Željko Hubač

 BLIŽI NEBU

blizi nebu plakat resize 

Režija, dizajn scene, izbor muzike: Željko Hubač

Kostim: Gorica Ilić

Realizacija scenografije: Mirko Stokić

Igraju:

Dragutin Jović – Gute: Zoran Karajić k.g.

Trajče Ahmedovski – Trajče Istina: Vujadin Milošević

Agent Prokić: Miloš Tanasković
Bojan Operacija: Gabrijel Bećarević
Prof. Dr. Dimitrije Čortanović: Branislav Mijatović
Avdika: Viktorija Arsić
Dara: Ana Bredšnajder Tanasković
Maša: Predrag Grbić

Foto Blizi nebu 7 resizeFoto Blizi nebu 2 resizeFoto Blizi nebu 6 resize

 

POZORIŠNA KRITIKA

Portal Nova S

Piše: Svetislav Jovanov

                                                LET IZNAD TRULOG GNEZDA

                        „Bliži nebu“ autora i reditelja Željka Hubača u Zaječaru

                        Ako prihvatimo tezu da vreme ima poslednju reč u pitanjima vrednosti, onda je očigledno da je  komad „Bliži nebu“ Željka Hubača, od čije je praizvedbe proteklo više od četvrt veka (1994), položio ispit kod ovog „sudije“. Naime, šesta po redu postavka ovog komada, sada u režiji samog autora, izvedena 31. avgusta u zaječarskom Narodnom pozorištu Timočke krajine „Zoran Radmilović“, pokazala je da se radi o ostvarenju koje ne samo da propituje neke od bitnih (tamnih) odlika našeg mentaliteta i društvenog miljea, nego i da to čini na način koji je i danas, kao i u vreme svog nastanka, bolno aktuelan.

            Ono što, pre svega, omogućava takvu aktuelnost i provokativnost jeste samosvestan i kritičan stav Hubača-reditelja prema Hubaču-piscu. Naime, komad „Bliži nebu“ je, s jedne strane, naturalističko-poetska povest o pacijentima provincijske, u planini zabačene neuropsihijatrijske klinike (ili, narodski rečeno, ludnice), to jest, o ljudima i ženama koji su potisnuti na društvenu i psihološku marginu - ili su sami sebe osudili na nju. S druge strane, „ludilo“ o kojem je ovde reč samo u manjoj meri proizilazi  iz zabluda, opsesija i poroka pojedinih protagonista – autodestruktivnosti alkoholisanog učitelja Guteta, romantično-nasilnog mačizma nezaposlenog Roma Trajčeta, ili fantazije sitnog bundžije Prokića o identitetu „superšpijuna“.  Utisku ludila, ali i efektu tragikomične „pomerenosti“ presudno doprinosi način na koji pisac uspeva da dočara jedinstvenu – i postepeno sve groteskniju – atmosferu opšte osujećenosti. A samo u takvoj atmosferi je moguće da, podlegavši ubeđivanjima poslednjeg pridošlog pacijenta, tajanstvenog profesora Čortarevića, žitelji klinike odluče da pribegnu nasilnom bekstvu, kako bi se osvetili svima onima za koje su uvereni da su im upropastili život.

            Razumljivo je da su, u razdoblju praizvedbe komada „Bliži nebu“, kao i u nekim narednim scenskim postavkama,  reference na turbulentnu stvarnost sa razmeđe stoleća pravljene na dva načina: s jedne strane, naglašavanjem  bizarne atraktivnosti likova – kao sastavnih činilaca jedneg ipak stilizovane „mikro-slike“ društva; s druge strane, oslanjanjem na efektnu, iako uopštenu metaforu o profesoru Čortareviću kao lažnom Spasitelju, to jest Mefistu. Svestan protoka poetičkog, ali i istorijskog vremena, Hubač je u rediteljskom čitanju sopstvenog komada pošao upravo od pomenutog fenomena osujećenosti – ispravno uočavajući da ovo raspoloženje protagonista drame, predstavlja,  ujedno, i raspoloženje koje dominira našom današnjom društvenom situacijom. Takva autorska osnova scenske interpretacije omogućila je Hubaču ponajpre pomeranje žanrovskog težišta. U zaječarskom uprizorenju, drama „Bliže“ tek u tragovima zadržava odlike poetskog naturalizma - kako u oblikovanju likova, tako i u dinamici radnje. Umesto toga, reditelj Hubač nam predočava, unutar funkcionalnog, skoro minimalističkog ambijenta, scenski narativ prožet potmulom, više zloslutnom nego tragikomičnom agresivnošću. Nosioci tog narativa su nesigurni, histerični, nasilni, sopstvenim slabostima zaokupljeni i zaslepljeni likovi, za koje se čini da svakog trenutka mogu da pribegnu destrukciji, ili samouništenju. Najzad, u takvom rasporedu, čak i figura lažnog Spasitelja nije nikakav odlučujući činilac, niti fatum: Veliki Vođa je, kako sugeriše Hubačeva postavka Čortarevića, u najboljem samo „vlažna projekcija“ naših ličnih i kolektivnih manija i podlosti. Rečju,  Hubačeva režija  zaobilaznim, tek prividno „žanrovskim“ prekomponovanjem postojećih dramskih akcenata pretvara poetsku predodžbu jednog bizarnog sveta marginalaca u sumornu fresku naše središnje društvene truleži. Većinu elemenata takve freske glumački ansambl zaječarskog pozorišta je realizovao sa disciplinom i primernom ubedljivošću. Najujednačeniji je doprinos Zorana Karajića, koji, kao učitelj Dragutin Jović-Gute, pored lakoće i izražajne raznovrsnosti demonstrira i par žanrovski samosvesnih bravura. Pored njega, istakli su se Viktorija Arsić, koja je donela  decentnu ravnotežu osećajnosti i cinične rezignacije tumačeći lik Avdike, kao i Gabrijel Bećarević, precizno i diskretno realizujući lik telesno i mentalno obogaljenog Bojana Operacije.

 

3. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

Piše: Aleksandar Milosavljević

Bliži nebu, po tekstu i u režiji Željka Hubača, Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“, Zaječar

Za potpunije razumevanje dramaturško-rediteljskog postupka primenjenog u realizaciji najnovije premijere zaječarskog pozorišta koje nosi ime Zorana Radmilovića, valja uzeti u obzir prvo izvođenje drame Željka Hubača Bliži nebu – a u međuvremenu, od praizvedbe 1994. godine, ovaj komad je u raznim teatrima, ali i državavama, imao još četiri premijere. Prvo izvođenje drame je, kao uostalom i većina docnijih scenskih postavki, naime, bilo čvrsto utemeljeno na autorovom realističkom literarno-dramskom prosedeu. Iz takve osnove je, dalje, proizilazio i tretman likova, njihovo pozicioniranje u konkretnoj duševnoj bolnici pokraj Niša i, napokon, proizilazili su odnosi između dramskih likova, a takvi odnosi su pokretali i usmeravali dramsku radnju. Tako je, shodno dramskom tekstu, svojevremeno nastala scenska priča o nesreći grupe ljudi, zatočenih u donjotoponičkoj duševnoj bolnici, o pacijentima koji zastupaju različite socijalne grupe, no koji u osnovi reprezentuju one čija je duševna pomerenost određena merom navodne normalnosti zajednice, dakle većine. A većina, piše Hubač u svom komadu, model vlastitog postojanja temelji na primeni nasilja, prinude, kontrole i bahatom uzurpiranju tuđe slobode, naivnosti i, u krajnjoj liniji, tuđe nevinosti. Ispostaviće se da su svi pacijenti ove duševne bolnice osobe koje svoju dijagnozu duguju činjenici da se u ovom i ovakvom svetu nisu snašli. No, pokazaće se da ništa manji gubitnici nisu i njihovi kontrolori, tamošnji personal – medicinski tehničar i medicinska sestra u azilu u Donjoj Toponici. I oni su, naime, zarobljenici – svojih strasti, ali i svojih moći koje proizilaze iz njihove pozicije.

Danas, četvrt veka nakon praizvedbe, režirajući vlastitu dramu Hubač finim dramaturškim, a naročito rediteljskim intervencijama pomera težište ove priče i izmešta je iz sfere društvenih odnosa i uslovnosti u mnogo šire prostore. Otuda će na sceni teatra u Zaječaru njegov komad postati složena metafora večite borbe dobra i zla. Naravno, i zlo i dobro su, kao i uvek, utemeljeni u neposrednoj stvarnosti, u socijalnim relacijama, u psihološkim mehanizmima, pa i u potrebi savremenog društva da marginalizuje sve koji se na bilo koji način ne uklapaju u postojeće i najšire prihvaćene standarde. U ovom kontekstu lik intelektualca, takođe pacijentata u duševnoj bolnici, biće dramaturški izoštreniji u smeru koji će njegovom prisustvu donekle umanjiti dimenziju večite zapitanosti i neprestanog problematizovanja svih aspekata stvarnosti, pa ćemo ga sada mnogo intenzivnije i direktnije prepoznati kao demonsku silu koja poput kakvog lakmusa detektuje već postojeće tenzije unutar ove male zajednice, ali i usmerava akciju, te podstiče afirmaciju najmračnijih strana ostalih dramatis persona.

Ovakvim delimičnim redefinisanjam lika Čortarovića – kojem je dakle pisac, već i imenom, od samog početka namenio ulogu svojevrsnog Mefista – reditelj postiže dvostruki efekat. S jedne strane, prividno relativizuje dimenziju društvene aktuelnosti svoje drame, izvlači je iz eventualnog eksplicitnog političkog konteksta, dok, s druge, pokazuje da sve što Čortarović kod ostalih pacijenata podstiče već u njima postoji, ali je iz različitih razloga bilo potisnuto. Ujedno, na ovaj način demonski karakter Čortarovićeve akcije prepoznaemo i kao moguću projekciju svih nagomilanih frustracija i doboko potiskivanog zla koje je, u slučaju pacijenata, baš kao i njehovih nadzornika, samo čekalo pravu priliku da ispliva na površinu i materijalizuje se. Dabome, ovakav dramaturško-rediteljski Hubačev pristup nas ponovo vraća u društveno-političku sferu i podseća nas na aktuelnu poziciju – ne jedino našu, na poziciju sveta kojim upravljaju samozvanci za koje ni jednog časa nismo sigurni da li su istinski pacijenti duševnih bolnica, manifestacija neuništivnog Zla koje neprestano menja oblik, ili su projekcija onoga što je najgore u nama samima.

Ovako koncipiranu scensku priču Hubač, kao dizajner scenografskog rešenja predstave, smešta u minimalistički prostor, u derutni ambijent zapuštene institucije za koju nismo sigurni koliko je bolnica, a koliko tamnica. Skromnim sredstvima – bedni kreveti, olupane nahtkasne, naprsli sto i iskrzane stolice – reditelj ukazuje kakav je karakter stvarnosti na koju su osuđeni akteri ove priče, ali i na dubljem planu sugeriše da naglašena oskudica ne motiviše pacijente na delanje. Njih, naime, pokreće nešto sasvim drugo – sila koja je u njima spavala, premda je neprestano provocirala tenziju, pretila destruktivnošću, a sada je, međutim, pojavom Čortarovića dobila svoj jasan smer i svoju neminovnu oštricu. Bez tog smera i te oštrice ova priča nas se ne bi ovako intenzivno ticala, ne bi provocirala diskretne, fino plasirane ali jasne asocijacije na našu stvarnost.

Glumački ansambl zaječarskog pozorišta, predvođen Zoranom Karajićem kao gostom, disciplinovano je sledio rediteljevu ideju. U roli alkoholičara koji je svesno izabrao poziciju društvenog marginalca i na izvestan način se samoizolovao od sveta, svodeći u duševnoj bolnici svoj univerzum na uzani krug ljudi koji će kompenzovati stvarnost od koje je utekao, Karajić je birao postupke i glumačka sredstva koja su mu omogućila da na sceni prikaže složenost karaktera Dragutina Jovića Giteta, ali i da vešto, iskustvom proverenog protagoniste, usmerava akciju te sugeriše tempo i intenzitet igre svojih kolega. Uz bok su mu bili Viktorija Arsić koja je liku Avdike darivala nežnost koliko i tragiku, baš kao i Vujadin Milošević koji je odoleo svim iskušenjima kakva na ovdašnjim pozornicama najčešće podrazumeva lik sitnog lopova i šibicara Roma, te Miloš Tanasković koji je pažljivo nijansirano i oblikovao paranoju nekadašnjeg disidenta.

Odigrana u takozvanim ponešto relaksiranim teatarskim uslovima kontrole pandemije, uz primenu svih propisanih mera beznednosti, premijera predstave Bliži nebu u zaječarskom Pozorištu „Zoran Radmilović“ je pokazala da su susreti glumaca i publike, ali i partnerska igra na pozornici, uprkos svemu, danas ipak mogući, te da postoje šanse da ovdašnji teatarski život, poput Hubačevih dramskih junaka, ne bude marginalizovan, a potom i uništen.