se vi u njega zagledali?
(Pauza.)
JELENA: Ja znam tajni prolaz što vodi iz Lauševih odaja pravo u dolinu. Dorotej obično iz one šume kraj Morave, pred smrkavanje, izlazi. Tamo ćete ga i naći.
DIMITRIJE: Nudiste mi zlato i ja ga ne htedoh, ali ima nešto što hoću.
JELENA: Šta to?
DIMITRIJE: Biće da me je ta radoznalost od Matije pohodila. Hoću da mi kažete, zadrhti li Dorotej kad ga dodirnete.
JELENA: On vam o tome ništa nije kazivao?
DIMITRIJE: O vama je samo ćutao. Videlo se kad o vama ćuti.
JELENA: Ne znam, Dimitrije. Nikad mi nije dao da ga dodirnem.
DIMITRIJE: Baš nikad?
JELENA: Baš.
DIMITRIJE: Pa što ga onda...
JELENA: Što ga onda proganjam, je l' to?
DIMITRIJE: Ne. Što ga onda volite?
JELENA: Što znam da će zadrhtati.
MRAK
TRINAESTA SCENA
(Matija crta Svetog Đorđa.)
MATIJA: E, moj Sveti Đorđe. Još malo pa ćemo se nas dvojica u oči pogledati. A valjalo bi da znaš da si mi ti prvi koga sam počeo da slikam ne zato što su mi drugi tako poručili, već zato što mi je tako došlo. Mog'o sam ja svakakve svece započeti, al' ti si me nekako u mislima spopao. A, i pravo da ti kažem, čuo sam da, od svih Svetaca, ponajmanje praštaš. Kažu da je svaki greh, za tebe, aždaja sa repom nevere. Sve je, po tebi, jednostavno uređeno na ovom svetu, dobro i zlo, vera i nevera... Pomislio bi čovek da je tako, a ne drukše, ko što jeste. Zato mi se, valjda, tako mrštiš i opireš? Kako god da te započnem, ne valja ti. Ne moraš me povazdan podsećati na moju grešnost. Sto puta sam ti se ispovedio i sto puta se išib'o zbog Janje. Nije to bila žena ko svaka druga. Govorila je tako da je uši ništa nisu razumele, ama telo jeste. Smrtni smo i grešni mi ljudi. Da nije tako, kome bi ste vi sveci praštali?
MRAK
ČETRNAESTA SCENA
(Dorotej u dolini, stoji pored humke iz koje, pobodeno, viri koplje. Niz okolni vis, iz pravca kule, skotrlja se jedan kamen. Dorotej se sagne, uzme kamen i stavi ga na vrh humke. Paralelno sa ovim, na kuli, u svojoj sobi, u krevetu, spava Jelena. Iznad kreveta stoji Dadara. Gleda je. Odjednom krenu zvuci veselja, slavljeničkog pira. Jelena se prene iz sna. Ugleda Dadaru.)
JELENA: Šta vi radite u mojoj sobi?
DADARA: (Posle kraće pauze.) Došao ti Lauš iz rata.
(Jelena napeto ćuti.)
DADARA: Ima još vesti. Utopio se jedan crnorizac u Moravi. Ne boj se, ime mu je Dimitrije, a ne neko drugo. Šteta onakve lepote...
(Jelena se sva skupi kao u klupko.)
DADARA: Ne pitaš me za Doroteja?
JELENA: Pitam te!
(Dadarin smeh se gubi u zaglušujućoj buci slavlja)
MRAK
PETNAESTA SCENA
(Kula. Dva vojnika, siti i presiti, legli.)
DRUGI VOJNIK: Jesi li se najzad najeo?
PRVI VOJNIK: Jesam, vala. Greota samo što se nisam pričestio posle onolikog posta.
DRUGI VOJNIK: Biće da ti ražanj pamet zamutio.
PRVI VOJNIK: Biće da je. (Smeh.)
DRUGI VOJNIK: Nego, vidi, der, šta radi onaj travuljar, je l' gladan il' žedan, možda.
PRVI VOJNIK: Miruje, šta bi drugo u tamnici činio. Što se jela tiče, ne treba to njemu. Ima trave pa nek pase. (Smeh.) E, što smo ti mi kurate sreće. Tri meseca gaće krvarimo na kuli i šta, ko da nismo ni ratovali. Ovi što su za Laušom jezdili, junak do junaka. A ti bagro, m'rš da čuvaš tamnicu.
DRUGI VOJNIK: Ima stvari s kojima se čovek pomiri kad zađe u godine.
PRVI VOJNIK: Koje su to moje godine!
DRUGI VOJNIK: Nekome nepravda zapadne pre, nekome posle.
PRVI VOJNIK: Nekome vazda. Daj der to vino, što nam ga je gospodarica Jelena donela, bar da se napijemo k'o ljudi, ako nam se već ne da da živimo tako.
DRUGI VOJNIK: Evo, na.
PRVI VOJNIK: Jesi li vid'o kakva je, Bog je njen.
DRUGI VOJNIK: Kakve su joj ruke bele.
PRVI VOJNIK: E, ruke. Gde si je u ruke, pored nake njene druge lepote, zagled'o. Ama, kad spazih da ovde međ' nas dvojicu ide, noge mi se odsekoše. Došla kuja svoga crnorisca da vidi. Ono, što se mene tiče, i neka je. Dosta mi što oči napojih, a bogami će tu i grlo da se ofajdi. (Pije iz bokala vino.) Uzmi i ti.
DRUGI VOJNIK: Ne mogu, glava me boli.
PRVI VOJNIK: Vino ti je za glavu najbolji lek, samo ako ga mnogo popiješ.
DRUGI VOJNIK: Neka. Idem ja da odspavam, a ti me probudi kad treba.
PRVI VOJNIK: Ko neće, njemu manje guzicu.
(Drugi vojnik odlazi. Prvi vojnik dobro potegne iz bokala.)
PRVI VOJNIK: E, Jelena, Jelena, kakva si, prokletinjo. Da mi je da se napijem tako da mi ona moja guzata štalerka barem malo na tebe zaliči. Čemu li tolika lepota služi, da mi je znati. Što me Bože ne napravi nekako drugačijeg, pa da i ja znam što sam živeo...
MRAK
ŠESNAESTA SCENA
(Lauševe odaje u kuli. Lauš u poluležećem stavu, ranjen. Pored njega Dadara i Nikanor.)
LAUŠ: I šta bi ti?
DADARA: Kako šta, pa da mu sudimo.
LAUŠ: Mi. On je monah, njemu valja Iguman da sudi.
NIKANOR: Iguman je bolestan, neće još dugo. Ja vam dopuštam da mu sudite.
LAUŠ: Da nisi ti malo požurio? Svi vi nekud' žurite. Sačekajte, doći će i na vas red. Meni Dorotej treba da mi ove rane, što sam ih iz rata doneo, zaceli. Onda radite sa njim šta vam je volja. Do tada ne dam.
NIKANOR: Veliki je greh on, gospodine, učinio. Neće biti dobro ako mu sa suđenjem odugovlačimo. Šta će narod da kaže.
LAUŠ: Nek' priča šta mu je volja, gospodara mora da sluša, milom ili silom. A vala, treba njima Dorotej baš koliko i meni.
NIKANOR: Narod je prost i neprosvećen, i baš zato ga valja ubeđivati samo snagom primera. Zaboravili su oni, Bogu hvala, na ta zablude da im je rane vidala ruka čudotvorca, sveža su im samo sećanja na vidanje Brzanovih razbojnika. Njima nije potrebna sloboda da se sami presabiraju šta je dobro, a šta zlo. Oni vole da gledaju poniženja izabranih. Da je Dorotej, otišao bogumilima sa namerom da im u te okorele, podivljale duše ulije malo božanskog svetla, ja ga ne bih optuživao. Nije se on brinuo za spas njihovih duša, nije njemu do Boga, već do slave. Lečio je tela ogrezla u greh do guše, lečio je đavola u njima zarad njihovog divljenja. Sve bi taj učinio zarad toga da bude iznad drugih, da štrči. Doroteja treba što pre obesiti, a ja ću se moliti za vaše zdravlje. Bog je veliki, odgovoriće na molitvu kad izvaga vaša dobra dela.
LAUŠ: Toga se ja i bojim.
DADARA: Ne razumem, gospodaru.
LAUŠ: Razumeš ti, Dadara, barem ti to razumeš bolje nego iko.
DADARA: Ne razumem. Taj kopilan je sve vreme dok ste vi bili u ratu, skupljao ranjene Brzanove razbojnike po kamenjaru ispred Kule i vid'o im rane da bi izjutra zverovi opet kidisali i sakatili moje vojnike. Mnogi bi od njih možda preživeli da je Dorotej nije kukavički pobegao. On je i izdajnik i krvnik.
LAUŠ: Iguman veli da je Dorotej takav, da ne pita na kom su rane nego kakve su. A to što je pobeg'o, kamo sreće da ne slutim zašto je tako što učinio.
DADARA: Dorotejeva krivica je u njegovom izboru i nikakava ga posebna narav od te istine ne može odbraniti. Otišao je da rasipa svoju veštinu na naše najljuće neprijatelje, da im pomogne da prezdrave ne bi li sa većim besom i mržnjom pošli na nas. To što Iguman priča nek priča drugima. Dorotej je izabrao najbolju taktiku. Pravi se naivan, kao ne shvata u čemu je njegova krivica. Kao, njegove su dužnosti drugačije vrste, nije njegovo da deli ljude nego svima podjednako... E, neće biti da je tako! Ja znam ko mi o glavi radi, a ko ne. Gledao sam iz dana u dan kako mi ljudi umiru. Rane su im se raspadale, a mi nismo znali kako da im pomognemo. Dorotej je znao!
NIKANOR: Grešiš, sine, nije taj znao ništa.
DADARA: Znao je! Znao i više od trava. Samo se dobro krio. Od vas ponajbolje, gospodaru.
LAUŠ: Šta hoćeš time da kažeš?
DADARA: Ništa što već svima nije znano. Umalo ga i sami niste malopre zaustili...
LAUŠ: A ja, gde sam ja ako u te "sve" ne spadam?
DADARA: Vučete me za jezik i ne verujete sopstenim očima.
LAUŠ: Hoćeš reći da se pravim lud. Pravim se ja lud već godinama, pa ste me u ludog i proizveli. Tebi Nikanore, znam zašto Dorotej smeta, i ne brine me ta tvoja muka. Al' tebi, Dadara. Tebi on smeta onako kako ti i ja smetam.
DADARA: Grešite, gospodaru.
LAUŠ: Kamo te sreće da ti i ja tako smetam. Ne bi mi se, vere mi, nahodao po ovoj kuli, ma kolika ti topuzina u ruku mogla stati.
DADARA: To je vaš topuz, a ne moj. Sve što imam nije moje nego vaše. Može biti da vi slutite nešto što je izvan mojih moći, al' ja služim vama, ovoj župi i njenoj kuli do kraja i bez kolebanja. Trebim žito od kukolja bez uptanosti da li je sve što moj gospodar kukoljom nazove, baš kukolj. I kad neko postupi mimo tog zakona, i kad zbog toga ne strada već mu se svako novo zlo bez pitanja prašta, to me vređa i čini moj život besmislenim.
LAUŠ: Koga da pitam? Tebe, može biti?
DADARA: I mene! Nije to valjana rabota, i vojska se buni.
LAUŠ: Bunu prizivaš, je li Dadara. Pretiš!
DADARA: Ne. Samo vas zdravom razumu prizivam. Iz obesti se grdna zla po sebe mogu počiniti.
LAUŠ: Ma šta mi reče. Čudna te to mudrost, otkako si me ugledao ovako iskasapljenog, susrela.
DADARA: Dorotej je, ma šta vi mislili, i ma šta vam od njega trebalo, počinio zločin i za to mora biti kažnjen.
LAUŠ: Mora! Ti veliš da mora. E, moraće kad ja to kažem. Upamti Dadara, Vratimljem još uvek ja upravljam. Znam šta bi ti. Obe ruke bi dao samo da me ove rane u grob oteraju.
DADARA: Gospodaru...
LAUŠ: Šta je! Da ne lažem, možda? Ne boj se, zapašće te Vratimlje jer Bog sveti zna što li je država starija od ljudskog zla, al' do tad' meni Dorotej nije kriv! Amin!
NIKANOR: Bože, oprosti... Šta to govorite, kako nije...
LAUŠ: Ćuti, Nikanore, tebi i ovako sakat mogu očas jezik isčupati. Bolje bi ti bilo da Doroteja, mesto što ga na vešala teraš, Igumanu do postelje privedeš. Jer kad i po tebe Bog dođe, neće te pitati jesi li mu iz igumanske ili monaške stolice došao. I bežite mi obojica s očiju da vas ne gledam kad ne moram.
(Odjednom se začuje vika i jedan vojnik zadihan uđe u odaje.)
DRUGI VOJNIK: Gospodaru, gospodaru!
DADARA: Šta se dereš, bagro, zar se tako u vlastelinove odaje ulazi.
DRUGI VOJNIK: Oprostite gospodaru, desilo se nešto strašno...
LAUŠ: Šta, govori!
DRUGI VOJNIK: Dorotej je pobegao!
DADARA: Kako pobegao, stoko jedna, kako!?
DRUGI VOJNIK: Smilujte se, gospodaru, ko bi se tome nadao! Kad je doš'o red na mene da stražarim zateko sam stražara gde omamljen spava pored praznog bokala za vino, vrata su bila otključana, a ćelija prazna.
DADARA: Odakle vam vino?
DRUGI VOJNIK: Donela nam gospođa Jelena, da proslavimo gospodarev povratak iz rata.
DADARA: E, to će vam slavlje presesti, ne zvao se ja Dadara. Brzo sedlaj konje, idemo u poteru.
LAUŠ: Dadara, nemoj glavom da se šališ pa da mi ga živog ne dovedeš. Ode li njegova, i tvoja neće dugo na ramenima.
DADARA: A s' Jelenom, šta ću s njom?
LAUŠ: Marš!!!
MRAK
SEDAMNAESTA SCENA
(Iz mraka se čuju konji kako ržu. Sav se mrak u jednu mržnju pretvorio. Pored praznog Jeleninog kreveta sedi Lauš. Umoran je, iznemogao, smrtan u licu.)
LAUŠ: Znam ja da ti mene nikad nisi volela. Može biti da si se nadala kako ćeš me zavoleti i to je sve. Hteo sam, Boga mi sam hteo da ti podarim sreću. Al' nesrećan čovek ne može darivati ono što i sam nema. Biće da tako mora. Il' si Lauš, il' si srećan. Jedno s' drugim nikako. Živim eto dosta godina i moram da ti priznam da nikako ne mogu da dokučim šta hoće Bog. Taman pomislim: uhvatio sam neki smisao, a sačeka me jednaka patnja. Ljude sam, može biti, malo i razumevao, ali Boga nikad! A ni mene Bog više neće da sluša, niti čuje ove ništake oko mene.
(Pauza. Čuje se huk vetra. Ugasi sveću.)
LAUŠ: Čuješ li vetar. Zuji ko prvi put. Ko smrt, prokletinja.
MRAK
OSAMNAESTA SCENA
(Jelena i Dorotej, trče i stanu pred reku.)
DOROTEJ: Odavde ću sam.
(Jelena ćuti.)
DOROTEJ: Valjalo bi da požurite natrag u kulu dok ne primete da vas nema.
(Jelena i dalje ćuti.)
DOROTEJ: Idite, Jelena.
(Jelena se sagne i ubere jednu travu.)
JELENA: Koja je ovo trava? Vučja trava, velebilje. Zovu je luda trava, zato što leči i ubija. Nekad je otrov, a nekad lek.
(Jelena ga dodiruje, najpre travom, pa rukama, polako se pripija uz njega.)
DOROTEJ: Sigurno ubija.
JELENA: Sigurno.
DOROTEJ: Ne valja to, ne sme se.
JELENA: A ti se brani.
(Može biti da su se ljudi nekad i grlili al' je to malo spram ove čežnje. Odjednom, začuje se konjsko ržanje. Zatim zvuk koplja koje, kao vetar, reže vazduh. Iz dna se pomalja ikona Svetog Đorđa na konju. Koplje mu u ruci. Nema aždahe. Sveti Đorđe se smeje i jezdi kroz noć sa zlatnim kopljem. Poljem trči Matija i viče.)
MATIJA: Doroteju! Doroteju, gde si! Završio sam ikonu, čuješ li. Umro je Iguman! A Laušu je pozlilo, eno ga gde baca krv na usta. Tebe doziva, veli: "Dovedite mi Doroteja, on i od smrti leči!!!"
(Nikanor i Dadara, svaki sa svoje strane, polako sedaju u stolice. Nikanor u Igumanovu, a Dadara u Lauševu. A na sred polja humka. Na njoj kamen a iz nje štrči jedno pobodeno koplje.)
MRAK
KRAJ