Za Kulturni dnevnik
Branka Krilović (11.03.2016)
Berlinski zid
Na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta praizvedbu je imao komad „Berlinski zid“ autora Željka Hubača. Drami prepoznatljivih stvarnosnih udara, dodatnu silinu daju režija Milana Neškovića i bespoštedna glumačka podrška. Reč kritike - Branka Krilović.
Autor nagradjivane drame “Bizarno” - Željko Hubač - ostaje u području presnog jezika, odnosno tekstualnosti koja deluje kao so na otvorenu ranu. Ili ponovni ubod tamo gde, mislili smo, više ne može da boli. Uroševac, Kosovo, naše, njihovo…a jedno uz drugo, ili zajedno, u istom krevetu, u istoj saksiji zemlje. Hubač udramljuje ono što je u kosovskoj ujdurmi ljudsko meso i uzavrela, prgava strast iz koje niču deca zajedničke muke. Koja će se tek pitati čija su. „Možda će u neko drugo vreme biti drukčije, a možda i neće, ko to zna“ – kaže drama. Bilo bi patetično, da nije surovo smešno. Bar tako su „Berlinski zid“ udesili pisac i reditelj. Veruju da će humorom relaksirati tragiku najunosnije balkanske nerešivosti. Specifika Neškovićevog rediteljskog rukopisa bori se protiv ogoljenog naturalizma i sirovog idioma tako što povremeno odlepi i predje u polje poetizacije i simoblike. I to su najlepši, retko vidjani pozorišni kadrovi. Glumci tri beogradska pozorišta igrali su i na zbilji i lirski meko pošto su šetani kroz razne stilove. U ovom omnibusu, teksta, režije i mobilijara ima više nego što je uputno spakovati u jednu predstavu. Umetnost dobrog kraja – mogao bi biti naslov polemike o tome kako ne prokockati najbolji završetak predstave. A u „Berlinskom zidu“ je najgušći mrak i muk kad Ana (u tumačenju Ljubinke Klarić) na konopcu odvlači kadu sa tovarom života u njoj. E, tad je gledaoca trebalo ostaviti, makar ne saznao ostatak drame.
Pogledaj video na: http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/RTS+Satelit/2241060/Kulturni+dnevnik.html
Za Večernje novosti
Dragana Bošković (24.03.2016)
DECA NISU KRIVA
Željko Hubač, „Berlinski zid“, reditelj Milan Nešković,BDP
Kao obično, Hubač spretno prepliće porodičnu patologiju, koja se sada prelama kroz odnos roditelja prema deci. (...) Kao u dobrom nemačkom pozorištu, reditelj, Milan Nešković, nekom vrstom „opasnih igara“, dečjih, prevashodno, boji ovu crnu priču infantilnim saspensom, kao u delima Stivena Kinga. (...) Tanasije Uzunović je, kao Skender i Velimir, otac porodice, još jednom vladao scenskom utišanošću, ubitačnijom od galame. Urušen iznutra, a premazan manipulantskim strastima ovog mentaliteta, Uzunović je izgradio realističan,plastičan lik, različit u svoje dve uloge, a opterećen istom sudbinom – prokletstvom tla na kome je rođen i na kome je postao roditelj.Paulina Manov/Dita i Marija/ ima tu ranjivost na sceni,koja opravdava njene žene, uvek za korak u zaostatku za životom...Vladar iz senke, žena u Hubačevoj porodičnoj trodelnoj sagi daje život i bagateliše ga, u isto vreme., stavljajući dobrobit potomstva u prvi plan. (...) Ljubinka Klarić, kao Ana, bila je ekspresivna i povremeno je svojom tačnošću i spontanošću nadilazila glavnu priču komada, postajući neka vrsta niti, koja kroz ovu preobučenu tragediju vodi. (...) Vrlo limitirana mala scena Beogradskog dramskog je, u ideji Mine Lazarević, delovala prostrano i raznovrsno. Tekst „Berlinski zid“ Željka Hubača je, u čitanju reditelja Milana Neškovića, bio možda previše režiran i opirao se ponekim ekstravagantnim rešenjima. Ali, ideja da je zemlja u saksiji žena i kolevka, da dete raste kao cvet, zaista je lepa i originalna, i nije jedina takva u ovoj predstavi. Generacijsko čitanje istorije? Zašto da ne?