Pozorišna kritika
Bliži sebi
Autor: Dragana Bošković
Prihvatajući se režije sopstvenog teksta, svaki dramski autor, valjda, oseća da je uskraćen za još jedan pogled, koji bi dodao na značenju njegovim idejama, ili ih skrenuo ka novom čitanju. Zato, kada se autor poduhvati scenskog čitanja sopstvenog komada dodaje, neminovno, na značaju baš onde gde je stavio i dramski akcenat, stvarajući svoje likove.
Čestito, jednostavno, Željko Hubač je postavio na scenu Šabačkog teatra svoj već mnogo igrani komad „Bliži nebu“, o šarenoj družini u nekoj skrajnutoj psihijatrijskoj klinici, gde svako igra za sebe samog ono što nije uspeo da postane.
Odmah treba reći da je postavka komada napisanih da se događaju u duševnim bolnicama zahvalan poduhvat, jer to oslobađa nužne brige o realističkim psihološkim motivima, niko tu ne mora da brine o aristotelovskim pravilima verovatnosti i nužnosti.
Hubač je, dalje, uvodeći u priču imaginarnu ličnost, Profesora Dimitrija Čortarovića, iskoračio iz realističke strukture radnje (koja je imperativ u ovom žanru, setimo se samo Čehova i „Paviljona broj šest“). Jer, jedino što daje dramsko uporište iskošenim psihologijama tih komada je sirova stvarnost, kao korelativ i model od koga se odstupa i koji daje povod da se iz pameti i skrene.
Petar Lazić, u ulozi narečenog profesora je bio uzdržan i intelektualan, malo previše. Ni iz jednog njegovog gesta nije se mogla pretpostaviti njegova nevidljivost i neprisutnost, u koju veruje Trajče Istina (Ivan Tomašević). Ideja nepostojećeg generatora pobune i nasilja u klinici je opasna, koliko i zgodna, da se još jednom pomeri granica između normalnog i onog drugog, vidljivog i nevidljivog.
Osim izvesne nedoumice gledaoca oko ove činjenice, ostali odnosi i karakteri su prikazani u dobroj tradiciji psihološkog realizma. Ivan Tomašević Trajčeta Istinu igra spontano, uverljivo, emotivno, sa šarmom gubitnika koji nema ovozemaljska dobra, ali mu je duša na mestu. U sceni njegovog oproštaja sa Avdikom (odlična Aneta Tomašević) dolazi ponovo do izražaja moć šabačkog ansambla, koji je uvek bio najbolji u komadima u kojima se tumače iskrena i tačna glumačka osećanja. Naročito par o kojem se ovde govori.
Mladen Ognjanović, kao Bata Gute, nekadašnji učitelj, koji ide na razvod sa pređašnjim životom, gogoljevski dirljiv, blizak i razumljiv, Ljubiša Barović, „popravljač sveta“, agent Prokić, posle dužeg vremena u punom elementu svoje dobre igre, mladi Vladimir Milojević, Bojan Operacija, koji će i pokrenuti odmazdu iz sopstvenog patološkog straha i mržnje koja je ubila ljudsko u njemu, dobar su izbor u ovom komadu. Par bolničara, Maša (Vladimir Vasilić) i Dara (Tijana Kesić) su se uklopili u igru mučitelja i žrtava, sledeći bardove sa kojima nije teško postići uspeh.
Odlična muzika Vladimira Graića, ponekad suviše ilustrativna, dramatična, ali vrlo snažna kao pozorišni znak, upotpunila je doživljaj predstave „Bliži nebu“, koji nam je autor i reditelj, Željko Hubač, ponudio kao lično čitanje, kako njegovo, tako i naše, jer između pisca i reditelja nije postojao uobičajeni problem.