ŽELJKO HUBAČ
USPAVANA LEPOTICA
LICA:
Vila Dobrila
Princeza Ružica*
Zla vila Grdana*
Kralj Stevan
Kraljević Filip**
Stražar **
* oba lika može da igra jedna glumica
** oba lika može da igra jedan glumac
SLIKA PRVA
(Kraljevstvo Kralja Stevana, Dobronzija. Vila Dobrila na scenu unosi veliku, lepu kolevku u kojoj je beba, princeza Ružica. U kraljevskim odajama se već nalazi sto sa zlatnim krčagom punim vina i pored njega su dve zlatne čaše. Taj sto, sa izrazitim kraljevskim oznakama, je simbol, kojim se na sceni definiše prostor Dobronzijskog dvora. Iz off-a se čuju vesele vesti i vesela muzika.)
OFF: Narode kraljevine Dobronzije. Danas je veliki praznik u našoj kraljevini. Dobri Kralj Stevan, posle mnooogo, mnooogo godina, najzad je dobio potomka, princezu Ružicu. Veseli se narode Dobronzijski!
ROĐENDANSKA PESMA (off):
Veseli smo ti i ja (veseli smo ti i ja)
Rodila se Ružica (rodila se Ružica)
Dobili smo princezu (dobili smo princezu)
Malu našu pekmezu (malu našu pekmezu)
Pevaćemo do zore (pevaćemo do zore)
lomićemo prozore (lomićemo prozore)
Princa ćemo pozvati (princa ćemo pozvati)
i kraljevstva spojiti (i kraljevstva spojiti)
(je’n, dva, tri i)
Ružo, Ružo, Ružice
najlepša princezice
(eeeeeee)
OD DAVNINA ŽELJENA
OD DAVNINA TRAŽENA
OD SVOG OCA STEVANA
BIĆEŠ UVEK VOLJENA
KADA VILA DOBRILA
NA TE’ BUDE STAVILA
SVOJE TRI ČAROLIJE
SVE ĆE DA SE RADUJE
Ružo, Ružo, Ružice
najlepša princezice...
(Ulazi Kralj Stevan, sav šmrcav.)
KRALJ STEVAN: E, moja vilo Dobrilo...
VILA DOBRILA: E, moj dobri kralju Stevane...
KRALJ STEVAN: E, moja vilo Dobrilo...
VILA DOBRILA: E, moj dobri kralju Stevane...
KRALJ STEVAN: E, moja vilo (brizne u plač)
VILA DOBRILA: (i ona brizne u plač) E, moj... Vidi, sad si me rasplakao...
KRALJ STEVAN: Od sreće...
VILA DOBRILA: Od sreće se smeje, a ne plače...
KRALJ STEVAN: Znam, al’ ne mogu da se suzdržim...
VILA DOBRILA: Suzdrži se da ne izbaksuziraš...
KRALJ STEVAN: Hoću, al’ ne mogu... Šta da radim kad sam emotivac...
VILA DOBRILA: Nisi emotivac, nego kraljevska kmeza pekmeza...
(Vila Dobrila i Kralj Stevan plaču li, plaču... Pa se malo smire.)
KRALJ STEVAN: A, jesi li videla kako je lepa, moja Ružica...
VILA DOBRILA: Jesam.
KRALJ STEVAN: Bože, kako se samo kraljević Filip vrzmao oko kolevke...
VILA DOBRILA: Radoznalo, prelepo dete, taj kraljević, slika i prilika za našu princezu!
KRALJ STEVAN: Kako će oni biti lep par...
VILA DOBRILA: Najzad će tvoja i ideja pokojnog Kralja Huberta, da venčanjem tvoje kćeri princeze Ružice i njegovog sina kraljevića Filipa, ujedinite vaša dva kraljevstva, moći da se ostvari.
KRALJ STEVAN: Dobri Kralj Hubert. To mu je bila velika, za života, neostvarena želja. (Uzima čašu vina.) Dižem ovu čašu u čast senima dobrog komšije, Kralja Huberta, i poručujem mu – tvoja želja, Huberte, biće ostvarena, ujedinićemo naša kraljevstva. Dombrozija i Danguzije će opet biti velike i moćne kraljevine!
VILA DOBRILA: (Otpozdravlja vinom) Živela Kraljevska zajednica Dobrozija i Danguzija!
(Kucaju se. Kralj Stevan opet brizne u plač.)
VILA DOBRILA: A zašto sad, pobogu, opet plačeš.
KRALJ STEVAN: Pa kad sam srećan! Kraljevska zajednica, nije to mala stvar, ‘ej, bre...
VILA DOBRILA: Nemoj više, zarazno je, i ja ću se... Dovraga!
(I vila Dobrila brizne u plač. Plaču li, plaču, Stevan i Dobrila. Pa se, opet, malo smire.)
KRALJ STEVAN: A, jesi li videla kako su mojoj Ružici zasijale okice kad se nad njom nadvio Filip i poljubio je u čelo. Hiljade svetlucavih tragova nadvilo se nad kolevkom, od njenih očiju. Bistrih tatinih okica...
VILA DOBRILA: Idiote kmezavi, uplakanko kraljevski, to nisu bile njene okice, već moj čarobni prah.
KRALJ STEVAN: Nije nego sjaj njenih očiju.
VILA DOBRILA: Tek se rodila, pa još i ne vidi...
KRALJ STEVAN: Vidi ona svoga taticu (nagne se nad kolevkom) buci, buci...
(Pa opet brizne u plač, Kralj Stevan. Mala Princeza Ružica se uplaši pa i ona zaplače.)
VILA DOBRILA: E, sad si uspeo i nju da rasplačeš, kraljevska šmrkušo i naplakušo...
KRALJ STEVAN: Nemoj, kćeri moja, ti da plačeš. To se tvoj tatica od sreće razgalio pa plačeeeee...
VILA DOBRILA: Prestani, kad ti kažem, aman, prestani... Opet ćeš i mene... Dovraga!
(E, sada baš svi plaču. I Stevan i Dobrila, a bogami i Ružica. Naravno, nakon određenog vremena, smire se.)
VILA DOBRILA: Hoćeš li već jednom prestati. Vreme je da darujem Ružicu čarobnim vilinskim poklonima.
KRALJ STEVAN: Evo, smirio sam se.
VILA DOBRILA: Ružice, lepotice, po tradiciji dobronzijske vladarske loze, tri ti poklona vilinsko carstvo šalje, a poklone ti darujem ja, tvoja lična vila, Dobrila. Idemo redom. Ponajpre ti darujem čudesnu lepotu.
(Vila Dobrila zamahne čarobnim štapićem i na kolevku se, uz prekrasni zvučni efekat, spusti čarolija lepote.)
KRALJ STEVAN: Lice tatino predivno...
VILA DOBRILA: Fala Bogu da neće ličiti na tebe.
KRALJ STEVAN: A šta pa to meni fali?
VILA DOBRILA: Lepota! I ćuti sad. Drugi dar neka ti bude sreća koja će te kroz čitav život pratiti.
(Vila Dobrila zamahne čarobnim štapićem i na kolevku se, uz prekrasni zvučni efekat, spusti čarolija sreće.)
KRALJ STEVAN: Srećo tatina...
VILA DOBRILA: Ako se sad opet rasplačeš, u žabu ću te pretvoriti, ali u onu mutavu, da ti se ni kreket ne čuje, a kamoli to slinavo kukumavčenje...
KRALJ STEVAN: Neću, obećavam da neću...
VILA DOBRILA: I treći dar, koji ti vilinski svet daruje, biće...
(Odjednom, uz strašan zvučni efekat, stvori se niotkuda zla veštica Grdana.)
KRALJ STEVAN: Šta!?
VILA DOBRILA: Otkud ti, Grdana!?
VILA GRDANA: Otkud ja, nepozvana, je li? E, moj Stevančiću, rasplakani kraljčiću. Lošu si saveznicu odabrao.
VILA DOBRILA: Sloni se, ili ćete moje čini...
(Vila Grdana moćno zamahne svojim velikim čarobnim štapom i Dobrila padne na zemlju.)
VILA GRDANA: Šta ćeš ti, kilava dobrice, šta?
KRALJ STEVAN: Da se nisi usudila da priđeš mojoj kćeri.
VILA GRDANA: Ne preti praznom puškom, nesrećniče. Tvoj pogrešan izbor, izmeđ’ ove slabomoćne...
VILA DOBRILA: Ali dobre!
VILA GRDANA: ...i mene, velike i najsnažnije, veličanstvene...
VILA DOBRILA: Ali zle!
VILA GRDANA: ...Grdane, najmoćnije u vilinskom svetu, taj pogrešan izbor skupo ćete koštati, Stevane.
KRALJ STEVAN: Samo li pokušaš da joj naudiš, ja ću te...
VILA GRDANA: Šta, šta mi ti možeš, bedni krunisani smrtniče.
VILA DOBRILA: Ne izazivaj je, Stevane, moćna je to, premoćna zlica!
VILA GRDANA: Iako me na slavlje niste zvali, ja sam ipak došla da podarim nešto slavljenici. (Ružici, u kolevku.) Ružice, nesrećnice, pre nego što sunce zađe na dan tvog šesnaestog rođendana, ti ćeš se ubosti na vreteno i – umrećeš!
KRALJ STEVAN: Ne! Šta to govoriš... Straža, straža!
VILA GRDANA: Nikoga nećeš dozvati, Stevane, sve sam ih već odavno omađijala. Sva tvoja silna vojska spava. Ništa te od moje kletve ne može spasiti. Ništa!!!
(Uz jeziv smeh Grdana napušta kraljevske odaje.)
KRALJ STEVAN: Šta ćemo sad, Dobrila. Možeš li mi kćer razmađijati?
VILA DOBRILA: Ne mogu da je oslobodim kletve moćne Grdane, ali moj treći dar još nije darivan, pa ću pokušati da ublažim prokletstvo. (Ružici.) Mala princezo, ti nećeš umreti od uboda. Ležaćeš samo u začaranom snu i probudićeš se kada poljubac tvog voljenog dragana pobedi moć ovog prokletstva.
KRALJ STEVAN: Jao meni, jao!!!
(Izlazi i dovlači uspavanog stražara, vuče ga po podu dok ovaj hrče li hrče.)
KRALJ STEVAN: Budi se, klado jedna uhrkana i uspavana, zato li te plaćam, nesrećo plaćenička, i ti si mi neki vojnik. Malo li te vila zamađija, odnah se u medveda pretvoriš. Ustaj, bre, čuješ li!
STRAŽAR: Moćni kralju Stevane, ja sam, ćini mi se, malo dremnuo...
KRALJ STEVAN: Dremnuo, dremnuo, kamo lepe sreće da si samo dremnuo. Prespavao si ti sve što nisi smeo!
VILA DOBRILA: Ali, dobri kralju...
KRALJ STEVAN: Nemoj ti meni “dobri kralju” nego diži tu tvoju uspavanu guzu, pa na posao. Ima da spalite sva vretena u kraljevstvu. Jesi li čuo!? Sva vretena da se spale!!!
STRAŽAR: Razumeo sam. Čim se još malo odmorim, vatricu ću da zapalim...
KRALJ STEVAN: More kakav odmor, dangubo! Na posao, odmah na posao, inače ima da te nema!
STRAŽAR: Razumem!
(Stražar izlazi.)
KRALJ STEVAN: Spaliću ih, sva ću ih spaliti, do poslednjeg. Neće se moja Ružica ubosti, nikada!
VILA DOBRILA: Dobri moj Stevane, neće ti nikakva lomača protiv Grdane pomoći, makar da gori sve do neba!
KRALJ STEVAN: Hoće, mora pomoći, mora!
STRAŽARSKA PESMA (off):
Čujte i počujte
Dobronzijski svete
vretena svoja vi
čuvati ne smete.
Sva ona sad biće
lomačama data
vatri što ima čak
do neba da hvata.
VRETENA, VRETENA
BIĆE IZGORENA
ČAK I ONA RETKA
SVA BEZ IZUZETKA
VRETENA, VRETENA
BIĆE IZGORENA
ČAK I ONA RETKA
SVA BEZ IZUZETKA
SLIKA DRUGA
(U pozadini velika vatra. Kralj Stevan plače, sada od tuge.)
VILA DOBRILA: Nemoj Stevane, nemoj opet.
KRALJ STEVAN: Ne mogu da se suzdržim kad sam tužan.
VILA DOBRILA: Opet ćeš i mene rasplakati...
KRALJ STEVAN: Plači i ti, i treba da plačeš, kad će naša princezica, Ružica, biti uspavana lepotica. Buaaaa (brizne u još jači plač.)
VILA DOBRILA: Dovraga!
(Naravno, Stevan i Dobrila opet plaču. Ovoga puta od tuge. Ulazi stražar.)
STRAŽAR: Vaše veličanstvo...
KRALJ STEVAN: (Kroz plač) Šta je!
STRAŽAR: Ali, Vaše veličanstvo, ja... Vretena smo... Mi smo...
KRALJ STEVAN: Ćuti tu i plači!
(E, sad i stražar plače, tj. svi plaču li plaču.)
VILA DOBRILA: Dosta! Dosta upišanci uplakanci! Od početka bajke samo cmizdrite, nije ni čudo da vam se nesreće događaju kad ih sami prizivate. Drugi list ćemo mi da okrenemo!
(Vila dobrila se spremi da izgovori čaroliju.)
VILA DOBRILA:
Čarolijo moćna
neprijatelju zlica,
kmezavim kraljevima osuši lica!
Kad se čuje čarobnih reči šema
hoću da za kralja Stevana više suza nema!
ĆIRIPLAČ, ĆIRIŠMRC
SUZAVITIS DA CRKNITIS
PLAČIVITIS DA UMRITIS
KMEZAVITIS DA LIPSITIS – SAD!
(Čarolija je uspela, Kralj Stevan je prestao da plače, sa njim i Vila Dbrila. Jedino je Stražar ostao uplakan.)
VILA DOBRILA: E, ‘ajde sad plači, ako možeš!
KRALJ STEVAN: (Stražaru.) Šta je bilo, šta si došao ovde da mi plačeš. Samo plačeš, plačeš!
STRAŽAR: Pa, vi ste...
KRALJ STEVAN: Dosta! Jesu li vretena zapaljena?
STRAŽAR: Jesu, Vaše veličanstvo. Svih devet hiljada devet stotina devedeset i devet vretena smo zapalili.
KRALJ STEVAN: Devet hiljada devet stotina devedeset i devet! Ali, u kraljevstvu imamo popisanih deset hiljada vretena.
STRAŽAR: Jesno nismo uspeli da pronađemo. Sve smo pretražili, ali...
KRALJ STEVAN: Tražite, još tražite! Svaki kutak kraljevstva ima da prevrnete. Je l’ jasno!
STRAŽAR: Jasno!
KRALJ STEVAN: Na posao!
STRAŽAR: Razumem!
(Stražar salutira i izađe.)
VILA DOBRILA: Lomača neće zaustaviti Grdanu.
KRALJ STEVAN: Mora da postoji neki način da spasemo Ružicu od te užasne kletve.
VILA DOBRILA: Sigurno postoji nešto što Grdana neće predvideti, nešto što neće razumeti.
KRALJ STEVAN: A šta je to?
VILA DOBRILA: To je ljubav.
KRALJ STEVAN: Ljubav?!
VILA DOBRILA: Imam plan. U sred šume postoji napuštena drvosečina kućica. Tu, u toj kućici, drvoseča i njegova ženica odgajaće svoje nahoče.
KRALJ STEVAN: Plan ti je mnogo glup. Ta kuća je napuštena jer su drvoseča i njegova žena umrli.
VILA DOBRILA: Nas dvoje ćemo biti taj drvoseča i ta njegova ženica. Čuvaćemo Ružicu tu u tajnosti do njene šesnaeste godine.
KRALJ STEVAN: Ja Kralj da živim kao drvoseča!
VILA DOBRILA: Veruj mi, lakše će tebi biti da se pretvoriš u drvoseču, nego meni da izigravam tvoju ženu, drvosečicu bez čarobnih moći.
KRALJ STEVAN: Zašto bez čarobnih moći?
VILA DOBRILA: Zato što ako u tih šesnaest godina makar jednom upotrebim svoj čarobni štapić, Grdana će čaroliju videti i pronaći će nas. Naš odlazak u šumu mora da bude tajna nad tajnama.
KRALJ STEVAN: A ko će voditi moje kraljevstvo.
VILA DOBRILA: Kraljica...
KRALJ STEVAN: Ženi da dam da vodi kraljevstvo! Je si li ti normalna?
VILA DOBRILA: Pih. Ko da je to neki posao, ‘ajde molim te. Hoćeš li ti da ti kćer postane uspavana lepotica, ili kraljica Dobonzije i Danguzije?
KRALJ STEVAN: Uf! Što se mora nije teško. (Ružici u kolevku.) E, Ružo moja, Ružice, srećice nesrećna. Ne boj se ti ništa, tebe će tvoj taja da sačuva od zle kletve. Ne samo da ću da glumim drvoseču, nego ću i drveće da obaram. Dr’ž se šumo, stiže drvoseča nad drvosečama! Bože, kako bi se sad rasplakao samo da mogu!
VILA DOBRILA: E, fala Bogu da ne možeš!
(Kralj Stevan peva himnu drvoseča.)
KRALJ STEVAN:
HEJ, HEJ, HEJ, ŠUMO ČUVAJ SE
DRVEĆE MOJE BIĆE SVE!
HEJ, HEJ, HEJ, ŠUMO PRIPAZI
SLAVAN TI ŠUMAR DOLAZI!
Kralj bez krune i prestola
sad je Stevan drvoseča
lekciju je novu stek’o
od vladanja ljubav preča.
Godinama neka traje
kletva vile zle Grdane
njoj će vala na sred puta
ljubav prava sad da stane.
HEJ, HEJ, HEJ, GRDO ČUVAJ SE
RUŽICA, SPAVAT’ NEĆE – NE!
HEJ, HEJ, HEJ, GRDO PRIPAZI
SLAVAN TI ŠUMAR DOLAZI!
SLIKA TREĆA
(U off-u se čuje kako Kralj stevan, kao drvoseča, viče “Čuvaaaaj” i kako pada drvo. I tako nekoliko puta. Dakle, u šumi smo. Sa leve strane, na scenu ulazi, zagledan u levi portal, Princ Filip. Uplašen je, kao da eskivira drveće koje pada na sve strane. Sa desne strane ulazi Princeza Ružica, sada kao petnaestogodišnjakinja kojoj tek jedan dan fali do šesnaestog rođendana. U ruci joj buket šunskog cveća. I ona ne gleda kuda ide. I tako se Ružica i Filip sudare na sred scene. Ružici ispadne buket cveća i prospe se svuda po zemlji.)
PRINC FILIP: Jao, ludi drvoseča...
PRINCEZA RUŽICA: Pa ko je to... Moje cveće...
(Okrenu se jedno ka drugom i kada vide ta lepa lica, zbune se.)
PRINC FILIP: Molim vas, gospođice, izvinite...
PRINCEZA RUŽICA: Ništa, izvinite vi...
PRINC FILIP: Pomoći ću vam oko cveća...
PRINCEZA RUŽICA: Ma neka, sama ću...
PRINC FILIP: Molim vas, to je najmanje što mogu da učinim za tako lepu devojku.
(Ružica se zadovoljno i stidljivo nasmeši. Filip skuplja cveće.)
PRINC FILIP: Znate, moj konj se povredio, pa sam morao svoj put da nastavim peške, a onda sam zalutao u ovoj gustoj šumi, i tu se zadesio nekakav ludi drvoseča, koji obara stabla kao od šale, umalo me nije šlog strefio kad je drveće počelo da pada na sve strane...
PRINCEZA RUŽICA: Taj ludi drvoseča, to je moj otac, znate.
PRINC FILIP: Ups! Još jedna glupost. Oprostite mi, molim vas...
PRINCEZA RUŽICA: Nema veze. On tako, već petnaest godina, pred svaki moj rođendan poludi i krene, od sreće, da obara gomilu stabala. Ovoga puta je, uistinu, prevazišao sebe.
PRINC FILIP: Slavićete rođendan?
PRINCEZA RUŽICA: Da. Večeras.
PRINC FILIP: Sme li se znati koji?
PRINCEZA RUŽICA: Tačno u ponoć punim šesnaest godina. To je, znate, poseban događaj u našoj porodici. Spremaju mi veliko slavlje.
PRINC FILIP: Da li će u drvosečinoj kolibi biti mesta za još jednog gosta?
PRINCEZA RUŽICA: Ja... Mislim da slavlje neće biti u kolibi.
PRINC FILIP: Nego.
PRINCEZA RUŽICA: To ne smem da vam kažem.
PRINC FILIP: Ali zašto?
PRINCEZA RUŽICA: Ako me potražite koliko sutra, reći ću vam zašto.
PRINC FILIP: Gde da vas potražim?
PRINCEZA RUŽICA: Ovde, u ovoj istoj šumi.
PRINC FILIP: Kako da vas dozovem.
PRINCEZA RUŽICA: Kao što ste i danas.
PRINC FILIP: Ali, kada bi ste mi rekli barem vaše ime.
PRINCEZA RUŽICA: Ni to ne smem, ali samo još danas.
PRINC FILIP: Ne razmem...
PRINCEZA RUŽICA: Hvala vam što ste mi pomogli oko cveća. A sada vas molim, idite.
PRINC FILIP: Ali ne znam put. Zalutao sam.
PRINCEZA RUŽICA: Možda vam ja mogu pomoći. Gde ste krenuli?
PRINC FILIP: Ne znam da li vi možete da znate put do dvorca Dombrozijskog Kralja Stevana...
PRINCEZA RUŽICA: Nikada nisam bila tamo. Ali mi je otac često pričao o tom dvorcu.
PRINC FILIP: Vaš otac, drvoseča, zna put do dvorca!
PRINCEZA RUŽICA: Prepričavao mi ga je po sto puta. Pođite ovom stazom borova do onih visokih topola i onda samo pratite pameni puteljak. Izbićete pravo na kraljevski drum. A sme li se znati zašto idete u dvor?
PRINC FILIP: Na žalost, to vam ne smem reći. Ali, već sutra i ja ću moći...
PRINCEZA RUŽICA: Izgleda da ćemo sutra imati o čemu da govorimo.
PRINC FILIP: Izgleda. Bojim se samo da li ću vas naći.
PRINCEZA RUŽICA: Sigurno ćete me naći.
(Filip uhvati Ružicu za ruku)
PRINC FILIP: Obećanje mi dajte?
PRINCEZA RUŽICA: Ni vreteno me neće sprečiti da ga održim.
PRINC FILIP: Vreteno. Tek sada ništa ne razumem...
PRINCEZA RUŽICA: Molim vas idite. Sutra ću vam sve objasniti. Idite...
(Teška srca, Filip ipak ode. Ulaze Kralj Stevan, obučen kao drvoseča, i Vila Dobrila.)
KRALJ STEVAN: Jeste li me videli, a? Ovoga puta sam oborio sve rekorde šume.
VILA DOBRILA: Tužiću te društvu za zaštitu kraljevske šume.
KRALJ STEVAN: To društvo sam ja osnovao, ja sam u njemu jedini član i predsednik.
VILA DOBRILA: Kakav je to nepotizam.
KRALJ STEVAN: Kraljevski!
VILA DOBRILA: Ružice, dete moje. Jesi li radosna što se večeras vraćaš u dvor.
(Ružica ćuti.)
KRALJ STEVAN: Čim odzvoni ponoć, narediću da se napravi vatromet do neba, da Grdana pukne od muke!
VILA DOBRILA: Pst! Ne dozivaj joj ime bez preke potrebe.
KRALJ STEVAN: Pa dobro, što onda ti Ružicu po imenu dozivaš?
VILA DOBRILA: A što se ti odaješ da si kralj?
KRALJ STEVAN: Ja! Ovakav zarozan, sa ovolikom sekirom o pojasu i pola prokrčene šume iza sebe. To nisi normalna...
VILA DOBRILA: To nisi normalan! Šesnaest godina čarobni štapić nisam pipnula. Čarolije su mi zakržljale!
KRALJ STEVAN: Da su nešto vredele, ne bi se mi ovde u ovoj šumi toliko zima smrzavali, nego bi se lepo po dvoru baškarili.
VILA DOBRILA: E sad izmišljaš, baš se nismo smrzavali...
KRALJ STEVAN: Nisi ti, jer sam ti svake godine tonu drva pred kolibu donosio, a šta misliš kako li je meni bilo dok sam ih po snegu sekao, slagao, tranžirao...
VILA DOBRILA: Dobro, dobro, šta si zapenio. Ne daš ovom detetu (pokazuje na Ružicu) do reči da dođe. Vidiš kako nam se naša lepotica ućutala, kao da nešto skriva od nas.
PRINCEZA RUŽICA: Tata... Dado... Ja bih volela da makar još večeras i sutra ostanemo u šumi.
KRALJ STEVAN: Zašto?
VILA DOBRILA: Da nisi nekakvo vreteno videla na putu ka dvoru, ne daj Bože...
PRINCEZA RUŽICA: Ne. Videla sam jednog divnog momka.
KRALJ STEVAN: Momka. Gde?
PRINCEZA RUŽICA: Ovde u šumi.
KRALJ STEVAN: Ali ti...
VILA DOBRILA: Znaš da ne smeš nikome da odaš ko si.
PRINCEZA RUŽICA: Ništa mu nisam kazala. Ali sutra. Sutra ću mu sve reći. Zakazali smo sastanak kod ovog drveta...
KRALJ STEVAN: Sastanak!?
PRINCEZA RUŽICA: Jao, tata, što je sladak.
KRALJ STEVAN: Šta to moje nesrećne uši čuju. Ja sam tebe obećao Princu Filipu, ocu pokojnog Kralja Huberta. Vaš brak treba da ujedini naša dva kraljevstva.
PRINCEZA RUŽICA: Ali...
KRALJ STEVAN: Ćut’. Ni reč neću da čujem. Godinama čekam ovaj dan, sakriven ovde u najgušćim šumama ove nedođije, gde žive duše nema, svake večeri sanjam kako sat na kuli našeg dvora odkucava ponoć, tvoj šesnaesti rođendan i kako se ti i Filip...
PRINCEZA RUŽICA: Tata, ja tog Filipa nikada nisam ni videla.
KRALJ STEVAN: Videćeš ga, još koliko večeras, čim kletva Grdanina prestane da deluje!
VILA DOBRILA: Stevane, molim te ne donosi odluke na prečac...
KRALJ STEVAN: A i tebi bi valjalo da ćutiš. Umesto da je čuvaš, ti je puštaš da sama po šumi luta, da je svakojaki mangupi spopadaju...
PRINCEZA RUŽICA: Tata, on nije nikakav mangup.
KRALJ STEVAN: Kako nije. Pošten svet se po ovakvoj šumi ne sreće, kroz ovu nedođiju samo ludaci prolaze.
VILA DOBRILA: Mi ovde živimo skoro šesnaest godina.
KRALJ STEVAN: Mi smo tu što moramo da budemo tu. Mi se ne važimo. Ajde, molim te, jesi li ti za sve ove godine videla nekoga ovom šumom kako se šeta, a da nije nekakav lopov ili probisvet koji se od zakona krije.
PRINCEZA RUŽICA: On je zalutao.
KRALJ STEVAN: Zalutao, pa baš tebe našao, taj, kako se zove...
PRINCEZA RUŽICA: Nisam ga pitala za ime.
KRALJ STEVAN: Ni ime mu ne znaš, a zbog njega bi naterala oca da kraljevsku reč pogazi.
PRINCEZA RUŽICA: Nisam smela moje da mu kažem i zato od njega da mi se predstavi nisam tražila. Zbog vas u ovoj šumi ne smem ni sopstveno ime da izgovorim!
VILA DOBRILA: Stani, Stevane, možda je to sudbina...
KRALJ STEVAN: Ma kakva sudbina. Mangup, bre... Neću više ni reč da čujem. Iz ovih stopa idem u dvor, da pripremim venčanje i slavlje.
Kraljeviću Filipu je glasnik preneo poruku, koju je čuvao šesnaest godina, da u dvor dođe danas. Mora de me već čeka. Ti, Dobrila, pred samu ponoć, pod velom mraka dovedi kćer u dvor. Mi ćemo biti spremni.
PRINCEZA RUŽICA: I to je tvoja poslednja, oče.
KRALJ STEVAN: Poslednja.
(Kralj Stevan, lutit, odlazi. Ružica je razočarana. Brizne u plač.)
PRINCEZA RUŽICA: Dado, ne daj me, Dado...
VILA DOBRILA: Smiri se, dušo moja. Bog blagi zna zašto ti jeodredio takvu sudbinu. Budi srećna što si ostala živa, što ćeš najzad slobodna biti.
PRINCEZA RUŽICA: Slobodna, a udata za neznanca.
VILA DOBRILA: Čekaj da ga vidiš. Princ Filip je lep, naočit momak. Sigurna sam da će ti njegov lik izbrisati sećanje na tog neznanca koga si danas prvi put u životu videla.
PRINCEZA RUŽICA: Znam da je čudno to što govorim, ali sigurna sam da ga nisam prvi put videla.
VILA DOBRILA: Kako?
PRINCEZA RUŽICA: Kao da sam ga već negde očima svojim obuhvatila. U nekom snu, možda. Divnom, dalekom snu... Oko njegovog lika je bila nekakva zvezdana prašina, a on mi se smejao i gledao me onim svojim divnim očima. Dado, sigurna sam da sam ga negde već srela.
VILA DOBRILA: Ali, dušo, to je nemoguće. Ti iz ove šume nikada nisi izašla.
PRINCEZA RUŽICA: Veruj mi, Dado, srce nikada ne laže.
VILA DOBRILA: Ne znam šta da ti kažem i od kog zla da te branim. Kao da je sve ono što sudbina može da svali na leđa nesrećnika, baš tebi namenjeno.
PRINCEZA RUŽICA: Pomozi mi Dado...
VILA DOBRILA: Ovoga puta mislim da neću umeti... ‘Ajdemo kćeri u kolibu. Vreme nam je da se polako spremamo za put. Zlu se mora po redu nekom stati na put. Za mene je ovo što ti od Grdane nad glavom visi najpreče.
PRINCEZA RUŽICA: Pusti me da barem još malo ostanem pored ovog drveta, u koje mi se sreća i zla kob istog dana zapisaše.
VILA DOBRILA: Dobro, kćeri, ako ti je to toliko važno, neka ti bude. Samo, nemoj dugo. Znaš da se u ovoj šumi rano smrkava.
PRINCEZA RUŽICA: Znam.
VILA DOBRILA: Vile neka su s tobom...
(Vila Dobrila izađe.)
PRINCEZA RUŽICA: Vile, vile... Dobre, zle... Sve ste lepo same smislile, ali mene i moje srce niste pitale. Neznanče, nejvoljeniji moj, neću te prevariti. Čekaću te kraj ovog drveta. Ali ću biti uspavana. Ako si ti taj koga mi je srce odabralo, tvoj poljubac će me iz večnog sna trgnuti. A ako nisi, onda mi je san najbolje utočište od tuge. (Viče.) Grdana, evo me Grdana, Ružica je u šumi i spremna je da izdrži tvoju kletvu! Nek’ vreteno to presudi - laže li me srce, il’ ne laže!
(Odjednom iz off-a čuje se Grdanin zloslutni grohot. Iza drveta Ružica pronalazi vreteno. Ubode se na njega i zaspe. Strašna muzika prekrije šumu. Ulazi Princ Filip.)
PRINC FILIP: (off)
Sve su mi vile gorske dojavile,
usuda tvoga priču sad znam
možda ću poljupcem ovim
kletvu sa tebe skinuti ja,
a možda zauvek počinim
veliku i neumnu grešku.
Bezimena, sa imenom divnim
ko ruža lepim, oprosti što te ne poznah
u času drugog susreta našeg.
Tvoj će me san, ne prekinem li ga sada,
života jednog stajati. Ružice...
(Filip poljubi Ružicu. Ona još uvek spava. Ulaze Stevan i Dobrila.)
KRALJ STEVAN: Probudi se, kćeri, obraduj grešnog oca.
VILA DOBRILA: Grdanu smo ljubavlju hteli da prevarimo, a mi ljubav prepoznali nismo.
PRINC FILIP: Ne budi se. Zašto je nisam na vreme prepoznao... Moj život je sada bezvredan. Moj život je...
(Filip je ustao i dok je bio leđima okrenut Ružici, ona se probudila.)
PRINCEZA RUŽICA: Tvoj život je i moj život, neznanče.
PRINC FILIP: Ružice!
(Ružica i Filip, srećno zagrljeni. Dobrila i Stevan zagrle mladence. Kralj Stevan bi da zaplače.)
VILA DOBRILA: Stevane, da se nisi usudio da zaplačeš.
KRALJ STEVAN:
Za nauk neka nam bude, priča ova.
Ko ljubavlju zlo pobediti želi,
ljubavi mora prepoznati lice.
A Kraljevske zajednice...
One se ili u ljubavi rađaju,
il’ se bez ljubavi svađaju.
SVADBARSKA PESMA:
Ljubavi mnoge ostanu tužne
otvori oči, požuri
kad srce zove, veruj mu svete
jer ono nikad ne žmuri.
U srcu poznaš koga to voliš
i srcu uvek veruju
oni što svetom hodaju pravo
oni što ljubav čuvaju.
SLUŠAJ ME DOBRO MALENI SVETE
SRCU OTVORI OKICE
NEBOM ĆE TADA GORETI MNOGE
PRESREĆNE ZLATNE ZVEZDICE.
JEDNA OD NJIH ĆE SJATI ZA TEBE
LJUBAVLJU DA TE OGREJE
TU ĆEŠ TOPLINU VEČNO DA ČUVAŠ
U SRCU MALOG DELIJE.
KRAJ