VOJVOĐANSKA ELEGIJA
iliti
LAKOM JE DUNAV, OČAS SE PREDOMISLI
Dramatizacija romana Đorđa Balaševića “Tri posleratna druga”
Autor dramatizacije Željko Hubač
LICA:
DŽOKEJ
LUFTER
POPAC
VEVERICA
LIJA
STARI
LEPOJKA 1 / RUŠKA
LEPOJKA 2 / JUCA
DŽOKEJ DETE
i muzikanti koji umeju da sviraju Čardaš
Posvećeno mom ocu, Viliju. Maj 2003.
DEO PRVI
SLIKA PRVA
(Nasred Dunava, Džokej kao desetogodišnje dete sa ocem, Starim, sedi u čamcu. Njih dvojica pecaju ribu. Džokej ima na glavi kariranu kapu.)
DŽOKEJ DETE: Tata, šta je to mašta?
STARI: Imaš li ti neko lakše pitanje za jednog penzionera?
DŽOKEJ DETE: Imam.
STARI: Pa što mi ga onda ne postaviš.
DŽOKEJ DETE: Dobro... Šta su to snovi?
STARI: E, sad... Ti si rešio svu ribu danas da nam rasteraš tim mudrovanjem.
DŽOKEJ DETE: Samo te pitam...
STARI: Šta je mašta, šta su snovi... Dokle ću ja da te učim da se kroz život ide s obe noge na zemlji. 'Ajde, možeš li ti, sad, ovako iz čamca pa peške po Dunavu, a?
DŽOKEJ DETE: Ne mogu, al' kakve to ima veze...
STARI: Ima. Preko vode se ne može koračati. Zašto? Zato što je to tako. Od Boga, od ljudi, mali sam ti ja da ti to objasnim. Mene su učili da na svetu postoje samo istina i laž. Istina, to ti je stvarnost.
DŽOKEJ DETE: A laž?
STARI: Laž, to su ti snovi...
DŽOKEJ DETE: I ti baš veruješ u to.
STARI: Đavo bi ga znao...
(Pauza. Stari zapali cigaretu.)
STARI: Laži imaš raznih, od onih velikih od kojih se gine, do onih malih od kojih se pati. Ja mislim, sine moj, da su snovi, ustvari, te male, malecne laži. Al' najlepše. Neki vele da su snovi anđeli laži...
DŽOKEJ DETE: A ti, šta ti veliš?
STARI: Ti me baš vučeš za jezik... Velim da oni koji u životu odaberu samo istinu, ili samo laž, znaju da od toga sreće nema. Snove i stvarnost valja mešati. A to ti je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko tu nalazi meru, al' zato svi pokušavaju, i to je najvažnije.
DŽOKEJ DETE: Jesi li ti našao meru?
STARI: Vidim da mi uporno umesto nekih lakših, postavljaš sve teža i teža pitanja. Krupne misli...
DŽOKEJ DETE: Znam, krupne misli teraju ribu. Izvini, tata.
(Stari se nasmeje i odloži štap.)
STARI: 'Ajde, ostavi, der, taj štap i slušaj me dobro. Maštu je teško rečima opisati, moj sine. To gde se te naše laži i istine, snovi i stvarnost, mešaju, to su ti, ustvari, nekakvi posebni, nevidljivi ćupovi. Taj ćup neki vole da zovu Mašta. E, vidiš, u tom Ćupu je štos... U njemu se, kažu, sve ono što je bilo lepo u našem životu, može sačuvati od zaborava…
(Stari uzme jednu posudu, zahvati malo vode iz Dunava u nju, podigne posudu u vis, izvede Džokeja iz čamca i oni lagano zakorače po vodi. A Dunav, zgusno se i ne da Mašti da potone.)
DŽOKEJ DETE: Tata, pa ja...
STARI: 'Ajde sad, mani priču. Trči. Niz vodu, uz vodu, kako te ponese.
DŽOKEJ DETE: Mi hodamo po vodi!
STARI: Ma ko te to slagao! Trči kad ti kažem. Lakom je Dunav, očas se predomisli. Trči...
(Džokej potrči najbrže što ume. Muzika.)
MRAK
SLIKA DRUGA
(Opet Dunav. Na obali Džokej, ovoga puta sam i tridesetak godina stariji. Godina 1989. Džokej je obučen u uniformu radnika na benzinskoj pumpi. S leđa mu prilazi Emilija, Lija. Džokej je primeti.)
LIJA: Dobro veče.
DŽOKEJ: Dobro veče...
LIJA: Na pumpi su mi rekli da obično ovde provodite vreme pre nego što vam počne smena..
DŽOKEJ: Je li?
LIJA: Šetnja pored Dunava… Lep način da se čovek opusti.
DŽOKEJ: Vi ste...?
LIJA: Ja sam, znate, novinar, ali...
DŽOKEJ: Aha. To, siguran sam, niste pomenuli kolegama na pumpi.
LIJA: Rekla sam im da me očekujete.
DŽOKEJ: I oni, vidim, nisu odoleli vašem šarmu. Ne zameram im...
LIJA: Važno mi je bilo da vas što pre pronađem, zbog posla.
DŽOKEJ: A ja sam mislio da ste došli da mi se izvinite.
LIJA: Da, i to sam htela. Miško mi je rekao da Vam prenesem da mu je žao..
DŽOKEJ: Miško?
LIJA: Moj urednik, gospodin Mišković. Bio je malo pripit juče na pumpi, nije želeo da vas uvredi. Ono scena sa bacanjem ključeva u baru i ono šepurenje sa bakšišom, to je zaista bilo ispod svakog nivoa... On je, znate, postao pravi skorojević.
DŽOKEJ: Koliko ja znam, on je oduvek bio skorojević. Miši-ko!
LIJA: Molim?
DŽOKEJ: Vaš Miško, svojevremeno, dok ste vi bili u pelenama, a ja u gimnaziji, bio je poznatiji kao Miši-ko.
(Lija je prilično začuđena.)
DŽOKEJ: Nema veze sa Japancima. To je više, onako, od upitanosti - Who is fucking Miško?
(Lija se nasmeje.)
DŽOKEJ: U moje vreme zaljubljenim ribama se nije dopadala zajebancija na račun njihovih frajera.
LIJA: Razumem. Imate puno pravo da budete neprijatni, ali čini mi se da...
DŽOKEJ: Preterujem, znam. Oprostite, niste me vi vređali, već vaš, kako da ga nazoveno - suvozač. Vi, ono beše, vozite belog Golfa?
LIJA: Da, zašto pitate?
DŽOKEJ: Zato što bi mom egu više prijala neka bela zastava...
LIJA: OK, predajem se.
DŽOKEJ: Zarobljenike obično streljamo, ali ovoga puta ću načiniti izuzetak...
LIJA: Želela bih da pišem o Vama, nešto ozbiljno.
DŽOKEJ: O meni i meni sličnima nešto ozbiljno nije izgovoreno još od seobe Čarnojevića, a tek napisano...
LIJA: Vi ste zaista sjajan materijal.
DŽOKEJ: Tako me vidite?
LIJA: Ne mislim bukvalno...
DŽOKEJ: A, znači nisam sjajan materijal...
LIJA: Stalno me zbunjujete.
DŽOKEJ: Teško mi je da odolim.
LIJA: Ja sam Mila.
DŽOKEJ: Nego šta nego si mila. Ali, nismo došli ovde da se hvalimo...
LIJA: Svi me tako zovu. Ime mi je staro, dugo i ružno... Emilija... Emilija Kovačev...
DŽOKEJ: Emi-lija.
LIJA: Who is fucking Emilija...
DŽOKEJ: Ne, ne, nisam mislio tako. Sviđa mi se onaj drugi deo vašeg imena, ono - lija. I moje ime je staro i ružno, dobio sam ga po dedi, nema smisla da ga menjam. Ime je sve što sam nasledio od porodice.
LIJA: Nemoguće. Sigurno da postoji još nešto.
DŽOKEJ: A, da, da, lažem. Nasledio sam i visok krvni pritisak.
LIJA: (Smeje se.)
DŽOKEJ: Mene zovu Džokej.
LIJA: Samo trenutak.
(Emilija vadi iz torbe mali reporterac. Uperi ga ka Džokeju.)
LIJA: Zašto vas zovu Džokej?
(Džokej na pojavu kasetofona zaćuti.)
LIJA: Ne želite da pričate o tome?
DŽOKEJ: Ne, ne želim. Niti o tome, niti o bilo čemu...
LIJA: Oprostite. Opet sam ja kriva. (Pokazuje na kasetofon.) Učinilo mi se da je u redu... Kazali su mi da već godinama ne želite da razgovarate sa novinarima i zato sam najpre došla da se dogovorimo. Meni bi taj razgovor puno značio... Malo sam se zaboravila, izvinjavam se...
(Lija krene ka svojim kolima. Duga pauza.)
DŽOKEJ: Nije to baš i neka naročita priča.
LIJA: Molim?
DŽOKEJ: To, sa mojim imenom.
LIJA: (Pokazuje na kasetofon.) Nisam uključila, evo pogledajte...
DŽOKEJ: (Uzme od Lije kasetofon i sam ga uključi.) Jednom sam zakasnio u školu. Prvi put sam zakasnio u školu... Ustvari, prvi put sam uopšte negde zakasnio. A padao je sneg, kao sumanut. Onda su padali veliki snegovi i nije se videla druga strana ulice. Ja je nisam video. Išao sam u prvi razred, obukli su mi sve novo, i kariranu kapu, to je bio prvi dan posle Nove godine... I bio je jedan prozor usput, bilo ih je više, ali taj mi je odgovarao, bio je nizak, i uvek pun nekih cedulja, prodaje se med, krevetac, domaće vino, i učinilo mi se da se pojavila nova cedulja. A prozor je bio zamrznut, i ja sam duvao da ga odmrznem, i virio, i zakasnio. Minut, možda pet, ne znam, sigurno sam mnogo duže stajao pred vratima učionice plašeći se da uđem. I kad sam najzad ušao, učitelj je rekao, zbog one šarene kape, ili zbog toga što je nisam skinuo, ne znam, rekao je: A, evo, stigao je i neki džokej,,, I svi su se smejali, a ja sam stajao kao ukopan, kao mala karirana pečurka. I nadimak mi je ostao zauvek... To je ta priča, ništa posebno. Tako me i danas uglavnom zovu Džokej...
LIJA: Lepa priča...
DŽOKEJ: Stara je. Nove već nisu tako lepe.
LIJA: Pišem za “Lunu”, to je ženski list, ne znam da li ste čuli. Svejedno, nije ni važno. Kad sam vas videla tamo na pumpi, u tom kombinezonu, dok ste sipali gorivo u naš automobil, to mi je nekako... Šta ja znam... Preslušala sam ponovo sve vaše ploče, otkrila još neke pesme, i bilo mi je tako....
DŽOKEJ: Čudno, pretpostavljam...
LIJA: Da, upravo tako. Nisam uspela da nađem nikakvu vezu između tih pesama i te vaše benzinske pumpe.
DŽOKEJ: Pumpa zasigurno nije moja...
LIJA: To stvar čini još čudnijom.
DŽOKEJ: I vi ste, ne pronašavši tu tananu vezu, potražili oficira za vezu, tj. mene.
LIJA: Pa, da... Jedino vi znate...
(Džokej prekine Liju podigavši prst.)
DŽOKEJ: Nemojte mi više govoriti “vi”. Stalno se okrećem da vidim ko mi se to ubacio u pozadinu.
LIJA: Ali, i vi meni govorite “vi”.
DŽOKEJ: Ne, ja to mislim u množini, na tebe i belu zastavu...
LIJA: Znate...
DŽOKEJ: Znaš!
LIJA: Znaš, naš list se bavi nekim drugim stvarima...
DŽOKEJ: (Cinično.) Ma nije valjda...
LIJA: Daj, prestani... Ja sam zainteresovana da napravim jedan ozbiljan feljton, da uvedem rubriku o tom vremenu, počevši s tobom.
DŽOKEJ: Koliko ja znam, sad su u modi feljtoni o smenjenim generalima i ministarskim švalerkama, a ne o bivšim pevačima...
LIJA: Baš zato. Baš zato treba napraviti nešto drugačije.
(Pauza.)
LIJA: Pa, ako te to uopšte interesuje, morao bi da mi poklonš barem desetak dana...
DŽOKEJ: Misliš da su deset dana i ta jedna kaseta dovoljni. Znaš, možda moj život i nije neki spektakl, ali na tolicnu kasetu ipak neće stati. Nisam ti ja momak za 2 puta 30 minuta. Možda da sačekamo da Japanci naprave neku kasetu dva puta mesec dana, ili nešto još žilavije, što će moći da podnese tu moju spiku...
(Lija vadi iz torbe gomilu kaseta.)
LIJA: Ako je i ovo malo, imam još u kolima...
DŽOKEJ: Eto ti ga sad. Bogami, moraću ponešto i da izmislim, ako treba sve ovo da ispunim...
(Lija i Džokej se smeju.)
LIJA: Kad možemo da počnemo?
DŽOKEJ: Ti baš ne časiš ni časa...
LIJA: Vreme je novac.
DŽOKEJ: Da je to tačno, ja bih, svakako, bio najbogatiji čovek na svetu.
LIJA: Znači, možemo već od sutra.
DŽOKEJ: Kako ti kažeš, Lijo...
(Lija nasmejana ode. Muzika, jako. Dunavom trči Džokej dete, na glavi mu karirana kapa. Džokej ga ugleda. Dete stane. Dugo se gledaju.)
MRAK
SLIKA TREĆA
(U garaži u kojoj se nalaze bubnjevi, pojačala, gitare i sva ostala rekvizita garažnog benda iz 1968, sede Džokej, Popac i Lufter, maturanti.)
DŽOKEJ: Ne razumem, kako su nas provalili.
LUFTER: Tako što su ova Popčeva opravdanja falsifikat koji se vidi na kilometar.
POPAC: Ne seri, maznuo sam od ćaleta originale, pečat, potpis, sve...
LUFTER: A dijagnoze?
POPAC: Dijagnoze sam prepisao iz knjige, u slovo...
LUFTER: Mogao si barem da potražiš prevod sa latinskog. Ja sam, na primer, prošle nedelje, po tebi, bolovao dva cela dana od meningitisa, pa onda tri časa od šećerne bolesti, a u petak sam imao picajzle...
DŽOKEJ: A šta sam ja. ono, imao u sredu?
LUFTER: Tuberkulozu!
POPAC: Otkud sam znao da se razredna razume u latinski...
LUFTER: Kretenu!
POPAC: Luter, ne seri!.
DŽOKEJ: Stvarno si malo preterao sa TBC-om...
LUFTER: Onaj ludak od mog oca me je, zbog ovog kretena (pokazuje na Popca) naduvao kao luftbalon...
DŽOKEJ: Kao šta?
LUFTER: Kao luftbalon!
DŽOKEJ: Šta ti je to, keve ti?
LUFTER: Balon na naduvavanje, šta bi bilo.
DŽOKEJ: Jebo te, luftbalon...
POPAC: Pa ti nisi Martin Luter, nego Matin Lufter King!
LUFTER: Daj, ne seri...
DŽOKEJ: Lufter! Super ti je nadimak, što?
LUFTER: Lako je vama da se cerite kad vam matorci nisu vojna lica.
POPAC: Nisam ni ja prošao bez tabanja...
LUFTER: Doktorsko tabanje, to ti je čista zajebancija od batina...
POPAC: Plus, meni je stari skresao džeparac na pola.
LUFTER: E, baš mi te je žao. Sad imaš samo duplo veću kintu od nas dvojice zajedno.
DŽOKEJ: Dobro, de, preživeli smo. Dosta kukanja. Hajde da vežbamo.
LUFTER: Kakvo crno sviranje, preselo mi je. Nego ljudi, jeste li čuli.
DŽOKEJ: Šta?
LUFTER: Rusi su ušli u Češku.
DŽOKEJ: ‘Ajde, kad?
LUFTER: Jutros.
DŽOKEJ: Sav sam se naježio, jesi li zadovoljan drug politički komesar... Daj da vežbamo!
LUFTER: Zajebavajte se vi, zajebavajte, al’ da znate da to sa ruskim tenkovima nije za zajebanciju, ja vam kažem.
DŽOKEJ: Zabole me i za Ruse i za Čehe. Sredio sam nam studio sledeće nedelje. Snimićemo demo!
LUFTER: Popac, ti mu nisi kazao.
POPAC: Nisam.
DŽOKEJ: Šta mi nije kazao?
LUFTER: Dogovorili smo se da mu ti kažeš.
POPAC: Nisam imao petlju.
LUFTER: Seronjo!
DŽOKEJ: O čemu to vas dvojica žvaćete?
LUFTER: O tome da nema više svirke.
DŽOKEJ: Kako nema?
LUFTER: Matorci su nam zabranili. Zbog faksa.
DŽOKEJ: Popac, šta on to priča?
POPAC: Džokej, izvini, ali moj stari misli da budućem doktoru ne priliči bilo kakva tambura na vratu, makar bila i električna.
DŽOKEJ: To te je ova (pokazuje na Luftera) šlihtara od aktiviste nagovorio...
LUFTER: Nikoga ja nisam ništa nagovarao. Moj matori mi je odavno obećao da će mi skocka glavu ako još jednom dodirnem bubnjeve. Lažem ga da ne sviram već šest meseci. Kad je čuo da bežim iz škole zbog benda i da mogu zbog toga da padnem na maturskom...
DŽOKEJ: Čuli smo, naduvao te je kao luftbalon. Seronjo! I šta da radim ja sad za studio. Bunarim već godinu dana da dobijemo jebena dva sata da snimimo demo i sad kad sam uspeo, sad ste našli da me ostavite na cedilu.
LUFTER: Razumi nas, jednostavno ne možemo.
DŽOKEJ: Popac?
POPAC: Nažalost, ovoga puta Lufter je u pravu.
LUFTER: Ne zovi me Lufter. Ja sam Martin!
POPAC: E, baš ću da te zovem... Martin Lufter King!
LUFTER: Sa’ću da te ulupam ovim palicama!
(Počinje koškanje. Džokej naglo prekine raspravu Popca i Luftera tako što nogom udari u bubanj i ljut izađe iz garaže. Popac i Lufter ostaju kao ukopani. Muzika.)
MRAK
SLIKA ČETVRTA
(Džokejeva mansarda. 1989. Lija gleda u fotografiju na zidu. Džokej je u kuhinji.)
LIJA: Koliko dugo radiš na pumpi?
DŽOKEJ: Sedam godina.
LIJA: Veliki Džokej – pumpadžija...
DŽOKEJ: Da vidiš kako sam bio popularan u vreme nestašice goriva. Otimali su se za mene...
(Džokej izlazi iz kuhinje, nosi kafu.)
DŽOKEJ: Želiš kafu tako stojeći, ili...
(Lija gleda fotografiju i dalje. Pauza.)
DŽOKEJ: Halo!
LIJA: Moram priznati da si me iznenadio. Stan ti je tako nekako...
DŽOKEJ: Sterilan.
LIJA: Recimo da u njemu nema ničega što bi ličilo na uspomenu i zato ova fotografija tako odudara od svega...
DŽOKEJ: Šta si očekivala, platinaste ploče, postere, ribe obožavateljke u pozi “Bitls trans”...
LIJA: Ribe. To je interesantna tema.
DŽOKEJ: Draga moja, svi pravi mangupi boluju od amnezije.
LIJA: Mislila sam na tip ribe.
DŽOKEJ: Ako želiš da analiziramo ono što sam šetao, recimo da su to bili raznovrsni gluvonemi lutkoliki kozmetički poligoni. O suštini sam mahom raspravljao sa ružnjikavim intelektualkama u debelim puloverima, a u fazi pedofilije bio sam na ivici homoseksualizma vodeći na utakmice curice koje su zvali “tatini sinovi” i koje su nosile muške jakne i tukle tri piva po poluvremenu. Na turnejama su me razvlačile lokalne poleguše, s kojima sam se upoznavao i opraštao o istom trošku, pod tušem, pred polazak. Eto... I molim te, pre sledećeg žurnalističkog pitanja, odluči se u kom uglu ove troetažne mansarde od tridesetak kvadrata želiš kafu, da spustim, ohladiće se - što ona, što moji ekstremiteti od ukočenosti.
LIJA: Misliš da imamo puno izbora?
DŽOKEJ: Ne. Dakle, svi u sofu, kafa na sto.
LIJA: (Još uvek gleda u fotografiju na zidu.) Fotka se savršeno ne uklapa...
DŽOKEJ: Skini je sa zida, biće ti lakše da piješ kafu.
LIJA: Ovaj u sredini...
DŽOKEJ: Pođimo redom. Ovaj levo je Popac. Sin doktora Popovickog. Bogate komšije sa poslednjeg sprata. Ovo pored njega je električna gitara... Ovaj u prsluku sa uštirkanom košuljom je Martin, zvali smo ga Lufter. Ispred njega se nalaze najjeftiniji bubnjevi u istoriji proizvodnje muzičkih instrumenata. E, ovaj, pred kojim se nalazi taj kockasti mikrofon, njega ne znam, ali je u sredini pa nisam mogao da ga isečem. Staviću neku nalepnicu...
LIJA: Nemoj, baš si bio sladak.
DŽOKEJ: Bio!? Šta bio...
LIJA: To je taj tvoj prvi bend?
DŽOKEJ: Bili smo najbolji pajtaši. Valjda zato što smo kratko zajedno svirali.
LIJA: Kad pričaš o muzici, zvučiš tako ogorčeno.
DŽOKEJ: U to ime, može šećer?
LIJA: Dve kockice.
DŽOKEJ: Pazi, nisu kockice, imam šećer u obliku znakova na kartama. Biraj: karo, pik, tref... Herc sam potrošio bareći malopre pomenute ribe...
LIJA: Svih tipova.
DŽOKEJ: Ja sam čovek s ozbiljnim tipološkim predrasudama, ali kad je šećer u pitanju, tu sam široke ruke...
LIJA: Onda meni daj dva pika.
DŽOKEJ: Stiže pik.
LIJA: Nisi mi odgovorio na pitanje?
DŽOKEJ: Nisam.
LIJA: Ne znam na šta će ličiti intervju sa bivšom mega zvezdom estrade, koja ne voli da priča o muzici.
DŽOKEJ: Pardon, ispravka: o ljudima iz sveta muzike!
LIJA: Na primer?
DŽOKEJ: Da estradom ne vladaju akademici, to sam znao, ali nisam ni pretpostavljao da je gornji limit srednja stručna sprema. Ne mogu da kažem da mi je neko kriv. Ušao sam u to krajnje naivno, kao stoperka bez prslučeta u kamion. Bio sam ubeđen da će svi jedva dočekati da sa mnom podele magiju velikih trenutaka... Svi su želeli jedino lovu.
LIJA: Drpanje...
DŽOKEJ: Praktično sam učio lekciju po lekciju. Lekcija prva i najvažnija zove se “Moje i naše”. Primeri: moje pesme - naš projekat. Moje ime - naša turneja. Naš veliki koncert – moj mali kiks. Naš ukupan prihod – moji rashodi. Pojedinačne greške i kolektivni uspesi... Na svaki dinar zarađen od ploče, koncerta, tezge, odmah te napadne jato poreza i provizija, tako da se sirota kinta provede, otprilike, kao ružičasti nudista iz Gornje Bavarske koji je poželeo da prepliva Amazon baš na mestu gde pirane održavaju svoju redovnu godišnju skupštinu.
LIJA: Ma daj, imao si tiraže od nekoliko stotina hiljada ploča...
DŽOKEJ: Lavina love je protutnjala kraj mene, na dohvat ruke, sasvim dovoljno da osetim tu silu.
LIJA: I, kakav je osećaj?
DŽOKEJ: Kakav je osećaj... Pred vojsku, referent na regrutaciji me je pitao da li sam hranilac porodice. Ih, porodice... Muzikanti, producenti, recenzenti, urednici, putnici, trgovci, menadžeri... Napiši, burazeru, da sam hranilac stotinjak porodica, minimum... Znaš, gomila ljudi je zaradila više love od mene, ali malo je onih koji su izgubili više od mene...
LIJA: Lova te je i oterala sa estrade?
DŽOKEJ: Na neki način, da.
LIJA: Na neki način? Billa je to baš velika frka...
DŽOKEJ: To je duga i mnogo komplikovanija priča od te koju ti znaš.
LIJA: Zbog nje sam i došla ovde. Da je čujem iz tvojih usta.
DŽOKEJ: (Pokazuje na reporterac.) Ugasi to, molim te.
(Lija gasi repoterac.)
LIJA: Opet sam rekla nešto pogrešno?
DŽOKEJ: Ma ne. Ne razumeš... Veliku si frku pokrenula zbog tog jednog nevažnog odgovora. Novine su dale sve odgovore još pre petnaest godina. Koga još to interesuje...
LIJA: (Rukama mu nežno zapuši usta.) Pusti mene da sama procenim.
(Pauza.)
DŽOKEJ: Kafa se ohladila.
LIJA: Volim da pijem hladnu.
DŽOKEJ: I ti?
LIJA: Super je hladna kafa...
(Lija namešta opet reporterac. Sprema se za nastavak razgovora.)
DŽOKEJ: Voleo bih da smo za večeras završili sa snimanjem.
LIJA: Opet odustaješ...
DŽOKEJ: Ne, nastavićemo sutra...
LIJA: Sutra ne mogu.
DŽOKEJ: Pa dobro, prekosutra.
LIJA: Bojim se da ću narednih nekoliko dana biti baš zauzeta.
DŽOKEJ: Čekaj, ko koga ovde treba da juri, ti mene ili ja tebe?
LIJA: Ne, stvarno je vrlo važno...
DŽOKEJ: Šta, ako nije tajna?
LIJA: Izlazim pred matičara.
DŽOKEJ: (Apsolutno iznenađen.) Pred matičara!
LIJA: Nije to što misliš. Sutra mi se udaje najbolja prijateljica, Ruška Ja sam joj kuma.
DŽOKEJ: Otkud ti znaš šta ja mislim...
LIJA: Daj, Džokej...
DŽOKEJ: Pošto sutra ideš tamo gde ideš, onda ti svakako večeras neće prijati priča o mom zajebanom životu. Bila bi to ružna uvertira za taj tvoj veseli događaj.
(Lija ustane, ode do prozora. Zagleda se.)
DŽOKEJ: Šta je bilo sad?
LIJA: Ništa. Samo si izgovorio pogrešnu rečenicu.
DŽOKEJ: Koju od mnogih?
(Lija nežno prisloni glavu uz Džokejevo rame.)
DŽOKEJ: O.K. Pali reporterac. Pričamo.
(Lija nije na to mislila. Džokej je opet sve pogrešno skapirao... Ili se, možda, uplašio? Muzika.)
MRAK
SLIKA PETA
(Zastakljena terasa u stanu Popovickih. Nova 1973. godina. Dunav se, na obalama okovan ledom, leno proteže podno terase. Popac, Lufter i Džokej sede u baštenskoj garnituri. Pijuckaju. U off-u se čuje muzika i graja iz stana. Novogodišnja žurka je.)
POPAC: Jebo te, Lufter, kakav ti je to socrealistički pozdrav – zdravo drugovi!
LUFTER: Što, zar nismo drugovi?
POPAC: Valjda si primetio da na žurci ima i “drugarica”… Nije ti ovo partijski sastanak na tom tvom Fakultetu političkih nauka.
DŽOKEJ: Daj, Popac, pusti ga. Daviš ga od pola osam zbog tog “drugovi”…
POPAC: Izgledao je kao konj kad je upao na startu i rekao tu besmislenu pozdravnu rečenicu…
LUFTER: Kakav si ti snob. I ti i ta tvoja razmažena doktorska dečurlija… Valjala bi vama, umesto Medicine, jedna…
POPAC: Radna akcija, možda?
LUFTER: Govnjiva motka! Kilavi ste vi za lopatu i kramp. Takve ne primamo…
POPAC: U Savez?
LUFTER: Nemoj time da se sprdaš.
DŽOKEJ: Lufter, Popac, dajte, koji vam je noćas? Nova godina je, ne moram barem večeras da slušam ta vaša sranja…
LUFTER: Žigolo je pijan. Čim se napije odmah počne da sere po najboljim prijateljima…
POPAC: Ma jebi se.
LUFTER: Jebi se ti, znaš!
(Malo koškanje iz koga se izrodi prosuto piće.)
DŽOKEJ: Alo, jeste li vas dvojica normalni. Koja smo to mi ekipa ako se ovako ponašamo. Idite, bre, u pičku materinu… Ako ste se toliko zagrejali, izvolite napolje, na sneg, pa se tamo ohladite.
POPAC: Opa, Džokej, ti to mene teraš iz moje kuće.
DŽOKEJ: Ma Lufter je u pravu. Jebi se!
(Džokej bi da krene. Lufter ga zadrži.)
LUFTER: (Džokeju.) Čekaj… Popac, stvarno si seronja. (Džokeju.) Sedi, bre…
POPAC: Sedi zvezdo, nije ti još spot došao na red. Hit godine je u pet do dvanaest. Pozvaćete već moja sekica…
LUFTER: (Popcu.) Ti stvarno nemaš mere kad se napiješ. Začepi!
DŽOKEJ: Terao sam vas, pre tri godine, obojicu da snimite demo sa mnom. Posle toliko zajedničkih svirki, na samo korak do uspeha, vi ste se povukli i ostavili me na cedilu. Ja nisam kriv što mi je album uspeo.
LUFTER: U pravu je, pijana ljubomorna budalo. Jao, dupe ću da pojedem što nisam progutao još jedne batine od matorog. Jebo ga fakultet, šta fali Džokeju što je bez tog sranja.
POPAC: Ala si se ti, naprasno, opustio...
LUFTER: Hit godine, bre, TV spot, JRT, višemilionski auditorijum - a ja za bubnjevima. Kakav bi to trijumf moje seksualnosti bio!
(Džokej i Popac se pogledaju pa prasnu u smeh.)
LUFTER: Šta je, šta je tako smešno…?
DŽOKEJ: E, Lufter, nema te usrane usijane situacije koju ti svojom urođenom glupošću ne bi ohladio…
POPAC: Stvarno...
LUFTER: More, da idete vas dvojica, znate gde…
(Džokej i Popac se i dalje smeju, zarazno.)
LUFTER: A bilo bi super. Ribe bih samo šparklom uspeo da skinem sa sebe…
(Kulminacija smeha. Lufter prihvata.)
DŽOKEJ: Idi, bre, ti nisi normalan.
POPAC: Da znaš da me je otreznio ovaj napad smeha.
LUFTER: To ti ne verujem, ali nadam se da ti je bar malo mozak razbistrio.
POPAC: OK. Preterao sam, po običaju…
LUFTER: Po običaju.
DŽOKEJ: Popac, da rasčistimo to jednom za svagda.
POPAC: Rasčistili smo...
DŽOKEJ: Ne to sa svirkom.
POPAC: Nego?
DŽOKEJ: Ne pravi se lud... Tebi smeta to što ja trzam na tvoju sestru?
POPAC: Naravno da meni ne smeta… Najbolji smo pajtaši...
DŽOKEJ: Ali smeta tvojim matorcima. Stvar je potpuno benigna. Ne znam da li sam uopšte njen tip…
POPAC: Rekao sam ti, ne smeta meni. Plavuše ionako nikada nisu imale dovoljno ukusa…
LUFTER: Opet počinješ.
POPAC: Zezam se, konju! To mi je sestra.
LUFTER: Znam ja šta njemu smeta.
POPAC: Šta ti znaš…
LUFTER: Vidiš da je opet priveo nekakve maloletne skotove na gajbu. Eno, osušili su dve flaše viskija za tri sata, sad su prešle na pivčugu. Do ponoći će da budu polugole i razvaljene…
POPAC: Ako budeš dobar, možda ti i nabacim jednu.
DŽOKEJ: Je l’ na šparklu?
(Opet smeh koji Lufter hoće da nadglasa.)
LUFTER: Sinoć je otkačio jedinu normalnu devojku koju je imao i koja se naivno zakačila za ovaj besmisleni seksualni automat…
DŽOKEJ: Ostavio si Pegavu?
POPAC: Daj, zajebi me sa tim patetičnim nazivima. Pegava… (Lufteru.) Znaš kako zove moju sestru? Veverica. Možeš misliti…
DŽOKEJ: Zašto si je ostavio?
LUFTER: Zbog glupave reputacije jebača! Lepi doktor u Mini Morisu. Lova plus garantovano dugotrajno karanje, ubacite novčić!
DŽOKEJ: Ti si idiot, Popac.
POPAC: Ne znate vi ništa…
LUFTER: Ti ne znaš ništa! Seronjo.
(Popac ustaje.)
DŽOKEJ: Gde ćeš?
POPAC: Idem da sipam piće. Lufter mi je u nastupu pravednog gneva prosuo čašu.
LUFTER: Idi, usvinji se do kraja…
(Popac ode.)
LUFTER: Potpuno je nezreo. Što bi moj matori rekao, vojska je za njega. Ona ako ga ne napravi u čoveka…
DŽOKEJ: Jebo te, tvoj matori rešenje svih problema vidi u pešadiji.
LUFTER: ŠRO, pravac Bileća. Pa da vidiš…
DŽOKEJ: E, znaš da je Popac u pravu, stvarno nisi normalan.
(Na tearasu ulazi Veverica. Obukla je dugu i elegantnu crnu haljinu. Na glavi ima crni turban u koji je savila svu kosu.)
VEVERICA: Opet ste pustili Gorana da se napije.
LUFTER: Nismo mi Popcu mama. Ti si mu sestra, što mu ti ne kažeš.
VEVERICA: Rekla sam mu.
LUFTER: I?
VEVERICA: Neće da me sluša.
LUFTER: Eto vidiš, drugarice Popovicki…
VEVERICA: Molim te, Lufter, prekini sa tim idiotskim oslovljavanjem.
LUFTER: Pardon, gospođice Popovicki, zaboravio sam da vam ne prija radnička etikecija…
(Iz sobe se čuje Popac kako podvriskuje i lomi čašu.)
VEVERICA: Napraviće opet neku glupost.
LUFTER: Glupost je on već napravio…
(Popac se sve više čuje.)
VEVERICA: Lufter, molim te idi tamo i otmi mu čašu.
LUFTER: Kako?
VEVERICA: Ne znam kako, ali uradi to inače ću da poludim.
LUFTER: Džokej, hajde da pokušamo…
(Džokej pokazuje Lufteru da ide.)
LUFTER: Aha… Pa što ne kažete…
(Lufter izlazi.)
DŽOKEJ: Baš je diskretan…
VEVERICA: Lufter…
DŽOKEJ: Izvini.
VEVERICA: Ne smeta mi.
DŽOKEJ: Ranije ti je smetalo.
VEVERICA: Ljudi se menjaju.
(Podno terase se čuje zaglušujuća buka automobila kome je auspuh pocepan. Projuri niz ulicu u noć, uz veselo podvriskivanje, koje se meša sa zvucima iz sobe. Kakofonija “otkačenog” veselja.)
DŽOKEJ: Evo nam ga još jedan Popčev kolega. Ovaj je uspeo da nadjača čak i njega.
VEVERICA: Kreten.
DŽOKEJ: Oduvek sam pokušavao da dokučim šta se to zbiva u glavi tipa koji sa društvom šiba kroz noć u pet minuta do ponoći, dok se normalan svet, na primer, smrzava po terasama i zvera u usamljene automobile.
VEVERICA: Kad sam kazala “kreten” mislila sam na Popca.
DŽOKEJ: Večeras si baš surova prema velikom bati. To nije tvoj stil…
VEVERICA: Rekla sam ti već, ljudi se menjaju.
DŽOKEJ: Da… Ta nagla izmena izgleda (Pokazuje na turban.) je, pretpostavljam, u skladu sa tom rečenicom koju mi uporno ponavljaš…
VEVERICA: Ko zna…
DŽOKEJ: Ko zna?
VEVERICA: Ja.
DŽOKEJ: A ja?
VEVERICA: Ne znam, možda i ti saznaš, ako…
DŽOKEJ: Ako šta?
(Veverica se zagonetno nasmeje i zavrti u krug.)
VEVERICA: Sviđa ti se kako izgledam večeras?
DŽOKEJ: Neobična si mi sa tim turbanom. Navikao sam se na tvoju dugu plavu kosu.
VEVERICA: A šta ako sam je ošišala?
DŽOKEJ: Navići ću se i na tvoju kratku plavu kosu…
(Veverica se još zagonetnije nasmeje.)
VEVERICA: Za koji minut bićeš na TV-u i svi ćete gledati…
DŽOKEJ: Večeras me gledaju samo odabrani.
VEVERICA: Je li? Pa gde si ti, ustvari, tamo ili ovde?
DŽOKEJ: Ovde.
VEVERICA: Pa, kako kad si i tamo.
(Iz sobe se čuje početak Džokejeve pesme “Hoću jednu malu garavu”.)
VEVERICA: Čuješ?
DŽOKEJ: Čujem.
VEVERICA: I nećeš da odeš i da se pridružiš milionima onih koji te večeras gledaju?
DŽOKEJ: Ne, večeras hoću da čujem tu tajnu koju samo ti znaš.
VEVERICA: Stvarno?
DŽOKEJ: Najstvarnije.
(Veverica nastavi da se okreće u ritmu muzike. Džokej je zaustavi. Dugo se gledaju. Veverica skine turban i kroz vazduh prepun zimskog inja, vesele muzike “Male garave…” petardi, novogodišnjeg vatrometa i buke, poleti njena predivna crna kosa. Džokej je zatečen.)
VEVERICA: Hoćeš Malu Garavu? E pa, ovo je najgaravije što sam uspela da izvedem…
(Veverica i Džokej se samo još trenutak značajno pogledaju, a onda počnu da se ljube. Dugo i strasno. Iz sobe se čuje Lufter.)
LUFTER: (Off.) Hej, Džokej, dolazi ovamo, pustili su ti pesmu! Znaš kakav si frajer na TV-u! Samo da znaš da ti je onaj bubnjar totalno bezveze. E, što nisam…
(Lufter ulazi i vidi Veverivu i Džokeja kako se ljube.)
LUFTER: Aha… Pa što ne kažete…
(Mala Garava sve jače i jače… A Dunav se, lisac stari, zadovoljno smeška. Da se smrzneš.)
MRAK
SLIKA ŠESTA
(Novogodišnja noć u jednoj od svojih kulminacija. Godina 1973. je stupila na scenu pre manje od pola sata. Na nebu se još vide tragovi vatrometa. Sneg, veje li veje po Dunavu. Na obali Popac, u poodmakloj fazi pijanstva, oslonjen na dve maloletne pripite lepojke.)
POPAC: Srećna Nova godina!
LEPOJKA 1: Popac, bre, gde nas to vodiš?
LEPOJKA 2: ‘Ladno je u pičku materinu. Smrznućemo se!
POPAC: Vodim vas u Novu 1973!
LEPOJKA 1: ‘Ajmo mi, lepo, u tvoj stan. Stigla je ona i tamo.
LEPOJKA 1: E, znala sam. Sranje...
LEPOJKA 2: Šta je bilo?
LEPOJKA 1: Pukla mi je čarapa, eto šta je. Smrzla se i pukla! I gaće su mi se smrzle. Tanga mi je k’o štangla u dupetu!
POPAC: Izdržite još malo...
LEPOJKA 1: Ne mogu više da izdržim ni malo! Ja sam luda što sam pošla...
LEPOJKA 2: Popac, šta je to tako važno da moramo po ovom kijametu da ga jurimo... Zajebi nas sa tim seksom u snegu.
POPAC: Video sam nešto...
LEPOJKA 1: Šta si video, oćoraveo dabogda...
POPAC: Eno je, eno!
(Popac se otrgne i padne u sneg.)
LEPOJKA 2: Diži se, ne izvodi. Smrznućeš se.
POPAC: Na dohvat ruke mi je...
LEPOJKA 1: Ti nisi normalan... (Lepojki 1.) Ne mogu da ga podignem. Pomozi mi...
LEPOJKA 2: Ma, pusti ga tu nek se smrzne, jebo ga sneg da ga jebo... Gledaj mi čarape...
(Nebom se prolomi bljesak koji osvetli, na trenutak, ceo horizont. Lepojke se uplaše.)
POPAC: Opet si mi pobegla!
LEPOJKA 2: Trči, molim te, i zovi nekoga da dođe, da nam pomogne.
LEPOJKA 2: Ali...
LEPOJKA 2: Brzo!
(Lepojka 1 otrči put stana gde je žurka. Odjednom, niz Dunav, sva u belom, prelepa, trči Pegava. Zastane, pogleda u Popca. Popac pođe za njom i padne u Dunav. Počinje da se davi.)
LEPOJKA 2: Popac, ne u Dunav. Udavićeš se idiote!
POPAC: Pegava, stani!
LEPOJKA 2: Popac!!!
MRAK
SLIKA SEDMA
(Džokej sam, u neutralnom prostoru.)
DŽOKEJ: Lufter je uvek govorio da Popac nema srce. A ja sam, ipak, dugo verovao da ga ima. Mada, moram priznati, nisam mislio da mu je to baš najkarakterističniji organ. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica u jednom, sada već davno prošlom vremenu, kada je tek svaka deseta radila “one stvari”. Hormoni su mu krčkali i na minus dvadeset, ali Pegava mu je došla glave. Naravno, nije se udavio. Bila bi to prevelika doza ironije, čak i od sudbine, to da Popac prvi iz naše trojke strada od ljubavi. Posledice novogodišnjeg kupanja u Dunavu, mislim na one fizičke, izlečene su na pulmologiji. Ležali smo sva trojica: Popac koji je inicirao brčkanje, Lufter i ja, koji smo ga vadili. U bolnici nam je bilo super. Poseban režim doktora Popovickog.
Ja sam u Veveričinim očima izrastao u pravog heroja. Dok je dolazila sa matorcima, krišom bi mi namigivala i garavila mi pogled. Samu je nisu puštali. Bolnica je ipak bila tatin kontrolisani prostor.
Svakodnevno, gomila Popčevih riba, pa i nekoliko bednih stotina mojih obožavateljki, opsedale su nam sobu i donosile klopu, što je Luftera dovodilo do ekstaze. A Popac... Kiselo bi se smeškao i trzao na svako otvaranje vrata, u želji da ugleda nju. Ali, više nikada nije video Pegavu.
Po Gradu je kružila priča da je, nakon što je zatekla Popca sa onim dvema maloletnim lepojkama na gomili, i sama uhvaćena u pokušaju skraćivanja sopstvene životne dobi. Samo, za razilku od Popca, nju je Tata Pandur premestio u drugi grad. Popac je te godine često izostajao sa predavanja, što mu je prosek srozalo na devetku. Tražio je Pegavu i kada je bezuspešno pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je, narednih godina, vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikada mu nije uspelo da ih sve sastavi.
(Muzika. Mrak.)
KRAJ PRVOG DELA
DEO DRUGI
SLIKA OSMA
(Pored Dunava, na placu, Džokejev otac, Stari. Kopa zemlju i postavlja betonske stubove za ogradu. Džokej ga posmatra, a u ruci mu je povelika kesa.)
DŽOKEJ: Čudan način za trošenje penzionerskih dana.
STARI: Misliš?
DŽOKEJ: Mislim.
STARI: Vidiš, ja ne mislim da je tako. Kad je moj otac rešio da omeđi ovo malo svoje zemlje, uzalud su ga majstori nagovarali da napravi betonsku ogradu. “Vi’te, braca Šteta, to vam je jedna večita stvar. To će vas nadživeti za dvesta godina. Vi ćete umreti, a ta ograda će tu stajati još oho-ho...”.
DŽOKEJ: I šta je deda Šteta na to rekao?
STARI: Rekao je: “Ajd’ u očin i ti i tvoji stubovi. Nek nadžive onog tvog ćaću blesavog, mene neće.”
DŽOKEJ: (Kroz smeh.) Lepo mu je odbrusio...
STARI: U inat svima, moj otac je, tada, od krtog, kiselog drveta, sklepao ovu ogradu, razapeo staru zarđalu žicu, a rupe okrpio tablama raskovanih plehanih buradi. Dve kumrije odjednom da su na tu tarabu sletele, pala bi.
DŽOKEJ: Mani ogradu, ćale, poješće ti snagu.
STARI: Što je valjalo, već je izjedeno. Ovo što mi je ostalo, od meraka ću da spiskam, ama znaću zašta sam je spiskao.
(Džokej vadi iz kese džemper, lovački, na zakopčavanje, sa dugmadima od roga i dva velika jelena u skoku, ivezena na leđima.)
DŽOKEJ: Kupio sam ti nešto.
STARI: Lovački džemper.
DŽOKEJ: Sa jelenom!
STARI: A što si se trošio...
DŽOKEJ: Red je da i ja tebi počnem da vraćam dugove.
STARI: Hvala ti sine, ali nemoj to više da radiš. Te dugove vratićeš mom unuku, a on će tvom, i tako redom. Tako to već ide...
DŽOKEJ: Pa ne znam, ćale. Kako stvari stoje u vezi tvog unuka, imam neki rđav predosećaj da ću ti večno ostati dužan...
STARI: ‘Ajde ne lupetaj, poganog li jezika, nego uzmi ovaj ašov u ruke pa na posao. Budale vole da divane svakojake gluposti. Pametan svet ćuti i radi.
MRAK
SLIKA DEVETA
(Džokejeva mansarda. 1989. U sobi Lija, obučena baš kako dolikuje pravoj Ruškinoj kumi. Samo što je izašla sa svadbe koja je još uveliko u toku. Lija sedi i čita nešto za radnim stolom. Čuju se ulazna vrata, a potom i Džokej kako mrmlja, ruke su mu pune svakojakih kesa sa namirnicama. Lija se prene, ustane, nesigurna je u nogama, pripita je.)
DŽOKEJ: (Leđima okrenut, ne vidi Liju.) E, jebem ti bravu...
LIJA: Da ti pomognem?
DŽOKEJ: Emilija, otkud ti!? Zar nisi na Ruškinoj svadbi?
LIJA: Malo si iznenađen?
DŽOKEJ: Malo!? Pa ti si kuma, a svadba je upravo u toku?
LIJA: Izvini, molim te, sve ću da ti objasnim.
DŽOKEJ: Kako si ušla?
LIJA: Zvonila sam, vrata mi je otvorila jedna žena...
DŽOKEJ: Katarina.
LIJA: Ne znam, nije se predstavila. Ja sam htela da odem, međutim, ona je insistirala da uđem. Govorila je nešto meni nerazumljivo, u stilu da je prepoznala nekoga iz nekakve pesme...
(Džokej brzo priđe stolu, uzme sa njega beležnik iz koga je Lija čitala i zatvori ga.)
DŽOKEJ: O, Bože...
LIJA: Rekla je da ti ključ vraća, a da svoje stvari nosi i da sad zna razlog zašto joj se ne javljaš danima.
(Lija daje Džokeju ključ od stana. Pauza.)
LIJA: Zaista mi je neprijatno. Pokušala sam da joj...
DŽOKEJ: Ne, ne, sve je u redu...
(Pauza.)
DŽOKEJ: Priznajem, nisam te očekivao pre srede. Mislio sam da ćeš zaglaviti na svadbi, i da će ti onda trebati bar tri dana da dođeš sebi...
LIJA: Zar je toliko očigledno da sam cugnula.
DŽOKEJ: Dešava se. Sad ćemo nešto da improvizujemo, da ti bude bolje.
(Džokej izvadi iz ormara malu flašicu, uzme čašu i sipa.)
DŽOKEJ: Kuma mora da se kucne sa svima, to je sasvim normalno...
LIJA: (Baci na sto nekoliko fotografija.) Ništa nije normalno. Ni ja nisam normalna. Da li sam ja normalna? Ja to nisam zaslužila. Zašto je kuma sama? Je l' raspuštenica? Što se nije udavala? Izletela sam u sred najvećeg derneka samo da više ne moram da trpim ta zapitana lica...
DŽOKEJ: Popij ovo, prijaće ti.
LIJA: Samo da nije alkohol. Još jedna čašica i morala bih na intenzivnu negu.
DŽOKEJ: Nije alkohol, slobodno.
(Lija ispije čašu. Lice joj se zgužva u grimasu. Džokej uzme fotografije.)
LIJA: Odvratno je...
DŽOKEJ: Ali pomaže. Meni je uvek pomagalo.
(Sledeće dve replike Lija i Džokej izgovore skoro istovremeno.)
DŽOKEJ: Ovo su ti fotke sa svadbe?
LIJA: Katarina je tvoja devojka?
(Za trenutak su oboje zbunjeni.)
DŽOKEJ: Pa, naravno da su sa svadbe, glupo pitanje... Lepo ti stoji. Mislim, kumstvo...
(Neprijatna pauza i vazduh ispunjen Lijinim pitanjem.)
DŽOKEJ: Katarina je udata žena sa dvoje predivne dece i matorim mužem koga je odavno izgustirala.
LIJA: Mogu da je pozovem, da joj objasnim...
DŽOKEJ: Ona ima svoj status, katedru, kreditnu karticu, putovanja, redovan tretman kod kozmetičarke, mene...
LIJA: Puno je rizikovala svojim dolaskom ovde.
DŽOKEJ: Pa, morala je da mi vrati ključ.
LIJA: Ma daj, ključ je samo izgovor.
DŽOKEJ: Svejedno. Za koga ti navijaš, za nju?
LIJA: Ne, ne...
DŽOKEJ: Zašto ne?
LIJA: Opet me zbunjuješ.
DŽOKEJ: Pa kad te je lako zbuniti... (Pokazuje na beležnicu.) A radoznali nosić smo stavljali tamo amo...
LIJA: Ostavila je to na stolu, otvoreno. Htela je da pročitam.
DŽOKEJ: I, kako ti se dopada?
LIJA: Ona? Malo je matora za moj ukus...
DŽOKEJ: Pitao sam te za pesmu?
(Pauza.)
LIJA: Nisam znala da ih i dalje pišeš.
DŽOKEJ: Pa i nisam. Do sada...
(Aha! Još jedna pauza.)
LIJA: Čini mi se da ti nešto curi iz kese.
DŽOKEJ: Sladoled! Potpuno sam zaboravio na njega. Obožavam da jedem sladoled pred noćnu smenu.
LIJA: Večeras radiš?
DŽOKEJ: To je tek za sat. Imamo vremena.
(Džokej beležnicu vrati u fijoku radnog stola i odnese kese u kuhinju. Lija priđe radnom stolu.)
DŽOKEJ: (Iz kuhinje.) Hoćeš li i ti?
LIJA: Pa ne znam kako sladoled ide posle viskija i vina...
DŽOKEJ: (Iz kuhinje.) Nikako. Ali to je onaj niskokaloričan.
LIJA: Od čega je?
DŽOKEJ: (Iz kuhinje.) Od čokolade, od čega bi sladoled bio...
LIJA: Niskokaloričan, a od čokolade?
DŽOKEJ: (Iz kuhinje.) Jebem li ga, piše na njemu »zdrava hrana«.
LIJA: Ma daj...
(Pauza.)
LIJA: Ona je ljubomorna na Vevericu?
DŽOKEJ: (Iz kuhinje.) Ko?
LIJA: Kaća.
DŽOKEJ: (Iz kuhinje.) Na Vevericu!? Ona i ne zna za nju.
LIJA: Čudno. Opis devojke iz pesme neodoljivo podseća na Danielu.
(Džokej ulazi. Vrlo je ozbiljan i uznemiren.)
DŽOKEJ: A otkud ti znaš Veveričino ime?
LIJA: Daniela?
DŽOKEJ: Da, to je njeno ime.
LIJA: Znam. Znam i ko je ona.
DŽOKEJ: Molim?
LIJA: Malo sam se raspitivala. Ja sam, ipak, novinar.
DŽOKEJ: Ne čini li ti se da smo na temu Veverice malo predaleko otišli?
LIJA: Zvučalo je tako romantično.
DŽOKEJ: Ukoliko to objaviš...
LIJA: Ne boj se. Gospođa apotekarica, teta Daniela Popovicki Kamenarević, u mom feljtonu zvaće se jednostavno tako kako je ti zoveš – Veverica. Možeš mi verovati. Znaš kako joj se zove sin?
DŽOKEJ: Znam.
LIJA: Ne razumem samo kako je to progutao njen muž.
DŽOKEJ: Mene svi znaju kao Džokeja... Malo ko zna moje pravo ime.
LIJA: Viđate li se?
DŽOKEJ: Ne. Nakon Lufterove svadbe nikada se više nismo videli.
LIJA: Opa, došli smo na moj omiljeni teren. Svadba...
DŽOKEJ: Na toj svadbi kuma je imala momka.
LIJA: Je li? Koga?
DŽOKEJ: Mene. Ustvari, ja sam bio Lufterov kum, Veverica je bila Sonjina kuma, Sonja je Lufterova bivša žena, znaš, i tako je sve bilo naizgled harmonično...
LIJA: Naizgled... Mnogo toga se dogodilo na toj svadbi.
DŽOKEJ: Mnogo toga.
LIJA: Ova moja, bila je, sa sve kuminom bežanijom, čista dosada u odnosu na tu tvoju. Ja sam , uistinu, bila kuma bez momka, ali mene barem nisu...
(Ups! Lija zastane. Preterala je. Pauza. Džokej nervozno jede sladoled.)
LIJA: Ne želiš o tome da pričaš.
(Džokej ćuti.)
LIJA: Zašto sada ćutiš. Nisam mislila ništa loše. Pa ti si pomenuo tu svadbu.
DŽOKEJ: Ne, u redu je. Kad tad bismo morali da dođemo do nje.
LIJA: Nemam nikakav skriveni magnetofon...
DŽOKEJ: Znam.
LIJA: Sranje.
(Pauza.)
LIJA: Ne veruješ mi?
(Još jedna pauza.)
DŽOKEJ: Htela si da kažeš da tebe barem nisu uhapsili na svadbi na kojoj si bila kuma. Novinska arhiva je, pretpostavljam, sigurno puna članaka o tome.
LIJA: Ravno 76 članaka. Sve sam ih pročitala. Bio je to veliki skandal...
DŽOKEJ: Nisam verovao da uspeh može da isprovocira toliko ljudi na zlo. Sve su mi namestili. Menadžera za veliku jugoslovensku turneju, koji me je nagovorio da osnujemo agenciju, da ne bi drugi skidali kajmak od zarade na koncertima. Potpis je bio moj, on je pobegao s lovom, meni je ostavio finansijsku policiju. A hapšenje... Nisu mogli da odole. Izabrali su i mesto i trenutak – svadba!
LIJA: Kome si toliko smetao?
DŽOKEJ: Zar je to važno. Otišao sam predaleko. Mnogo sam štrčao...
LIJA: Dobio si sedam godina.
DŽOKEJ: Punih 2554 dana.
LIJA: I ona te, naravno, nije čekala.
DŽOKEJ: Sedam vojnih rokova, to je, priznaćeš, mnogo i za Malu Garavu...
LIJA: Nju donekle i razumem, ali...
DŽOKEJ: Devet godina nakon te svadbe, Lufter i Popac sa mnom nisu progovorili ni reč. A onda, jedne večeri na vratima kafane u kojoj sam svirao za sitnu kintu kojom sam taman mogao da podmirim svoje ogromne potrebe za alkoholom, pojavio se Lufter. Odvuk'o me je svojoj kući, prespavao sam i ujutru mi je, biranim rečima, bez mnogo emocija, rekao da hoće da mi, u ime starih dana, pomogne. Zaposlio me je na pumpi.
LIJA: A Popac?
DŽOKEJ: Popac... Poslednji put smo se videli na Lufterovoj sahrani.
LIJA: I o tome sam čitala.
DŽOKEJ: Nisam znao da su i o našem susretu ispunjenom ćutanjem pisale novine...
LIJA: Naravno da nisam na to mislila. Martin je izvršio samoubistvo.
DŽOKEJ: Jogurt revolucija. Nije mogao da svari to - autonomaš. Ubio se u svom kabinetu i to iz očevog pištolja. Budala idealistička...
LIJA: Danas nije moj dan. Samo provociram sranja.
DŽOKEJ: Vidi se da si umorna. Preporodila bi se kada bi sad malo odspavala...
LIJA: Ne mogu u stan. Tamo me već sigurno traže. Ići ću u hotel.
DŽOKEJ: Spavaj ovde. Ja ionako idem na pumpu za pola sata, niko ti neće smetati.
LIJA: Pa ne znam. Ako ti to ne komplikuje stvari. Mislim, zbog Kaće...
(Džokej odmahne rukom.)
DŽOKEJ: Koji broj jastuka nosiš?
(Trenutak istine. Traje. Lija legne i nasloni glavu Džokeju u krilo.)
LIJA: Nije fer… Ti me tretiraš kao pricezu na zrnu graška, a ja…Kakvo sam sranje od svog života napravila...
DŽOKEJ: Pusti... Svakome takav dan ponekad dođe. Meni nikako da ode...
LIJA: Ja sam najobičnija glupača. Laže me četiri godine da će da se razvede. Miši-ko! Who is fucking Miško... Tatini poslovni prijatelji videli su nas zajedno, jesenas, na Fruškoj Gori. Jedva su dočekali da vest prenesu do mojih. I onda sledi - filozofija palanke. Cela varoš je brujala o tome. Mesecima nisam otišla tamo. Majci je neprijatno da izađe na pijacu, a otac... Ode izjutra u vinograd i tek kad padne mrak dođe kući. Sanjao je o unucima, a dočekao je da mu se ćerka voda krišom sa oženjenim čovekom.
DŽOKEJ: No, moglo je to biti i gore...
LIJA: Gore?!
DŽOKEJ: Pa, da je, na primer, oženjen tobom, Lijo... To bi mi se manje dopalo...
LIJA: Bože, kako si lud...
(Još jedna duga i ispunjena pauza. Lija se ušuškala u Džokejevom krilu.)
DŽOKEJ: Mesec dana pre Lufterove smrti, moj otac je doživeo moždani udar vraćajući se sa službenog puta iz Nemačke. Zadržali su ga u bolnici u Cirihu. Proveo je tamo, kao biljka, dva meseca dok sam ja jurio jebeno socijalno da plati račun za lečenje. Popac je bio načelnik službe, ali nije potpisao nalog. Ja sam bio bivši robijaš, a on, lekar od ugleda. Tvrdio je da ne može ništa, da su pritisci veliki, a fondovi prazni, da lečenje ne bi dalo nikakve rezultate. Možda je bio u pravu, ali ipak, to je bio moj Stari... Ćaletu je nedostajalo samo još dve godine do penzije. Pričao mi je da jedva čeka da ga penzionišu, pa da kupi lovački džemper na zakopčavanje, sa dugmadima od roga i dva velika jelena u skoku, izvezenim na leđima, da popravi ogradu oko imanja, koju je njegov otac sklepao na brzinu, da zagrli unuka i da tako zaštićen od prolaznosti, ode pokojnoj majci u nebeske svatove.
LIJA: To što si ti bio u zatvoru, to Popca nikako ne opravdava...
DŽOKEJ: Ne... Ne razumeš. Nije bilo samo to u pitanju...
LIJA: Nego?
DŽOKEJ: Lufter je uvek imao nepogrešivi njuh da izabere pogrešno. Ustvari, možda je njegov izbor bio O.K. a vreme pogrešno, svejedno... Tako je bilo i sa Sonjom. A Popac, taj nikada nije umeo da drži jezik za zubima kad se napije.
LIJA: Sada mi tek ništa nije jasno...
DŽOKEJ: Spavaj, spavaj Lijo. Bio je ovo dug dan...
LIJA: Ali...
DŽOKEJ: Spavaj...
LIJA: Moraš na pumpu večeras?
(Džokej ćuti, zagledan u daljinu. Muzika.)
MRAK
SLIKA DESETA
(Hol ispred svečane hotelske sale. Svadba se čuje iz off-a. Hotelska sala puna zvanica, urnebesno veselje kakvo se samo može zamisliti na Lufterovoj svadbi. Čaše se lome. Veseli su Lufter, Džokej, Veverica. Čuje se “Kume!” pa “To kumo!”. Odjednom veselu atmosferu preseče Popčev pijani glas: “Daniela! Sad je dosta seljačenja!” U hol uleću najpre Popac, za njim Veverica, Džokej i Lufter.)
VEVERICA: Gorane, šta ti je!?
LUFTER: Popac, bre, pa to je samo jedna čaša. Pusti kumu da se veseli...
POPAC: Daniela, odmah da si pošla sa mnom. Pijana si! Ponašaš se kao seljanka, lomiš čaše!
LUFTER: Naš’o se trezvenjak nekome da kaže da je pijan. Jebi ga, svi lome čaše. Svadba je!
POPAC: Polazi!
VEVERICA: Gorane, smiri se...
DŽOKEJ: Hajde, Pope, nemoj da kvariš veče.
POPAC: Samo ti nemoj ništa da mi govoriš. Skloni se, molim te. Tebe mi je dosta za ceo život.
LUFTER: Nije vam fazon da meni i Sonji to radite večeras.
DŽOKEJ: (Popcu.) Ako tvom snobovskom veličanstvu ne prija svadba najboljeg prijatelja zbog malo srče na podu, ti idi. Ali sam! Daniela je došla ovde sa mnom i sa mnom će i da ode.
POPAC: E, to ćemo još da vidimo...
(Popac pokušava Vevericu da izvede iz hola napolje.)
VEVERICA: Gorane, prestani da me vučeš...
(Džokej bi da odvoji Vevricu od Popca. Popac široko zamahne i udari Džokeja. Džokej je iznenađen, baš kao i većina prisutnih. Popac ima dignuti gard.)
POPAC: Hajde, hajde… Šta misliš, bre, ko si ti? Mogu da te kupim, seljačino. Da te kupim zajedno sa tvojim glupim pločama, pederu uobraženi…
VEVERICA: (Popcu.) Prestani!
(Džokej krene na Popca, ali ga Lufter zadrži.)
LUFTER: Džokej, pusti ga, vidiš da je pijan. Idemo.
POPAC: (Pokaže Veverici da pođe s njim.) Daniela…
VEVERICA: Jebi se!
(Veverica odmahne rukom i krene za Džokejem i Lufterom, Popac je sam. Iznerviran je.)
POPAC: Tako znači. Sad ste vi, kao, kul, a Popac je seronja. Vi ste moralne gromade, je li Džokej? Je li, kume!?
(Džokej se okrene i pogledom “preseče” Popca.)
DŽOKEJ: Popac!
POPAC: Šta je bilo, frajeru. Što ne kažeš kumu gde si bio prošle srede. I s kim?
DŽOKEJ: Prekini!
LUFTER: O čemu on to priča?
DŽOKEJ: Sere, pijana budala.
POPAC: Serem, je li. Pa sam si mi pričao kako ti je Sonja poturala sise...
DŽOKEJ: Lufter, ništa se nije dogodilo, veruj mi. Pijan je...
POPAC: Reci mu istinu, ako smeš, kume!
LUFTER: Džokej...
DŽOKEJ: (Lufteru.) Gledaj me, gledaj me u oči! Ništa se nije dogodilo. Sonja je bila sama, pripita, uplašena zbog svadbe. Ti si bio na putu. Zvala me je, htela je s nekim da porazgovara...
POPAC: Interesantan vid komunikacije.
DŽOKEJ: Ništa se nije dogodilo!
LUFTER: Zašto mi to nisi rekao?
DŽOKEJ: Ali kako?
LUFTER: Tako, kao Popu.
DŽOKEJ: Te stvari se ne govore...
LUFTER: U pravu si, te stvari se ne govore.
DŽOKEJ: Lufter, stani!
(Džokej hoće da zagrli Luftera. Ovaj ga odgurne rukom i jednostavno – ode. Muk.)
VEVERICA: Zašto si to uradio...
POPAC: Zato što je seronja.
VEVERICA: (Popcu.) Tebe pitam, idiote!
(Muzika. Meša se sa slabim zvukom policijske sirene.)
MRAK
SLIKA DESETA
(Polumrak. Džokejeva mansarda, 1989. Rano jutro, još je polumrak. Spolja probija plavo trepćuće svetlo pokvarene neonske reklame. Džokej ulazi. Krevet u kome je spavala Lija je prazan. Na radnom stolu je poruka. Džokej je iznenađen. Uzme poruku, pročita je i sedne na krevet. Zagrli jastuk na kome je Lija spuštala svoju glavu.)
MRAK
SLIKA JEDANAESTA
(Džokej na pumpi, u kućici. Čuje se zvuk automobila. Džokej ustane, krene put izvora zvuka, ali naglo zastane. Ulazi Ruška.)
RUŠKA: Dobro veče.
DŽOKEJ: Dobro veče, Ruška.
RUŠKA: Prepoznao si me?
DŽOKEJ: Slike sa svadbe... To je jedino što mi je Emilija ostavila pre nego što je isparila, ako ne računamo list papira na kome je pisalo: Javiću se.
RUŠKA: Pisalo je: Daj mi malo vremena – javiću se.
(Džokej vadi list sa porukom iz džepa.)
DŽOKEJ: Pazi stvarno. Čudan osećaj za računanje vremena. Dve nedelje...
RUŠKA: Emilija je u nekim problemima. Kod kuće je, u Apatinu. Ne misli skoro da dolazi. Rekla mi je da svratim, kao slučajno, po benzin, i da ti ništa ne govorim, ako mi se učini da ti je svejedno...
DŽOKEJ: Pa, da li mi je svejedno, šta ti misliš?
(Ruška se zagonetno nasmeje.)
DŽOKEJ: Znaš li da čuvaš tajnu?
(Ruška je pomalo iznenađena pitanjem.)
DŽOKEJ: Znaš? E, pa onda neću ništa da ti govorim. Meni treba neko ko će sve odmah da izbrblja najboljoj drugarici...
RUŠKA: Rekla mi je da ćeš se zezati. Puno mi je pričala o tebi...
DŽOKEJ: Ne zezam se, Ruška. Ako nećeš još večeras da joj javiš da sam lud za njom, onda je bolje da ti to i ne priznajem. Zaboravi...
(Ruška se značajno osmehne.)
RUŠKA: Imaš olovku i hartiju?
DŽOKEJ: Imam.
(Ruška uzme olovku i hartiju od Džokeja i počne da piše.)
RUŠKA: Sutra joj je rođendan. Milan i ja smo zato požurili sa medenog meseca, ali, kad je ovako ispalo. Uvek smo slavili rođendane zajedno, ali sad... To ju je jako pogodilo... Prvo raskig da Miškom, pa onda ta neprijatna žena u tvom stanu... Obradovalo bi je kad bi joj poslao telegram, ili tako nešto. Ovde ti je njena adresa.
DŽOKEJ: Nisam znao gde je. Nisam imao poima gde da je tražim...
RUŠKA: Morala je malo da bude sama... A i nije znala šta da ti kaže.
DŽOKEJ: Svi mi imamo taj problem...
(Ruška krene ka izlazu.)
DŽOKEJ: Hej, a šta je ono trebalo da mi kažeš? Mislim, pošto si videla da mi nije svejedno.
RUŠKA: Pa ništa, da te pozdravim...
DŽOKEJ: Samo to?
RUŠKA: Ćao, Romeo...
DŽOKEJ: Ćao...
(Muzika.)
MRAK
SLIKA DVANAESTA
(Pošta. Džokej pored šaltera. Teleprinteristikinja Juca ga upitno i znatiželjno gleda.)
DŽOKEJ: Molim vas, poslao bih telegram.
JUCA: Gde?
DŽOKEJ: Mislite kome?
JUCA: Najpre mesto prispeća.
DŽOKEJ: Apatin.
JUCA: Apatin... Šaljete telegram iz Apatina u Apatin!?
DŽOKEJ: Upravo tako.
JUCA: Dragi gospodine, Apatin je malo mesto. Pre ćete vi sami da odnesete taj telegram, nego što će poštar da ga isporuči. Ne bacajte pare...
DŽOKEJ: Ulica Vojvođanska 26.
JUCA: Vi to ozbiljno?
DŽOKEJ: Emiliji Kovačev.
JUCA: Emiliji...
DŽOKEJ: Znate je?
JUCA: Pa, ne... Mislim, dugo se nismo videle, ona je, razumete, u Novom Sadu...
DŽOKEJ: I ima oženjenog frajera, je l' tako?
JUCA: Ne...
DŽOKEJ: Ne?
JUCA: Da, ovaj...
DŽOKEJ: E, vidite, ja nisam oženjen.
JUCA: Vi?! Pa ja bih se zaklela...
DŽOKEJ: Šta biste se zakleli, gospođo?
JUCA: Izvinite, ali vi meni... Mislim, što vas više gledam, sve više mi ličite na...
DŽOKEJ: (Klimne glavom.) Razumem vas. I meni sve više ličim na njega. Ali, ne smeta mi više...
JUCA: Pa da, vi ste Džokej... Ja sam Julijana. Drago mi je. Zovite me Juca.
DŽOKEJ: Hoćemo li, onda, Juco...
JUCA: Šta?
DŽOKEJ: Da ukucamo sadržaj telegrama.
JUCA: Naravno, naravno... Niste vi taj, znala sam ja...
DŽOKEJ: Adresu i ime ste ukucali?
JUCA: Ih, znam je napamet. Znači, Emilija je ovde...
DŽOKEJ: A vi to, kao, niste znali...
JUCA: (Brecne se.) Recite šta da kucam...
DŽOKEJ: Ne treba ti dalekozor. Ni teleskop. Čak ni lupa...
Samo pogledaj kroz prozor. Ovde kesten. Tamo klupa...
A na klupi Avgust Glupi...
JUCA: Ih, nemojte tako...
DŽOKEJ: Ne sviđa vam se?
JUCA: Ma ne, sviđa mi se, ali vi i Glupi Avgust.
DŽOKEJ: Samo vi napišite – Avgust Glupi.
JUCA: Pa, kad baš insistirate... Avgust Glupi... Dalje?
DŽOKEJ: Saznao je za tvoj datum. Postavlja ti ultimatum:
Moraćeš da uzmeš cvetak. Za početak...
JUCA: Jao, divno... Cvetak, početak... To se rimuje.
DŽOKEJ: Divna moć zapažanja.
JUCA: Uz ovo ide luksuzni telegram? Evo, tu možete da izaberate sliku...
DŽOKEJ: Može ova.
JUCA: Ma gde ćete tu... Ova je lepša.
DŽOKEJ: Kad vi tako kažete.
JUCA: Meni se ta mnogo sviđa...
DŽOKEJ: I molim vas, što hitnije...
JUCA: Ništa se vi ne brinite. Samo požurite na tu klupu...
DŽOKEJ: Hvala vam, Juco.
JUCA: E, da, cveće! Cveće ne kupujte preko puta. Deru! Tu iza ćoška imate super cvećaru, odmah levo. Tu su najsvežije ruže. Meni je tu, nekada davno, moj muž kupovao cveće... Kako ja volim ruže...
DŽOKEJ: Doviđenja.
(Džokej izlazi uz blagi naklon. Telefonskinja je uzbuđena, i tužna i srećna, zaplakala bi. Prava mala karikatura ala »petparački romani«. Džokej se smeje.)
JUCA: Bože, kako je ovo romantično...
MRAK
SLIKA TRINAESTA
(Ispod drvoreda kastena, odmah pored Dunava, na klupi sedi Lija. Džokej utrčava, zadihan je, sa ružom u ruci. Kad vidi Liju, zbuni se i sakrije ružu u mantil.)
LIJA: Ludače...
DŽOKEJ: (Zbunjen je.) Pa, kako si... Kako si znala... Nemoguće da je telegram brži od mene.
LIJA: Ma kakav telegram u Apatinu. Javili su mi telefonom.
DŽOKEJ: Juca... Mogao sam da pretpostavim...
LIJA: Nije Juca. Ona je htela da iznenađenje uspe. Samo se odmah istrtljala komšinici, a ova je to brže bolje prepričala svojoj komšinici i tako...
DŽOKEJ: I tako su stigli do tvoje komšinice...
LIJA: Tako nekeko...
DŽOKEJ: A hteo sam da te iznenadim... Celo jutro sam merkao klupu koja se vidi sa tvojih ulaznih vrata, da me vidiš kad dobiješ telegram...
LIJA: Pa, iznenadio si me, ludo!
(Lija mu se baci u zagrljaj.)
DŽOKEJ: Pazi, pazi...
LIJA: Aha, ruža...
DŽOKEJ: I to znaš!
LIJA: Znam gde si je kupio. Javila mi je prodavačica.
DŽOKEJ: Ne seri...
LIJA: Na mobilni. Fiksni mi je bio zauzet zbog komšinice.
DŽOKEJ: Kakav grad...
LIJA: Apatin plete mrežu oko Džokeja. Vidiš da se devojke još uvek lože na tebe.
DŽOKEJ: Devojke... Sredovečne žene koje šmrckaju uz evergine...
LIJA: Ti, dakle, misliš da sam ja sredovečna žena?
DŽOKEJ: (Naglo se uozbilji.) Ne Lijo. Ja mislim da si ti moja buduća...
(Lija mu nije dala da završi rečenicu. Poljubac je dugo trajao.)
LIJA: Da, da, da!!!
DŽOKEJ: O.K. znači bićeš mi sekretarica. Otvaram firmu za promet naftnim derivatima, drago mi je da si prihvatila posao...
LIJA: Opet me zezaš...
DŽOKEJ: Pa kad se nameštaš.
LIJA: I, kolika će mi biti plata?
DŽOKEJ: Ne znam, to određuju ovi iz socijalnog...
LIJA: Zašto?
DŽOKEJ: Zato što ćeš odmah da ideš na porodiljsko bolovanje...
(Još jedan dugi, dugi poljubac.)
DŽOKEJ: Jutros, dok si spavala, video sam se sa tvojom mamom.
LIJA: S Natalijom!?
DŽOKEJ: Skuvala mi je kafu. Strašnu kafu kuva, za razliku od tebe...
LIJA: Kad si ti pio moju kafu?
DŽOKEJ: Nikad, u tome je i problem.
LIJA: I šta ti je rekla Natalija?
DŽOKEJ: Ništa, rekao sam ja njoj.
LIJA: Šta?
DŽOKEJ: Rekao sam joj da ode na pijacu i da svima kaže da joj je došao zet u posetu.
LIJA: Ti si lud, ti si stvarno lud!
DŽOKEJ: I još sam joj rekao da javi tvome ocu da dođe iz vinograda, da ode u kafanu i časti društvo za ćerkinu udaju.
(Lija se svije oko Džokeja. Toplo... Vrelo... Lija »prede« kao mačka...)
DŽOKEJ: A sad poklon.
LIJA: Poklon?
DŽOKEJ: Rođendanski.
LIJA: Gde je, gde je...
DŽOKEJ: Evo ga, ide.
LIJA: Ide? Ne razumem...
DŽOKEJ: Sinoć mi je onaj moj krš od auta prokuvao još u Bačkoj Palanci. Jedva sam pronašao taksi do Apatina.
LIJA: I?
DŽOKEJ: S obzirom da si ti Mišku vratila belog golfa...
LIJA: Jesam, vratila sam mu...
DŽOKEJ: I da sad, dakle, nemamo kola, rešio sam da se u Novi Sad vratimo - lađom.
LIJA: Lađom?!
(Džokej pokaže Liji rukom na Dunav, uzvodno. A Dunavom klizi lađa okićena najlepšim cvećem koje se moglo kupiti u Bačkoj. Tu su i nezaobilazni muzikanti na lađi. Lija je i iznenađena i pomalo razočarana.)
LIJA: Jao...
DŽOKEJ: Šta je bilo? Ne sviđa ti se ikebana? Pa jeste, onaj gitarista levo nema dva zuba. Odmah ću da sredim da mu ugrade zlatne...
LIJA: Joj... Nisam ti to rekla... Ja se nikada nisam vozila lađom. Bojim se vode. Ne umem da plivam. Džokej izvini, ali ja ne smem... Divno je, predivno je, ali...
(Dok Lija pokušava da se opravda zbog straha od vode, Džokej zakorači po Dunavu. Kako je zakoračio po dunavskoj površini, tako se iz dubine scene pojavio Džokejev otac, Stari. Vodi sa sobom Džokeja dete, drži ga za ruku. Za njim idu Popac, Lufter, Veverica i Lepojke. Svi su svadbarski raspoloženi. Džokej pruži ruku Liji, pokazuje joj da zakorači po Dunavu. Ona je zaprepašćena prizorom.)
DŽOKEJ: Dođi, ne boj se.
LIJA: Ali...
(Lija zakorači po površini Dunava. Sve ono što bi izgovorili Džokej i Lija, ne bi se ni čulo, jer svatovi su veseli, lome čaše, a muzikanti sviraju zaglušujuće jako. Čardaš, naravno.)
K R A J