Theatre Record 2004, Issue 24 - 2004, Ian Herbert Similar attitudes in Bulgaria

Immediately afterwards I found myself checking out some very similar attitudes in Bulgaria.  A few nights in Plovdiv's Drama Theatre, the oldest of 54 in the country, again presented a picture of a theatre that is alive to current issues, even if choosing classic local plays and contemporary foreign ones to demonstrate it.  The Plovdiv theatre annoys its colleagues in Sofia, the capital, by regularly walking away with their country's theatre awards, and its 17-strong permanent company is enjoying particular success under its director, Emil Gonev and his bright young assistant Petar Kaukov.  I saw two contrasting productions by Kaukov, the first being Closer To Earth, by the Serbian playwright Zeljko Hubac, which superimposed a racy story of post-Bosnian conflict gangsterism to one set in the aftermath of another war, that between Serbia and Bulgaria in 1885.  The subdued, cinematic playing of the actors in this piece contrasted remarkably with their terrific full-out comedy in Kaukov's adaptation of Bai Ganyo, based on stories about the rise to political power (and, in this version, the European Union aspirations) of a Bulgarian cheeky chappie, somewhat reminiscent of the Czech Schweyk.  Nikolai Grimov well deserved his best actor award in the title role, though I was less certain about the best actress - and indeed best production - award given to the third show, The Mother-In-Law, an over-the-top expressionist updating by Marius Kirkinski of another Bulgarian favourite, by Anton Strasimirov.  What was most heartening was that all three plays were enjoyed hugely by a predominantly young audience.  They were played on simple, black-curtained sets which spoke of the difficult economic situation in Bulgarian theatre (which has yet to hear of lighting design as a profession), but the quality of the acting, and in particular Petar Kaukov's clever command of stage space in his direction, more than made up for any primitiveness of technology.

KOLIKO SMO RAZLIČITI U SLIČNOSTIMA
Otkrivanje balkanskog komšiluka
U najstarijem bugarskom pozorištu, plovdivskom Dramskom teatru, igra se srpski komad! Takvog događaja nije bilo više od pola veka, od vremena kada su Nušićevi Dr i Gospođa ministarka, te Balkanski aristokrati Ljubinke Bobić ispraćani aplauzima. Tokom 122-godišnje istorije ovog pozorišta, u drugom po veličini bugarskom gradu, u različitim periodima je vladala opsednutost dramama Gorkog, Btrehta ili Tenesi Vilijamsa, a stalno delima Šekspira i Molijera, posebno kad je u Plovdivu radio jedan od najvećih bugarskih reditelja Ljuben Grojs (1969-79).
Za poslednjih 60-ak godina u Plovdivu su postavljani mnogi bugarski i sovjetski komadi, bugarska, ruska i zapodnoevropska klasika, stari i novi amerčki naslovi, Dario Fo i drugi, ali ne i dela iz balkanskog komšiluka. Srpska dramaturgija čak ima izvesnu prednost u poređenju s rumunskom, turskom, grčkom. Izuzetak je Filoktet Ljubiše Georgijevskog, koga je poznati makedonski reditelj, poslednjih godina veoma povezan s plovdivskim pozorištem, u međuvremenu i ambasador Makedonije u Bugarskoj, sa uspehom postavio u Dramskom teatru.
Na širem planu u Bugarskoj je situacija malo drugačije jer komade Duška Kovačevića Sabirni centar, Profesionalac (istovremeno dve postavke), Lari Tompson – tragedija jedne maldosti igraju sofijski pozorišni autoriteti, a u blagojevgradskom pozorištu igraju Karolinu Nojber Nebojše Romčevića. Režiju je potpisao Plovdivčanin prof. Krikor Azarjan. Jedan od najoznatijih bugraskih reditelja u tandemu s talenrovanim scenografom Mladenom Mladenovim još je 1981. postavio Januar Jordana Radičkova u Jugoslovenskom dramskom. Tokom poslednje decenije, Azarjan gradi most prema Bitolju, gde su se docnije ređali kao reditelji Krasimir Spasov, Aleksandar Morfov, Galin Stoev, Rosica Obreškova.

Bratski Alžir i susedna Jugoslavija
I ponovo Azarjan pokazuje trajni interes za dramaturgije i teatralne projekte Balkana, jer je prvi postavio Bure baruta Dukovskog i Beogradsku trilogiju Biljane Srbljanović. Nakon premijere je autorka izjavila: “U Beogradu se igraju švedski, ali ne i bugarski komadi i to nema veze s kvalitetom tekstova”. Sličnu je konstataciju napravio i Željko Hubač u Plovdivu. Očigledno je da je bugraska dramaturgija u Srbiji u istoj situaciji kao i srpska dramaturgija kod nas. Srbljanovićeva pominje Pukovnika pticu Bojčeva. Gledala sam tu predstavu Jugoslovenskog dramskog.
Zašto se svojevremeno (po oštroumnoj primedbi prof. Andreja Panteva) govorilo “bratski Alžir i susedna Jugoslavija”, nije predmet ovog članka, mada su razlozi poznati – istorijski, politički, svakakvi. No, ova retrospektiva je neophodna da bih nacrtala konture onoga što se, u poslednje vreme, primećuje u Plovdivu i Beogradu.
Prof. Azarjan je bio i rukovodilac projekta Balkan čita Radičkova. Četiri mlada reditelja iz Srbije, Makedonije, Turske i Grčke su, prošloga leta, postavili pojedine delove drame Lazarica Jordana Radičkova. Andraš Urban je bio učesnik projekta iz Srbije, a u koprodukciji je igrao i direktor plovdiskog pozorišta Emil Bonev, što nije bez značaja. I ranije je Bonev nameravao da stvori balkansku pozorišnu mrežu, ali nakon što je učestvovao u ovom projektu, te posle gostovanja plovdivskog pozorišta u Beogradu i važnih susreta i razgovora, namere su dobile realnije konture.
Mladi bugarski reditelj Petar Kaukov postavio je na plovdivskoj sceni dramu Bliži zemlji Željka Hubača. U tom komadu se prepliću dve priče s vremenskom razlikom od 110 godina. Prva se dešava nakon srpsko-bugarskog rata 1885, a druga je savremena i odražava situaciju u Beogradu tokom rata u Bosni. Priče su sagledane iz srpskog ugla, ali Bugari imaju svoj odnos prema njima, i to ne samo zato što su umešani u njih (Mladen se iz rata vraća kao invalid, osakaćen bugarskim metkom, a Kupe je Bugarin koji učestvuje u švercu benzina u vreme sankcija nad Jugoslavijom), već se sve o čemu je reč u drami može dogoditi i u Bugarskoj, ali i ma gde na Balkanu.
“Toliko smo različiti u sličnostima da čak odbijamo jedni druge”, kaže Kaukov. “Toliko smo isti u svojim razlikama, da je nemoguće da se jedni drugima ne dopadnemo. Jedemo i pijemo zajedno, psujemo jedni drugima majku u svim nijansama, pa opet pijemo”, veli on. U dve reči: volimo se. Gde prolazi granica? U svakom slučaju – ne preko Kalotine, Vrške Čuke i Bregova. Po njemu, granica započinje i završava se kod usamljenog, neoplakanog groba. Istog u koji ćemo i mi leći. To je prilično emocionalan iskaz za jednog Bugarina i mladog čoveka (mi smo trezveniji od Srba), ali zato hvata za grlo kao istina.
Da je drama izgrađena samo na savremenoj priči ona bi, premda snažna i autentična, bazirana na spoju komadiće poznate realnosti iz sredine 90-ih, potsećala na druge sižee koje poznajemo iz najnovijih srpskih filmova. Jer, naša duhovna komunikacija s jugoslovenskim filmom, ali i prozom (Andrić, Ćosić i drugi) ima bogatiju istoriju i kontinuitet u vremenu, bez obzira na to kome ili čemu to dugujemo. No Bliži zemlji dobija na dubini upravo iz paralela s pričom iz XIX veka, ponavljanjima istih dešavanja na Balkanu. Taj drugi poetski sloj je važan zbog biblijske utemeljenosti. Žena i muškarac se sreću na usahloj travi rodnog kraja. Muškarac je čovek praznog rukava, zavučenog u džep uniforme. Trauma je daleko dublja. Istinski susret između njih se neće dogoditi. Jer rat oduzima ljudima ono najljudskije – sposobnost da opšte kao potpuna bića, sposobnost da vole.

Ritualna ubijanja
Mi, Bugari i Srbi, izvan dva svetska bezumlja (rata – prim prev) gde smo se takođe tukli, jedini smo Evropljani koji su još dva puta, u periodu kraćem od 50 godina, međusobno ratovali (1885. i 1913). Ono što se, međutim, dogodilo pri raspadu Jugoslavije još je zloslutnije. Nisu tada susedi već rođaci stali jedan protiv drugog. Posledice su strašne. Nakon 1885, granice Srbije su bile sačuvane zahvaljujući velikim silama. Posle rata u Bosni se dogodio i rat na Kosovu pa se teritorija nekadašnje Jugoslavije skuplja poput šagranske kože. Ožiljci na srcima učesnika bratoubilačkih ratova su žešći i od onih na njihovim telima, i od sužavanja granica zemlje.
U sjajnom i nadasve uzbudljivom finalu plovdivske postavke Hubačeve drame, dvojica najozbiljnije ratovima pogođenih aktera, Mladen i Pavle, izlaze na proscenijum i pucaju jedan u drugog, skoro ritualno. Brat protiv brata. Eto, šta se desi kada se ne nauče lekcije iz dugotrajne i, izgleda, beskrajne balkanske drame/karme. Kao u antičkoj tragediji, na jedan ili drugi način, pokošeni su svi muškarci, učesnici u pozorišnom dešavanju. Rat je, ipak, stvar muškaraca. Preživele su one nevinije žrtve – žene. Uz zvuke molitve za kišu, na scenu izlaze tri žene, takođe iz dva različita vremena – Dina, Slava i Smiljana. U njihovom beznadežnom njihanju uz zvuke beskrajno tužne melodije, jalove da bi dozvala kišu, pritajena je sva tuga i tegoba našeg opstanka u ovom uglu Evrope.
Kaukov je pod jakim utiskom dramskog teksta svog vršnjaka Hubača, i to istoumlje isijava iz predstave. Na plovdivskoj pozornici, sredstvima scenske tehnike, reditelj postiže efektno mimoilaženje epoha (autor scenografije je Elica Georgieva). Pred nama je, pak, spušteno crno platno koje odražava horizont i usmerava nam pažnju na uzajamne odnose likova. Gledamo film koji i poznajemo i ne poznajemo. Ređaju se iznova kadrovi s dva osnovna toponima – isušena, žedna kiše livada, gde se sreću Mladen i Smiljana i gde se njihova ljubav događa i ne događa, te gradski enterijeri, gde se savremeni likovi vole, lažu, uhode, ubijaju… Zvuče dve prodorne pesme – ona o ljubavi i ona o kiši. Glumci, najmlađi u plovdivskoj trupi, iskreni su i očaravajući. Pretstava će sigurno imati veliki broj prijatelja. U Plovdivu i Beogradu, u Bugarskoj i Srbiji.
Penka Kalinkova, LUDUS, Beograd
(Prevod s bugarskog: Blagoje Nikolić)

Antrfile:
Premijeri u Plovdivu je, između ostalih uglednih gostiju (ambasadora i atašea za kulturu Srbije i Crne Gore u Sofiji, predstavnika Ministarstva kulture Republike Bugarske, uglednih pozorišnih kritičara) prisustvovao i reditelj Ljubiša Georgijevski, koji nakon predstave nije štedeo komplimente, izjavivši da bi autorski tandem Kaukov-Hubač rado video i u makedonskom teatru.
Na putu kroz Bugarsku, Jovan Ćirilov je posetio sofijski teatar “Ivan Vazov” i Dramski teatar iz Plovdiva, gde je gledao tri predstave mlade bugarske rediteljske zvezde Marijusa Kurkinskog. Boraveći u Plovdivu, Ćirilov je pogledao i poslednju generalnu probu komada Bliži zemlji a u intervjuu najtiražnijem bugarskom dnevniku “Trud” je izjavio da je “rediteljsko rešenje Petra Kaukova sjajno”, a da su glumci u predstavi “na visokom nivou”.
“Kaukov je sjajno obogatio tekst scenografijom i vizuelnim elementima, kaže Ćirilov. Ako me bude pitao da li imam nekakvih zamerki povodom predstave, teško da mogu da ih nađem. Raduje me da u Bugarskoj postoji interesovanje za srpske drame jer smatram da je srpska dramaturgija jedna od najboljih u Evropi.




BLIŽE SUŠTINI
Pozorište: Dramski teatar Plovdiv, Željko Hubač: »Bliži zemlji»
reditelj: Petar Kaukov
Najstarije bugarsko pozorište, Dramski teatar Plovdiv, nedavno je gostovalo na Velikoj sceni Narodog pozorišta u Beogradu, komadom našeg dramskog pisca Želljka Hubača, «Bliži zemlji» (Dve priče o kiši). Ovaj komad, čija se radnja delom odigrava u Beogradu, ali bi se mogla događati i bilo gde drugde na Balkanu, sačinjen je od dve priče, između kojih stoji vremenski raspon od čitavog jednog veka. Prva priča dešava se posle srpsko-bugarskog rata 1885,  a druga vivisecira situaciju u Beogradu, za vreme rata u Bosni. Hubač, dakle, piše dramu sačinjenu od dve tematske, vremenske, emotivne i duhovne ravni, čije preplitanje daje komadu  neprestanu dramsku napetost, zaigranost i nekakav potmuli, tragični ritam. Priča o kiši koja se događa posle srpsko-bugarskog rata je nežna priča o ljubavi, između vojnika koji je iz rata došao bez jedne ruke i sa zauvek okrnjenom sposobnošću da voli, i mlade žene, koja osim svih želja sveta za punoćom života i ostvarenjem ljubavi, nosi u sebi i tamni diktat prošlosti. Živa prošlost će je uvek vući daleko od sadašnjosti, jedinog vremena u kome se zaista mogu ostvariti ljudske želje. Ova priča sadrži napetost kolektivnog nesvesnog ovih prostora, u kome je zauvek kodiran rat kao integralni deo egzistencije, čiju neizbežnost pojačava i njegovo neprestano ponavljanje. Mladen i Smiljana, na isušenoj zemlji koja uzalud čeka kišu, sa ljubavlju koju ubija nedostatak nade i sa priželjkivanjem svega što nikada neće doći, antipodi su zbivanjima u drugoj priči o kiši, koja nam filmskom brzinom donosi gorka zbivanja u Beogradu.Dina, Slava, Pavle, Dimitrije, Duče i Kupe, trguju robom, alkoholom, ljubavlju i dušama. Prirodno je da ishod te najsavremenije trgovine  bude tragičan, pošto drugačiji i ne može biti. Na sceni su, dakle, dva sveta: oživela prošlost i strahotna sadašnjost, koje zajednički ubijaju budućnost. Ispred nas je spušteno crno platno, ispred i iza koga tarantinovskom, ironičnom i bolnom brzinom, ljubav i smrt takvim ubrzanjem smenjuju jedno drugo, da se često i prepliću i dodiruju i mešaju, što je plod Hubačebog najdubljeg poniranja u sve ono što je u balkanskom dramsko. Petar Kaukov, mladi bugarski reditelj je postavio komad «Bliži zemlji» ističući svu snagu dramske radnje i insistirajući na univerzalnosti tema koje Hubač u ovoj drami pokreće. U sjajnom, inspirasanom i  veoma posvećenom glumačkom ansamblu, imao je odlične saradnike. Elena Kabaskalova darovala nam je setnu,  tragičnu Dinu, koju od smrti spašava samo njena neokrnjena sposobnost da uprkos svemu i dalje voli, dok je Slava Vanje Štereve energična, brza, tragična mlada žena, kojoj se osvetila jedna od najčešćih zabluda mladosti – verovanje u postulat da je «sve dozvoljeno». Ivana Papazova kao Smiljana i Marian Bozukov kao Mladen, bili su snažni i tragični kao Smiljana i Mladen, čija sudbina u prošlosti objašnjava sav tragizam današnjice. Georgi Vačev (Pavle), Aleksej Kožuharov (Dimitrije), Trojan Gogov (Duče) i Ivajlo Hristov (Kupe), doneli su na scenu ubedljivo i jasno likove mladih ljudi koje je, bez razlike, pokosio rat koji ne štedi nikog: ni dobre ni zle, ni žrtve ni krivce, ni one koji učestvuju, niti one koji ga samo posmatraju. «Bliži zemlji», u izvođenju Dramskog teatra Plovdiv, je komad koji nam je katarztički omogućio da priđemo najbliže sebi i da, samim tim, budemo bar za korak bliže i drugima, kao i spoznaji koja često znači slobodu.  
Sanja Domazet, “Danas”, Beograd, 19.12.2003.



BUGARSKA OPOMENA
Željko Hubač, “Bliži zemlji”, režija Petar Kaukov
produkcija Dramski teatar iz Plovdiva

Dramski teatar iz Plovdiva je svojom interpretacijom komada našeg dramskog pisca Željka Hubača ozbiljno doveo u pitanje pojedine “nesumnjive činjenice” domaćeg pozorišta. Ovom predstavom mladi bugarski reditelj najpre ne samo da baca novo svetlo na jedan komad, već i na našu savremenu dramsku literaturu, i posebno njen “tretman” u domaćem pozorištu. Očistivši, naime, ovaj komad od dnevnopolitičkog sloja i plakatskog nivoa koji je bio primaran u njegovim domaćim interpretacijama, Kaukov je omogućio da se ispod prozirne površine ukaže njegov dublji sadržaj. Odnosno da u prvi plan izbije vremenska parabola bez koje Hubačeva drama ne bi imala naročitu težinu, niti bi njena pozorišna interpretacija predstavljala sadržaj, značajniji od dokumenta vremena. U interpretaciji Kaukova, međutim, Hubačeva priča o švercerima benzina, povratnicima sa ratišta, nesrećnim ženama i njihovim promašenim i neostvarenim muškarcima i ostalim junacima tamnog perioda kojeg se sa mukom prisećamo, “upoređena” je sa jednom drugom pričom iz jednog mnogo ranijeg rata, iz kojeg se, prirodno, takođe vraćaju ljudi. Realna zbivanja o kojima je reč reditelj, međutim, relaksira “bekstvom” u arhetip i ritualno, koje kruniše završnom scenom prepunom nepatvorenih emocija i iskrenih osećanja.
Druga sumnja koju ova predstava unosi u naš teatar tiče se čuvene teze po kojoj su naši glumci nesumnjiva vrednost domaćeg pozorišta. Da to nije baš tako uverava nas ansambl Dramskog teatra iz Plovdiva, od kojeg bi se dalo dosta toga naučiti; naročito na koji način se izlazi na kraj sa angažovanim sadržajem i kojim sredstvima se, pri tom, on transformiše na nivo univerzalnih vrednosti.
Dodamo li ovome vešto aranžiranje naših muzičkih motiva i njihovu kombinaciju sa modernim zvukom, nameće se zaključak po kojem je gostujuća bugarska predstava važna, ne samo zbog toga što autentično ukazuje na složenost naših, zaboravljenih međusobnih odnosa, već i na način na koji se odnosi prema iskustvu i tradiciji drugih.   
Željko Jovanović, BLIC, Beograd, 16.12.2003.



EKSPRES kritičar na gostovanju Bugara u Narodnom pozorištu
NAJBLIŽI NESREĆI
Željko Hubač, «Bliži zemlji», Dramski teatar Plovdiv, Bugarska, prevod Blagoje Nikolić, reditelj Petar Kaukov

“Srbija, Bugarska, Balkan... Nije li to jedno te isto?...”, pita se mladi reditelj, Petar Kaukov, pišući ya program predstave «Bliži zemlji». Tvrdi da stvarna granica prolazi kroz našu istoriju.
Tekst Željka Hubača je strašna analiza poslednjeg rata, sa sećanjem na vreme pre pre onog prvog rata, u prošlom veku. Sve počinje isto, sve se završava isto, zlo se usavršava i umnožava, pošast virusa se samo nadovezuje na bolest bratoubilaštva...
Petar Kaukov nije samo mehanički prikazao Srbiju, onu koja je potrta, već je Hubačevu priču pomerio ka Bugarskoj, ka onima koji nisu preživeli naše muke u poslednjih deset godina prošlog veka, ali nisu prošli ni mimo toga. Ipak, muka je bitno drugačija. Nju, prikazanu kroz povratnika iz bosanskog pakla, zaraženog AIDSom, Kaukov prikazuje samo kao naličje opšteg moralnog posrnuća. Koje je najmanje tamo gde je javno – kod prostitutki i kriminalaca. Raylika između svetova, dobrog i zlog se gubi u magli vremena, kao i u nepredvidivosti elementarnih nepogoda, koje se prizivaju na kraju.
U glavnoj ulozi Hubačevog komada pojavljuje se Georgi Vačev, kao Pavle, glumac neobičnog senzibiliteta za gradskog čoveka. Jakim sredstvima, a ipak introvertan, Vačev je Pavla odigrao izuzetno, ostavljajući utisak da je  glumio na srpskom jeziku. Trojan Gogov, kao Duče, bio je njegov alter ego. Nasilnik, kriminalac, bez moći da razlikuje moralno od nemoralnog, vukao je tu, dominantnu, mračnu liniju radnje bez ijedne greške. Kaukov je, sa svoje strane, prostor za igru /scenograf i kostimograf Elica Georgieva/ organizovao tako da priča, koja teče u nekoliko prostorno-vremenskih planova, bude ispričana pregledno.
Gostovanje iz Plovdiva učvršćuje u uverenju da su ovake veze neophodne, one koje usložnjavaju doživljaje. I bilo bi dobro da ovu predstavu vide i oni koje ne pripadaju ni jednom, ni drugom narodu koji se “do gola” otkriva u ovoj priči.
Dragana Bošković, Politika EKSPRES, Beograd, 22.12.2003.