Vilijam Šekspir, OTELO

Vilijam Šekspir

OTELO

(Othello, the Moor of Venice)

Preveo: Aleksandar Saša Petrović

Adaptacija: Željko Hubač

LICA:

OTELO, mavarski plemić, general mletačke armije

DEZDEMONA, njegova žena

KASIO, njegov zamenik

JAGO, njegov zastavnik

BJANKA, Kasijeva ljubavnica

RODRIGO, mletački zemljovlasnik, zaljubljen u Dezdemonu

DUŽD mletački

BRABANCIO, mletački senator, Dezdemonin otac

LODOVIKO, njegov rođak

MONTANO, guverner Kipra

MUZIČARI, GLASNIK, VOJNIK, NOĆNI STRAŽAR, SLUGA

PRATIOCI KARNEVALA I SAHRANE

Mesto radnje

PRVI ČIN U MLECIMA;

OSTALI ČINOVI U

PRISTANIŠTU NA KIPRU.

PRVI ČIN

SCENA PRVA

Venecija (Mleci). Ulica.

(Dolaze RODRIGO i JAGO.)

RODRIGO: Mnogo mi je krivo.

JAGO: Ni sanj'o nisam

da takva stvar može da se dogodi.

RODRIGO: Da ti, Jago, ti - čovek s mojom kesom

Na svojoj vrpci - da tako kažem –

Sve vreme ćutiš, a znaš šta se zbiva!

JAGO: Do đavola! - kad nećeš da me slušaš:

Tri zverke ovog grada lično su mu,

Gologlavi svi, došli da ga mole

Da mene uzme za svog zamenika -

-    Svestan sam toga koliko vredim: niži čin

Ne zaslužujem - a on: ništa!

RODRIGO: Ništa?! (Imitira ga) „Ja sam, bogme,

već izabr'o zamenika svog“.

A znaš li koga?

RODRIGO:  Koga.

JAGO: Jednog stravičnog,

Od teorije same sazdanoga momka,

Nekog Mikela Kasija, Firentinca -

RODRIGO: Neverovatno!

JAGO: Ali on je, eto,

Izabran, dragi gospodine! A ja, ratnik

Koga je taj Otelo očima svojim crnim

Gled'o u borbi, samo zastavnik

Njegovog Visočanstva Maurskog i Garavog!

RODRIGO: Kakav nezahvalni lopov, pravo

da ti kažem, ja bih mu dželat bio radije.

JAGO: Tu nema leka. Prokletstvo je službe

U tome što nam unapređenje ide

Na nečiji mig i veze rođačke,

A ne po onom redosledu starom

Gde uvek drugi nasleđuje prvog.

RODRIGO: Ja više ne bih služio kod njega.

JAGO: Spokojan budi, gospodine dragi:

Ja kod njega služim da se njime poslužim.

I služeć' njemu, ja služim samo sebi

Za svoj lični cilj. A kada mi izraz lica

I stav otkriju namere srca mog

I njegov ritam, ja ću srce svoje

Na rukavu svom nositi da ga čavke

Kljuju: ja nisam ono što jesam.

RODRIGO: Uf, bre.

Mnogo će sreće trebati tom crnji

Debelih usta, da pored nas takvih

Postigne svoj cilj!

JAGO: 'Ajd' sad, vikni njenog oca,

Probudi ga; pokreni hajku na Otela,

RODRIGO: Otrovaću mu ljubavnu slast i celu stvar

Razglasiti tako da ulice bruje;

JAGO: Rođake njene razjari; pa kad već

Živi u ovom podneblju obilja,

Pusti na njega muve da ga kinje;

Iako mu je radost - prava radost,

Začini je sa toliko jeda,

Da joj sva boja malčice izbledi.

RODRIGO: Ovo je kuća njenog oca;

E, sad ću da ga viknem. Hej, Brabancio! Hej!

Sinjor Brabancio, hej!

JAGO: Jače. Hej, diž' se!

Brabancio, hej! Lopovi! Lopovi!

Na kuću pazi! Sve ti odnesoše! -

I kćerku i sve blago! Ej, lopovi!

Looopoviii!

(Pojavi se BRABANCIO, gore, na prozoru,

pored balkona i u njegovoj visini.)

BRABANCIO: Šta je!? Ko se to tako dere?

Zašto? Šta je to tamo?

RODRIGO: Sinjore, jesu li vam svi

Ukućani na broju?

JAGO: Jesu li vam vrata

Zaključana?

BRABANCIO: Za - zašto pitaš?

JAGO: O, Isuse! Zašto!

Pa vi ste sad klot opljačkani, gospodine!

Srce vam je prepuklo, a pola ste duše

Izgubili!

BRABANCIO: Kakve to gluposti zborite

u gluvoj noći?!

JAGO: Evo sad, sad, baš sad

Matorac jedan, ovan-crnorunac

Tuca vaše jagnješce belo.

BRABANCIO: Šta!

JAGA: Diž' se! Hajd' ustaj, diž' se! Zvonom probudi

Građane sve što sada hrču -

II' će te đavo napraviti dedom!

BRABANCIO: Jeste li vi ludi!?

RODRIGO: Sinjore uvaženi -

Zar mi ne poznajete glas?

BRABANCIO: Ne, ne: ko si ti?

RODRIGO: Rodrigo ja sam.

BRABANCIO: E, tim si mi manje

Dobrodošao! Zar ti ja već nisam

Naredio da mi se oko kuće

Ne šunjaš više!? Jasno sam ti i pošteno

Predočio da moja kći nije za tebe!

A ti sada, u ludilu svome, prepun

Jela i pića, junačinu izigravaš

Došavši k meni da mi moj mir narušavaš

Pakosno!

RODRIGO: Ma, sinjore, sinjore, sinjore -

BRABANCIO: Al' dobro pamti da sam

čovek moćan

Te da me duh i položaj moj

Kadrim čine da tebi zagorčam ovo!

RODRIGO: Strpljenja, dobri gospodaru.

BRABANCIO: O kakvoj krađi trućaš? Pa ovo je

Venecija, bre! A kuća mi nije

Čatrlja neka u selendri.

RODRIGO: Čujte me, Brabancio uvaženi:

Dolazim vam iskreno, čista srca...

JAGO: Tako mi rana Hristovih, gospodine,

vi ste jedan od onih što neće da služe Boga,

kad im to đavo naredi! Dobro, dobro

- smatrajte vi nas samo za lupeže, pa ćete videti

šta će da vam se desi: jedan arapski pastuv

ima da vam zajaši kćer; unuci će da vam ržu,

rođaci da vam budu trkački konji, a rođake

bedevije!

BRABANCIO: Ko si ti, bestidniče?

JAGO: Ja sam onaj, gospodine, koji je došao

da vam kaže da vaša kći i onaj Maur prave

sada onu jedinstvenu dvoleđnu zverku, što

ima „leđa ozdo i leđa ozgo“!!!

BRABANCIO: E, ti si nitkov! Odgovaraćeš za ovo!

Znam te, Rodrigo!

RODRIGO: Poštujem ja vas i nikad se s vama

I vašom čašću ne bih sprdao.

Opet vam kažem: vaša je kći -

Ako joj vi to niste dopustili -

Podigla groznu bunu, vezavši

Obzire svoje, duh, lepotu, sreću,

Za tuđinca tog, za belosvetsku

Protuvu ovde kod nas i u celom svetu!

Zato se odmah uverite sami:

Ako je ona sad u svojoj sobi

Ili u vašoj kući uopšte, sručite

Na moju glavu svu državnu pravdu

Za ovu moju obmanu.

BRABANCIO: Hej! Svetla daj!

Ukrešite trud! I dajte mi sveću!

Probudite sve ukućane! Brzo!

A sanjao sam nešto slično: i već

Strepim da se to ne obistini.

Svetlosti dajte! Čujete šta kažem!?

(Odlazi, gore.)

JAGO: A sada zbogom! Ja te ostavljam;

Pošto nije ni korisno ni dobro

Za položaj moj, da ja budem svedok

Protivu Crnje - a bio bih svedok

Kada bih stolom ovde ostao...

RODRIGO: Ja dobro znam da ga država ova

Sve da tog crnca i ukori oštro.

Odbaciti sad ne može bezopasno.

JAGO: Sa jakim je on razlozima određen

Za naš rat oko Kipra što ne prestaje;

A država, kad bi i dušu svoju

Prodala vragu, od Maura sposobnijeg

Za posao taj ne bi mogla naći.

A ti, da bi ga našao sad,

Odvedi hajku pravo u konak

Kod „Kentaura“; i ja ću biti tamo. Sad -

Zbogom!

(Ode.)

(Dolazi BRABANCIO u svom kućnom

kaputu.)

BRABANCIO: Ne valja, bogme; pravo zlo, zlo:

Stvarno je nema. Pobegulja - ode!

-    I šta sad meni, ocu prezrenome,

Sem jêda osta? Reci mi, Rodrigo,

Gde si je vid'o?

RODRIGO: U ove sitne sate

U pratnji samo jednog gondolijera...

BRABANCIO: - O, nesrećna dcvojko! –

Sa crncem on'im, kažeš?

RODRIGO: Sa njim!

BRABANCIO: I sad budi otac! Kako me je prevarila!

Stravično to je! Dones'te još koju baklju! -

Probudite sve moje rođake! -

-    Šta misliš, da li su se već venčali? Ah?

RODRIGO: Stvarno mislim da jesu.

BRABANCIO: O, Nebesa!

Kako li samo ode!? - O, očevi svi,

ne verujte više svojim kćerkama

po tom što vidite da rade! Hajde, jedni tamo,

Drugi amo! - A je 1' ti znaš, Rodrigo,

Gde bismo mogli da uhvatimo tog Maura i nju?

RODRIGO: Mislim - da ih mogu naći,

Ako uz jaku stražu izvolite

Sad poći sa mnom.

BRABANCIO: Vodi nas, molim te!

Ja ću pred svakom kućom da viknem –

Većina ih je pod mojom komandom.

Oružje, momci, dajte! Pozovite

I nekoliko dežurnih oficira.

Rodrigo dobri, napred! I znaj –

Nagrađen biće tvoj trud!

(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Druga ulica.

(Ulaze OTELO i JAGO.)

JAGO: Iako sam ja ljude ubij'o u ratu,

Ja ipak smatram da je suština

Savesti naše: ne ubiti nikog

Smišljeno! Prosto, ne mogu da budem

Toliko zao. Nekoliko puta

Hteo sam da ga probodem ovim mačem

I to baš ovde, ispod rebara.

OTELO: Bolje što nisi.

JAGO: Al' on je brbljao,

Rečima sramnim i uvredljivim

Čast vam je tako kaljao, da sam ga

Sa ovo malo pobožnosti svoje

Poštedeo, al' jedva. - Izvin'te me:

Jeste li se vi venčali, gospodine? -

Verujte meni: taj je Brabancio

Omiljen vrlo: uticajan kao sâm dužd

Mletački, jer glas mu je dvaput teži

Od glasa svakog senatora.

Razvešće vas on, ili će vas

Svim zabranama onim i jadima

Koje mu zakon dopušta - sputati.

Jer on je sva vlast izvršna.

OTELO: Neka mu bude -

Neka on samo iskali svoj gnev.

Usluge koje učinih Senatu

Nadvikaće sve njegove optužbe.

Da me za nežnu Dezdemonu ljubav

Ne veže, ne bih ja svoju slobodu

Beskućničku ni za sva blaga što ih

Skrivaju mora u stege sputao.

- Kakva nam se to svetlost približava?

JAGO: To je njen otac probuđeni

S prijateljima svojm. Vi bolje uđite.

OTELO: Ne: moram da im dopustim da me

nađu.

Priroda moja otvorena, moj čin

I moja savest čista verno će me

Prikazati. - Ma, jesu li to oni?

JAGO: Janusa mi, sad bih rek'o da nisu!

(Ulazi KASIO i nosi baklju.)

OTELO: Duždev je to vojnik i moj zamenik! –

Dobra vam noć, vrli Kasio! Šta je novo?

KASIO: Dužd vam šalje svoje pozdrave,

generale,

I želi da mu odmah dođete - još ovog časa!

OTELO: U čemu je stvar?

KASIO: Nešto oko Kipra, kažu vrlo je hitno.

OTELO: Samo nešto da kažem u ovom konaku,

Pa ću sa vama odmah da pođem.

(Uđe.)

KASIO: Ali hitno je... Ne razumem.

JAGO: Mlad si ti da bi to razumeo.

On ti se noćas, bogme, kradom ukrcao

U jednu barku što po kopnu plovi.

Dokaže li se da je plen zakonit,

Ploviće vočno.

KASIO: Ništa ne razumem.

JAGO: Oženio se.

KASIO: Kojom?

JAGO: Svete mi

Marije Deve, jednom finom junf -

(OTELO se vraća.)

- Pa, generale, idemo li sad?

OTELO: Idem sa vama.

KASIO: Evo i druge grupe koja vas traži!

(Ulaze BRABANCIO i RODRIGO sa

oružjem i bakljama.)

JAGO: Brabancio je to! Pazite, generale!

Namere su mu loše.

OTELO: Hej, stanite!

RODRIGO: Sinjore, pa to je crnac!

BRABANCIO: Dole s tim lopovom!

(Obe grupe vade mačeve.)

JAGO: Rodrigo!? Ti!? E, sad ćuja da ti pokažem!

OTELO: U korice s tim sjajnim mačevima! –

Od rose mogu da vam zarđaju.

Sinjore dobri, vi možete bolje

Komandovati svojom starošću

Nego oružjem svojim.

BRABANCIO: O, lopove gadni!

Gde si mi skrio kćer? A kakav si prokletnik,

Biće da si je i opčinio mađijom -

Da na sveopštu porugu utekne

Iz okrilja svog doma i padne

Na te čađave grudi jezivog stvora

Kao što si ti: da prestraviš ženu,

A kakvi da je očaraš! I sad

Nek' mi sudi svet, ako nije jasno

Da si mi kćerku opčinio gadno,

Mladost joj krhku iskoristio,

Zato te hapsim kao prevaranta

Da na sudu raspravimo ovu čisto

Pravnu stvar.

OTELO: K sebi ruke! - i vi moji,

I svi ostali! Da je uloga moja

Da se sa vama tučem, ja bih je

I bez šaptača odigr'o. Kud hoćete

Da idem i svoj odgovor dam

Na vašu tužbu?

BRABANCIO: U zatvor! A kad te

Redovnim putem izvedu pred sud,

Tamo ćeš dati svoj odgovor!

OTELO: A šta će biti ako vas poslušam?

Kako će to da primi dužd mletački

Koji me upravo k sebi zove

Povodom nekog vrlo hitnog posla

Državnog?

KASIO: Tačno, sinjore prečasni!

U savetu je dužd sada.

BRABANCIO: Dužd u Savetu!?

U ovo doba noći? - Hajdemo!

Sitnica nije ni ova moja stvar.

Ni dužd neće moći a da uvredu ovu

Ne primi kao njemu samom nanesenu!

Jer ako sad ovo nekažnjeno prođe,

Robovi, divljaci biće naše vođe!

(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Dvorana u savetu. Gore sveće.

(DUŽD sedi za stolom. Ulazi SLUGA)

SLUGA: Veliki dužde, ovo vam javlja

sinjor Montano, guverner Kipra

Otmena roda, po dužnosti svojoj,

I moli da mu verujete sada.

Osmanlije, držeći se kursa

Plovidbe svoje ka Rodosu,

Sa novom flotom spojiše se tamo!

DUŽD: Da, da, ja sam i očekivao to.

A koliko ih ima?

SLUGA: Tridesetak

Jedrenjaka; al' sada menjaju kurs

I, vidno, nazad, ka Kipru plove. -

DUŽD: Dakle,

Izvesno je sad: na Kipar plovi on! -

SLUGA: Stigli su Brabancio, zastavnik Jago,

nepoznat građanin neki i naš Maurin hrabri!

DUŽD: Kasio ga je pronašao. Brzo neka uđu.

(Sluga odlazi. Ulaze BRABANCIO, OTELO,

JAGO i RODRIGO.)

DUŽD: Otelo hrabri, moramo te odmah

Uposliti, znaš, protiv našeg opštog

Neprijatelja - Turčina otomanskog!

(BRABANCIJU)

Nisam vas vid'o, dobro nam došli,

Sinjore!

BRABANCIO: Oprostite mi, vaša milosti:

Ni dužnost moja senatorska ni vest

O hitnom poslu državnom, nisu me iz

Postelje digle; a niti sam

Brigama opštim obuzet, jer meni

Lični jad, kao bujica pomamna,

Sve druge brige proguta i zbrisa.

DUŽD: Šta je, šta vam se to desilo?

BRABANCIO: Moja kći! O, kći moja!

DUŽD: Umrla?

BRABANCIO: Da, za mene. Zavedena je ona;

Od mene, oca, ugrabljena, pa činima

I    drogama raznoraznim nadrilekarskim

Upropašćena; jer da joj priroda

Bezumno tako zgreši - a nije

Manjkava, slepa ili maloumna -

Nemoguće je bez mađije!

DUŽD: Bogme,

Ma ko bio taj što je kćerku tvoju

Tim nepoštenim radnjama zaveo,

Pa je od tebe odveo, ti ćeš mu, lično,

Po tumačenju svome, da pročitaš

Paragraf gorki iz krvave knjige

Zakona - pa sve da je optuženi

I moj rođeni sin!

BRABANCIO: Pokorno hvala

Milosti vašoj! - Evo tog čoveka!

To vam je ovaj Maur, kog je, izgleda,

Poseban nalog vaše milosti

Doveo amo!

DUŽD: A šta ti, Otelo, možeš

U odbranu da kažeš svoju?

BRABANCIO: Ništa,

Sem da je tako! -

OTELO: Najmoćniji,

Uvaženi i čestiti senjori -

I plemeniti gospodari moji:

Da sam kćer ovog starca odveo -

Istina, cela; istina je i to

Da sam se njome oženio; i to je sav

Prestup moj.

BRABANCIO: Kako da se ona -

Uprkos divnoj prirodi, mladosti,

Ugledu, zemlji - zaljubi u ono

U šta se uvek plašila i da pogleda!?

On je nju ošamutio nekim smesama

Što neposredno savlađuju krv,

Ili, pak, nekim napitkom opojnim.

DUŽD: Ta vaša tvrdnja, Brabancio, nije

Nikakav dokaz, bez pouzdanije,

Pa i jasnije svedodžbe no što je ta

Od tankog tkiva i pretpostavki

Što ga tereti. (Otelu.) Pa, reci, Otelo:

Da 1' si ti stvarno putem nasilnim

I posrednim - uz pomoć nekih droga -

Stekao sklonost devojke te;

Ili pak molbom i onom prijatnom

Izmenom misli, kad se duša duši

Obraća?

OTELO: Molim ja vas, pošaljite nekog

Do „Ketnaura“ po nju, pa nek' ona sama

Pred svojim ocem govori o meni.

Ako iz njenih reči zaključite

Da sam nečastan, lišite me ne samo

Poverenja svog i položaja mog,

Nego, presudom vašom - i života samog.

DUŽD: Dovedite nam Dezdemonu amo.

OTELO: Odvedi ih ti, zastavniče: to mesto

Ti najbolje znaš. -

(JAGO odlazi.)

- A dokle ona ne dođe,

Iskreno ću ja, kao što Nebu

Grehove krvi svoje ispovedam,

Ozbiljnom sluhu vašem poveriti

Kako ja uspeh da steknem ljubav

Te gospe lepe, i kako je ona Stekla moju.

DUŽD: De, pričaj nam, Otelo.

OTELO: Njen otac me je voleo i često

U kuću zvao - i tražio stalno

Da mu o svome životu pričam

Iz godine u godinu - o bitkama,

Opsadama i ćudljivoj ratnoj sreći

Koja me je na tom putu pratila...

Dezdemona je to pomno slušala

Da bi za trud mi dala savršen jedan

Svet uzdisaja, zaklinjući se pri tome

U veru svoju da je sve to tako

Čudno, čudno zacelo, bezmerno

Čudesno, tužno i vrlo dirljivo,

Strašno dirljivo; rekla mi je jednom

Da bi čak višo volela da to nikad

Nije čula, no i da žali što i nju Bog

Čovekom takvim nije stvorio.

A jednom mi je zahvalila srdačno

I rekla: budem li imao druga

Koji nju voli, da ga naučim

Da priča priču o mom životu,

Pa će mu ona biti naklonjena.

A ja tu zgodu iskoristim tada

Da joj kažem da ona zbilja mene voli

A da ja volim nju i to su sve te čini

Koje ja upotrebih. - Evo gospe:

Pa neka ona sama prosudi.

(Ulaze DEZEMONA i JAGO)

DUŽD: Mislim da bi ta priča i moju kćer

Osvojila. Brabancio moj dobri vrli.

BRABANCIO: Molim vas, dužde, čujte i nju sada.

Prizna li ona da je polovina

Udvaranja tog njena zasluga,

Nek' onda sve na moju glavu padne

Što nepravedno okrivih čoveka! -

Priđi nam, krhka gospođo: vidiš li ti

Kome u ovom društvu najveću

Poslušnost svoju duguješ?

DEZDEMONA: Oče moj

Plemeniti, ja ovde sad vidim

Poslušnost svoju - podeljenu:

Vama sam dužna za život i odgoj,

A biće moje i vaspitanje

Uče me kako vas da poštujem.

Samo sam vama odana sve dok sam

Vaša kći. Ali ovde je i moj muž;

I koliko je vama moja majka

Odana bila, dajući prvenstvo mužu,

A ne ocu svom, isto toliko prava

I ja polažem na to da prvenstvo

Mauru dam, svom gospodaru.

BRABANCIO: Nek' je Bog s tobom! Ja sam završio.

Ako je vašoj milosti po volji -

Da se vratimo poslu državnom.-

Kam' da sam dete usvojio, a ne

Rodio! - Sad mi pristupi, Maure:

Evo ti dajem od sveg srca ono

Što bih ti - da ga sam ne uze - od sveg srca

Uskratio. A što se tebe tiče,

Blago moje, u duši mi je milo

Što nemam druge dece, jer zbog ovog

Bekstva tvog ja bih tiranin postao,

Pa bih im balvan za noge veziv'o.

Završio sam, dužde.

DUŽD: Dopusti mi

Da zborim kao da sam ja sada

Na tvome mestu, i da sentenciju

Izreknem jednu koja bi mogla,

Korak po korak, ljubavnike ove

Da približi svoj tvojoj milosti:

Kada nema leka, tad nema ni jada,

Jer posle najgoreg ostaje nam nada.

BRABANCIO: Izreke su i gorke i slatke, za mene -

I jake s obe strane, jer su dvosmislene.

Al' reči su samo reči, ja bih rek'o:

Još nikad nisam čuo da je neko

Kome se srce kida i sve ruši

Utešen bio kroz - svoje uši.

Milim vas smerno, pređimo na naše

Poslove državne.

DUŽD: Dakle, Turci plove ka Kipru sa vrlo

moćnom ratnom flotom. Otelo, ti najbolje znaš

koliko je Kipar utvrđen. Iako mi tamo imamo

namesnika - guvernera koji je veoma sposoban

čovek - to je svima poznato, ipak se naše javno

mnenje, koje stoji iznad svoga, mnogo više uzda

u tebe. I zato ćeš morati da se pomiriš s tim da

sjaj svoje nove sreće, Oelo, pomračiš ovim suro-

vim i napornim ratnim pohodom.

OTELO: Tiranka moja - navika, štovani

Gospodaru, pretvorila je moju

Postelju ratnu od ljuta kremena

I prekaljena čelika u dušek

S triput probranim paperjem. Priznajem

Da u teškoći postajem nekako

Prirodno bodar i vrlo živahan;

I, naravno, preduzeću ja ovaj pohod

Na Osmanlije. Stoga se pokorno

Vama ja klanjam, i najlepše molim

Da se supruzi mojoj obezbede:

Ugodan smeštaj, postupak u skladu

Sa njenim rangom, sva sredstva za život

I posluga sva, koja odgoju njenom

I priliči.

DUŽD: A mogla bi, ako to želi,

Da bude kod svog oca.

BRABANCIO: Ja to neću.

OTELO: Ni ja.

DEZDEMONA: Pa, ni ja. Jer ne bih želela

Da budem tamo gde bih prisustvom

Svojim u ocu svom netrpeljivost

Izazivala. Dužde milostivi,

Budite mome predlogu naklonjeni

I neka vam u glasu zalog bude

Za neiskustvo moje.

DUŽD: Šta bi htela, kaži,

Dezdemona?

DEZDEMONA: Dopustite mi da i ja odem s njim.

OTELO: Bog mi je svcdok da vas ne molim

Da bih ja udovoljio nepcima

Žudnje svoje, il' da bih se - nisam ja

Više tako mlad - uspaljivao

I uživanju ličnom predavao;

Ne! Kad mene sablažnjiva dokonost

Amora, lakih krila, pohotom zaslepi

I sposobnost mi ratničku otupi,

Pa mome poslu putena igra naškodi,

Nek' onda od mog šlema domaćice

Naprave šerpu; a svi ništaci

I nevaljalci nek' prstom na mene

Pokazuju!

DUŽD: Nek' bude onako kako

Ti, Otelo, sam odlučiš, pa išla

Ona s tobom il' ostala ovde.

Naš posao je hitan i brzinu traži.

Još noćas moraš poći.

DEZDEMONA: Noćas, vaša

Milosti?

DUŽD: Ove noći.

OTELO: Od sveg srca.

DUŽD: Opet ćemo se ovde sastati.

U devet, sutra ujutro. Otelo,

Ostavi ovde nekog oficira;

On će ti našu punomoć doneti,

I druge spisi' važne za tebe

I poduhvat tvoj ratni.

OTELO: Ako je vašoj milosti po volji,

Neka to bude moj zastavnik.

Pouzdan je on i pošten čovek:

Stog njega ja ovlašćujem da dovede

Suprugu moju i donese mi sve ono

Što vaša milost bude smatrala

Za shodno.

DUŽD: Neka bude tako.

Laku noć svima! - Pa, plemeniti moj

Sinjore, dragi Brabancio:

Ako nam vrlina nije u oku trn,

Onda ti je zet više beo nego crn.

BRABANCIO: Motri na nju, Otelo zagasite kože!

Prevarila je oca, pa i tebe možce

OTELO: Životom jamčim da je tvrda vera! -

(DUŽD i ostali odlaze.)

OTELO: Hajdemo sad, Dezdemona, ostaje mi

Samo jedan čas za ljubav, poslove

I uputstva pred moj put. Moramo se

Povinovati vremenu.

(OTELO i DEZDEMONA odlaze.)

(Na Šekspirovoj neograničenoj

pozornici, kad Rodrigo i Jago ostanu

sami, ova se scena više ne događa

u sali Saveta.)

(Susreću se RODRIGO i JAGO)

RODRIGO: Jago!

JAGO: Šta je, srce - plemenito?

RODRIGO: Šta da radim, Jago? Šta ti misliš?

JAGO: Pa, da odeš u krevet i da se ispavaš.

RODRIGO: Idem smesta da se udavim!

JAGO: Ako to uradiš, neću više nikad da te

volim. E, baš si blesav, gospodine otmeni!

RODRIGO: Blesavo je živeti, kad je život mu-

čenje; a osim toga, postoji i ono staro pravilo:

kad ti doktorka Smrt prepisuje recept, onda

garant ima da crkneš!

JAGO: Jao, kakva glupost! Gledam ja ovaj

svet već četiri puta po sedam godina, i otkako

umem da pravim razliku između štete i ko-

risti, ja nisam sreo čoveka koji ume da voli

sebe. Ja bih, vidiš, svoju ljudsku prirodu pre

zamenio majmunskom nego što bih i zucnuo

da ću da se udavim zbog ljubavi prema tamo

nekoj kamenjarki!

RODRIGO: Pa šta drugo da radim? Priznajem

da je sramota što sam se toliko zacopao, ali

ja nemam snage da se iz toga izvadim.

JAGO: Snage? - Sranje! Od nas samih zavisi

da li ćemo da budemo ovakvi ili onakvi. Naše

telo je naša bašta u kojoj je naša volja baštovan.

Prema tome, od naše volje zavisi šta

ćemo u toj bašti da gajimo: koprivu ili salatu;

da li ćemo da sadimo blagovan ili da plevimo

majčinu dušicu; da li ćemo u njoj da sejemo

samo jednu sortu trave ili ćemo je pretrpati

raznim sortama; hoćemo li je pustiti da zbog

naše lenjosti bude neplodna ili ćemo je đubriti

marljivošću. Dakle, naša snaga i popravna

moć leže u našoj volji. Kad vaga našeg života

ne bi imala tas razuma kao pritivtežu tasu

čulnosti, naša krv i niskost ljudske prirode

navodile bi nas da pravimo najluđe eksperimente.

Ali mi imamo razum da nas hladi

kad se uspalimo, da smiruje žacanje naše puti

i obuzdava našu razularenu pohotljivost: a to

što ti nazivaš ljubavlju, ja u toj bašti smatram

tek za kalem ili izdanak.

RODRIGO: Ni govora o tome!

JAGO: To je kod tebe samo žudnja krvi

i slabost volje. Hajde, bre, budi čovek! Da se

udaviš!? Davi ti mačke i slepu štenad. Ja sam

ti uvek bio prijatelj i mogu iskreno da ti kažem

da sam za tebe vezan neraskidivim konopcima

večne čvrstine, jer ti to i zaslužuješ. Ali

sad mogu da ti pomognem više nego

ikad ranije! Evo šta treba da radiš:

RODRIGO: Šta?

JAGO: Napuni kesu parama.

RODRIGO: Koliko?

JAGO: Pođi sa nama u ovaj rat; maskiraj se

lažnom bradom. Nemoguće je da će Dezdemona

još dugo da voli Maura, a niti će on nju

Kažem ti, stavi novac u kesu, dukate u ćemer!

RODRIGO: Koliko?

Izgubili su glave u početku; brzo su se zapalili,

brzo će se i ohladiti - videćeš kad se raziđu;

ali - lovu u futrolu!

RODRIGO: Još?

JAGO: Napuni fišek zlatnicima. Ti Mauri

su ćudljivi i nestalni -! Hrana

koja mu je sad slatka kao šećer, uskoro će mu

biti gorka kao čemer. Mlada je i moraće da

nađe nekog mlađeg: kad se zasiti njegovog

tela, shvatiće da joj je izbor bio pogrešan. Zato

-    parice-zlatice u krpice! A ako baš toliko želiš...

RODRIGO: Želim.

JAGO: ...Da daš dušu đavolu, ti onda izaberi bar neki

finiji način od davljenja. Podigni sav novac

koji možeš.

RODRIGO: Sav?

JAGO: Ako oltar i slab zavet - koji su

pred njim jedno drugom dali jedan grešni

varvarin i jedna super-lukava Venecijanka -

ne budu isuviše tvrd orah za zube moga duha

i svu bagru pakla - ti ćeš je, burazeru, imati!

Zato ponesi pare! Kakvo, more, davljenje ne-

zdravo!? Sranje, kad ti kažem. Nije to za tebe.

Bolje ti je i da te obese što si se nauživao

života, nego da se udaviš i odeš bez nje.

RODRIGO: A je l’ ti hoćeš da mi svesrdno

pomogneš da mi se ispune želje, ako se

odlučim na to?

JAGO: Nema da brineš, ja ti dobar stojim! Idi

uzmi pare! Sto puta sam ti to već rekao, i sad

ti ponavljam, da ja mrzim tog Maura. Mrzim

ga iz dubine duše; a ni ti nemaš manje razloga

za to. Udružimo se stoga u našoj osveti protiv

njega. Ako uspeš da mu nabiješ rogove, tebi

će to da bude zadovoljstvo, a meni luda

zabava. U utrobi vremena ima još mnogo

događaja koji čekaju da se rode. A sad, nalevo-krug!

Idi uzmi lovu! Sutra ćemo da nastavimo

razgovor o tome. Zbogom.

RODRIGO: A gde ćemo da se nađemo sutra

ujutru?

JAGO: Kod mene, u mojoj gajbi.

RODRIGO: Doći ću ti rano.

JAGO: Dođi. A's' u zdravlje! - Ej, Rodrigo?

RODRIGO: Šta kažeš?

JAGO: I da nikad više nisam čuo o onom

davljenju, razumeš!?

RODRIGO: Promenio sam se.

JAGO: 'Ajd' zdravo! I dobro nagruvaj kesu!

RODRIGO: Prodaću celo imanje.

(RODRIGO odlazi.)

JAGO: Tako ja uvek svoju budalu

U svoju kesu pretvaram! Pa ja bih

Sve svoje znanje profanisao kad bih

Traćio vrcme s gusanima takvim,

Bez razonode i neke koristi! –

Maura mrzim. Svet misli da je on

Međ' čaršavima mojim - moj posao

Svršio. Ne znam da 1' je to istina,

Al' ja ću samo zbog sumnje takve

Postupati baš kao da je to istina.

Mene on ceni - i time ću lakše

Da delujem na njega u svojoj

Nameri. – Onaj Kasio je čovek lep –

Čekaj, čekaj - ja dobijam njegov čin

I za šeširče svoje volje slobodne

Zadenem pero duple podvale! Al' kako?

Kako? Čekaj da vidimo... Dabome:

Kroz neko vreme napuniću

Otelu uši da je Kasio

Veoma prisan sa ženom njegovom;

Na njega može da se posumnja,

Jer privlačan je on i uglađen –

Stvoron da žene čini nevernim.

(Prezrivo.)

Maur je čestit i otvoren čovek

I misli da su pošteni i oni

Koji samo izgledaju tako;

I biće lako njega za nos vući

K'o što se krotki magarci povlače. –

Sinula! Tu je: nakaza je rođena!

Još je verna mraku i paklenoj sili,

Al' na svetlost dana mora da izmili.

(Odlazi.)

DRUGI ČIN

SCENA PRVA

U blizini luke na Kipru. Veče. Bura.

(Ulaze MONTANO i SLUGA.)

SLUGA: Gospodaru Montano, novosti vam nosim

Naš je rat završen!

MONTANO: Hvalim te Bože!

SLUGA: Turke je ova bura pomamna

Srubila tako da im je ceo plan

Osujetila: krasan jedan brodić

Mletački vide teški brodolom

I propast većeg dela turske flote.

MONTANO: Gde je taj morski glasnik?

SLUGA: Brodić je pristao,

Već je u luci - Venecijanac jedan

S veronskom spremom; baš se sad iskrca

Onaj Mikele Kasio, zamenik hrabrog

Mavra Otela, a Mavr je, kaže, još

Na moru; I sa punim ovlašćenjima

Senata plovi ka Kipru.

MONTANO: Baš mi je drago!

Odličan je on zapovednik.

SLUGA: Al' taj Kasio, ma kako utešno

O tome turskom gubitku govorio,

Izgleda meni brižno i molitve čita

Da Maur stigne bezbedno; jer, kaže

Da ih je strašna bura razdvojila.

MONTANO: Nek' mu pomogne Bog.

Služio sam pod njim;

Taj vam je čovek vojničina prava

I sjajan je on komandant. Haj’te sad na rivu,

Tragajte pomno za hrabrim Otelom,

Sve dok se more ne spoji sa nebom

I dok vam oči ne pobele. Haj’te

Jer sada svaki minut pruža nadu

Da će i drugi brodovi da stignu!

(Ulazi KASIO.)

KASIO: Hvala vam, guverneru ratničkog

Ostrva ovog što vam je naš Maur

Toliko mio! Nek' ga Bog zaštiti

Od svakog elementa, jer sam ga na moru

Opasnom vrlo, izgubio.

MONTANO: Je 1' on dobar brod ima?

KASIO; Brod mu je čvrste građe a krmanoš

Čuven po svome iskustvu i veštini;

I' zato su mi nade sasvim zdrave,

Iako nisu baš pregojene.

(Glasovi spolja: 'Jedra! Jedra! Brod na vidiku!'.)

KASIO: Nadam se da je to brod našeg

komandanta.

(Topovske salve.)

SLUGA: Gospodo! Paljba je to počasna!

Prijatelji su - u svakom slučaju.

KASIO: Pogledajte pa nam javite ko je to stigao!

(SLUGA  izlazi.)

MONTANO: Recite mi sad, poručniče dragi:

Je 1' tačno da se vaš general oženio?

KASIO: Jeste; i tako da mu ženidba ta

Srećnija biti ne može: uzeo je on

Devojku koja nadmaša i najlepšu

Sliku crtačkog pera i sve hvalospeve

Pesnika, koji bi se umorili

Kad bi lepotu njenu pokušali

Da opišu. -

(Vraća se SLUGA.)

- Govor'te, ko je to stigao?

SLUGA: Stig’o je zastavnik generalov, Jago.

KASIO: Sjajno! I on je srećno doplovio:

I sama bura, talasi ogromni,

Vetrovi hučni, oštre hridine

I zli sprudovi peščani - ti dušmani

Brodova - kao da su sad imali

Smisla za lepo, kad su svoju narav

Ubilačku svu zanemarili

I Dezdemonu bajnu propustili!

MONTANO: A koja je ta?

KASIO: Ona o kojoj sam vam

Maločas prič'o - zapovednica

Velikog našeg zapovednika –

Hrabrome Jagu poverena da je

Doprati dovde. Stig'o je sedam dana

Pre no što sam ga očekiv'o.

O, Jupiteru moćni, čuvaj nam Otela

I naduvaj mu jedra dahom svojim

Da mu brod veličanstveni srećom ozari

Kiparski zaliv, da mu u Dezdemoninom

Zagrljaju od ljubavi srce zaigra,

Da novim žarom razgori duhove

Ugasle naše i celom Kipru donese

Utehu i mir! -

(Dolaze DEZDEMONA, JAGO i RODRIGO kao pratnja. KASIO uzima DEZDEMONU za ruku.)

KASIO: - O, pogledajte! Stiglo je brodsko blago

Na obalu! Poklon'te joj se svi Kiprani! –

Pozdravljam vas, o gospo plemenita!

Neka vas vodi milost nebeska,

Neka vas prati i svu okružuje!

I vi zastavniče, dobro nam došli!

(JAGO klimne glavom i prepušta reč DEZDEMONI.)

DEZDEMONA: Kasio vrli, hvala. Imate li

Vesti o mome gospodaru?

KASIO: Još nije

Prispeo, gospo; ništa drago ne znam

Sem da je dobro i da će uskoro stići.

DEZDEMONA: Da, al' ja ipak strahujem!

Zašto smo se razdvojili?

JAGO: Rekoh vam gospo, razdružila nas je

Borba mora i neba!

(Glasovi spolja: 'Jedra! Jedra na vidiku!')

KASIO: Opet neki brod!

(Čuje se plotun.)

SLUGA: Sa broda pozdravljaju sad tvrđavu!

I to su prijatelji.

KASIO: Po vesti idite!

(SLUGA odlazi.)

(Začuje se zvuk trube.)

JAGO: Čamac je već u luci.

DEZDEMONA: Otelo to je!

Trubu mu poznajem.

KASIO: Tačno, to je on!

(Dolazi OTELO.)

OTELO: O, lepa ratnice moja!

DEZDEMONA: Otelo, mili supruže moj!

OTELO: Iznenađen sam koliko se i radujem

Što te vidim tu, što ti mene dočekuješ!

Radosti duše moje! Ako posle

Svake bure ovakvo zatišje nastupi,

Nek' huje vetri dok smrt ne probude!

Kad bih sad umro, bila bi to sreća

Velika; jer strah me je da mi sudba

Neznana nikad više doneti neće

Ovako potpun duševni mir.

DEZDEMONA: O, ne-dao-bog da nam

spokojstvo i ljubav

Ne jačaju sa prolaženjem naših dana!

OTELO: Amin, vi dobre sile! Nisam u stanju

Da izrazim sve zadovoljstvo svoje;

Ovde me guši - prosto sam presrećan.

(Ljube se.)

Ovo - i - ovo - nek' bude najveći nesklad

Dveju nam duša do kraja života!

JAGO: Sad ste stvarno dobro usklađeni!

OTELO: Iskreno govoriš.

JAGO: A kako drugačije.

OTELO: O, srce moje, brbljam neumesno,

Jer sam od sreće podetinjio.

Molim te, dobri Jago, otidi u luku,

Iskrcaj stvari, a kapetana zlatom daruj.

Valjan je čovek i pohvalu zaslužuje.

MONTANO: Hajdemo sada u zamak. Dobro nam

Došli na Kipar!

(Odlaze svi, sem JAGA i RODRIGA)

JAGO: Čim završim u luci,

Eto i mene. (RODRIGU) Dođi ovamo!...

Ako si hrabar - a kažu da i podlaci, kad

su zaljubljeni, imaju u sebi više plemenitosti

no što im je priroda podarila - čuj me sada:

Kasio je noćas dežurni u krugu tvrđave.

Al' prvo moram ovo da ti kažem: Dezdemona se

do ušiju zaljubila u njega.

RODRIGO: U njega!? Pa, to je nemoguće!

JAGO: Stavi prst na usta, ovako - i čekaj da

te uputim u stvar. Ti znaš s kakvim je ona

žarom u početku volela Maura samo zbog

njegovog hvalisanja i pričanja fantastičnih laži.

Pa hoće li ga ona večno volcti zbog tog

njegovog blebetanja?

RODRIGO: Ne znam...

JAGO: Nek' ti to ne bude ni nakraj tvoje velike pameti!

Neće! Njene oči moraju da se hrane lepotom.

A kakvo joj je to zadovoljstvo da stalno gleda đavola?

Kad joj one nestašne slatke radnje ohlade krv,

tražiće ona - da bi se opet uspalila i u sebi

novu žeđ izazvala - neko privlačno lice

odgovarajućih godina, otmenosti i lepote: sve ono

što Mauru nedostaje. Kad bude uvidela da tih

pogodnosti nema, ona će u svojoj tananoj

nežnosti da se oseti prevarenom: počeće duboko

da uzdiše, da izbegava Maura i da ga se gadi.

Sâma će je priroda navesti na to i nagnati

da nađe nekog drugog.

RODRIGO: Je l’ to izvesno?

JAGO: To je više nego izvesno. A kad stvari tako stoje

ko ima bolje šanse od Kasija da tu sreću ostvari?

Vešt je taj nitkov. Savestan je taman toliko

da se ogrće plaštom uljudnosti i finoće da bi

lakše zadovoljio svoju pohotljivost i duboko

skrivene želje za razvratom. Kod nje samo on igra!

Stvarno, samo on. Ljigav i prepreden lupež.

Majstor da nađe priliku za one stvari;

pa i kad je nema, on je izmisli. Teška

vuci-batina! Ali taj lupež je lep, mlad i ima sve ono

što šašave i neiskusne žene traže. Đavolski

nezdrav i savršen lupež! I on je toj ženi već zapao

za oko.

RODRIGO: Ne mogu da verujem da je ona

takva: pa, ona ima blagoslovenu narav!

JAGO: Da znaš koliko je blagoslovena! Vino

koje ona pije pravi se od grožđa. Da je svetica,

ne bi se nikad zaljubila u crnčugu. Blagoslovena

iznutrica! Jesi li je video kako Kasiju

gladi dlan? Zar nisi to primetio!?

RODRIGO: Jesam; ali to je bilo samo iz učtivosti.

JAGO: More, pohota! - ove mi ruke: mračan

prolog drame grešnih misli i bluda. Usne im

se zamalo nisu spojile, al' su im se dasi zagrlili.

Nevaljale misli, Rodrigo! Kad takve prisnosti

prokrče sebi put kroz formu, onda je blizu i

ona glavna radnja - telesni svršetak!

RODRIGO: Pa to je nemoguće!

JAGO: (Imitira ga.) Nemoguće... Noćas postupi po mom savetu.

Ja sam te doveo iz Venecije ovamo. Budi na straži:

bićeš postavljen po mojoj zapovesti. Kasio

te ne poznaje; a ja ću biti u tvojoj blizini. Nađi

neku priliku da naljutiš Kasija - bilo da se

brecneš, razdereš ili narugaš disciplini koju

ti on nameće - ili na neki drugi način koji ti se

svidi u zgodnom trenutku.

RODRIGO: Važi.

JAGO: I da znaš, gospodine: on je nagao i vrlo

prgav čovek, pa može da se desi i da te klepne

svojom palicom: izazovi ga da to učini; jer ja

ću baš to da iskoristim da ove na Kipru podbodem

na pobunu; a oni se neće smiriti sve

dotle dok Kasio ne bude smenjen. Tako ćeš

ti prečicom doći do ispunjenja svojih želja –

čemu ću ja, posle, na svoj način, još doprineti;

prepreku ćemo lepo ukloniti, jer ako to ne

učinimo, nemamo nikakvih izgleda na uspeh.

RODRIGO: Dobro, učiniću kako ti kažeš;

samo ako bude prilike.

JAGO: Biće, ja ti jamčim. Dođi malo posle

kod mene u tvrđavu. Sad moram da iskrcam

njegov prtljag. Zdravo!

RODRIGO: Videćemo se, u ime Boga!

(Odlazi.)

JAGO: Da je Kasio voli, to stvarno verujem:

Da ona voli njega, prirodno je

I sasvim verovatno; a Otelo

- Iako ga ja ne podnosim - plemenit je,

Odan i on nju voli; smeo bih da kažem

I da će on Dezdemoni biti

Veoma drag muž. Pa, i ja nju volim;

Al' ne iz prave požude - mada, možda

I taj greh može da mi se pripiše –

Već malčice iz osvete, jer stvarno sumnjam

Da se taj Crnja pohotljivi uvalio

I u mestašce moje; ta mi pomisao

Utrobu grize kao otrov, i ništa mi

Smiriti dušu ne može i neće

Dok ne izravnam račun s njim: žena za ženu!

Ne uspem li to, bar ću baciti Maura

U ljubomoru takvu da je razum nikad

Ne izleči. I zato, ako ovaj

Bezvezni džukac mletački, koga držim

Na uzi da u lov ne srlja bezglavo,

Poslušan bude, namestiću igru

Kasiju kod tog Maura uz klevetu

Da mu je strašne rogove nabio –

Jer od Kasija strepim i za svoju

Kapicu noćnu. Maur će mi biti

Blagodaran i naklonjen, pa će me čak

I nagraditi što sam ga namagarčio

I do ludila onespokojio!

Tu je zamisao, al' još je bez sistema:

Groznog lica podvale bez delanja nema!

SCENA DRUGA

Ulica. Čuje se muzika i karnevaslko veselje.

(Dolazi KASIO, pripit je, nosi proglas;

prate ga muzikanti i BJANKA.)

KASIO: Otelo - naš plemeniti i hrabri

general - posle najnovijih pouzdanih vesti o

potpunoj propasti turske flote, sa zadovoljstvom

poziva sve građane da tim povodom učestvuju

u narodnom veselju: neki u igranju, neki oko

velike vatre pod vedrim nebom - svako u onoj

zabavi koju voli. Jer, pored ovih radosnih

vesti, to je i proslava njegovog venčanja.

Ovo se objavljujepo njegovoj želji. Snabdevači

hranom i pićem već počinju da rade - i svima je

dopušteno da se časte i goste po volji, od ovog

petog časa pa sve dotle dok zvono ne oglasi

čas jedanaesti. Neka Nebo blagoslovi ostrvo

Kipar i našeg plemenitog generala Otela!

(Svi uzvikuju sa odobravanjem. Muzika počne jako da svira pomamni ples. BJANKA uvlači KASIJA u svoju igru. On pleše sa njom, ljube se, piju vino... Ulazi JAGO. Muzičari mu prilaze, ali on odmahuje i pokazuje im da moraju da idu. KASIO ugleda JAGA i u tom trenutku pokazuje muzikantima i BJANKI da moraju da idu jer on ima obaveze. Svi odlaze, ostaju samo KASIO i JAGO.)

KASIO: U dobri čas, Jago!

JAGO: Moramo da postavimo stražu.

KASIO: Zar je već deset? Gde je general?

JAGO: Otelo je u postelji.

KASIO: Ovako rano?

JAGO: Iz ljubavi prema svojoj Dezdemoni. Al' mi

ne treba da mu to zamerimo: znate kako je - on

još ni jednu bludnu noć nije proveo s njom;

a na nju bi i sam Jupiter trzao!

KASIO: To je najizvrsnija dama.

JAGO: I, uveren sam, puna nestašluka.

KASIO: Zaista, veoma živahno i nožno stvorenje.

JAGO: A što ima oči, pogled... To kao da

trubi grešno povečerje!

KASIO: Primamljiv pogled, zaista; al', ipak,

rekao bih, veoma smeran.

JAGO: A kad govori, zar ne zvuči kao da

poziva na ljubavnu uzbunu?

KASIO: Ona je, stvarno, savršenstvo.

JAGO: Pa, srećni im bili krevetski čaršavi! –

Dođite, zameniče, imam ovde jedan krčag vina;

a tu, napolju, je sinjor Montano koji bi

rado gucnuo u zdravlje crnog Otela.

KASIO: Ne više noćas, dobri Jago.

JAGO: Pa to je naš prijatelj!

KASIO: Voleo bih da je pristojnost izmislila

neki drugi način gošćenja u nečiju čast.

JAGO: Samo jedan pehar; ja ću piti i za vas.

KASIO: Večeras sam već popio dovoljno vina,

eto, i sam vidiš da sam sada malo veseliji nego

obično.

JAGO: Ma, vi niste dete, čoveče! Ovo je noć

gozbe i veselja. Razmislite hoćete li odbijanjem

našeg domaćina uvrediti.

KASIO: U pravu si. Gde je Montano?

JAGO: Tu, pred vratima: molim vas,

vi ga pozovite da uđe!

(KASIO izlazi.)

JAGO: Ako li uspem da ga sad navedem

Da tako pripit bar još jedan pehar

Popije, on će brzo postati razdražljiv

Kao kučence moje mlade gospe.

A moj Rodrigo, budala moja tužna,

Noćas je do dna čaše ispijao

Sve u zdravlje Dezdemone. Montana,

Što je mnogo osteljiv na čast - na tu

Suštinu ovog ratničkog ostrva -

Ja sam već punim peharima zagrejao.

U toj gomili p’jane i vrle gospode

Ostvarim li ono što mi glava snuje.

Nosiće mi brodić i vetri i struje.

(Vraća se KASIO sa MONTANOM.)

KASIO: Bog’me, noćas sam popio što dugo nisam.

MONTANO: Ja jedan polić, dajem vam reč vojničku.

JAGO: Ma dajte to vino, hej! (Pevuši.)

Kucnimo se ovom čašom!

Kucnimo se ovom flašom.

Ne živi se dovek,

I vojnik je čovek!

On dok pije, pije vredno

Bure jedno k’o nijedno!

MONTANO: Bogami, sjajna pesmica.

JAGO: Naučio sam je u Engleskoj - a oni su

vam tamo glavni cugaroši.  Imam još jednu!

MONTANO: Da čujemo.

JAGO: (Pevuši.)

Kralj je Stevan junak bio

mudante je zlatom preplatio.

Pričao je da za groš ga prevariše

da krojači njemu lošu mjeru odmjeriše.

Al’ vitez taj beše, od zlatnih bermuda,

gordi Stevan! A ti šta si, kuda?

Nizak, tašt, ogrnut u stari plašt!

Ej, oholosti, beštijo što zemlju upropasti!

MONTANO: Bravo!

KASIO: U zdravlje našeg generala!

MONTANO: Tako je, zameniče, ja vam se

pridružujem.

JAGO: I ja!

(Ispijaju vino.)

KASIO: Bože, oprosti nam

grehe naše. Vreme je da se vratimo

našem poslu.

MONTANO: Vreme je.

KASIO: Nemojte vi gospodo

da mislite da sam ja pijan; evo ovo je moj

zastavnik, ovo moja desnica, a ovo moja

levica! Molim! Dakle, ja nisam pijan.

JAGO: Nikako...

KASIO: Noge me prilično dobro drže

i moć govora me služi dobro.

JAGO: Neobično dobro.

KASIO: Prema tome, ne smete

ni posmisliti da sam pijan!

JAGO: Vi pijani!? Ma haj’te...

KASIO: Vreme je da Kasio na bedem krene

da čuva stražu! Laku noć.

(Odlazi.)

MONTANO: Odzvanjaće bedemi noćas

od takve trezvene straže.

JAGO: Videli ste momka što sad izađe.

MONTANO: Videh.

JAGO: Pravi vojnik - da uz Cezara stane

I komanduje. A videli ste

I njegov porok, koji mu s vrlinom

Ravnodnevicu čini - oboje su

Jednako dugi. Šteta za njega.

Bojim se da u nekom nezgodnom trenutku

Slabosti svoje ne izigra Otelovo

Poverenje i ceo Kipar ne potrese.

MONTANO: A da li je on često ovakav?

JAGO: Pa, to je uvek ona predigra

Njegovoga sna. Taj vam je u stanju

Dva kruga male kazaljke da bdije,

Ako mu piće ne ljulja kolevku!

MONTANO: Trebalo bi to reći generalu:

Jer on to ili ne vidi il' mu dobra ćud

Kasijeve vrline ceni, pa mu

Kroz prste gleda mane. Je 1' tako? -

(Ulazi RODRIGO. OTELO mu pokazuje da ide za KASIJEM. RODRIGO odlazi.)

MONTANO: - Grdna je šteta što Maur

plemeniti

Stavlja na kocku tako važno mesto

Kao što je to njegovo zameništvo,

Dajući ga čoveku sa tako duboko

Ukorenjenom boljkom. Pošteno bi bilo

Reći to Mavru.

JAGO: Ja neću, ni za sve ovo

Ostrvo lepo! Ja volim Kasija

I sve bih dao da mogu da ga od tog zla

Izlečim. -

(Vika spolja: 'Ljudi, u pomoć! U pomoć!)

-Čujte! Kakva je to sad vika!?

(Ulazi KASIO goneći RODRIGA)

KASIO: Boga li ti tvog, huljo... nitkove!

MONTANO: Šta je to, zameniče!?

KASIO: Zar da me lupež uči šta mi je dužnost!?

Ostaviću ti na dupetu šaru opletenog

balončeta za vino! Prebiću te k'o mačku!

RODRIGO; Mene ti da prebiješ!?

KASIO: Šta? Još se ti nešto buniš!?

(Udara RODRIGA)

MONTANO: Nemojte, zameniče dobri!

Molim vas, gospodine, obuzdajte se!

KASIO: Pusti me, gospodine - il' ću da vas

tresnem po glavudži!

MONTANO: 'Ajde, 'ajde, vi ste pijani.

KASIO: Ja pijan!?

(Guraju se, pa počnu da se bore mačevima.)

JAGO (RODRIGU): Kidaj! Izađi i viči:

„Pobuna!“-

(RODRIGO izjuri napolje.)

- Ne, Kasio, ne! Zaboga, gospodo!

JAGO: U pomoć ljudi. Ne! Zameniče!

Gospodine moj dragi!

Montano! Ljudi! U pomoć! U pomoć!

Krasna ste mi vi straža! -

(Čuje se zvono na uzbunu.)

- Ma, ko je taj

Što tako zvoni!? Do đavola! Uzbuniće

Ceo grad! Dosta, Kasio, za ime boga!

O, bruka! Sram će vas biti celog veka!

(Ulazi OTELO. Vidi se da je bio u krevetu sa ženom.)

OTELO: Šta se to ovde događa!?

MONTANO: Prokletstvo!

Krvavim! Ja sam smrtno ranjen! Uh!

OTELO: Hej, dosta! - Ako vam je do života

stalo!

JAGO: Prestanite, hej! Zameniče! Gospodine!

Montano! I vi, gospodo! Pa je l’vi znate

Gde ste i šta je vaša dužnost? Hej, dosta!

General vam sad govori, sram vas bilo!

OTELO: Hej, šta to znači? Otkuda sve ovo?

Jesmo li Turci postali, pa sebi

Činimo ono što njima Bog zabranjuje?

Tako vam stida hrišćanskog, prestanite s tom

Varvarskom kavgom!- Ko ponovo počne

Da izliva gnev, dušu svoju ugrožava!

Poginuće taj čim se makne! - smirite to

Stravično zvono!

(Ovo je izgovorio s  takvim autoritetom da su zvona, na iznenađenje svih,  odjednom zanemela.)

Čestiti Jago. Naređujem ti reci,

Ko poče ovo?

JAGO: Stvarno ne znam.

Do ovog časa: svi u ljubavi - i rečju

I delom - kao mlada i mladoženja

Kad se za krevet svlače: pravi prijatelji.

A posle toga, odjednom, k'o da ih neka

Planeta smuti, trgoše mačeve

I kao strašni dušmani se zakrviše.

OTELO: Kako to da se ti, Mikele, tako

Zaboraviš!?

KASIO: Oprostite generale:

Ne mogu sada da govorim.

OTELO: Montano

Čestiti, vi ste uvek bili uljudni:

Ceo svet vidi i ozbiljnost i trezvenost

Mladosti vaše. A kad oni najmudriji

O vama sude - veliko je ime vaše!

Šta je to moglo vas navesti da svoj ugled

Raspustite do te mere da se trampi

S nazivom noćnog kavgadžije!? Odgovor'te!

MONTANO: Otelo vrli, opasno sam ranjen;

Boli me i kad zborim. Vaš oficir Jago

Može vam reći sve što i ja znam.

A znam da ništa loše nisam učinio

Večeras, ako samoljublje nije porok

A greška samoodbrana.

OTELO: Zar u ratnom stanju, u gradu sa življem

Još puna srca straha - te privatne svađe

Zapodevati noću, na stražarskom mestu –

Pa to je užas! - Jago, ko jo to počeo?

MONTANO: Ako zbog čina il' službe budeš

pristrasan,

Pa kažeš više ili manje od istine - Ti nisi vojnik!

JAGO: Pre bih ja dao da mi se iz usta

Iščupa jezik, no što bih Kasija

Mikela ja uvredio; al' uveren sam

Da mu, kad kažem istinu, ne činim zlo.

- Ovako je to bilo, generale:

Montano i ja samo smo razgovarali,

Kad jedan momak ulete zapomažući,

A za njim, s mačem isukanim, Kasio

Režen da bode. Tad Kasiju priđe

Gospodin ovaj, moleći ga da se smiri;

Ja potrčim za momkom koji zapomaže,

Da ga ućutkam, da ne bi - kao što jeste -

Uzbunio grad. Al' on, brzonog, uteče

Pa me preteče; ja se odmah vratim,

Zateknem ih u borbi obojicu:

Udarci pljušte - onako, k'o što su bili

Kad ih vi sprečiste. Ja više nemam šta

Da raportiram: no, ljudi su ljudi;

I najbolji se, eto čuda, nekad

Zaborave.

OTELO: Znam, Jago, znam - čestitost

I Ijubav tvoja ublažavaju ovu stvar

Da za Kasija lakše bude. - Čuj, Kasio:

Volim te, al' ti više nisi moj oficir. –

(Dolazi DEZDEMONA.)

- Gle sad, i ljubav moja nežna uzrujana!

(KASIJU)

Bogami, bićeš loš primer drugima.

DEZDEMONA: Pa, šta se to sad desilo, mili moj?

OTELO: Sada je već sve

U redu, zlato: idi u postelju.

Montano, ja ću biti vidar vaših Ozleda. -

(Odvode MONTANA.)

- Jago, dobro osmotri grad,

Pa smiri one što ih ova sramna kavga

Uzbuni. - Hajd'mo, Dezdemona.

Takav je život vojnički, mila moja:

Iz najslađeg te sna bude zvuci boja!

(Odlaze svi, sem JAGA i KASIJA)

JAGO: Šta je, poručniče, jeste li ranjeni?

KASIO: Jesam, al' meni nema leka!

JAGO: O, ne-dao-bog da je tako!

KASIO: Ugled, ugled, ugled! O, izgubio sam

svoj ugled! Izgubio sam bosmrtni deo sebe, a

ostalo mi je samo ono životinjsko!

Moj ugled, Jago, ode moj ugled!

JAGO: Časti mi, ja sam mislio da ste zadobili

neku telesnu povredu: a to više boli nego kad

se izgubi ugled. Ugled je bezvredna stvar,

teška obmana; često se stiče bez zasluge i gubi

nezasluženo. Vi uopšte niste izgubili svoj dobar glas,

ukoliko taj gubitak sami ne razglasite.

Pustite, čoveče! Ima načina da ponovo zadobijete

generalovo poverenje. Vi mu samo trenutno

niste u volji - kaznio vas je više onako politički

nego pakosnički; kao kad čovek istuče svoje

nedužno pseto, da bi zaplašio obesnog lava.

Samo ga vi lepo zamolite, i on će opet biti vaš.

KASIO: Pre bih ga zamolio da me prezre no

što bih tako dobrog komandanta obmanuo

svojom molbom da zadrži ovako bezvrednog,

pijanog i nesmotrenog oficira. O, ti nevidljivi duše

vina, ako ti svet ne zna ime, nazovimo te đavolom!

JAGO: A ko je onaj koga ste jurili sa isukanim

mačem? Šta vam je uradio?

KASIO: Ne znam. Pojma nemam.

JAGO: Ma nije moguće!?

KASIO: Sećam se jedne mase stvari, ali ničeg

jasno: znam da sam se s nekim svađao, al' ne znam

zašto. - O, gospode! Da mi, ljudi, svesno

trpamo neprijatelja u svoja usta, da nam on

ukrade mozak! Pa da se onda veseli, zadovoljni

i razdragani - željni bučnog odobravanja publike –

preobražavamo u stoku!

JAGO: De, de, vi ste i suviše strog moralista.

S obzirom na vreme, položaj i stanje u kojem

se ovo ostrvo nalazi, od sveg srca bih želeo da

se to uopšte nije desilo; ali pošto je onako

kako je, gledajte da to popravite,

za svoje dobro.

KASIO: Ako ga zamolim da me vrati na položaj,

nazvaće me pijandurom. Da imam

i onoliko usta kao ona mnogoglava hidra,

takav bi mi odgovor sva zapušio.

JAGO: Vi, ili ma koji živ čovek može ponekad

i da se napije, čoveče! Reći ću vam šta da

radite. - Žena našeg generala sada je general.

To mogu da kažem s obzirom na to što se on

očigledno posvetio i predao zapažanju i

razmatranju njenih draži, sa posebnim osvrtom

na pojedine delove njenog tela, i šire. Zato se vi

pred njom slobodno otvorite; lepo je zamolite

da vam pomogne da se vratite na svoj

stari položaj. Njena je priroda tako otvorena,

tako blaga i milostiva, da ona u svojoj dobroti

veruje da greši ako ne učini i više nego što je

mole. Zamolite je da na taj prelom kosti u

zglobu između vas i njenog muža stavi daščicu

i povije bolno mesto. Kladim se u sve što

imam, da će taj prelom u vašem odnosu tako

lepo da zaraste, da će vam ljubav postati jača

nego ikad ranije.

KASIO: Dobro me savetuješ.

JAGO: Pa ja vam to govorim iz samog srca i

iskrene naklonosti.

KASIO: U to sam uveren. I baš ću sutra ujutro,

rano, zamoliti dobru Dezdemonu da se

zauzme za mene. Prosto sam očajan kad

pomislim na svoju budućnost,

ako me sad unazade.

JAGO: Sasvim ste u pravu. A sad, laku noć,

poručniče. Moram na dužnost.

KASIO: Laku noć, čestiti Jago.

(Odlazi.)

JAGO: I ko sad sme da kaže da sam nitkov,

Kad je moj savet i dobar i pošten.

U kola moga plana ulazi Kasio

Da bi i njemu bilo dobro kad stignemo

Na moj cilj!? Jer dok taj plačljivi vojnik, ta

Časna budala, saleće Dezdemonu

Da mu sudbinu okrpi, a ona se

Za njega kod tog crnca jako zauzima,

Ovaj ću otrov usuti u uši Otelu:

Da to ona čini iz požude

Za momkom!

(Dolazi RODRIGO.)

- A šta je sad, Rodrigo!?

RODRIGO: Ja u ovoj hajci ne učestvujem kao

ker koji lovi, nego koji samo laje u čoporu.

Lova mi je gotovo sva iscurila; noćas sam

dobio gadne batine; i sve mi se ncšto čini da

će mi jedina vajda od toga biti - bolno iskustvo.

Na kraju ću bez prebijene pare, a s nešto malo

više pameti, da se vratim u Veneciju.

JAGO: Kako su bedni ljudi bez strpljenja!

Koja se rana ne leči postepeno?

Pa znaš da glavom radimo a ne mađijom!

A mozganje od sporog vremena zavisi.

I zar ne ide dobro? Kasio te malo

Izmakljao, a ti Kasija s položaja

Smaknuo; mada i ostale voćke

Lepo rastu na suncu; no, ipak ono što

Procveta prvo, prvo i plodove daje.

Strpi se malo! - Tako mi jutrenja,

Jer već je jutro! Rad i zadovoljstvo

Skraćuju sate. Hajde, idi u svoj kvartir!

Idi, kad kažem! Biće još vesti za tebe.

Ma, gubi se već jednom! -

(Odlazi RODRIGO)

- Duga je ova noć

I valja sve to pripremiti tako

Da jutro suncem, a ne tamnom senkom

obasja moj plan. Za plovidbu veliku

Moj brodić čeka na svoje porinuće:

A gvožđe se kuje samo dok je vruće!

TREĆI ČIN

SCENA PRVA

Kipar. Pred zamkom.

(Dolaze KASIO i NEKOLIKO

SVIRAČA)

(Dan je svanuo. Po običaju Elizabetinog

doba, mladenci se bude muzikom i povicima.)

SVIRAČI: Dobro jutro, generale!

(Muzika.)

(Iz zamka izlazi JAGO.)

JAGO: Ti običaji glupi, mladence buditi

Muzikom. K’o da u sobi do njih ljudi

spavaju ušiju zalivenih voskom.

(Muzičarima.)

Okasnili ste majstori! General je

davno ustao i doručak svršava.

Ali, evo: ovo je vaš honorar, uzmite:

jer mi toliko volimo vašu svirku,

da vas, u ime ljubavi, najlepše molimo

da više ne dižete galamu!

MUZIČAR: Dobro, gospodine, nećemo.

JAGO: Ono, vi možete i da nastavite, ako

znate neku svirku koja se ne čuje. Jer, kako

kažu, general baš mnogo i ne voli muziku.

MUZIČAR: Pa, mi ne znamo tu svirku koja se

ne čuje, gospodine.

JAGO: E, onda - svirajke u torbu i „ovim

šorom...“ - kidaj! Da ste odma' nestali u vidu

lastinog repa!

(Odlaze SVIRAČI. Ulazi KASIO.)

JAGO: O, zar tako rano

U zamku hrli plemeniti Kasio.

KASIO: Dobro te ste budni, Jago.

JAGO: Zar niste spavali?

KASIO: Nisam. Već je bilo kasno

Kad se rastasmo. Nego, ima li nade

Da me sad primi čestita Dezdemona.

JAGO: Pričao sam ja još noćas sa sluškinjom

Njenom.

KASIO: Još noćas?

JAGO: Ta je dama meni

Sklona i od posebnog je poverenja.

KASIO: O, hvala vam; mnogo ste me zadužili!

JAGO: Prenela je molbe ona generalici

da se za vas zauzme jako.

KASIO: I?

JAGO: Razgovarali su uz doručak.

Dok vas je ona branila, Maur joj reče

Da je onaj kog ste povredili

Veoma poznat čovek i vrlo omiljen

Na Kipru; te da mudrost njemu nalaže

Jedino da vas odbije; al' ipak tvrdi

Da vas voli i da mu sem srca njegovog

Molitelj drugi odista nije potreban;

I da će prvu zgodu ulučiti

Da vas vrati na vaš stari položaj.

KASIO: Ipak vas molim - ako vi smatrate

Da je to zgodno i izvodljivo –

Da mi sada omogućite da nasamo

Sa Dezdemonom porazgovaram.

JAGO: Uđite unutra. Smisliću način

Da Maura odvučem da vam ne smeta

Dok o svom poslu razgovarate s njom.

(JAGO odlazi.)

KASIO: Ni Firentinca ljubaznijeg i

Boljeg ja od njega nisam sreo.

(KASIO ulazi u zamak.)

SCENA DRUGA

Odaja u zamku.

(Dolaze DEZDEMONA i KASIO)

DEZDEMONA: Kasio dobri ja ću to tako srediti

Da moj muž i vi oper budete bliski.

KASIO: Milostiva gospođo, ma šta se desilo

Mikeleu Kasiju, on će vam do kraja svog života

biti samo veran sluga!

DEZDEMONA: Hvala, znam.

Vi volite mog supruga;

Već ste dugo s njim; i neće vam on biti stran

Duže no što mu to politički razlozi Nalažu.

KASIO: Da, da gospođo, ali ta

Politika bi mogla i da potraje,

Da živi i na mršavoj dijeti,

Od bućkuriša, il' da se k'o gladna

Godina mnogo otegne, pa kad me nema,

A na mom mestu drugi, da mi moj general

Zaboravi i ljubav i vernost u službi.

DEZDEMONA: Ne bojte se tog. Ja

vam svojom verom jamčim

Za vaše mesto. Jer kad ja nekom

Obećam nešto, ja to do kraja ispunim.

Mira mu neću dati; krotiću ga

Nesanicom k'o sokolar sokola,

Čantraću mu sve dok iz kože ne iskoči;

Postelja će mu biti učionica

A trpeza k'o ispovedaonica;

Trpaću mu tu molbu Kasijevu

U sve ono što bude radio!

Veseli zato budite Kasio,

Pošto će vaša pravozastupnica

Pre crći nego vašu parnicu

Zanemariti!

(Približavaju se OTELO i JAGO.)

KASIO: Gospođo, evo generala!

Vi razumete da ja sad moram da idem!

DEZDEMONA: Al' pričekajte da vam još

nešto kažem!

KASIO: Gospođo, ne sad: meni je nezgodno.

I ne bih znao kako da se vladam.

DEZDEMONA: Pa, dobro, kako vi hoćete.

(Odlazi KASIO.)

JAGO: Uh-uh, to mi se ne sviđa!

OTELO: Šta kažeš?

JAGO: Mm - ništa, šefe; il' - šta mu ga ja

znam.

OTELO: Je 1' to Kasio sad od moje žene ode?

JAGO: Kasio, stvarno!? Ne, ne bih mogao

Ni da pomislim da bi se on ovako,

K'o neki krivac, odšunjao, videvši da

Vi dolazite.

OTELO: Ma, rekao bih

Da je to baš on bio.

DEZDEMONA: Kako si, mili moj

Gospodaru? A ja baš sad završih

Razgovor s jednim moliocem koji vene

U nemilosti tvojoj.

OTELO: Na koga to misliš?

DEZDEMONA: Pa, na Kasija, na zamenika tvog.

Dobri mužu moj, ako moja ljubav može

Tebe da gane - odmah se pomiri s njim!

Jer ako te on ne voli iskreno,

I ako on iz neznanja ne greši

- A nipošto iz lukavstva! - onda ja stvarno

Nisam u stanju da o časnom liku sudim.

Molim te da ga pozoveš da se vrati.

OTELO: Je l' to on sada ode?

DEZDEMONA: Pa, on; i to tako

Potišten, da u meni ostavi

Deo jada svog, da i ja patim s njim.

Ljubavi dobra, vrati ga u službu!

OTELO: Ne sada, mila Dezdemonice, drugi put.

DEZDEMONA: Pa kad, je 1' skoro?

OTELO: Najskorije, mila,

Za tvoju ljubav.

DEZDEMONA: Je l' večeras, za večerom?

OTELO: Ne, večeras ne.

DEZDEMONA: Pa, onda, sutra - o ručku?

OTELO: Ne, sutra neću ručati kod kuće:

Sastajem se u tvrđavi s oficirima.

DEZDEMONA: Pa onda sutra uveče i' u utorak

Ujutro, il' u utorak oko podne

Il' uveče; u sredu ujutro?

Kad da ti dođe? Reci mi, Otelo.

U duši se ja pitam šta bi ti mogao

Da zatražiš od mene, a ja da odbijem

II' da oklevam? Zar Mikele Kasio

Nije taj dar zaslužio!? On, što je s tobom

Svraćao kad si mi se udvarao

I branio te kad sam te kudila!

Pa zar za njega moram da se tol'ko

Zalažem da ga na položaj vratiš!?

Bogme, ja bih za njega i više mogla -

OTELO: Dosta, molim te: nek' dođe kad hoće;

Tebi nikada ništa ja neću

Odreći. Ali sad te molim da me malo

Samome sebi pustiš.

DEZDEMONA: Zar da ti odreknem?

Ne; ostavljam te s Bogom, mužu moj.

OTELO: Do viđenja, sad, Dezdemonice moja!

Brzo ću ti ja doći.

DEZDEMONA: Postupi po svom nahođenju, mili.

Kako li god ti odlučiš, ja ću slušati.

(Odlazi DEZDEMONA.)

OTELO: O, ti gaduro izvrsna! Nek' mi na dušu

Prokletstvo padne, ako te ne volim!

A kad budem ja prestao da te volim –

O, vratiće se haos.

JAGO: Gospodaru moj

Plemeniti.

OTELO: Šta kažeš, Jago?

JAGO. Znači, Kasio je za vašu ljubav znao

Kada ste našu gospu prosili?

OTELO: Da, od samoga

Početka. Zašto pitaš?

JAGO: Samo da proverim

Misao jednu svoju. Bez uvrede.

OTELO: Koju misao, Jago?

JAGO: Mislio sam

Da on nju tada nije znao.

OTELO: O, jeste; često nam je nosio poruke.

JAGO: Stvarno!?

OTELO: Pa, stvarno? O, da, stvarno, zaista.

Nazireš li ti nešto u tome?

Pa, zar on nije pošten?

JAGO: Pošten, gospodaru?

OTELO: Pošten? Da, pošten.

JAGO: Pa, koliko ja znam...

OTELO: I šta ti misliš?

JAGO: Mislim, moj gospodaru?

OTELO: Mislim, moj gospodaru! - O, nebesa,

On je moj odjek! K'o da mu je u mislima

Nakaza neka, i suviše grozna

Da bi se sada otkrila. - Ti nešto misliš.

Maločas te čuh kad reče: „To mi se

Ne sviđa!“, pošto je Kasio otišao

Od moje žene. Šta se to ne sviđa tebi?

A kad ti rekoh da mi je savetnik bio

U celom toku moga udvaranja,

Uzviknuo si: „Zaista!“, nabrao čelo

I namrštio veđe; kao da si

Neku stravičnu misao zatvorio

U mozak svoj. Izreci je, ako me voliš!

JAGO: Za Mikelea

Kasija, ja bih zakleti se smeo

Da mislim da je pošten.

OTELO: I ja tako mislim.

JAGO: Trebalo bi da ljudi budu ono

Što se čini da jesu; a koji to nisu,

Bolje bi bilo i da nisu ljudi!

OTELO: Tačno, ljudi bi trebalo da su onakvi

Kakvi nam uvek izgledaju.

JAGO: Pa, prema tome, ja stvarno mislim

Da je Kasio pošten čovek.

OTELO: Ne, ima tu

Još nešto. Pa, otvori mi se, molim te,

K'o što se svojim mislima otvaraš -

- Kao kada sam razmišljaš - pa mislima

Najcrnjim podaj i najcrnje reči.

JAGO: Oprostite, moj dobri gospodaru;

Iako ja izvršavam svaku zapovest,

Dužnost mi nije da činim i ono

U čemu i rob uživa slobodu;

Da svoje misli otkrivam! A šta ako su

Ružne i grešne? Jer gdcesu ti dvori

U koje gadost ponekad ne prodre!?

Čija su nedra toliko čista da im se

- U dane kad sud zaseda u duši -

Nečiste misli ne suoče s razmišljanjem

Po propisima svim zakonskim?

OTELO: Ti si se, Jago, protiv prijatelja

Zaverio svog, ako smatraš da mu

Neko čini zlo, a'ti mu uho

U tuđina za svoje misli preobraćaš!

JAGO: Dobro je ime čoveku i ženi,

Gospodaru moj, dragulj najbliži

Dušama njinim. Ko mi zdipi kesu -

Zdipi mi trice; i nešto i ništa;

Bila je moja a sad je njegova -

Robinja tol'ko hiljada ljudi:

Al' onaj što mi dobar glas oduzme,

Krade mi ono što njega ne obogati

A mene stvarno osiromaši.

OTELO: Tako mi Boga, saznaću ti misli!

JAGO: Nećete, pa da vam je moje srce

U ruci; ne, sve dokle je kod mene.

OTELO: Ha!

JAGO: Čuvajte se, moj gospodaru,

Ljubomore! - Tog zelenookog

Čudovišta što podsmeva se mesu

Koje proždire sâmo. Blažen je onaj

Rogonja, koji, znajući svoju sudbinu,

Nevernu ženu ne voli. Al' teško onom

Čoveku što je zaluđen ljubavlju

A stalno sumnja, što nagađa a bezumno ljubi!

OTELO: Al' zašto, zašto kažeš to?

Je 1' misliš da bih provodio život

U ljubomori, i svake mene meseca

Davao maha novim sumnjama!?

Ne; posumnjati znači odlučiti.

Zameni me sa jarcem kad ja svoje

Duševne stvari preinačim u te

Naduvane, od muva upljuvane sumnje

Što opisuješ. Ja nisam ljubomoran

Ako govore da mi je žena lepa,

Da voli društvo, da ćaska slobodno,

Peva, svira i lepo igra.

Čestite žene tako su još čestitije.

A niti ću zbog svojih skromnih vrednosti

I najmanje da sumnjam il' strahujem

Od njene bune, jer oči je imala

Kada je mene birala. Ne, Jago, ne -

Videću ja to pre no što posumnjam;

A posumnjam li, ja ću dokazati;

A uz dokaz taj, ostaje samo: zbogom

Ljubavi ili ljubomoro!

JAGO: To mi je drago: jer sada imam razloga

Otvorenije da vam iskažem

To što mi ljubav i dužnost nalažu.

I zato čujte ovo što sam dužan da vam

Saopštim. O dokazu još nije reč.

Bacite pogled na svoju ženu kad je

Sa Kasijem, i posmatrajte je

Ni ljubomornim ali ni spokojnim okom.

Jer, verujte, ja ne bih želeo

Da urođena vaša blagorodnost

Zloupotrebi vašu vlastitu poštenu

I otvorenu prirodu. Dobro poznajem

Duhovni sastav svojih zemljaka:

Venecijanke dopuštaju Bogu

Da gleda one vragolije njine

Koje ne smeju muževima svojim

Da pokazuju; najveća im je vrlina

U tome: ne što te stvari ne rade,

Već što ih vešto skrivaju!

OTELO: Zar tako kažeš!?

JAGO: Prevarila je oca kad je pošla za vas,

A kad je tobož drhtala i strepela od

Pogleda vaših, tad ih je i najviše

Volela.

OTELO: Jeste.

JAGO: Pa, divno, onda - kad je

Mlađana mogla da se tako pretvara

I da svog oca čini slepim kod očiju,

A on smatrao da su to mađije! -

Vidim da vas je ovo prilično potreslo.

OTELO: O, nimalo, nimalo.

JAGO: Zaista vidim da ste potreseni.

Molim vas da mi reči ne razvučete

Ni do zaključka goreg ni dometa daljeg

Od sumnje.

OTELO: Neću.

JAGO: Jer ako to učinite,

Gospodaru moj, moje bi reči donele

Sve posledice zle, na koje ni jednom

Mišlju ja nisam ciljao. Kasio je moj

Vrli prijatelj. - O, gospodaru,

Vidim da ste potreseni.

OTELO: Ne, nisam mnogo

Potresen. Ali ne mogu a da ne mislim

Da mi je žena, Dezdemona, čestita.

JAGO: Nek' takva dugo poživi! A i vi dugo

Živeli s takvim mislima!

OTELO: Pa, ipak,

Kada uzmeš da sama priroda greši -

JAGO: E, u tome je stvar; ako smem da

vam kažem:

Da ona 'baci tolike bračne ponude

Prosaca njenog podneblja, boje, staleža

- Iako njena priroda svome teži

-Pih! U takvom se stavu nanjušiti može

Mnogo težak vonj nesklada odvratnog,

I neprirodnih misli. Al', oprostite -

Ne govorim ja o njoj izričito,

Mada se plašim da bi mogla biti sklona,

Kada se vrati svom rasuđivanju boljem,

Da počne da vas poredi sa svojim

Mlečanima, pa da se, možda, i pokaje.

OTELO: Sad zbogom. Gledaj, pa mi kaži

ako li još

Zapaziš nešto. A sad me pusti, Jago.

JAGO (odlazeći): Idem, gospodaru moj, idem.

OTELO: O, što sam se oženio!? Ovaj čestit stvor

Vidi i zna mnogo više no što otkriva.

Uverim li se da je sokolica divlja –

Pa makar joj sve uze vezane za noge

Bile vrpce mog srca - odzviždaću ja nju

I pustiti niz vetar da lovi kako zna.

Možda je ta otperjala zato što sam crn

I što nisam, k'o salonski gizdavci,

Slatkorečiv, il' što sam već zašao

U dol godina - mada još ne tako

Duboko... možda je zato prhnula.

Prevaren ja sam i moraću zato

Da omrznem nju da bi mi lakše bilo.

Prokletstvo braka: kad možemo svojim

Ta nežna bića zvati, a prohteve njine

Nikada! Pre bih prist'o da budem žabac

I da u pari podruma donjih bitišem

Nego da imam kutak na biću voljenom

Kojim se drugi služe! Beda je velikih

Što su od malih manje povlašćeni.

Ta nam je sudba k'o smrt neizbežna:

To rogato zlo suđeno je nama čim se

Začnemo. - Ali evo Dezdemone:

(Ulazi DEZDEMONA.)

Ako je ona neverna, onda se Nebo

Baš samo sebi ruga! Ja u to ne mogu

Da poverujem.

DEZDEMONA: Gde si, mili moj Otelo!?

Samo na tebe čekaju - i ručak

I oni vrli ostrvljani što ih pozva.

OTELO: Ja sam za to kriv.

DEZDEMONA: Što tako nemoćno

Govoriš, mili? Da nisi, možda, bolestan?

OTELO: Boli me čelo, ovde.

DEZDEMONA: Bogami,

Od nespavanja to je; al' proći će.

Daj da ti čelo čvrsto povežem

I prestaće ti glavobolja za nepun sat.

OTELO: Mala ti je ta maramica.-

(On odgurne maramicu, a ona je

ispusti. OTELO izađe. DEZDEMONA  gleda za njim.)

DEZDEMONA: Vrlo mi je žao

Što tebi nije dobro.

(Odlazi DEZDEMONA)

(Ulazi JAGO. Vidi maramicu, podigne je. Zadovoljno gleda u nju.)

JAGO: Opasne ideje

Po prirodi su svojoj već otrovi,

I oni, najpre, nisu neukusni,

Al' posle kratkog dejstva na krv ljudsku

Sažižu kao rudnici sumpora.

Ovaj ću rubac u Kasijevom stanu

Ostaviti, pa neka ga on nađe.

Sitnice kao vazduh lake dokazi su

Ljubomornom k'o Sveto pismo pouzdani.

(Vraća se OTELO; na licu mu

se čita bol od 'otrova'.)

Baš kao što sam rekao. Evo ga. Ni mak

Ni mandragora, ni svi uspavljivi

Napici ovog sveta neće ti vratiti

Onaj slatki san koji si juče usnio.

OTELO: Ha! Neverna mi!

JAGO: Pa, kako ste mi, Generale?

Ne, ne više o tome.

OTELO: Gubi se! Idi! Na muke si me bacio.

Kunem se da je bolje biti mnogo

Prevaren nego samo malo znati

O tome.

JAGO: Pa šta je to sad, gospodaru moj!?

OTELO: Šta sam ja znao o njenim kradenim

Satima bluda? Ja to ni video nisam,

Ni pomišlj'o na to nisam; pa mi to nije

Ni škodilo. A noću sam spavao lepo

I bezbrižan sam i veseo bio;

Na usnama joj nisam nalazio

Te Kasijeve poljupce. Ako li onaj

Pokraden što je, ne oseća krađu

I ne zna za nju, on nije pokraden.

JAGO: Žao mi je što to od vas čujem.

OTELO: Srećan bih bio da je ceo vojni logor-

Konjanik svaki, pešak - okusio njeno

Slatko telo, a da ja ništa ne znam. A sad -

Zauvek zbogom, spokoju moj!

JAGO: Ma, je li to moguće,

Moj gospodaru!?

OTELO: Huljo, dokaži

Da mi je ljubav kurva; daj dokaz pouzdan,

Vidljiv mi dokaz pruži, il' tako mi moje

Večite duše, bolje bi ti bilo

Da si rođen k'o pas nego da doživiš

Moj probuđen gnev!

JAGO: Zar je dotle došlo!?

OTELO: Daj da to vidim! Il' mi bar tako

dokaži

Da dokaz nema ni omče ni kuke

Da mi se o nju sumnja ne okači –

II' jao si ga tvom životu!

JAGO: Kakav je rizik biti čestit, iskren!

E, veliko vam hvala za ovakav nauk;

OTELO: Čekaj, ne idi! I treba da budeš pošten!

JAGO: Treba da budem mudar, pošto

vidim da je

Poštenje kreten, koji gubi ono

Za šta se bori.

OTELO: Svega mi, ja mislim

Da mi je žena čestita i mislim

Da nije; mislim i da si ti pošten,

A mislim i da nisi. Neki dokaz moram

Imati.

JAGO: Vidim, gospodine,

Da vas jede strast. Kajem se što sam vam

sve to

Rekao. - Hteli biste da se uverite?

OTELO: Biste!? Ne, ja to hoću.

JAGO: I možete.

Al' kako? Kako da se uverite,

Moj gospodaru? Da ne biste hteli

Da k'o posmatrač buljite u nju,

Dok je taj badža povaljuje strasno?

OTELO: O, smrt i svako pakleno prokletstvo!

JAGO: Mučno bi bilo, mislim, dovesti ih

U takvu pozu. A i bili bi prokleti

Kad bi ih oči drugog smrtnika –

Bolje no oni sami sebe –

Videle tako, na gomili. -1 šta onda?

Kako onda? Šta da vam kažem? Gde je dokaz?

Nemoguće je da to vidite - pa da su

Čak i k'o jarac i koza rasprcani,

Kao majmun i majmunica uspaljeni,

Požudni kao kurjaci kad se pare,

Ili blesavi k'o pijana glupost.

Al' ipak, znajte, ako taj zaključak

Izveden iz tih dokaza jakih, fakata

Što vode pravo do vrata istine,

Uveriti vas može - vi biste ga mogli

Imati.

OTELO: Živ mi dokaz daj da mi je

Neverna!

JAGO: Ta mi se dužnost ne sviđa.

Ali kad sam već toliko zašao u stvar

- Bocnut poštenjem glupim i svojom ljubavlju-

Nastaviću s tim: tu, pre neki dan,

Kraj Kasija sam prenoćio. Ali nisam

Mog'o da zaspim od grozne zubobolje.

Znate da ima ljudi što razdrte duše,

Što mrmljajući u snu otkrivaju

Intimne stvari. Takav je i Kasio.

Čuo sam da su kad je u snu rekao:

„O, slatka Dezdemona, budimo oprezni,

Skrivajmo ljubav našu“. A onda mi zgrabi

I steže ruku, pa jasno uzviknu:

„Oh, slatki stvore!“, pa me nekoliko puta

Poljubi strasno, k'o da iz korena

Poljupce čupa iz mojih usta.

I odmah zatim prebaci nogu preko

Butine moje, uzdahnu, opet me

Poljubi i tad zavapi: „O, prokleta

Sudba što te tom crncu dade!

OTELO: Grozno, grozno!

JAGO: Al' to je bio samo njegov san.

OTELO: Da, ali kaže da je već postignuta

stvar.

JAGO: Prokletu sumnju izaziva, iako je

To običan san. A može da osnaži i

Dokaze druge koji inače mogu

Biti slabi.

OTELO: O, raskomadaću je!

JAGO: Ne! Budite sad mudri: mi još ne vidimo

Nikakvo delo; možda je ona

Još čestita. Al' recite mi samo ovo:

Jeste li nekad u ruci svoje žene

Videli jednu maramicu malu

Sa izvezenim jagodama?

OTELO: Pa ja sam joj

Tu maramicu i dao: moj prvi poklon.

JAGO: To nisam znao. E, baš danas videh

Kasija kako takvom maramicom -

A siguran sam da je njena - briše bradu.

OTELO: Ako je to ta maramica -

JAGO: Ta ili neka druga, to sa dokazima

Ostalim samo govori protiv nje.

OTELO: O, što taj podlac nema hiljadu života!

Jedan mu je isuviše bedan i slab za

Osvetu moju. Sad vidim da je

Istina sve to. Gledaj, Jago - ovako ću

Svu svoju nežnu ljubav oduvati k nebu:

Pu! Ode ona i nema je više.

Osveto crna, ustaj iz jazbine svoje!

Ljubavi moja predaj prestoljo i krunu

Tiranskoj mržnji u srcu! Nabreknite mi

Grudi od ovog bremena, jer sazdano je

Od jezičaka zmija otrovnica!

JAGO: Smirite se.

OTELO: O, krvi, krvi, krvi!

JAGO: Ma, strpite se! Možda ćete se još

Predomisliti.

OTELO: Nikad, nikad Jago!

Kao što struja ledena i prinudni tok

Crnog Mora, što ne zna za oseku,

Večito srlja u Mramorno More i

Helespont, tako se ni krvave

Misli moje u svom nasilnom toku neće

Osvrnut' natrag i neće oseknuti

U smernu ljubav, sve dokle ih ne proguta

Osveta bujna i široka. A sad -

(Klekne.)

Tako mi onog neba mermernog

- A poštujući svetinju zaveta -

Ja polažem reč svoju časnu, ovde –

JAGO: Nemojte još da ustanete! - O, -

(JAGO klekne pored njega.)

- Svetiljke gornje što sijate, večno

I elementi što nas okružujete,

Svedoci vi ste da od sada Jago

Rad svoga uma, ruku, srca - stavlja

U službu grozno uvređenoga Otela!

Nek' zapoveda: kad po dužnosti svetoj

Ma kakvo delo krvavo izvršim

Za njega, biće to plemenitost.

(Ustaju.)

OTELO: Pozdravljam tvoju ljubav ne sa

taštim hvala,

Već sa srdačnim prihvatanjem;

I odmah ti u dužnost nešto stavljam:

Da mi u roku od tri dana doneseš vest

Da Kasio ne živi više.

JAGO: Moj prijatelj je mrtav. Vaš zahtev je

delo

Za mene. Al' nju pustite da živi.

OTELO: Prokleta da je ta grešna bludnica!

O, nek' je kleta! Hajd'mo, Jago –

Svaki na svoju stranu. Ja ću se povući

Da nađem neko brzo sredstvo za smrt

One satanske lepojke. Ti si odsad moj

Zamenik.

JAGO: Moj duh je vaš zamenik - zauvek.

(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Pred zamkom.

(KASIO nervozno šeta. Dolazi BJANKA.)

BJANKA: Ćao, Kasio, Srce!

KASIO: O, otkud ti? Čudo nisi

Kod kuće!? Kako si mi, Bjanka, mače moje

Najslađe? Časna reč, ljubavi,

Baš sam se sprem'o da skoknem do tebe.

BJANKA: A ja baš pošla u tvoju gajbu, Kasio.

Pa, gde si mi ti? Onima što se vole

Pa su obaška, svaki sat pada teško.

KASIO: Izvini, Bjanka! Dok sam ti ja falio,

Mene su teške misli pritiskale.

Al' nema veze: ja ću taj moj raboš

Izostanaka u jednom cugu zbrisati:

-    Jednim dugačkim gostovanjem bez pauze.

(Daje joj Dezdemoninu maramicu.)

- Bjankice, srce, izvezi mi isti

Ovakav vezić.

BJANKA: Opa! Otkud to tebi,

Kasio? More, to ti je, u fasu, neko

Suvenirče od neke tvoje nove ribe!

Da te nema - ja osetih; a sad osećam

I zašto. Tako, dakle? Neka te, neka te.

KASIO: Ne budi luda, maco! Odmah baci

Te grešne sumnje u zube đavolu

Od koga si ih i uzela! Ti si

Ljubomorna sad, jer pogrešno kopčaš

Da mi je to dar od neke ljubaznice.

A nije, časna reč, Bjankice.

BJANKA: Pa čije je,

Onda, ovo maramče?

KASIO: Ne znam, lutkice,

Našao sam ga u mojoj sobi.

Al' vez mi se na njemu mnogo sviđa.

Pa, dok mi ga ne zatraže - a hoće, neko –

Voleo bih da mi se izradi kopija.

BJANKA: Voleo bi... Našao si je, šatro,

u svojoj gajbi i sada nema pooojma ko je tamo

ostavio! Pa zar ja da ti precrtavam tu šaru,

koju ti je za uspomonu i dugo sećanje ostavila

tamo neka tvoja tucaljka!? Na, evo ti je, i vrati

je toj svojoj drolji, pa ne znam gde da ti je

dala. Bjanka ti je neće prekopirati, da znaš!

KASIO: Dobro, shvatio sam, a sad me ostavi.

BJANKA: Da to ostavim!? A zašto?

KASIO: Ma, čekam ovde

poziv jedan; pa mislim da za mene ne bi

Korisno bilo, a to i ne želim –

Da me sad vidi sa ženskom.

BJANKA: Al' zašto,

Moliću lepo? Ako smem da znam.

KASIO: Ma, nije da te ne volim, mačkice

BJANKA: Nego me voliš onako kako se

Ne voli! Hajde, isprati me malo,

Molim te; pa mi kaži da 1' ću noćas da te

Ranije vidim.

KASIO: Dobro, mogu da te malo

Otpratim, jer ja čekam tu; al' doću ću ti

Uskoro.

BJANKA: Važi, srce, igraš:

Šta mogu kad me sticaj okolnosti radi!?

(Odlaze.)

(Ulazi DEZDEMONA. Traži maramicu.)

DEZDEMONA: Gde li sam samo mogla da izgubim

Tu maramicu. Više bih volela da sam

Izgubila ja punu kesu dukata

Nego nju; ali sreća što moj Otelo

Plemeniti baš čestitu dušu ima

i nije sazdan od onih niskosti

Ljubomornih, jer inače bi ovo

Dovoljno bilo da nešto loše pomisli.

(Dolazi OTELO.)

DEZDEMONA: Sad ga neću pustiti

Sve dok Kasija ne pozove k sebi.

- Kako si mi, moj mužu?

OTELO: Dobro sam. A kako si mi ti,

Dezdemona?

DEZDEMONA: Pa, dobro, mužu moj dobri.

OTELO: Daj mi ruku. - Gle, ruka ti je vlažna,

Gospo moja.

DEZDEMONA. Još nije starost osetila,

A ni za tugu ne zna.

OTELO: To govori o

Zaljubljenosti i srcu razuzdanom.

- Vrela, vrela i vlažna. Ova tvoja ruka

Zabranu traži slobode, post i molitvu,

Pokore dosta i posvećenost veri;

Jer tu ti čuči jedan mlad, oznojen đavo

Što ti se buni obično. - Dobra je

I izdašna ta ručica.

DEZDEMONA: To stvarno možeš

Da kažeš. jer je tebi ova ruka

Moje srce poklonila.

OTELO: Darežljiva je!

Uvek su ruke srca davale;

Ali u ovo današnje razroko vreme:

Ovamo srca, a onamo ruke streme.

DEZDEMONA: Ne znam o tome. - A sad,

tvoje obećanje.

OTELO: A kakvo je to obećanje, dušo?

DEZDEMONA: Po Kasija sam

Poslala radi vašeg razgovora.

OTELO: Ja imam strašan nazeb; i curi mi nos –

Posudi mi svoj rubac, molim te.

DEZDEMONA: Izvoli, mili.

OTELO: Al' onaj koji sam ti

Ja poklonio.

DEZDEMONA: Nije sad kod mene.

OTELO: Nije?

DEZDEMONA: Zaista nije, gospodaru.

OTELO: Greška.

Jer taj rubac je mojoj majci dala

Egipćanka: čarobnica je bila

I gotovo je mogla da ti čita misli.

Rekla je majci: dogod ga bude čuvala,

Voljena biće i vezivaće mi oca

Ljubavlju svojom; ali ako ga izgubi

Ili pokloni, odvratna će biti

Oku oca mog, a srce će mu novu

Ljubav juriti. Majka mi je

Tu maramicu na samrti dala

I rekla da je svojoj ženi dam

Kad mi je sudba dodeli; što i učinih.

Čuvaj je zato; i nek' ti je draga

K'o tvoje oko dragoceno.

Izgubiti je il' dati bila bi šteta

Nenaknadiva.

DEZDEMONA: Ma, je 1' to moguće?!

OTELO: Da, moguće: u samom tkanju su

mađije.

Rubac je vezla u zanosu svom proročkom

Veštica jedna što je nabrojala dvesta

Kruženja sunca oko Zemlje godišnje.

Svilene niti dale su joj sviloprelje

Posvećene. A bojen je sokom mumije

Sa balzamom od srca devojačkih.

Zato ga dobro čuvaj.

DEZDEMONA: Kamo lepe sreće

Da ga nikad ni videla nisam!

OTELO: Ha! Zašto?

DEZDEMONA: Što zboriš tako strašno i

plahovito?

OTELO: Je l’ izgubljen? Je 1' nestao? Govori!

Da li je rubac negde zaturen?

DEZDEMONA: Nije.

Al' šta i ako jeste?

OTELO: Kako!?

DEZDEMONA: Pa, kažem, nije izgubljen.

OTELO: Donesi mi ga da ga vidim.

DEZDEMONA: Pa, mogu i da ga donesem,

gospodaru,

Ali neću sad. Znam, to je lukavstvo tvoje

Da me od moje molbe odvratiš.

Molim te, mili, pozovi Kasija natrag.

OTELO: Donesi mi taj rubac: duh mi sluti

zlo.

DEZDEMONA: Hajde, de - nemoj tako,

ljubavi:

Podobnijeg čoveka nikad nećeš naći.

OTELO: Rubac!

DEZDEMONA: Molim te, o Kasiju mi govori.

OTELO: Rubac

DEZDEMONA: O čoveku što je sve vreme

Svu svoju sreću na tvojoj ljubavi

Zasnivao; opasnosti delio s tobom -

OTELO: Rubac!

DEZDEMONA: Zaista, njega baš na pravdi

OTELO: Uh, sto mu muka!... Sto mu...

(OTELO ode.)

DEZDEMONA: Bože, da ovaj čovek nije

Ljubomoran? Daleko bilo! - ja mu

za to nikad povoda nisam dala.

Ljubomora je jedno čudovište strašno

što se samo od sebe i koti i rađa.

O, nek' Nebo štiti duh Otelov

od tog čudovišta!

ČETVRTI ČIN

SCENA PRVA

Kipar. Ispred zamka.

(Ulaze OTELO i JAGO)

JAGO: Ako ja rubac svojoj ženi dam

Onda je on njen, moj gospodaru,

a pošto je njen, ona ga, verujem,

može pokloniti kom hoće čoveku.

OTELO: Ona je, valjda, i svoje časti čuvar.

Da li i nju sme da pokloni nekom?

JAGO: Pa, njena je čast neko nevidljivo biće:

I nečasnima često pripadne.

Al' što se rupca tiče -

OTELO: Kamo lepe sreće

Da sam to s uma smetnuo - o, taj mi spomen

Nad glavom lebdi k'o gavran nad kužnom

kućom,

Što čeljadi svoj sluti zlo - jer ti mi

Reče da ga je on imao.

JAGO: Da, pa šta s tim?

OTELO: To sada nije dobro.

JAGO: Šta! A da vam rekoh

Da sam video kako vam čini zlo ili

Da sam ga čuo? Jer ima takvih svinja

Što ne mogu a da ne izbrbljaju

Kako su neke gospe drsko obradili

II' ih sa njinim pristankom zaludeli,

Pa ih kasnije prešli il' obljubili.

OTELO: A da li ti je on pričao nešto?

JAGO: Jeste,

Moj gospodaru; al' budite mirni:

Ne više no što može da porekne.

OTELO: Šta ti je prič'o?

JAGO: Bogme, da je radio –

Ne znam šta je sve radio.

OTELO: Šta? Šta? Reci!

JAGO: Ležao –

OTELO: Sa njom?

JAGO: S njom, na njoj - isto vam se 'vata.

OTELO: Ležao s njom? Na njoj ležao? Pa, kad

kažemo leći s nekom, to znači obleći neku!

Ležao s njom! Božjih mu rana!? Gnusno!

Rubac - priznanje - rubac! Neka prizna, pa na

vešala s njim za njegov trud. Prvo da ga obese,

pa posle da prizna!

(OTELO ima napad padavice. JAGO ga smiruje. Napad je bio intenzivan, ali je  trajao kratko.)

JAGO: Kako vam je, moj gospodaru? Oh, da niste,

Nekako, rogo-batno povredili glavu?

OTELO: Ti mi se rugaš, je 1' da?

JAGO: Ja vama da se rugam? Taman posla!

Ja samo želim da vi svoju sudbu

Podnosite k'o čovek.

OTELO: Rogat je čovek

Samo marva i čudovište.

JAGO: Budite čovek, gospodine!

Znajte da svaki bradonja u bračnom jarmu

Barabar s vama može da vuče kola.

Bezbrojni živi danas svaku noć ležu

U krevet koji s nekim trećim dele,

S dubokom verom da je samo njihov.

Vaš je slučaj bolji. O, to je zloba pakla,

Arhi-ruganje demonsko: ljubiti kurvu

U bračnom krevetu, bez trunke sumnje,

A verovati da je čestita! –

Ne! Ja hoću sve da znam; a kad znam šta sam,

Znaću i šta mi valja činiti.

OTELO: O, ti si mudar; to je izvesno!

JAGO: Stanite malo u stranu; al' drž'te se

U granicama strpljenja. Dok ste danas

Svladani bolom bili - strašću koja

Vama ne liči - baš je Kasio svrać’o do mene.

OTELO: Ponovo! Taj stida nema. Šta hoće?

JAGO: Ako je ono što ja mislim da jeste...

OTELO: Šta?

JAGO: Kažem, ako je, vi se sakrijte i

sluh naoštrite. Ja ću Kasija pozvati

Sada. Hvatajte sve njegove kretnje;

Al’ strpljivo molim! Ili ću reći da ste

Sav od žuči i nimalo čovek.

OTELO: Zovi ga, videćeš

Koliko ću ja biti lukav

U strpljenju svom; al' - znaj - i stravično krvav!

(OTELO se sakrije. Vraća se JAGO sa KASIJEM.)

KASIO: Ne mogu više ni časa čekati, Jago.

Strpljenje me je izdalo.

JAGO: Strpljen k’o spasen, zameniče.

KASIO: Tim gore što mi daješ

Titulu bivšu zbog koje crkavam.

JAGO: Navaljuj lepo na Dezdemonu, pa ćeš je

Ponovo steći. Eh, da ti je ta molba u

Bjankinoj maloj ruci, brzo bi uspeo!

KASIO: Jao, mani tu zubnu bolest! (Izvadi DEZDEMONIN rubac.)

Dadoh joj da mi po mustri rupca ovog

Što mi se svide, sačini isti takav

Sitan vez. Jao meni, kakav je to bio zez...

Sreća da bejasmo sami, jer takav rečnik...

JAGO: Kakav?

KASIO: (Imitira BJANKU.) „Ja da ti precrtavam tu šaru

koju ti je za uspomenu i dugo sećanje ostavila

tamo neka tvoja tucaljka. Na, eto ti je i vrati

je svojoj drolji.“

JAGO: Strašno!

KASIO: Ali, nećemo više o Bjanki.

Ja Dezdemonu molim da na način vrli

Učini da u život se vratim

I opet budem delić ljubavi

Onog koga u svojoj odanosti dužnoj

Od svega srca štujem.

JAGO: Nema joj druge: mora to da ti učini.

O, čedo sreće! Idi i s molbom navali!

Možda ću te i ja tamo potražiti, jer bih

stvarno želeo nešto da razgovaram s tobom.

KASIO: Dođi, molim te; je l’ stvarno hoćeš?

JAGO: Važi. Pričaćemo. Idi sad kod nje!

(KASIO odlazi.)

(OTELO prilazi JAGU)

OTELO (prilazeći). Kojom smrću da ga

umorim, Jago?

JAGO: Jeste li zapazili kako se cerekao dok

je pričao o svom razvratu?

OTELO: O, Jago!

JAGO: A jeste li videli rubac?

OTELO: Uh, kad bih mogao devet godina

da ga ubijam! -

Dobra žena, krasna žena, slatka žena!

JAGO: E, vi to morate zaboraviti.

OTELO: Da, neka truli i propadne i ode

u pakao još noćas; jer ona više neće živeti!

Ne, srce mi se pretvorilo u kamen: udaram ga a

ruka me boli od njega. - O, na svetu nije bilo

milijeg stvorenja.

Pored cara je mogla da leži i da mu naređuje

šta da radi.

JAGO: Nemojte; to ne liči na vas.

OTELO: Neka crkne! Ja samo kažem šta je

ona: žena tako istančana ukusa za ručni rad,

za muziku! O, pesmom bi iz medveda divljinu

isterala! Žena tako uzvišena i bogata duha i

mašte!

JAGO: Tim je gora, zbog svega toga.

OTELO: O, hiljadu, hiljadu puta gora! - A

onda je i tako umiljata.

JAGO: Da, i suviše umiljata.

OTELO: Jeste, to je izvesno - al' ipak,

kakva šteta, Jago!

O, Jago, kakva šteta, Jago!

JAGO: Ako baš toliko volite tu njenu

izopačenost, dajte joj pismeno ovlašćenje da može

da greši; jer ako to vama ne smeta, šta se

to drugih tiče.

OTELO: Iseći ću je na komade! Meni da nabije

rogove!

JAGO: O, pogana je to stvar u njoj!

OTELO: I to s mojim oficirom!

JAGO: To je još poganije.

OTELO: Nabavi mi, Jago, neki otrov, još

noćas. Neću da se prepirem s njom, da mi se

duh ne bi opet pokolebao pred njenim telom

i čarima - još noćas, Jago.

JAGO: Nemojte otrovom; udavite je u njenoj

postelji - u istoj postelji koju je okaljala.

OTELO: Baš dobro, dobro! Ta mi pravednost

godi; vrlo dobro!

JAGO: A Kasija prepustite meni; njega ću već

ja da sredim.

Čućete više - još pre ponoći.

OTELO: Odlično! -

(Začuje se truba.)

- Kakva je to truba sad?

JAGO: Jamčim da je iz Venecije nešto! - To

je Lodoviko. Od dužda dolazi on.

Gle, sa njim je i vaša supruga!

(Ulaze LODOVIKO i DEZDEMONA.)

LODOVIKO: Zdravi mi bili vrli generale!

Od Boga Vam sve

Najbolje.

OTELO: Od sveg srca: dobro mi došli,

gospodine!

LODOVIKO: Donosim vam pozdrave

Od dužda i svih senatora.

(Predaje mu pismo.)

OTELO: Celivam ovaj akt volje njihove.

(Otvara pismo i čita ga.)

DEZDEMONA: Šta je novo, dobri rođače

Lodoviko?

JAGO: Vrlo mi je drago što vas vidim, sinjore.

Dobro nam došli na Kipar!

LODOVIKO: Hvala.

Kako je zamenik Kasio?

JAGO: Živ je,

Gospodine.

DEZDEMONA: Rođače, došlo je do

Nemilog jednog prekida u odnosima

Između njega i mog supruga;

Al' ti ćeš sve to popraviti.

OTELO: Jesi li sigurna?

DEZDEMONA: Gospodaru?

OTELO (čita). ... i nemojte propustiti da to

učinite, kao što ćete... -

LODOVIKO: Ne obraća se tebi; čita pismo.

Je li došlo do neke nesloge

Između komandanta i Kasija?

DEZDEMONA: Da, do vrlo nesrećne; kad

bih mogla,

Sve bih učinila da ih pomirim, Jer Kasija volim.

OTELO: Žuč i pakao!

DEZDEMONA: Gospodaru?

OTELO: Jesi li ti pri čistoj svesti?

DEZDEMONA: Je li on to ljut?

LODOVIKO: Možda ga je pismo

Uzrujalo, jer mislim da mu naređuju

Da se vrati, a da Kasio mora da ga

Zameni ovde.

DEZDEMONA: Radujem se tome,

Vere mi.

OTELO: Stvarno!?

DEZDEMONA: Gospodaru?

OTELO: Radujem se

Što te sad vidim sumanutu.

DEZDEMONA: Al' zašto,

Mili moj Otelo?

OTELO: Demone!

(Udari je.)

DEZDEMONA: Nisam ovo

Zaslužila.

LODOVIKO: Generale, u Veneciji

Niko u ovo ne bi verovao,

Pa da se kunem da sam video!

Suviše je to! Izvinite joj se.

Ona plače.

OTELO: O, demone, demone!

Kad bi ženske suze zemlju oplodile,

Sve bi njene: krokodile rodile.

Sklanjaj mi se s očiju!

DEZDEMONA: Neću da ostanem,

Da te ne ljutim.

LODOVIKO: Zaista poslušna žena.

Ja molim vaše gospodstvo da je zovnete

Da se vrati.

OTELO: Metreso!

DEZDEMONA: Molim, gospodaru?

OTELO: Šta biste vi s njom, gospodine?

LODOVIKO: Ko? Ja,

Generale!?

OTELO: Da; pa vi ste želeli

Da je zovnem da se okrene. Može ona,

Gospodine, da se okreće i osvrće;

Čas ovamo, čas onamo, da se obrće

I da cmizdri, moj gospodine, i da jeca.

I poslušna je, što kažete; o da -

Poslušna vrlo! - Nastavi da liješ suze! -

A što se ovog tiče, gospodine -

O, ti šmirantska tugo! - naredili mi

Da se vratim - marš! Pozvaću te ja! -

Gospodine, i ja se pokoravam tome:

Vratiću se u Veneciju. - Kidaj!

(DEZDEMONA odlazi.)

Na moje mesto Kasio dolazi.

Lepo vas molim, gospodine: vi ste moj gost

Na večeri. I dobro nam došli na Kipar. –

Svi majmuni i jarci!

(Odlazi.)

LODOVIKO: Je li to onaj plemeniti Mavar

Koga naš Senat za svog viteza smatra?

Je 1' to čovek što strastima ne podleže

I čiju hrabrost ni metak sudbine

Ni zalutala strela - ni da okrznu

Ne bi mogli, a kamo li da probiju!?

JAGO: Mnogo se on izmenio.

LODOVIKO: Da li je pri

Pameti zdravoj? Da nije šenuo?

JAGO: On je ono što jeste: ne smem da kažem

Šta mislim da bi mogao biti.

Ako li on to nije, daj bože da jeste!

LODOVIKO: O, da udari ženu!

JAGO: Da, to mu nije valjalo: al' kamo sreće

Da je udarac taj najveće mu zlo!

LODOVIKO: Je li to njegov običaj?

II' mu je pismo

Uzburkalo krv, pa je zato napravio

Tu grešku prvi put?

JAGO: O, bože, bože!

Ne bi od mene bilo pošteno

Da pričam šta sam video i čuo.

Posmatrajte ga: sam će se otkriti

Vladanjem svojim, i uštedeće mi reči.

Idite za njim i gledajte

Kako će dalje da se ponaša.

LODOVIKO: Baš mi je žao što se prevarih

u njemu.

(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Odaja u zamku.

(Ulaze OTELO i DEZDEMONA)

DEZDEMONA: Klečeći te ja preklinjem da mi kažeš

Šta znači ovo? U rečima tvojim

Razumem neki bes, al' ne razumem reči.

OTELO: Pa, ko si ti?

DEZDEMONA: Pa tvoja sam žena, mužu moj;

Istinski tvoja i odana žena.

OTELO: Hajd', zakuni se i samu sebe

prokuni;

Da đavoli svi - jer ti si anđelu slična –

Ne strepe da te zgrabe. I neka si zato

Dvostruko kleta. Hajd', zakuni se da si

Čestita žena.

DEZDEMONA: To Nebo dobro zna.

OTELO: Nebo zna dobro da si k'o pakao

Neverna.

DEZDEMONA: Kome, gospodaru moj? S kim?

A zašto sam ja neverna?

OTELO: Ah, Dezdemona!

Odlazi! Idi, idi!

DEZDEMONA: O, teškog li dana!

Zašto ti plačeš? Jesam li ja, mužu moj,

Za tvoje suze povod? Ako, možda, sumnjaš

Na moga oca da je on oruđe

Opoziva tvog, ne bacaj na mene krivnju.

Ako si ga ti izgubio, i ja sam ga

Izgubila.

OTELO: Kad bi se Nebu prohtelo

Da mene kuša nesrećom, da sve vrste

Muka i srama sruči mi na golu glavu,

Da me do usta u bedu potopi,

U ropstvo baci i mene i nade mi sve –

Ja bih ipak u nekom kutku duše svoje

Trunku strpljenja naš'o. Il' da me –

ne-d'o-bog,

Pretvori u broj nepokretni

Na časovniku ovog podrugljivog sveta,

Sa uperenom stalno kazaljkom na mene! –

I to bih dobro podneo, veoma dobro:

Ali izbačen biti otud gde sam srce

Smestio svoje, gde ja ili živim il' mrem,

Sa izvora iz kojeg struja moga bića

Teče il' sahne - odatle izagnan biti!

II' čuvati to k'o baru za gadne žabe

Da se sparuju tu i kote! - Menjaj boju

Heruvime moj mladi usana rumenih;

Strpljiva budi i dobro me gledaj:

Da - k'o pakao sam crn i grozan!

DEZDEMONA: Nadam se da me moj muž

plemeniti za

Poštenu smatra.

OTELO: O, da! Poštenu kao

One letnje u kasapnici muve, što se

I od upljuvaka samih množe i roje.

O, korove i bajne lepote i divnog

Mirisa, za čim mi duša još boluje –

Kam' da se nikad nisi rodila!

DEZDEMONA: O, Bože, šta sam to zgrešila

a da ne znam!?

OTELO: Zar je taj fini list hartije,

Ta sjajna knjiga zato stvorena

Da na njoj piše: „kurva“!?

DEZDEMONA: Čemu te uvrede? Šta sam zgrešila!?

OTELO: O, bludnice, javna žensko!

Kad bih o tvojim delima zborio,

Obraze bih u žeravicu pretvorio

A smernost u čađ i pepeo sagoreo.

Zgrešila šta si!?

DEZDEMONA: Šta?

OTELO: Nebo svoj nos na to

Zapušava, a Mesec bled zatvara oči;

Bludni vetar, što ljubi sve na šta naleti,

Stišao se u pećinama Zemlje

Da slušao to ne bi. Šta si počinila!?

Bestidna! Kurvo!

DEZDEMONA: Nepravdu mi činiš,

Neba mi!

OTELO: A zar nisi kurva?

DEZDEMONA: Nisam, k'o što

Hrišćanka jesam. Ako ovo telo

Za svoga muža čuvati od tuđih

Dodira sramnih ne znači biti kurva –

Onda ja nisam to.

OTELO: Šta, nisi kurva?

DEZDEMONA: Ne, spasenja mi mog, nisam!

OTELO: Ma, šta mi kažeš!?

DEZDEMONA: O, Nebo, oprosti nam!

OTELO: Onda me izvini,

Molim te: smatr'o sam te za onu veštu

Mletačku kurvu što se za Otela

Udala.

(Ode.)

DEZDEMONA: Šta li sam to učinila

Da on i najmanje u mene posumnja

I u najmanju senku mog lošeg vladanja?

(Ulazi JAGO)

JAGO: Draga, gospo? Kako ste?

DEZDEMONA: Ne znam Jago. Oni što dečicu uče,

To čine na blag način, ukorima lakim:

I mene je on mogao tako kazniti,

Jer, vere mi, ja sam još malo dete

Za grube kazne i nalete.

JAGO: A šta vam se to desilo, gospođo?

DEZDEMONA: Dobri moj, Otelo me je iskurvetao

I obasuo tako prezrivim i teškim

Rečima, da je to za verno srce mnogo.

A da li ja zaslužujem to ime, Jago?

JAGO: Ma, koje ime, čestita gospođo?

DEZDEMONA: Pa, kojim me je - čuo si - moj

muž nazvao.

JAGO: Nikako, gospođo.

Njega je neko teško đubre obmanulo -

Bitanga neka zla i pokvarena.

O, Nebo, kad bi takve hulje moglo

Da otkriješ i svakoj časnoj ruci

Dobar korbač daš, da ih gole šiba

Kroz ceo ovaj svet - od istoka na zapad!

DEZDEMONA: Reci mi, dobri moj, kako muža da vratim;

Idi do njega, prijatelju dobri;

Tako mi ove lampe nebeske,

Zaista ne znam kako sam ga izgubila.

Evo, klečim sad.

JAGO: Ma ne...

DEZDEMONA: Ako mi se volja

O Otelovu ljubav ogrešila -

Bilo mišlju il' delom; ako mi se vid,

Sluh ili bilo koje drugo čulo

Naslađivalo nekim drugim likom,

I ako ga još ne volim iskreno

I kao dosad ne budem volela -

- Pa makar me u bedu razvodom oter'o -

Neka me svaka uteha napusti!

JAGO: Osornost može mnogo da učini,

DEZDEMONA: A njegova osornost - život da mi satre;

No ljubav moju neće da okalja.

Reč „kurva“ ja ne mogu da izgovorim:

I sad se gnušam što sam je izrekla;

Ali da delom taj naziv zaslužim

Ne bih mogla za sve taštine ovog sveta.

JAGO: Smir'te se, ja vas molim: to je samo

zla ćud

Prolazna; ljut je zbog nekog državnog posla

Pa nad vama gnev iskaljuje.

DEZDEMONA: Ah, da nema tu i nečeg –

JAGO: I nema, jamčim!

(Čuje se truba.)

Čujete - to je poziv na večeru!

Vaši su gosti glasnici iz Venecije.

Uđite, gospo, i nemojte da plačete;

Jer sve će biti dobro. -

(DEZDEMONA odlazi.)

(Ulazi RODRIGO)

- Šta je, Rodrigo?

RODRIGO: Nalazim da ti sa mnom ne

postupaš pošteno.

JAGO: Nego kako drukčije?

RODRIGO: Ti mene, Jago, svaki dan prelaziš

nekim svojim novim fazonom; i, kako mi se

sada čini, od svake me zgodne prilike više

odbijaš nego što mojoj nadi pružaš i najmanji

izgled. Ja to stvarno neću više da trpim. A

neću ni mirno da pređem preko onog što sam

već kretenski podneo.

JAGO: Je 1' hoćeš da me saslušaš, Rodrigo?

RODRIGO: More, i suviše sam te dugo slušao;

tvoje reči nisu ni u kakvom srodstvu s tvojim

delima.

JAGO: Mnogo me nepravedno optužuješ.

RODRIGO: Samo istinom. Sva mi je lova

iscurila. Onim nakitom što sam ti davao za

Dezdemonu, dosad bih i najčedniju kaluđericu

mogao da navedem da bar upola popusti.

Pričao si mi da je ona te poklone primala i da

mi je uzvraćala obećanjima da će mi uskoro

pružiti utehu svojom pažnjom i zbliženjem sa

mnom; ali ja od svega toga još ništa ne vidim.

JAGO: Vrlo dobro.

RODRIGO: Ma, kažem ti da to nije vrlo dobro.

Otkriću se Dezdemoni. Ako mi vrati moj nakit,

odustaću od moljakanja i izviniću se što

sam joj se nezakonito udvarao. U protivnom,

budi uveren da ću od tebe da tražim naknadu.

JAGO: Sad si rekao šta si imao da kažeš.

RODRIGO: Jeste, ali nisam rekao ništa što

ne mislim i da uradim - kako sam već izjavio.

JAGO: Sad vidim da imaš petlju; i od ovog

trenutka počinjem da o tebi stičem bolje

mišljenje nego ikad ranije. Daj mi ruku, Rodrigo.

Tvoje nezadovoljstvo mnome je sasvim opravdano;

al' ipak ti se kunem da sam za tvoju stvar

pošteno radio.

RODRIGO: To se nije videlo.

JAGO: Priznajem da se nije videlo; a ni tvoje

sumnje nisu bez duha i razbora. Ali, Rodrigo,

ako ti stvarno imaš petlju - a ja sad imam

najviše razloga da u to verujem, mislim u

tvoju rešenost, hrabrost i srčanost –

pokaži to ove noći. Pa ako iduće noći ne budeš

spavao s Dezdemonom, možeš slobodno da se

zaveriš protiv mog života i da me mučki

ukloniš sa ovoga sveta.

RODRIGO: Pa... šta je to? Je li nešto u granicama

razuma i mogućnosti?

JAGO: Gospodine, stigla je izričita naredba

iz Venecije da Kasio preuzme Otelovo mesto

ovde.

RODRIGO: Je 1' istina!? Pa, onda se Otelo i

Dezdemona vraćaju u Veneciju.

JAGO: O, ne: on ide u Mauritaniju, a povešće

sa sobom i lepu Dezdemonu - ako ne produži

boravak ovde zbog nekog nezgodnog slučaja:

a najpresudniji bi bio - uklanjanje Kasija.

RODRIGO: Kako to misliš, „uklanjanje“

Kasija?

JAGO: Pa, da mu se onemogući da zauzme

Otelovo mesto - ako mu se prospe mozak.

RODRIGO: A ti bi hteo da mu ja to uradim?

JAGO: Da, ako si hrabar da time sebi obezbediš

neku korist i pravdu. Kasio noćas večera s jednom

kamenjarkom; i ja ću mu se tamo pridružiti.

On još ne zna za svoju sreću

i čast koja mu je ukazana. Ako ga sačekaš kad

izađe iz njene kuće možeš da ga

napadneš kako voliš.

RODRIGO: Kada?

JAGO: Udesiću da to bude noćas između dvanaest i jedan

Biću u blizini, da ti pomognem; a kad se on nađe

između nas dvojice - ima da ga nema.

Hajde, nemoj tu da stojiš zabezeknut,

nego pođi sa mnom. Kad ti budem objasnio koliko

je njegova smrt nužna, smatraćeš za svoju obavezu

da ga ukokaš. Već je uveliko vreme za večeru,

a noć se polako osipa. Na posao!

RODRIGO: Hoću da čujem i te druge razloge za to.

JAGO: Čućeš i bićeš zadovoljan.

(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Druga odaja u zamku.

(Ulaze OTELO, LODOVIKO i DEZDEMONA)

LODOVIKO: Molim vas, gospodine, ne trudite

se više oko mene.

OTELO: Pa, onda, izvinite: meni bi sad jedna

šetnja dobro činila.

LODOVIKO: Laku noć, generale; i mnogo vam

hvala. Ja ću vas napustiti.

OTELO: Nemojte žuriti, gospodine?

Dezdemona! Čuj.

DEZDEMONA: Molim,

Mužu moj?

OTELO: Ti me čekaj u postelji. Ja ću se brzo

vratiti.

Otpusti svoju pratilju za noćas. Učini kao što

sam ti rekao.

DEZDEMONA: Hoću, moj gospodaru.

(Odlaze OTELO.)

LODOVIKO: Kako mi se čini general je nežniji

Nego ranije.

DEZDEMONA: Majka mi je

Imala jEdnu služavku; zvala se Varvara:

beše zaljubljena, al' dragi joj

Neveran bio, pa je ostavio.

Znala je pesmu o žalosnoj vrbi –

Starinsku pesmu, al' ona je njenu sudbu

Izražavala; i na samrti je

Nju pEvala. Večeras mi ta pesma

Ne izbija iz glave. I jedva se

Uzdržavam da duh mi ne pretegne

Na tu stranu i da je ne zapevam

Kao Varvara jadna.

LODOVIKO: De, de, šta to pričate?

DEZDEMONA: Po savesti mi recite, Lodoviko,

Da 1' vi mislite da žene baš toliko

Varaju svoje muževe?

LODOVIKO: Ima i takvih,

Neosporno.

DEZDEMONA: Neka sam prokleta ako bih

taj greh za ceo ovaj svet počinila.

LODOVIKO: Ne shvatam, zašto mi to govorite?

DEZDEMONA: Moja sluškinja veli da su muževi krivi

Kad im žene padnu: a krivi su zato

Što ženama pažnju uskraćuju često

I u tuđe krilo divno blago prospu;

Il' što nas na lancu ljubomorno drže

Ili što nas tuku.

LODOVIKO: Mudra vam pratilja,

Ali ja tek sada ništa ne razumem.

Žene su nežne i kad za osvetu znaju.

DEZDEMONA: Laku noć Nek' mi Bog dâ

takve osobine

Da mi se duša - od zla ka vrlini vine!

(DEZDEMONA ode. LODOVIKO ostane zamišljen i začuđen.)

PETI ČIN

SCENA PRVA

Kipar. Ulica.

(Ulaze JAGO i RODRIGO.)

JAGO: Stoj iza ovog ugla: sad će on doći.

Isukan drži mač - i dobro ga zabodi.

Brzo; ne boj se, biću pored tebe.

Uspeh il' propast - samo na to misli!

I da budeš čvrst u svojoj odluci!

RODRIGO: Budi blizu, jer mogu da

promašim.

JAGO: Ma, tu ću biti. Samo hrabro. Hajd', busiju

Zauzmi!

RODRIGO: Nemam mnogo volje za ovu stvar;

JAGO: Al' jake ti je razloge pružio, zar ne.

RODRIGO: Između mene i nje on stoji.

Rádi, maču moj! Je'n - dva - boc! - i on pada

k'o klada.

JAGO: Tiho, čujem ga,

Dolazi.

(JAGO se povlači u zaklon. Dolazi KASIO.)

RODRIGO: Hod mu poznajem; to je on. –

Huljo, umri!

(Ubode KASIJA)

KASIO: O-ho! - taj bi udar zaista

Bio krvnik moj, da mi grudnjak nije

Čvršći no što znaš! A sad, da probam tvoj!

(Trgne mač i rani RODRIGA)

RODRIGO: Joj, pogiboh!

(JAGO s leđa rani KASIJA u nogu i

ode.)

KASIO: Oh, osakaćen sam zauvek!

U pomoć! Ubistvo, ubistvo!

(Dolazi LODOVIKO.)

KASIO: Hej! Zar ni straže nema!?

Ni prolaznika!? Ubistvo, hej, ubistvo!

LODOVIKO: O, nesreća neka:

Pa taj grozno zapomaže.

KASIO: O, u pomoć!

RODRIGO: O, huljo gadna!

LODOVIKO: Rekao bih da to dvojica il'

trojica

Jauču! - Noć je vrlo mračna.

RODRIGO: Zar nikog nema!?

(LODOVIKO prilazi KASIJU.)

LODOVIKO: Sinjor Kasio, pa vi krvarite jako.

KASIO: Jao, ode mi sva krv!

(Vraća se JAGO sa bakljom.)

LODOVIKO: Dolazi nam neki čovek u košulji

Sa buktinjom - i naoružan!

JAGO: Ko je to tamo? Ko viče „ubistvo“?

KASIO: Jago?

LODOVIKO: O, Jago, raniše sinjor Kasija

Zlikovci neki. Pomozi mi, Jago!

JAGO: O, teško meni, poručnik! Koji zlikovci?

Ama, ko vam to uradi?

KASIO: Mislim da je tu,

Blizu, jedan od njih. Ne može da pobegne.

JAGO: O, ti zlikovci podli! Ko ste vi tamo?

RODRIGO: Pomozite! O, pomozite meni, ovde!

KASIO: To je jedan od njih.

JAGO: O, podlače krvavi! Ubico!

(Probode RODRIGA)

RODRIGO: Jao, prokleti Jago!

Joj, nečovečno pseto!

(Klone.)

JAGO: Ubijati ljude

U mraku! Gde su ostali zlikovci?

Kakva tišina u ovom gradu - hej!

Ubistvo, ubistvo!

(KASIJU)

Kako si mi, brate moj?

LODOVIKO: Noga mu na dva dela presečena.

JAGO: O, ne dao bog! Malo mesta sinjor!

Lodoviko. Previću mu nogu košuljom.

(Dolazi BJANKA)

BJANKA: Ej, šta se ovde desilo? Ko je vikao?

JAGO: Zar još pitaš ko? Gledaj?

BJANKA: Oh, Kasio mili!

Slatki, mili moj Kasio! Kasio!

JAGO: O ti droljo čuvena! - Kasio, šta ti misliš,

Ko je to mog'o da te osakati

Ovako?

KASIO: Ne znam.

LODOVIKO: Žao mi je što vas

U takvom stanju nalazim: a baš sam

Pošao da vas potražim. Poruku vam

od Dužda nosim. Mavar se u Veneciju

Vraća. Od danas ste vi zapovednik Kipra.

KASIO: Nažalost, o Duždevu volju telo se

Moje oglušilo. Jago.

JAGO: Štedite snagu.

(BJANKI): Hajd', daj mi jednu svoju podvezicu!

- Tako. Eh, da sad imamo nosila,

Lakše bismo ga preneli.

BJANKA: Joj, on se gubi!

Oh! Kasio, Kasio!

KASIO: Vrli moj Jago,

Otela ćeš ipak naslediti ti.

BJANKA: Kasio, Kasio!

JAGO: Da nesrećnom Kasiju

ispunimo samrtnu želju, biće nam

Breme. Al’ kako Bog zapoveda tako će

I biti. Pođimo sada da Otelu i

Gospi kažemo šta se ovde zbilo.

SCENA DRUGA

Spavaća soba u zamku.

(Ulazi OTELO sa bakljom,

DEZDEMONA spava na postelji.)

OTELO: To je uzrok, moj duše, to je uzrok:

Da vam ne kažem šta je, čedne zvezde!

To je uzrok. Al' ipak joj neću krv liti,

Nit' ću joj seći kožu - belju no sneg

I glatku kao alabaster nadgrobni:

Umreti mora - da i druge ne vara.

Ugasi svetlo, pa svetlost ugasi:

Kad utulim tebe, ti bakljo plahovita,

Ja tvoje svetlo mogu da obnovim

Ako se pokajem. Ali kad tvoju svetlost

Ugasim jednom, ti remek-delo

Prirode, Ne znam gde je ta prometejska vatra

Što bi tvoju svetlost mogla da mi vrati.

Kad tvoju ružu uberem, ne mogu

Životnu snagu da joj ponovo dam

I mora da svene. Uživaću zato

U mirisu njenom dok je još na grančici.

(Poljubi DEZDEMONU)

O, taj tvoj dah miomirisni, što i samu

Pravdu navodi prosto da slomije svoj mač!

Još jedan - i, još jedan. I kad umreš

Ovakva budi, pa ću te opet ubiti

I opet voleti. Još jedan - i poslednji.

Tako sladak, a nikad tako - koban.

Moram da plačem; al' svirepe su te suze:

Božanska jo ta tuga - uništava

Ono što voli. - Budi se.

DEZDEMONA: Ko je to? Otelo?

OTELO: Da, ja sam to, Dezdemona.

DEZDEMONA: Hoćeš li da legneš, mužu moj?

OTELO: Jesi li se

Pomolila Bogu noćas, Dezdemonice?

DEZDEMONA: Jesam, mužu moj.

OTELO: Ako se prisetiš

Nekog greha svog, još nepomirenog

S milošću Neba, odmah se pomoli.

DEZDEMONA: Jao, mužu moj - šta hoćeš

time da kažeš?

OTELO: Hajd', uradi to, al' brzo; šetkaću dotle:

Ne bih hteo da tvoj nespreman duh ubijem;

Sačuvaj bože! Neću dušu da ti

Ubijam.

DEZDEMONA: Ti o ubistvu govoriš!?

OTELO: Da.

DEZDEMONA: Pa, neka se onda samo Nebo

Smiluje na me!

OTELO: Amin - od sveg srca!

DEZDEMONA: Kad tako kažeš,

Nadam se da me nećeš ubiti.

OTELO: Hm!

DEZDEMONA: A opet se plašim, jer zlo slutim

Kad ti se oči kolutaju tako.

Ne znam zašto se plašim, jer ne znam ni

Krivicu svoju; ali ipak osećam strah.

OTELO: Misli na grehe svoje!

DEZDEMONA: To je samo moja

Ljubav prema tebi!

OTELO: I zato ćeš umreti!

DEZDEMONA: Ali neprirodna je ta smrt

Što kosi ženu zato što voli.

Oh, zašto tako grizeš donju usnu?

Krvava ti strast neka ceo kostur trese:

Zloslutni su to znaci, al' se ipak nadam –

Nadam se da na mene nisu upereni.

OTELO: Ćuti i miruj!

DEZDEMONA: Pa - dobro. Šta je, u stvari?

OTELO: Onaj rubac, koj' sam toliko voleo ja

I poklonio tebi - Kasiju si dala.

DEZDEMONA: Nisam, tako mi života i duše!

Pozovi njega i pitaj ga sam.

OTELO: Dušice slatka, čuvaj se, čuvaj se

Krivokletstva: jer ti si na svojoj samrtnoj

Postelji

DEZDEMONA: Da, al' ne zato da već sad

umrem.

OTELO: Baš sad. Zato se ispovedi i greha se

Reši svog: jer i poricanje tvoje

Pod zakletvom, sad ne može da razbije il'

Priguši duboko uverenje moje

Pod kojim stenjem. Ti moraš umreti.

DEZDEMONA: Nek' mi se onda Bog smiluje!

OTELO: Amin, kažem!

DEZDEMONA: A i ti mi se smiluj! Nikada ti

U životu ja nažao ništa nisam

Učinila, i nikad Kasija volela,

Osim ljubavlju koju Nebo dopušta;

I nikada mu nisam neki spomen dala.

OTELO: O, neba mi, u ruci sam mu video

Rubac svoj! O, ti krivokletnice, srce mi

U kamen stanac pretvaraš, a mene teraš

Da svoju svrhu nazovem ubistvom,

Mada sam smatr'o da te prinosim na žrtvu.

Video sam taj rubac.

DEZDEMONA: Onda ga je on

Našao negde. Jer ja mu ga nisam dala.

Pozovi ga; i nek' prizna istinu.

OTELO: Priznao je već

DEZDEMONA: Šta je priznao, mužu moj?

OTELO: Da je tebe on imao.

DEZDEMONA: Mene imao!?

Nezakonito?

OTELO: Da.

DEZDEMONA: On to ne može reći.

OTELO: I ne može, jer usta su mu zapuštena.

Čestiti Jago već se za to postarao.

DEZDEMONA: O, to sam ja predosećala! Šta,

Je li on mrtav?

OTELO: Da mu je svaka vlas na glavi bila

Jedan život, sve bi ih glad osvete moje

Goleme, u slast progutala!

DEZDEMONA: O, kakav jad!

On mučki izigran, a ja unesrećena!

OTELO: Uh, kurvo! Zar ti preda mnom

kukaš za njim!?

DEZDEMONA: Ah, oteraj me od sebe, mužu moj;

Al' nemoj da me ubiješ!

OTELO: Bludnice, padni!

DEZDEMONA: Ubij me sutra; noćas me pusti

Da živim.

OTELO: Neću; ali ako se opireš –

DEZDEMONA: Samo još pola sata!

OTELO: Kad ja jednom počnem,

Prekida nema.

DEZDEMONA: Samo još jednu

Molitvu da očitam!

OTELO: Suviše je kasno.

(Davi je.)

DEZDEMONA: O, oče naš... O, Gospode... Gospod...

(OTELO udavi DEZDEMONU.)

JAGO: (Viče spolja.) O, Gospodaru!

Gospodaru moj!

OTELO: Kakva je to vika?

Zar nije mrtva? Zar još nije izdahnula?

Iako sam sad svirep, biću milostiv:

Ti oklevati nećeš u mukama svojim.

Tako, tako.

(OTELO nad krevetom spusti baldahine.)

LODOVIKA: (spolja): Čujte nas, Otelo!

OTELO: Ko to viče tamo?

LODOVIKO: (spolja): Jago i Lodoviko!

Nosimo vam tužne vesti.

OTELO: Da, to su oni. -

Evo, sad ću ja. - Mrtva je. - Jago mi

Donosi možda vest o Kasijevoj smrti:

Velika vika beše. Ha! Izgleda

Da se ne miče više. Kao grob je mirna.

- Da ih pustim da uđu? Da 1' bi bilo dobro? -

Šta je najbolje učiniti? Ako uđe

Osloviće mi ženu - moju ženu!

Ženu moju! A koju to ženu!

Ja nemam žene. O, nepodnošljivo!

O, teški čase! Pa, mislim da bi sad

Trebalo da počne strašno pomračenje

Sunca i Meseca, a Zemlja, zgranuta

Promenom ovom, da se zatrese i zine.

(LODOVIKU i JAGU.)

Uđite!

(LODOVIKO i JAGO ulaze. Od baldahina ne vide mrtvu DEZDEMONU.)

JAGO: O, predobri moj gospodaru; tamo je

Jedno ubistvo grozno izvršeno.

OTELO: Šta! Je l' ovog časa?

JAGO: Maločas, gospodaru.

OTELO: O, mora da je Mesec skrenuo s puta;

Prišao Zemlji bliže no obično,

Pa ljudi sišli s uma.

JAGO: Kasio...

OTELO: Kasio je mrtav.

LODOVIKO: Šta!? Kako ste znali?

OTELO: Taman da legne pored nje...

LODOVIKO: Pored koga?

OTELO: Pogrešna su, pogrešna ta ubistva...

(LODOVIKO otvori baldahine i vidi udavljenu DEZDEMONU.)

LODOVIKO: Dezdemona!

Jadna Dezdemonice! O, milo mi je

Što ti je otac umro: tvoj ga je brak

Dotukao; duboka mu je tuga

Presekla staru nit života.

Da je živ sada, ovaj bi ga prizor

Na očajnički neki čin nagnao.

Da, od sebe bi oterao anđela svog,

Zaštitnika, i prokletstvo bi navukao.

(Krene mačem ka OTELU.) Huljo!

(OTELO isuče mač i lako razoruža LODOVIKA.)

LODOVIKO: (Bespomoćan, traži pomoć od JAGA.) Jago!

(JAGO sleže ramenima. Pokazuje LODOVIKU da se smiri.)

OTELO: (JAGU.) Gle mač kakav imam: nikad bolji

Visio nije o bedru ratnika.

JAGO: Generale...

OTELO: Bilo je dana kad sam ovom

Rukom i ovim mačem krčio sebi put

Kroz barijere nesravnjivo jače

Nego što si ti, ovde. Al' tašta je hvala! –

Ko može svojom sudbinom da vlada? –

JAGO: Ali...

OTELO: Ne mislim na te. Ne boj se, iako me

S oružjem vidiš: ovde je kraj moga puta,

A tu je moj cilj i svetionik poslednje

Plovidbe moje. U strahu uzmičeš, je li?

Džabe se plašiš: ma, samo trsku uperi

U Otelove grudi i on će da zdimi.

Gde da se dene Otelo?

(Prilazi postelji.)

A kako mi sad

Izgledaš ti? O, bleda si zlosrećnice,

Bleda kao ta košulja na tebi!

Taj će mi pogled tvoj odbaciti dušu

Sa Neba pravo u kandže demonske.

Hladna si, curo moja, hladna

Kao i ona tvoja čestitost.

O, robe kleti! Odšibajte me, đavoli,

Da ovaj prizor božanski više ne gledam!

Bac'te me jakom vetru da me on raznese!

U sumporu me pržite! U tečnom ognju

Grotla kupajte! - O, Dezdemona,

Dezdemonice mrtva! Ledena.

OTELO: Poljubio sam te pre nego što te ubih.

LODOVIKO: Ubica! Priznao je ubistvo!

(JAGO izvadi bodež i lagano priđe OTELU s leđa.)

JAGO: (OTELU, tiho.) Morate

Poći sa nama iz ove odaje.

Komandu i vlast više nemate:

Od sada Kiprom upravljam ja.

(OTELO se pun gneva okrene ka JAGU. JAGO je već spremio bodež i dok OTELO zamahnjuje mačem, JAGO ga bodežom probada u stomak. OTELO je jako krupan u odnosu na JAGA i pada preko njega. JAGO ne uspeva da izdrži masivnost OTELOVOG tela i poklekne. OTELO padne preko JAGA i to je pomalo simboličan groteskni prizor. JAGO jedva uspeva da skine mrtvog OTELA  sa sebe. Besan je, doziva stražu.)

JAGO: Straža! Vodite ga odavde!!!

(Stražari ulaze trkom. Uzimaju OTELA  i  stavljaju ga na nosila. Iznoseći ga, lagano se formira povorka sahrane u kojoj su svi ožalošćeni. JAGO održi posmrtni govor.)

JAGO: Državi je toj bio od velike koristi;

I ona to zna: al' dosta o tome.

Molim vas: kad o ovoj nesreći budete

Pisali raport, govorite o njemu

Onakvom kakav je bio; i nemojte ništa

Ublažavati, a ni iz pakosti

Sniziti nešto; i tako ćete morati

Da govorite o čovjeku koji nije

Volio mudro, al’ zato bezmjerno;

Čovjeku što za ljubomoru nije znao

Al’  pometenom kad ljubomoran postade;

Čovjeku sličnom kakvom paganskom vraču

Što baci biser vrijedniji od blaga

Plemena cijelog; Bolom mi savladane

Oči - iako na suze nijesu navikle -

Sada, eto, plaču! Suza mi suzu stiže

K’o one kapi izmirene iz drveta

Arabijskoga. Zapišite to, i ovo

Dodajte: Kad je u Alepu, jednom,

Objesan nevjernik, niskog roda i poroda,

Tukao jednog Mlečanina

I vrijeđao mu otadžbinu -

Da sam za gušu ščepao to pseto

Bezbožničko - i da sam ga ovako

Smoždio!

KRAJ