baner-zeljko

ŽELJKO HUBAČ - dramski pisac

Čarobna svirala vilenjaka Milana

Željko Hubač

ČAROBNA SVIRALA VILENJAKA MILANA
iliti
Kako je Milan poleteo bez krila

 

LICA:

MILAN, hrabri vilenjak - letač
DRVENKO, drvo listopadno - bukovo
GAVRANA, crna ptica - viši evolutivni nivo u odnosu na Drvenka
KRALjICA VILENA, Kraljica Vilinska
LEDENA VILA, moćna vila - majka despota Brdimira
BRDIMIR, Despot Zimije brđanske – što bi rekla Berta: Ružan, glup, odvratan, prljav, hladan i niiiikaaaakaaaav!
GONGOR, Car Gongorzije
GORDANA, kći Gongorova
MANDROS, zli čarobnjak
ZVERKO, svaštojed, čupav, ružan i glup
GNEZDO, čuvar zlatnog pera
TUFNA, Gordanina pudlica mezimica
BERTA, debela
GERDA, suvonjava
Carske drvoseče, Kapetan carskih drvoseča, Glasnik carskih drvoseča, Sražari, Vojnici, Hor vilenjaka, Ledeni akrepi, Vilenjak policajac, Komandir akrepske straže i dr.
 
1.ext. Vilinska šuma - jutro

Vilinska šuma u zemlji sunca, Gongorziji. Sunce lagano izlazi. Obasjava šumu iznad usnule i još tminom prekrivene doline. Iz svojih jazbina izlaze životinje, u potoku skakuću ribe. Šuma se budi u ritmu muzike. Iznenada, svako drvo, kao u nekom čudesnom nizu, otvara oči, zatim protrese krošnju, a iz krošnje, uz mnoštvo ptica, poleti tek probuđeni vilenjak. U Vilinskoj šumi u duši svakog drveta živi po jedan vilenjak. Vilenjaci, to su vam čovekolika bića, veličine malog deteta, petogodišnjaka, imaju krupne oči, duge uši, mali prćasti nos, bledo šiljato lice puno svetlucavih pega, i naravno bela, krhka, velika prozirna krila. Stotine tih malenih vilenjaka poleti šumom i zakovitlaju se iznad velikog stoletnog hrasta u kome Vilinskim carstvom stoluje vilinska kraljica Vilena, sredovečna lepa vila, sa dugim prozirnim krilima i štapom koji stvara vilinski prah. Ona, na poziv vilenjaka, uzleti iznad hrasta, zamahne štapom i prospe vilinski prah put doline. Leti, a za njom krenu i vilenjaci. Svetlost jutarnjeg sunca obasjava dolinu kojom proleću vilenjaci. Oni donose jutro.
Svetlucava dolina iz ptičije perspektive. Nepregledne cvetne livade, šume, na uzvišenju dvorac Cara Gongorzije, a iznad dvorca visoke planine, snegom prekrivene na vrhu.

2. ext. Zidine dvora Cara Gonorzije – jutro

Stoletni dvorac, sa visokim zidinama, opasan kanalom, sa tri kule u centralnom prstenu i sa po jednom kulom u svakom kraju četvorougaonih zidina. Na glavnoj kuli se vijori zastava Gongorzije, koju čine grb cara Gongora, izna njega sunce i jato vilenjaka. Dvorac je, dolaskom vilenjaka, postao obasjan suncem. Stotine vilenjaka prilaze dvorcu i viju svetlucavo kolo oko najviše kule u kojoj živi careva kćer Gordana.

3. ent. Carske odaje / zidine dvora – jutro

Kćer Cara Gongora, Gordana, je još uvek u krevetu. Pored nje je njena mezimica Tufna, šašava malena pudlica sa dugim šiškama koje joj stalno upadaju u oči, a ona ih sklanja duvanjem i šapicama. Tufna se igra svojim šiškama u krevetu. Odjednom, načulji uši, čula je vilenjake, laje. Gordana se budi. Vilenjaci svuda oko Gordane, umivaju je, češljaju, oblače, kinđure. Tu su i dvorske dame, debela Berta i suvonjava Gerda. I one pomažu Gordani da se spremi. Tufna se takođe sprema. Vilenjaci joj vezuju veliku ružičastu mašnu, koja joj drži šiške, veću od njene glave. Tufna potrči ka stočiću sa ogledalom, jedva se popne na stolicu, skoči na pult i ogleda se, zajedno sa Gordanom. Tufna se saplete o pudrijeru, prospe puder i od oblaka pudera se zakašlje, Gordana se nasmeje, a Tufna sva zadovoljna trepće krupnim očima. Berta i Gerda uzmu Tufnu da bi je stresli puder sa nje. Debela Berta toliko jako trese da vija kroz vazduh i Tufnu i Gerdu. Vilenjaci kašlju od silnog pudera koji se skida sa Tufnine duge dlake. Tufni, ali i Gerdi, se vrti u glavi. Kolutju očima. Gordana uzme Tufnu i krene ka izlazu iz svojih odaja. Za njom idu vilenjaci i dvorske dame. Gerda se ljulja i nesigurno hoda. Na vratima se Debela Berta i Gerda zaglave. Berta se probija, Gerda se skoro uguši od pritiska dovratka i Bertinog debelog tela.

4. ext. Vilinska šuma. jutro

Drvo Drvenko se sa zakašnjenjem budi. Shvata da su svi već odavno budni. Hitro stresa krošnju iz koje ispadaju gavranka Gavrana i usnuli vilenjak Milan. Gavrana krešti u ritmu muzike. Vilenjak Milan se budi. Od muzike se ne čuje šta mu govori Gavrana. Milan shvata da je zakasnio sa buđenjem. Ljuti se na Drvenka. Uspaničeno uzleti, ali nespretno glavom udari u Drvenka koji padne na Gavranu. Milan se izvinjava, Gavrana krešti i ljuti se, Drvenko pokazuje Milanu da pazi gde leti. Svađaju se svo troje. Milan najzad uzleti, nespretno se probijajući kroz šumu, koja beži glavom bez obzira pred njim.

5. ext/ent. Carska odaja Cara Gongora - jutro

Na prestolu dobri Car Gongor. Zagrljajem dočekuje princezu Gordanu koja ulazi sa svojom vilinskom svitom i dvorskim damama. Tu su i carski stražari koji salutiraju. U drugom planu su čarobnjak Mandros i njegov sluga čupavi i ružni svaštojed Zverko. Zverko neprestano jede, jede i jede. Mandros s prezirom gleda prema vilenjacima. Tufna se otrgne iz Gordaninih ruku i odmah zalaje na Zverka. Zverko joj odgovara režanjem.
Car Gongor, pak, s ushićenjem gleda u vilinsko kolo, koje predvodi Kraljica vilinska, Vilena. Kraljica Vilena nekoliko puta brzo obleti Gongora, koji je gleda zadivljen. Vilena baci svetlucavi čarobni prah put Gongora. Stotine ružinih latica padoše na Gongora i Gordanu. Kroz tu kišu latica viju se vilenjaci, koji Gordanu podižu sa prestola. Stražari bi da reaguju, Gongor im pokazuje da je sve u redu. Vilenjaci Gordanu, na krilima ružinih latica, ponesu put sunčanog neba. Debela Berta i suvonjava Gerda pođu za Gordanom. Odjednom i njih dve preuzimaju vilenjaci. Gerdi se sviđa, ali Berta se opire. Sa kolikom lakoćom vilenjaci nose Gordanu, koja uživa, toliko im je teško da nose Bertu, koja nespretnim pokretima pokazuje da je uplašena. Najzad, Bertu ispuštaju i ona, uz veliki pljusak, pada u kanal podno zidina.
Zverku se prizor Gordane koju nose vilenjaci svideo. Za trenutak ostavi hranu. Blesavim i tupim pogledom krene ka vilenjacima. Tufna ga uhvati zubima za krzno, no on i dalje ide put vilenjaka. Mandros, ljut, čarobnjačkim štapom lupi Zverka po glavi i ovome izraste čvoruga, što on otprati uz bolnu grimasu, pa opet sedne. Tufna i dalje grize Zverkovo krzno, ali on to ne oseća. Nastavi da jede. Shvati da je već oglodao kosku. Baci je iza sebe i koska padne Tufni na glavu. I Tufni izraste čvoruga na glavi.
Među vilenjake je, sav zadihan od brzog letenja, stigao i vilenjak Milan. Ugleda princezu Gordanu koja lebdi na krilima mnoštva vilenjaka. Iznenađen je prdivnim prizorom. Oči su mu zasijale. Ne gledavši ispred sebe nastavi da leti, zanesen lepotom Gordaninom, Milan udari u zid dvorca, u punoj brzini, i padne put bistrog kanala koji opasuje zidine dvorca, pravo na glavu tek osvešćene debele Berte, koja je od ovog novog udarca opet pala u nesvest. I Berti i Milanu izraste čvoruga. Od ovog smešnog prizora Gordani se otme divan smeh. Na taj smeh nadoveže se i Car Gongor. Grohot odzvanja  plavetnilom sunčanog neba, a odjek se čuje sve do visokih snežnih planina.

6. ext. ent. Snežne planine/Dvorac Despotovine Zimije – dan

Kovitlac smeha se pretvara u kovitlac snežnog vetra. Kovitlac vije Ledena vila gorska, prelepa visoka plavuša, ledeno bele puti i strašnog, zlog pogleda. Obučena je u dugu haljinu tkanine ispredene od hiljadu kristalnih niti. Na glavi joj je kristalna dijadema. Rukama vije snažne vetrove iznad gora. Kroz kovitlac se prolama strašni urlik Ledene vile. Kovitlac prolazi iznad dvorca zimijske despotovine, vladara zimijskog Brdimira. Brdimir je u svom ledenom dvorcu, napravljenom od kristalno čistih lednika, jezivo hladnom. Dvorske odaje su ispunjene ledenim akrepima, malim, ružnim ledenim stvorenjima koja imaju mala krila, dug rep i ogomne iskežene čeljusti. Brdimir je sredovečni, debeljuškasti div, tupog pogleda, debele donje ispuštene usne. Smeta mu sunce koje se probija iznad visa. Ledena vila vitla rukama sve jače vetrove koji stvaraju senku nad Brdimirovim dvorcem. I Brdimiru i Ledenoj vili smeta sunce. Kadar – idemo po sred beline kovitlaca koji stvara Ledena vila, niz sam kovitlac.


NASLOV FILMA: ČAROBNA SVIRALA VILENJAKA MILANA


7. ext. U kanalu, podno zidina dvorca Cara Gongora - jutro

Vilenjaci pomažu debeloj Berti da se osvesti. Skačući po njenom stomaku, pokušavaju da ispumpaju iz nje vodu, koje se napila dok je, onako onesvešćena, plutala po kanalu. Vilenjak Milan je takođe poluonesvešćen. Iz vode ga izvlače vilenjaci. Kraljica Vilena mu preti prstom, a vilenjak saobraćajac mu, za kaznu, preti da će mu oduzeti krila.

VILENJAK SAOBRAĆAJAC:
Još jedan ovakav prekršaj i ostaćeš bez krila!

MILAN:
Nemojte krila...


PODNASLOV FILMA: ILITI, KAKO JE MILAN OSTAO BEZ KRILA


Mnoštvo vilinskih krila čarobno svetlucaju menjajući stotine boja, sve do predivne zelene. Treperenje krila pretapa se u treperenje krošnji drveća vilinske šume. Donji rakurs - u daljini preteći ledeni visovi brđanske Zimije.

8. ent. Odajama čarobnjaka Mandrosa – dan

Odaje zlog čarobnjaka Mandrosa. Sve je puno retorti, posuda sa čarobnim napicima, sa plafona vise krila slepog miša i ostale čarobnjačke đakonije, kotlovi raznih veličina i sl. Mandros je nad kotlom, koji je na vatri, i spravlja čarobni napitak, a asistira mu Zverko, čupavi svaštojed – osnovna obeležja: čupav, ružan i glup. Zverko dodaje Mandrosu razne đakonije i usput malo glođe koske.

MANDROS:
Zverko, dodaj mi tri šuplja zuba morskog akrepa...

ZVERKO: (Mljackajući.)
Idu, gazda!

Zverko dodaje Mandrosu šuplje zube morskog akrepa. Mandros ih baca u korao i taj bućkuriš počinje da kipti.

MANDROS:
Osam dlakavih bradavica pomahnitalog mrmota.

ZVERKO:
Evo ih, o veliki Mandrose.

Zverko dodaje Mandrosu osam dlakavih bradavica pomahnitalog mrmota. Mandros ih baca u kotao i taj bućkuriš se još više uskipti. Zverko bi da proba kakvog je ukusa to čudo što se krčka.

ZVERKO:
Samo da probam...

Mandros ga udari štapom po ruci.

MANDROS:
Ne prilazi. (Sprema se za čaroliju.) Zubazu, karijesu! Dlakadu, bradavisu! Puć puruć... Duzbas, barabas, kukumlaz, sojzgas, avans, bljuzumaz!!! Puć puruć... Evo ga, sprema se, Zverko, brzo, brzo ono glavno!

ZVERKO:
Koje, gazda?

MANDROS:
Slepo crevce džinovskog kita. Tamo je, u tegli broj 16. Brzo! Kotao je podivljao!

Zverku se odjednom sva dlaka nakostreši.

MANDROS:
Požuri, eksplodiraće!

ZVERKO:
Ali, veliki Mandose, to crevo... Ja sam ga...

MANDROS:
Šta si ga?!

ZVERKO:
Malo sam ga njam, njam...

MANDROS:
Šta! Koliko malo?

ZVERKO:
Malo mnogo...

MANDROS:
Nisi valjda?

ZVERKO:
Ali gazda, tako je lepo mirisalo...

MANDROS:
Ti čupavi, praznodlaki, protođorski, nakazni, arhidudučni svaštojedu!

ZVERKO:
Hvala gazda.

MANDROS:
E, sada si nadrljao!

ZVERKO:
Nećete valjda...

MANDROS:
'Oću! Pudlicu ću od tebe da napravim!

ZVERKO:
Ne, samo ne pudlicu! Neću da budem princezina Tufna...

Mandros zamahne čarobnim štapom i Zverko se pretvori u najružniju pudlicu na svetu. Kroz vrata laboratorije proviruje Tufna. Kad vidi Zverka pretvorenog u pudlicu, uplaši se, nakostreši i cvileći pobegne niz hodnik.

MANDROS:
A sebe ću da pretvorim u pit bul terijera... Raskomadaću te u jednom potezu!

Mandros se pretvori u ljigavog ogromnog pit bul terijera. Zverko, tj. pudlica sa odvratnim likom Zverka, kevće i beži, uplašen. I on bi kroz izlazna vrata, ali mu Mandros, pretvoren u pit bul terijera, zalupi vrata pred nosem. Odjednom, kotao sa čarobnim bućkurišom počinje da poskakuje. Ekspodiraće. Pudla Zverko kevće. Pit bul terijer Mandros se okreće, pokušava da umiri kotao, ali uzalud. Strašna eksplozija! Nakon eksplozije sleže se prašina. Mandros, u svom izvornom obliku čarobnjaka, sav u ritama od eksplozije. Glava mu je u retorti, izobličena. Zverko je opet Zverko, a ne pudla. Kotao mu je na glavi. Bućkuriš mu se svideo.

ZVERKO:
Gazda, ovo vam stvarno nije tako loše. Super je i bez tog ćoravog crevca.

Mandros mumla, ne može da se oslobodi retorte.

ZVERKO:
Molim. Ništa vas ne razumem, gazda.

Mandros je van sebe od besa. Zamahuje čaromnim štapom i svuda po prostoriji se otelotvoravaju produkti njegovog besa.

ZVERKO:
Aaa, glava vam je u sokoćalu. Sa'će Zverko, vaš verni sluga, odmah to da sredi.

Zverko uzme čekić i raspali Mandrosa po glavi. Retorta se razbije, a iz Mandrosove glave izraste jedna velika čvoruga.

ZVERKO:
Ups! Zanimljiva izbočina...

MANDROS:
Uuuuuuufffff!

Mandros od muke zaplače.

ZVERKO:
Zašto plačete, gazda?

MANDROS:
Zato što proklinjem dan kada mi je veliki savet čarobnjaka za slugu dodelio baš tebe, čupavog kretena!

ZVERKO:
Hvala gazda.

MANDROS:
Ovu čaroliju sam spremao sedam godina. Sedam godina napornog rada,  sakupljanja sastojaka, računanja, nespavanja.... I?

ZVERKO:
Barem je ukusno, kad vam kažem... Ja se u hranu razumem...

MANDROS:
To je trebalo da bude vrhunski napitak za uništavanje šuma. Njime sam mogao da okamenim sve šume Gongorzije. Tada više ne bi bilo onih malih gadova, šumskih viljenjaka.

ZVERKO:
A zašto vam toliko smetaju ti malecni, pikljavi i nikakvi viljenjaci, gazda.

MANDROS:
Kako zašto. Kako zašto!? Bljutavi mali gadovi već godinama šire Gongorzijom takvu groznu dobrotu, da ti se stomak prevrne. Čitavu su carevinu zarazili! I Cara Gongora su u pekmeza pretvorili! Zbog njih je sve, od onakve raskošne grozote, postalo tako odvratno lepo, tako bljutavo ukusno i zdravo! Moje čarolije ne mogu da traju u takvom neukusu sklada i harmonije. Čak ni tebe ne mogu da pretvorim u pudlicu na duže od deset sekundi! Kada bih vilenjake rasterao, Gongorzija bi ponovo postala ona stara pregrozna mračna carevina zla u kojoj bi moje čarolije bile moćne. A tada, Zverko, znaš li šta bi bilo tada?

ZVERKO:
Tada, tada bi, tada bi... Nešto mi ne radi mozak, slabo sam ručao...

MANDROS:
Idiote!

ZVERKO:
Hvala gazda.

MANDROS:
Tada bih ja, umesto one seka perse Gongora, vladao ovim carstvom! Strašni car Mandros Gongorzijski!!! Ali ne, ti si morao sve da upropastiš!

ZVERKO:
Jao, gazda, čir na dvanaestom želucu mi proradi kad vas vidim da se tako jedite...

MANDROS:
Sve je propalo. Sada nemam više ništa...

ZVERKO:
Imate mene, gazda!

MANDROS:
Ubiću te, ubiću!

ZVERKO:
Gazda, samo da vas podsetim, veliki majstor vam je rekao da morate da me čuvate. Ja sam vredna i retka zver. Jedinstveni primerak svaštojeda!

MANDROS:
Dođi mi da ti izumrem vrstu!

ZVERKO:
Smirite se gazda. Gazda!!!
 
Mandros je besan, baca put Zverka sve što stigne. Zverko beži. Mandros ga sustiže, ali tokom rvanja na Mandrosovu glavu padne jedan od kotlova koji je visio na zidu.

MANDROS:
Ne opet glavu...

ZVERKO:
Gazda, gazda. Još jedna čvoruga. Jao, mora da boli... Da donesem ja led...

MANDROS:
More, ja ću tebe u led da pretvorim, barem da si od bilo kakve koristi... Led... Led? Led! Zverko, pa ti si genije. Genije!!!

ZVERKO:
Gazda, ja možda nisam najbolji sluga čarobnjaka, ali to nije razlog da me vređate!

MANDROS:
Dođe mi da te poljubim!

ZVERKO:
Da me poljubite!? Vama nije dobro... Taj kotao vas je skroz na skroz poremetio...

MANDROS:
Kako se toga nisam ranije setio... Pakuj se, Zverko, idemo u Zimiju, kod despota Brdimira!

ZVERKO:
Kod Brdimira. Ali, tamo je hladno i služe samo smrznutu hranu.

MANDROS:
Bože, kako mi to ranije nije palo na pamet...

ZVERKO:
Gazda, je l'da pakujem skije.

MANDROS:
Kakve skije, idiote...

ZVERKO:
Hvala gazda...

MANDROS:
Ne idemo na odmor, već na posao.

ZVERKO:
Na posao! U onom frižideru da radimo. Bože, gazda...

MANDROS:
Malo ćemo da provodadžišemo.

ZVERKO:
Je li, Brdimir se ženi? Kad je odlučio?

MANDROS:
Još nije, ali odlučiće.

ZVERKO:
Ništa ne razumem.

MANDROS:
Pa kad si glup!

ZVERKO:
Hvala gazda.

MANDROS:
Plan mi je genijalno pokvaren. Genijalno!

ZVERKO:
Moj gazda je genije!

(Pesma.)

ZVERKO:   Ko je onaj strašni dasa,
što po svetu zlom talasa?
To je gazda moj.
Njega vole čuda sveta,
njega voli sva planeta!
To je gazda moj.

On je zao, ružan, grozan je i jeziv.
Mandros, Mandros, Mandros!
On je strašan, gadan, važan je i snažan.
Mandros, Mandros, Mandros!

JA I GAZDA MOJ
SAVRŠEN SMO SPOJ.
JA I GAZDA MOJ
SAVRŠEN SMO SPOJ.

Gde on okom tu ja skokom,
gde on štapom tu ja šapom.
Važan sam mu ja.
Bez mene je nemoguće,
da u svet tog zla se uđe.
Bitan sam mu ja.

Ja sam zao, ružan, grozan sam i jeziv.
Zverko, Zverko, Zverko!
Ja sam strašan, gadan, važan sam i snažan.
Zverko, Zverko, Zverko!

JA I GAZDA MOJ
SAVRŠEN SMO SPOJ.
JA I GAZDA MOJ
SAVRŠEN SMO SPOJ.
  
ZATAMNJENJE
ODTAMNJENJE

9. ent. Dvorac cara Gongora – dan
Gordana stoji pored prozora i u rukama joj je Tufna, koja je još uvek uznemirena od prizora koji je videla u Mandrosovoj laboratorji – Zverka pretvorenog u najružniju pudlu na svetu. Kevćući pokušava da pokaže Gordani da je uplašena. Gordana je mazi i teši.

GORDANA:
Šta je bilo Tufnice. Zašto si uplašena?

Tu su i Gerda i Berta. Berta je sva unezverena od letenja. Štuca. Kako štucne, tako joj iz ušiju poleti mlaz vode. Gerda Berti donosi čašu vode. Nudi joj.

GERDA:
Berta, popij malo vode, zbog tog štucanja...

Berta se uplaši.

BERTA:
Ne, samo ne vodu!

Ulazi Gongor i pokazuje stražarima i Gerdi i Berti da izađu iz odaja. Stražari salutiraju i odu. Gerda i Berta se klanjaju i izlaze.

GONGOR:
I, Gordana, jesi li razmislila?

GORDANA:
Ali tata, ti znaš da je to nemoguće uraditi ukoliko se nešto ne dogodi u mom srcu.

GONGOR:
Znam, kćeri, ja to dobro znam. Ali, zabrinut sam... Tvoja majka mi je ostavila u amanet da se oko tvog braka potrudim. Da ti nađem dobrog muža. Lepa si, dobra, naočita i vaspitana devojka. Prava princeza. Sve imaš, samo princa nemaš.

GORDANA:
Tata, i on će doći jednoga dana. Sam od sebe...

GONGOR:
Ništa, kćeri moja, u životu ne dolazi samo od sebe, čak ni ljubav. Ljubavi treba pružiti šansu, za ljubav se valja pripremiti, boriti se, među ljude poći. Ne može se povazdan sa vilenjacima sedeti i čekati da s neba padne mladoženja.

GORDANA:
Ali tata...

GONGOR:
Divna su to stvorenja, ne sporim. Sreću su u ovu carevinu doneli. Tvoja majka je, Bog da joj dušu prosti, bila u pravu. Vilenjaci su spas od zla, lek za sve. Šteta samo što ih nisam na vreme u Gongorziju dozvao. Možda bi sada i ona bila živa...

(Gongor se zaplače.)

GORDANA:
Nisi ti kriv, tata...

GONGOR:
Kriv sam i tu krivicu ću do kraja života sa sobom nositi. Dok sam ja po svetu vojevao, tvoja majka je u samoći kopnila. Mislio sam da će je veliko carstvo usrećiti. A ona je želela samo mene. Mene nije bilo...
 
Tufna je već pustila suzu iz svog krupnog oka.

GORDANA:
Oče...

GONGOR:
Samo sam zbog tvoje sreće nastavio da živim. Te noći, kada mi je moja carica na rukama umirala, zaklela me je da na vilinsko carstvo ne dižem vojsku, već da ih u naše šume pustim. U naša srca... Samo da sam tvoju majku na vreme poslušao...

GORDANA:
Nemoj da plačeš, dobri moj oče.

GONGOR:
Vilenjaci su mi odledili srce, otvorili oči, mir su u dolinu doneli, ali svet vilenjaka nije svet ljudi, Gordana. Mnogo si se vezala za njih. Ako želiš da Gongorzija dobije naslednika, moraš da se vratiš u stvarnost.

GORDANA:
Nisu naši svetovi baš tako nespojivi...

GONGOR:
Kako nisu? Vilenjaci su besmrtna krilata bića. Ne mogu se sa nama smrtnima mešati.

GORDANA:
Ljubav, kadkad, zna da premosti i nepremostivo.

GONGOR:
To može samo ljubav muškarca i žene, kćeri moja.

GORDANA:
Tata, zašto je svet tako komplikovan...

GONGOR:
Zato što je nesavršen. U tome je i njegova čar, ali i njegova zla kob.

GORDANA:
Oče, obećaj mi da me nećeš protiv moje volje udati.

GONGOR:
Nikada, to nikada. Carsku ti reč dajem.

GORDANA:
Ne treba mi reč cara. Treba mi reč oca.

GONGOR:
Imaš je Gordana. I moju reč i moje srce.

Gongor zagrli svoju kćer, Gordanu. Tufna vidi nešto u daljini. Zalaje, poskoči na prozor. Gordana je smiruje.

GORDANA:
Smiri se, Tufnice. Sve će biti u redu...

Tufna gleda put Zimijskih brda i laje. A tamo u daljini, na obroncima planinskih visova, vide se tragovi u snegu. To su tragovi Mandrosa i Zverka, koji su već stigli u Brdimirov dvorac. Te tragove ljudsko oko ne vidi. Ali Tufna, iako ima velike šiške, dobro vidi.

10. ent. Dvorac despota Brdimira - dan

Svečana despotska odaja za prijem gostiju u dvorcu Despotovine Zimije. Kroz vidovnjačku kuglu prizor iz prethodne scene posmatraju Zverko i Mandros. Mandros je zgrožen. Zverko je prestao sa glockanjem kosti. Samo što se nije zaplakao od prizora koji vidi u kugli. Oko Mandrosa i Zverka gomila ledenih, bodljikavih akrepa. Akrepi su ledene zveri koje liče na stonoge, samo što imaju velika usta, dugačak šiljati jezik i mnogo oštrih zuba. Stalno se muvaju oko Zverka. Oblizuju se pred prizorom lepog zalogaja.

MANDROS: (S prezirom oponaša Gordanu i Gongora.)
Imaš moje srce, imaš moju reč. Bljak, bljak i bljak... Po sto puta bljak! Seka persa, a ne car, eto šta je on. Seka persa!

Ledeni akrep glocne Zverka.

ZVERKO:
Gazda...

MANDROS:
Šta je bilo, Zverko.

ZVERKO:
Glocnuo me je.

MANDROS:
Ko?

ZVERKO:
Ledeni akrep. Evo ovaj. Pogledajte ih, poješće nas, gazda...

MANDROS:
Iš?

ZVERKO:
Kažite mu, gazda, da su svaštojedi neukusni...

MANDROS:
Iš, bre?

Akrep skoči na Zverka i ujede ga, ovaj od straha i bola skoči Mandrosu u krilo. Mandros ne može da drži Zverka i kristalnu kuglu. Na kraju ih ispušta oboje, a kristalna kugla se polomi. Mandros je besan.

MANDROS:
Idiote, ove je peta čarobna kugla koju si mi ovog meseca polomio.

ZVERKO:
Poneli ste rezervnu.

MANDROS:
Samo za kristalne kugle da radim, pored tebe takvog...

ZVERKO:
Hajde da idemo kući.

MANDROS:
E, i ti si mi neka zver, babo jedna neobrijana...

ZVERKO:
Nije red da ja završim kao nečiji doručak. To bi bila čista ironija sudbine...

MANDROS:
Fala Bogu da se i ti od nekog ždranja uplašiš...

ZVERKO:
Na svakom želucu ću po tri čira da dobijem. Gladan sam i plašim se...

MANDROS:
Doručkovao si pre dva sata.

ZVERKO:
Ovde se vreme između obroka drugačije meri. Hladnoća izgladnjuje...

MANDROS:
More, uzeću ti ja meru, samo da ovo svršim. Glođi tu kost i umukni!

ZVERKO:
Ni ona nema više nikakav ukus. Skroz na skroz se zaledila. Stvarno, gazda, Ledena vila je rekla da se odmah vraća, samo da se Brdimirom posavetuje. Šta se to toliko savetuju...

MANDROS:
Ne ženi se čovek svakoga dana.

ZVERKO:
More, jednom ko nijednom... Nego, meni tu nešto, gazda, nije baš jasno.

MANDROS:
Šta to tebi tako bistrom može da ne bude jasno...

ZVERKO:
To nije logično... Ako se Brdimir oženi Gordanom, kakvu vi korist od toga možete da imate? Ženidbom on postaje car umesto cara Gongora, a ne vi.

MANDROS:
Neće se on s Gordanom nikada oženiti. Gledaj ga kakav je predivno ružan.

ZVERKO:
Kako neće, pa do sada ste ih ubeđivali da hoće.

MANDROS:
Tutumraku, tutumračni.

ZVERKO:
Hvala gazda.

MANDROS:
Ja sam ih ubeđivao da prose Gordanu, što ne znači automatski da će je imati za ženu. Ona njega neće hteti, to sam sto na sto siguran!

ZVERKO:
Pa što smo se mi onda ovde, kog đavola, mrzli i izlagali proždrljivim pogledima ovih akrepa, ako od tog posla, mislim od tog venčanja, nema vajde...

Ledeni akrep ponovo glocne Zverka.

ZVERKO:
Gazda, opet me je glocnuo!

MANDROS:
E, stvarno su dosadni...

Mandros zamahne štapom i pretvori jednog akrepa u prelepog slavuja. Kad ugledaju taj, za njih odvratni prizor lepog slavuja, ostali akrepi se uplaše i sakriju se. Akrep kao slavuj tužan ode da se požali Ledenoj vili i Brdimiru.

ZVERKO:
Dobar potez, gazda.

MANDROS:
Gordana će Brdimira da odbije. Ledena vila takvu uvredu neće moći da podnese. Suviše je gorda. Razgoropadiće se, svom silom na carstvo Gongorzijsko će krenuti i u led će da ga pretvore.

ZVERKO:
I?

MANDROS:
Gongor će, od velike studeni, morati svu šumu za ogrev da poseče. A kad poslednje drvce iz Gongorzije nestane, vilenjaci će morati da beže! Tada će moje moći postati nepojmljivo jake i tada ću ja vladati Gongorzijom! Car Mandros veličanstveni!

ZVERKO:
Bože, gazda, kako ste vi monstuozno pametni. Meni tako nešto ne bi nikada palo na pamet.

MANDROS:
Da čovek ne poveruje...

ZVERKO:
Stvarno ste genije!

MANDROS:
Molim te, samo nemoj ponovo da pevaš!

ZVERKO:
Carski genije! Carski!

Uz strašan fijuk ledenog vetra, otvaraju se velika carska vrata i u odaje ulaze Brdimir, veliki despot Zimijski, i Ledena vila. Na njenoj ruci je akrep pretvoren u slavuja. Akrep slavuj pokazuje na Mandrosa. Žali se. Oko Ledene vile i Brdimira se skupljaju i ostali akrepi. I oni se žale na Mandrosa. Mandros sleže ramenima. Pođe da štapom razmađija akrepa slavuja, ali Ledena vila zamahne rukom i Mandrosov štap poleti u vis. Akrepi krenu ka štapu, da ga uhvate. Zverko bi da uzme štap, ali se plaši akrepa. Ledena vila pretvori slavuja ponovo u akrepa, a štap padne Zverku na glavu. Naravno, Zverko opet ima čvorugu.

MANDROS:
O moćna Ledena vilo. Oprostite što sam se usudio da u vašoj carevini čini prizivam. Oprostite...

Ledena vila odmahne rukom.

LEDENA VILA:
Oprošteno ti je, Mandrose. Predlog koji nosiš, spasava te od mojih moći.

MANDROS:
O moćna vilo, i ti moćni despote Zimijski, veliki Brdimire! Da li je odluka doneta?

Brdimir tupim pogledom glupe zlice diva, pokazuje da je odluka doneta.

LEDENA VILA:
Doneta je, Mandrose. Idi u dolinu i Gongoru poruči da mu kćer za moćnog vladara Zimijskog prosimo. I upozori ga, nemoj da bi se usudio da mi proševinu odbije. Gordana će biti Brdimirova ili je neće biti. Ni nje, ni Gongorzije!

MANDROS:
Ništa se vi ne brinite, vilo nad vilama. Čim Gongor sazna da mu se za zeta nudi ni manje ni više no takav despot, od sreće će se rasplakati!

LEDENA VILA:
Rasplakati!? Silni car pa da se rasplače?!

MANDROS:
Povazdan vam taj sa cmizdri i slini po dvorcu.

LEDENA VILA:
Slini i cmizdri, veliš. Pa, kakav je to car postao taj Gongor, Mandrose?!

Glupi Brdimir se podsmehuje.

MANDROS:
I ja se kadkad pitam kakav je. Nikakav, kakav bi bio takav nikakav, nego nikakav...

ZVERKO:
Nikakav...

LEDENA VILA:
Tako mi hiljadu lednika, čudo je to. Nadamo se da mu je kćer bolja od njega.

MANDROS:
Ona, ona vam je druga pesma...

LEDENA VILA:
Pohitaj Mandrose, nek snežni vihor nosi! Vest mu odnesi, za prosca ga obavesti!

MANDROS:
Iz ovih stopa krećem put Gongorovog dvorca.

ZVERKO:
Kako iz ovih stopa, A ručak?

MANDROS:
Polazi da te ne bih u pudlicin rep pretvorio!

ZVERKO:
Bez ručka na toliki put! Neće to na dobro da ispadne, ja vam kažem, gazda...

MANDROS:
Polazi, baksuze!

ZVERKO:
Tako mi i treba kad ja samo ćutim i trpim. Tako mi i treba...

Ledena vila rukama zakovitla veliki snežni vihor koji ponese Mandrosa i Zverka put doline Gongorzijske. ledeni akrepi krenu na Zverka, ali on uspeva da se izvuče.

ZATAMNJENJE
ODTAMNJENJE

11. ext. Cvetna livada u Gongorziji – dan

Gordana bere cveće i plete proletnji venac. Peva predivnu pesmu. Daleko, u drugom planu, zaljubljeni vilenjak Milan leti u ritmu muzike i ne gleda da li ima nekoga pred njim. Drveće šumsko beži na sve strane ne bi li se od Milanovog letenja i sudara sa njim spasilo. Najglasnija u upozoravanju Milana da pazi gde leti, je gavranka Gavrana, koja ima gnezdo na Milanovom drvetu, Drvenku. Gordanina pesma odzvanja livadom i dolinom.

GORDANA:  Srce je moje k'o luda čigra
u njemu ima sto malih briga,
samo je jedna baš vredna suze
ko li će moju ruku da uzme?

Da li će ljudi postati bolji
i da li svetom ume da hodi,
carstvo dobrote i carstvo uma
il ' će zauvek vladati gluma?

Ja neću zalud' da ljubim njega
ako je ljubav teška k'o stega,
to malo sreće svako što ima
nestaće brzo k'o oblak dima...

AKO VERUJEŠ
(DA) NE PRETERUJEŠ
KADA TRAŽIŠ SVE
(JER) LJUBAV JEDNA JE.

AKO VERUJEŠ
(DA) NE PRETERUJEŠ
KADA TRAŽIŠ SVE
(JER) LJUBAV JEDNA JE.

Grahtanje, bežanija i haos iz drugog plana, kako pesma odmiče, sve su intenzivniji. Najzad, Milan udari u Drvenka i ovaj padne. Gavrana se silno razgoropadi, ugledavši svoje gnezdo na zemlji. Cela šuma grdi Milana. Gavrana stavlja Milana na vrh krošnje Drvenkove, savije drvo i kao iz katapulta izbaci Milana put Gordane. Milan dugo leti, i kad krene da pada, zahvaljujući krilima, kao pero pada na zemlju, lelujajući se u ritmu poslednjih nota Gordanine pesme. Kada polegne na zemlju, Gordana ga primeti i priđe mu.

GORDANA:
Milane, to si ti!

MILAN: (Začuđen je.)
Ti... Ti znaš moje ime!? Kako?

GORDANA:
Kako ga ne bih znala. Ko u Gongorziji ne zna zanesenog Milana, opasnost u vazdušnom saobraćaju Vilinske šume, taj nije iz ove carevine.

MILAN:
To je, nažalost, tačno...

GORDANA:
Zašto nažalost?

MILAN:
Kako zašto! Pa svi mi se podsmevaju...

GORDANA:
Evo, ja ti se ne podsmevam.

MILAN:
Stvarno?

GORDANA:
Stvarno...

(Pauza.)

MILAN:
I kažeš da baš svi znaju za mene.

GORDANA:
Baš svi.

MILAN:
Loš glas se na daleko čuje.

GORDANA:
Neki kažu da je to dobar glas.

MILAN:
Je li? A ko to?

GORDANA:
Mnogi... Krošnje vilinskog drveća celom šumskom svetu obzanjuju da si zaljubljen, da ti je koprena ljubavi obuzela oči i da ne vidiš ništa dok letiš...

MILAN:
Lepo si to kazala. Kao da nisi od ljudske sorte. Kažu da ko čuje vilinsku šumu taj... Taj nije čovek, već je...

GORDANA:
Šta? Reci!

MILAN:
Već je vilenjak. Ali ti nisi...

GORDANA:
Nisam, samo umem da čujem.

MILAN:
Kako?

GORDANA:
Ne znam, jednostavno razumem jezik šuštavog lišća, žubor potoka, latice pupoljaka u cvatu... Čujem ih, pričam sa njima.

MILAN:
Mislio sam da sve znam o tebi.

GORDANA:
I ja sam to mislila. Izgleda da sve manje znam o sebi. Milane...

MILAN:
Molim.

GORDANA:
Reci mi...

MILAN:
Šta!

GORDANA:
Volela bih da znam...

MILAN:
Šta bi volela da znaš?

GORDANA:
Ko je ta srećna vila zbog koje ti se sve to događa...

MILAN:
Rekao bih ti, ali ne smem.

GORDANA:
Molim te...

MILAN:
Ona... Ona nije vila!

GORDANA:
Ako nije vila, šta je onda?

MILAN:
Moram da pođem.

GORDANA:
Stani!

MILAN:
Sada stvarno moram da idem...

GORDANA:
Ali...

Milan poleti, beži koliko ga krila nose. A za njim šumom prostruji divna kakofonija zvukova ljubavi. Gordana kao da je nešto čula.

GORDANA:
Milane, kao da čujem nešto... Šuma mi govori nešto lepo. Sviđa mi se... Milane stani! Stani Milane!

Gordana ispruži ruke, kao da hoće da poleti. Ali ne može. Još ne... A Milan leti, brzo koliko ga krila nose.
ZATAMNJENJE
ODTAMNJENJE
12. Vrt Gongorovog dvorca - dan

Predivan carski vrt u kome je bezbroj cvetova najlepših boja. Oko cvetova mnoštvo vilenjaka, posipaju svetlucavi prah po pupoljcima ruža koje se odmah rascvetaju čim ih dodirne taj predivni, vilinski prah. Prizor je savršeno lep, ali tako ne misle Mandros i Zverko. Mandrosa nerviraju vilenjaci koji lete svuda oko njega, a Zverko kija od toliko vilinskog praha. Sa Mandrosom je car Gongor. Šetaju vrtom.

GONGOR:
Zar ne misliš, Mandrose, da je ovo najlepši vrt na svetu?

Mandros pokušava da odgurne jednog vilenjaka koji mu se popeo na čarobnjačku kapu.

MANDROS:
Da, da, da....

Uz puno muke uspeva da odbaci vilenjaka od sebe. Vilenjak padne Zverku na glavu, a, od tog pada, oko vilenjaka se rasprsne velika količina praha koji Zverku stvori nagon za kijanje. Jak nagon. Sprema se zaista veliko kijanje. Mandros uspe da spreči Zverka da kine tako što mu stavi prst pod nos.

GONGOR:
Godine truda stvorile su raskošnu lepotu.

MANDROS:
Svakako.

Vilenjak koga je Mandros odgurnuo se pribrao. Ljut je na čarobnjaka i reši da mu se uvuče pod čarobnjački plašt. To Mandrosa strašno golica. Pomerio je prst od Zverkovog nosa. Zverku se ponovo kija. Sprema se iznova strašno kijanje.

GONGOR:
Ali, lepota nije sama sebi svrha. Mora se ogledati u ogledalu sreće.

MANDROS:
Da, da...

GONGOR:
A moja kćer Gordana...

MANDROS:
Gordana...

GONGOR:
Tako lepa, a tako usamljena. Čini mi se da je stasala...

MANDROS:
I meni se čini...

GONGOR:
Za brak joj je vreme...

Mandros je iznenađen. Nije očekivao tako povoljan razvoj dijaloga. Ali, vilenjak nastavlja da ga golica pod plaštom. Mandros se očajnički bori protiv nemirnog vilenjaka pod plaštom, ujedno pokušavajući da spreči Zverkovo mega kijanje.

MANDROS:
Ma šta kažeteeee...

Gongoru se učini neobično Mandrosovo ponašanje. A Mandros, bori li se, bori...

GONGOR:
Od svog čarobnjaka, Mandrose, očekujem mnogo ozbiljnije ponašanje tokom savetovanja o princezinom braku.

MANDROS:
Ali ja...

Ništa nije pomoglo. Zverko je kinuo iz sve snage i od toga je poleteo unazad, naleteo na Mandrosa i svojom čupavom telesinom ga zabio u zid dvorskog vrta.

MANDROS:
Jao!

GONGOR:
Mandrose, Mandrose, gde si?

Mandros se s teškom mukom diže. Sa sebe skida Zverka, odguruje ga.

MANDROS:
Idiote!

GONGOR:
Molim?

MANDROS:
Nište, kažem "interesantno".

GONGOR:
Šta je sad tu tebi interesantno. To je sasvim normalno za njene godine.

MANDROS:
Interesantno je kako smo o istoj stvari u isto vreme razmišljali...

GONGOR:
Je li?

MANDROS:
Svetli care. Mogu li da vas zamolim da ovim vilinskim stvorenjima naredite da odu iz vrta dok se njime šetamo. Alergičan sam...

GONGOR:
Tebi vilenjaci povazdan smetaju?

MANDROS:
Na vilinski prah sam alergičan. To mi je od rođenja...

ZVERKO:
Ali, ja sam alergičan...

Mandros udari Zverka po glavi. Zverku naravno izraste čvoruga.

GONGOR:
Ti ne voliš vilenjake.

MANDROS:
Ma ne, samo ta urođena alergija...

GONGOR:
Dobro. Ako je samo to...

Gongor lupi rukama i pokaže vilenjacima da odlete. Oni ga poslušaju.

MANDROS:
E, falim te Bože...

GONGOR:
Molim?

MANDROS:
Kažem, hvala vam, moćni Gongore.

GONGOR:
Nema na čemu. Nego, šta si ono hteo da mi kažeš?

MANDROS:
Apropo princezine udaje, mislim da imamo ponudu.

GONGOR:
Je li?

MANDROS:
I to fantastičnu.

GONGOR:
Fantastičnu!?

MANDROS:
Sa stanovišta strateške bezbednosti carevine.

GONGOR:
Kako to misliš?

MANDROS:
Kao što i sami znate, moćni care, nad našom velikom carevinom vije se ledena zemlja despota Brdimira, Zimija.

GONGOR:
Da, i?

MANDROS:
Koliko puta smo morali novcem da spašavamo našu sunčanu Gongorziju. Svaka pretnja snežnom olujom nas je mnogo blaga iskoštala.

GONGOR:
Ledena vila je nezasita. Svaki put traži sve više i više zlata.

MANDROS:
Ucenjuje nas svojim večitim ledom.

GONGOR:
Dok je nama sunca, biće i blaga.

MANDROS:
Sad je prilika da se zauvek opasnosti otresemo.

GONGOR:
Kako?

MANDROS:
Da se orodimo.

GONGOR:
Ko da se orodi? S kim da se orodi?

MANDROS:
Mi i Brdimir, tj. vi i Brdimir.

GONGOR:
Ne razumem...

MANDROS:
Brdimir je nameran da vas pita za Gordaninu ruku.

MANDROS:
Odakle ti to?

GONGOR:
Poruka mi je poslao preko kristalne kugle. Sprema se da dođe u prosidbu.

MANDROS:
Jesi li ti to dobro video. Zar ti Zverko nije razbio kuglu.

GONGOR:
Jeste, ali imam ja toga u rezervi. Kakav sluga, takve i zalihe...

ZVERKO:
Mene moj gazda voli.

GONGOR:
Brdimir! To ne dolazi u obzir. Taj tupi odvratni div da mi bude zet.

MANDROS:
Pazite, svetli care, birajte reči. Uz Brdimira je moć Ledene vile. Njih ne bi valjalo odbiti.

GONGOR:
Ali Gordana nikada neće na to da pristane.

MANDROS:
Pristaće kad joj se objasni da od nje zavisi sudbina čitavog carsta. Zamislite samo šta bi se desilo sa našom Gongorzijom kada bi je, ne daj Bože, Ledena vila u večiti led okovala.

ZVERKO:
Mom gazdi bi se tada čarobne moći vratile...

MANDROS:
Umukni idiote!

Mandros je, naravno, ponovo udario Zverka kome je, naravno, ponovo izrasla još jedna čvoruga.

GONGOR:
Ja to ne mogu da zahtevam od nje. Njena sreća...

MANDROS:
Njena sreća je ništa naspram vladarskih obaveza.

GONGOR:
Znam šta ću. Ponudiću Ledenoj vili toliko blaga da mu neće odoleti. To će je primiriti.

MANDROS:
Ledena vila je strašno sujetna.

GONGOR:
Ali i pohlepna.

MANDROS:
Moj savet vam je...

GONGOR:
Dosta. Dosta sam čuo od tebe za danas. Mislim da više nisam raspoložan za šetnju vrtom. Car će se povući.

MANDROS:
Kako vi odlučite, moćni Gongore.

Gongor ubrzano i nervozno odlazi put svojih odaja. Čim je zamakao Mandros je odmah počeo da skače od sreće.

MANDROS:
Moj plan je savršen! Savršen!

ZVERKO:
A šta ako Ledena vila odluči da prihvati Gongorovu ponudu.

MANDROS:
Brdimir je njen sin, njena slaba tačka, ogledalo svega onog ljudskog i nesavršenog što potajno živi u njoj. Sujeta će biti jača, u to mogu da se kladim. Gongorzija će biti ledena zemlja!

ZVERKO:
A koliko ledena?

MANDROS:
Onoliko koliko je potrebno da moje moći postanu nesavladive.

ZVERKO:
Pa to može i da potraje.

MANDROS:
Neka traje koliko trajati mora. Kad tad Gongorzijom ću vladati samo ja!.

ZVERKO:
Ali, do tada ćemo se smrznuti. Sva hrana će se zalediti!

MANDROS:
Mandros će biti vladar nad vladarima!!!

Mandros je u transu. Zverko je zabrinut.

ZATAMNJENJE
ODTAMNJENJE

13. ent. Gordanine odaje u dvorcu - dan

Gordana jeca u naručju svoga oca. Debela Berta je sva uplakana i od tuge snažno stiska uplakanu Gegdu koja u naručju drži Tufnu. Gerda i Tufna se guše od tog strašnog zagrljaja iskreno tužne i zabrinute Berte. Tufna nekako uspe da se izmigolji iz tog zagrljaja i ugrize debelu Bertu za nogu. Berta pokušava da otrese Tufnu, udarajući nogom o pod. Tufna se ljulja zajedno sa Bertinom nogom. Svaki pokret je još jači stisak koji Gerda sve teže podnosi. U drugom uglu sobe je Gordana. I ona plače. U odaje ulazi Gongor.

GONGOR:
Kćeri moja, ne plači...

GORDANA:
Ali oče, Brdimir...

GONGOR:
Kada sam sa tobom pričao o udaji, svakako nisam mislio na Brdimira.

GORDANA:
On je, on je...

DEBELA BERTA:
Ružan, glup, odvratan, prljav, hladan i niiiikaaaakaaaav!

Gerda pokušava da dođe do daha i da potvrdi Bertinu konstataciju o Brdimiru. Ali je Berta stisla pa ne pušta. Iz Gerde jedva da se čuo glas. Naravno, Tufna je potvrdila Bertino mišljenje režanjem, čvrsto držeći Bertinu nogu sa kojom leluja vazduhom i udara o pod.

GERDA:
Nikakav, nikakav!

GORDANA:
Ali oče, ako ga odbijemo, Brdimir će se strašno razljutiti...

GONGOR:
Svaki bes ima i svoj vek.

GORDANA:
Ledena vila je uz njega. Zalediće nam sunčano carstvo, reke, šume...

GONGOR:
Od sudbine se ne može pobeći.

GORDANA:
Plašim se oče... Možda bi ipak trebalo da...

GONGOR:
Šta?

DEBELA BERTA:
Ne, ne i neeeee!

GORDANA:
Carstvo je u pitanju, životi naših podanika.

GONGOR:
Ništa od svega toga nije vredno tvoje sreće. Zbog ovog carstva već je stradala jedna plemenita duša. Duša tvoje majke. To je dovoljno iskustvo za pametnog čoveka.

GORDANA:
Zašto nas je ovo zadesilo?

GONGOR:
Zato što nam je usud takav.

GORDANA:
Mora da postoji način da izbegnemo ovu nesreću.

GONGOR:
Verovatno da postoji...

GORDANA:
Koji?

GONGOR:
Slušaćemo svoje srce i nećemo se predavati. Samo se borbom možemo iz nevolje izvući. Sada se smiri, obriši suze.

GORDANA:
Ali, oče...

GONGOR:
Nemoj uplakana sudbini u oći da gledaš. Ne žalosti srce ovog starca.

GORDANA:
Neću.

GONGOR:
Vreme je da Ledenoj vili i Brdimiru napišem pismo, da mu na ponudu o proševini odgovorim.

GORDANA:
Dobri moj oče...

Gongor pogleda u Gordanu. Obriše joj suze i poljubi je u čelo, pa ode put svojih odaja da piše pismo Brdimiru. Njegov odlazak je još više uzbudio debelu Bertu koja naglo zamahne nogom i Tufna poleti vazduhom pa pravo kroz prozor, uz zvuk uplašenog kevtanja koje svi čuju i naglo krenu ka prozoru. Berta i Gordana pokušavaju da dohvate Tufnu. Gerda se bori za vazduh, najzad oslobođena od stiska.

GORDANA:
Tufnice!

14.ext/ent. Ispred Gongorovog dvorca/U Gordaninim odajama. dan

Vilenjak Milan kruži oko dvorca. Čuje Gordanu koja doziva Tufnu. Milan vidi kako Tufna izleće kroz prozor i pada. Poleti i dohvati je. Tufna je srećna što nije pala. Liže Milana u znak zahvalnosti. Milan je dovodi do prozora i dodaje najpre Berti, koja pruža ruke, ali Tufna ne želi u Berin zagrljaj. Reži i laje na Bertu. Tufnu prihvata Gordana.

GORDANA:
Tufnice moja...

15. ent. Gordanine odaje u dvorcu - dan

Gordana je uzela Tufnu i unela je u odaje, na sigurno.

DEBELA BERTA:
Zašto letiš kad nemaš krila.

Tufna reži na Bertu.

GERDA:
Kad bi samo uspela da obuzdaš tu svoju telesinu...

DEBELA BERTA:
Slušaj ti, motko nemolovana...

GORDANA:
Molim vas, bez svađe. Hvala Bogu da je Milan bio tu blizu...

DEBELA BERTA:
Mnogo se taj prcko muva, poslednjih dana, oko dvorca.

GERDA:
Bolje bi ti bilo da mu kažeš hvala, kučeubico!

DEBELA BERTA:
Ja kučeubica, ja, što sam je na svinjskoj šnicli od kila mesa podigla.

GERDA:
Od tih šnicli Tufna ima povišen holesterol.

DEBELA BERTA:
Pa bolje i povišen holesterol, nego krvna slika kao tvoja.

GERDA:
Šta fali mojoj krvnoj slici?

DEBELA BERTA:
Krv, tutko izdeljana!

GORDANA:
Rekla sam da se smirite, obadve. Nije sada vreme za svađu. Milane, uđi.

MILAN: (Začuđen i srećan.)
Ko, je l' ja.

DEBELA BERTA:
Jok, nego ja. Uleći da te ja ne unosim.

Milan uleće u odaje.

MILAN:
Ja sam, princezo, bio onako, u prolazu. Sasvim slučajno

DEBELA BERTA:
Slučajno, slučajno...

MILAN:
Samo sam tu pored leteo...

GORDANA:
Ne moraš da se pravdaš. Naprotiv. Spasio si Tufnicu...

MILAN:
Nije to ništa. Idem ja...

GORDANA:
Stani!

MILAN:
Ali...

GORDANA:
Moraš hitno da odneseš poruku vilinskoj kraljici Vileni.

MILAN:
Odmah ću.

Milan poleti ka prozoru.

GORDANA:
Stani.

Debela Berta ščepa Milana svojim ručerdama.

DEBELA BERTA:
Stani kad ti se kaže.

GERDA:
Pusti ga, ugušiće se.

DEBELA BERTA:
Ko mu je kriv kad je pola čovek, pola leteća buba.

GORDANA:
Moram da ti napišem poruku koju ćeš joj odneti.

MILAN:
A, da...

Gordana pođe put radnog stola i uzima hartiju i pero. Piše poruku Kraljici Vileni.

MILAN:
Je l' to nešto baš važno?

GORDANA:
Nažalost, važno je, da važnije biti ne može.

MILAN:
Joooj...

DEBELA BERTA:
Šta je bilo sad, mrvoliki.

MILAN:
Ništa, samo se tako uzbudim kad čujem da je nešto važno...

DEBELA BERTA:
Znala sam. Gde može u tolickog prcvoljka hrabro srce da stane.

MILAN:
Hrabro je moje srce.

DEBELA BERTA:
Pa kad je hrabro što si se tako stisnuo. Manji od tog i da hoćeš ne možeš da budeš...

Gordana daje Milanu poruku smotanu u zamotuljak.

GORDANA:
Požuri, koliko te krila nose.

MILAN:
Hoću, princezo...

Milan bi da poleti. Gordana ga za trenutak zaustavi.

GORDANA:
Stani!

Berta pođe da ponovo rukom zaustavi Milana, ali ovaj sam stane.

MILAN:
Neka, sam ću.

Gordana priđe Milanu i poljubi ga u obraz.

GORDANA:
Ovo ti je za Tufnu.

Milan je preneražen, uzbuđen, lud od sreće!!! Leti najneverovatnijim trajektorijama put neba. Debela Berta nije zadovoljna...

DEBELA BERTA:
Ovaj brabonjak od vilenjaka kanda nije čuo da je najkraći put između dve tačke prava linija. Dok ta poruka stigne...

GERDA:
Pusti ga, vidiš da je...

DEBELA BERTA:
Šta je?

Gerda pokazuje na Gordanu, koja ozarenog lica, kao da je zaljubljena, gleda put Milana.

DEBELA BERTA:
Ma nije valjda!

Zaljubljeni Milan zaljubljeno leti, praćen zaljubljenim pogledom iz odaja dvorca. Ah, ta ljubav!

ZATAMNJENJE
ODTAMNJENJE

16. ext. Zimija brđanska – dan

U svom dvorcu, Despot Brdimir i gomila ledenih akrepa. Ledeni akrepi kruže oko Brdimira koji čita poruku Cara Gongora. Okreće hartiju u krug, tupim pogledom pokušava da shvati šta piše u poruci. Akrepi prizivaju Ledenu vilu.

AKREPI:  Ledena vilo počuj nas sad
zove te brđan, strašan i star.
Gongorsko carstvo zaledi svo
neka tu vlada smrznito tlo.

I suncu lice sakri im ti
pa nek' nad njome Gordana bdi.
Ledeni dragulj crven od nje
neka to bude Gongoru sve!

Njemu od srca napravi steg
i carstvu podaj ledeni breg.
Tu večno biće hladno i zlo
carstvo nek' bude ledeno to!

ZIMA, ZIMA,
VEČNA ZIMA...
TMINA TMINA,
VEČNA TMINA...
ZIMA, ZIMA,
VEČNA ZIMA...
TMINA TMINA,
VEČNA TMINA...

Ledena vila jezdi nebom. Prati je ledeni trag.

LEDENA VILA:
Zvao si me, Brdimire, Despote Zimije brđanske.

Brdimir tupo gleda u Gongorovo pismo. Ledeni akrepi su se uskomešali.

AKREPI:
Zvao te je, o moćna Ledena vilo.

LEDENA VILA:
Tebi govorim Brdimire!

AKREPI:
Gongor se usudio da odbije Brdimirovu proševinu.

LEDENA VILA:
Je li to istina, Brdimire!

Brdimir sleže ramenima i pokazuje pismo.

LEDENA VILA:
Nudi nam blago. Misli da će nas time odobrovoljiti da uvredu zaboravimo. Grdno si se prevario, Gongore. (Brdimiru i akrepima.) Vreme je, dakle?

Ledena vila gleda u Brdimira koji još ne shvata o čemu ona govori.

AKREPI:
Vreme je, Ledena vilo, vreme!

LEDENA VILA:
Treba da krenemo u dolinu.

AKREPI:
U dolinu!

LEDENA VILA:
Pokažimo naš gnev caru prevrtljivom Gongorzijskom!

Ledeni akrepi nastavljaju da pevaju jezivu pesmu.

AKREPI: Ledićemo, mrznućemo
kremen kamen pravićemo
Zemlja puca sva od leda
i oluja zapoveda.

Okov ledni svud se steže
nebo ovo sve je teže
Otežalo svo od snega
sve je jača ova stega.

Nema više sunca igre
sad se viju snežne čigre
Ledna vilo ledi, ledi
i do sunca sve zaledi.

ZIMA, ZIMA,
VEČNA ZIMA...
TMINA TMINA,
VEČNA TMINA...
ZIMA, ZIMA,
VEČNA ZIMA...
TMINA TMINA,
VEČNA TMINA...

Smeh Ledene vile pretapa se sa pesmom ledenih akrepa. Sprema se moćna oluja nad dolinom Gongorzije okupane suncem.

ZATAMNJENJE
ODTAMNJENJE

17. ext. Vilinska šuma - dan

Vilinska šuma u zemlji sunca, Gongorziji. Vilenjaci obleću svako svoje drvo. Vrana Gavrana u gnezdu, na drvetu Drvenku. Gavrana sprema ispit, uči.

GAVRANA:
Carstvo Velikog i ponosnog Cara Gongora, suncem okupana carevina Gongorzija, smeštena je posred Doline velikih šuma. U Gongorziji, već vekovima, žive...

DRVENKO:
U ovim predivnim šumama...

GAVRANA:
Nemoj da me prekidaš.

DRVENKO:
U udžbeniku lepo piše «U Gongorziji, već vekovima, u ovim predivnim šumama, žive...».

GAVRANA:
Dobro, Drvenko, dobro! I ti si mi neka predivna šuma, bukvo bukova... Dakle, u Gongorziji već vekovima, u ovim šumama...

DRVENKO:
Predivnim!

GAVRANA:
Ućuti već jednom! U Gongorziji već vekovima, u ovim šumama, za koje u udžbeniku, ne znam iz kog razloga, piše da su predivne, žive vilenjaci Kraljice Vilene, koji sa ljudima, šumskim biljkama i životinjama bivstvuju zajedno, sretni i zadovoljni.

18. ext. Nebo iznad šume - dan

Vilenjak Milan prilično nespretan u letu, velikom brzinom s neba uleće u šumu.

MILAN:
Kraljice... Kraljice...

19. ext. Vilinska šuma – dan

Gavrana i Drvenko osluškuju kako se šuma uzburkala.

DRVENKO:
Da li je ovo ponovo on...

GAVRANA:
Izgleda da jeste. On je, Milan!

DRVENKO:
Milan! Zar mu je već istekla zabrana za nošenje krila.

GAVRANA:
Kako vreme brzo leti... Beži Drvenko! Beeeeži!!!

Velikom Brzinom Milan uleće i udara u Drvenka.

MILAN:
Jaooooo! Ups! Drvenko, odakle ti ovde!

Gavrana pada sa drveta. Sa njom i gnezdo.

DRVENKO:
Gde bi drvo bilo nego u šumi, konju jedan!

GAVRANA:
Ne ponovo, ne ponovo!!!
 
MILAN:
Izvini Gavrana, zaneo sam se...

DRVENKO:
Šta se njoj izvinjavaš, nisi nju udario, nego mene, svoje drvo! Od tolikih vilenjaka, meni si zapao baš ti...

Iz šume se čuje izmešani kikot vilenjaka i grohotni smeh drveća.

MILAN:
Izvini, Drvenko.

GAVRANA:
Drugi put danas mi rušiš gnezdo, ti, ti... romantična budalo! Znaš li koliko sam vremena provela u sastavljanju gnezda, zbog tebe i zbog ove bukovine bez refleksa?

DRVENKO:
Vidi kako si me ulubio!

MILAN:
Popravićemo...

DRVENKO:
Samo nemoj ti da me popravljaš!

MILAN:
Ali...

DRVENKO:
Nađi sebi drugo drvo pa njega maltretiraj!

GAVRANA:
Pogledaj ga kakav je (pokazuje na Drvenka) ovako ulubljen, kao krivi toranj u Pizi!

DRVENKO:
Ne preteruj, Gavrana...

MILAN:
Tiše, čuće te Kraljica...

GAVRANA:
Neka čuje, i treba da čuje kome je dala krila! Ludom vilenjaku zaljubljenom ni manje ni više nego u princezu!

DRVENKO:
Baš će u tebe Gongorova ćerka da se zagleda...

MILAN:
Ali, ona me je...

GAVRANA:
Čovek i vilenjak! To nikada nije bilo i neće biti!

MILAN:
Poljubila...

SVI U GLAS:
Poljubila!!!

MILAN:
Tiše. Čuće vas neko...

DRVENKO:
Ma neka me čuje cela šuma, baš me briga!

GAVRANA:
Zbog tebe nikada neću uspeti da  spremim ispit za turističkog vodiča vilinske Gongorzije. Večno ću da ostanem nekvalifikovana ptičurina!

MILAN:
Učićemo zajedno...

GAVRANA:
Ne tražim da mi pomažeš već da me se kloniš! Čim počnem sa učenjem ti se stvoriš niotkuda s boka, s leđa, s neba pa u rebra!

MILAN:
U drvo! Ne bih ja tebe u rebra...

DRVENKO:
A ja sam ti, kao, zgodan za udaranje...

MILAN:
Nisam tako mislio!

DRVENKO:
A kako si mislio?

GAVRANA:
Lično ću da te prijavim Kraljici Vileni. Dosta je bilo...

MILAN:
Gavrana, ako mi opet oduzmu krila, ja ću se ubiti!

GAVRANA:
Pa što se već jednom ne ubiješ, da danemo dušom!

DRVENKO:
Svi vilenjaci lete kroz šumu između drveća, paze granu da ne zatresu...

GAVRANA:
Da ne udare u nas ptice, ne daj Bože, a ti!? Letiš kao muva bez glave.

DRVENKO:
I ne vodiš računa o ograničenju brzine!

MILAN:
Ali, ovo je bilo hitno. Bitno! Bio sam uzbuđen! Žurio sam.

GAVRANA:
Šta je to bilo tako bitno da su tebi dali da ga Kraljici nosiš?

MILAN:
Poruka!

DRVENKO:
Koja poruka.

MILAN:
Važna i poverljiva...

GAVRANA:
Govori, kakva poruka!?

MILAN:
Pa poverljiva je, ne mogu da vam kažem...

GAVRANA:
Slušaj, ako mi ovog momenta ne kažeš šta je to toliko važno i poverljvo zbog čega mi je gnezdo stradalo...

DRVENKO:
Zbog čega sam ja stradao!

GAVRANA:
... ne gine ti doživotno oduzimanje krila! Kraljice...!!!

MILAN:
Ne! Pssst. Reći ću vam.

GAVRANA:
Slušam.

DRVENKO:
U uho sam se pretvorio.

MILAN:
Samo da se razmislim. Od ovog udarca mi se misli uskomešale...

GAVRANA:
Kraljice! Milan mi je opet....!

DRVENKO:
Ulubio mi je tri goda...!

MILAN: (Prekine ih.)
Setio sam se. Ja ne znam sadržaj poruke. Nisam je pročitao...

GAVRANA:
Gde je?

MILAN:
U torbi.

GAVRANA:
Daj!

DRVENKO:
Daj meni...

GAVRANA:
Kuš! Ja sam, na višem evolutivnom stepenu od tebe, bukvetino, i ja treba da čitam!

DRVENKO:
Tebi je taj Darvin baš udario u glavu, znaš!

MILAN:
Ali, nemojte. To mora Kraljica....

GAVRANA:
(Otela je poruku iz Milanove torba, Čita. Mrmlja. Uplaši se.) Strašno! Šuma je u opasanosti!

DRVENKO:
Ja sam u opasanosti!

MILAN:
Kako šuma...?

GAVRANA:
Kraljice...!

DRVENKO:
Vilena...!

Gavrana i Drvenko uplašeni potrče u srce šume, put Vileninih odaja. Milan čita poruku.

MILAN: Jao. Gordana je u opasanosti! Srašno... Gavrana, Drvenko, čekajte me!!!

Milan poleti za Drvenkom i Gavranom, naravno usput udarivši u još po neko drvo. Iz drveta izlaze vilenjaci, uplašeni, prizivaju Kraljicu.


ZATAMNjENjE
ODTAMNjENjE

20. ext. Ispred zidina Gongorovog dvorca - dan

Nad Gongorzijom se vije snežni kovitlac Ledene vile. Podno zidina na belom konju, pred ulazom Brdimir. Sa njim su Ledena vila i akrepi. Viču.

AKREPI:
Otvarajte vrata Velikom Despotu Zimije Brđanske, proscu čija se prosidba ne odbija!

21. ent. Gongorove odaje u  dvorcu - dan

U carevim odajama Gongor, pored njega Gordana. U dnu sobe Debela Berta i Gerda. Berta je ponovo stisla Gerdu. Uplašene su. Tufna u Gordaninom naručju. U odaje ulazi čuvar straže.

ČUVAR STRAŽE:
Svetli care, pred zidinama je Despot Brdimir. Traži da mu spustimo most i otvorimo vrata.

GONGOR:
Pustite ga neka uđe.

ČUVAR STRAŽE:
Razumem, svetli Care.

Čuvar straže izađe iz odaja.

GORDANA:
Oče, hladna jeza podilazi mi telo.

GONGOR:
Ne boj se, otac te neće izdati.

U odaje ulaze mandros i Zverko. Mandros je uzbuđen.

MANDROS:
Svetli care, sprema nam se velika nevolja, ako i dalje tako nerazumno nastavite da postupate. Ledena vila je odbila zlato, željna je osvete. Carstvo nam je u opasnosti.

ZVERKO: (Promrmlja.)
A zar nam to nije bio cilj?

Mandros iz sve snage udari Zverka po glavi čarobnjačkim štapom. Još jedna čvoruga

GONGOR:
Već sam ti rekao da svoj stav neću izmeniti ma kakvom mi silom zapretili.

MANDROS:
Ja sam vas upozorio...

Debela Berta ustaje i prilazi Mandrosu.

DEBELA BERTA:
A, ti si ta hokus-pokus uštva što hoće moju lepu Gordanu za onu despotsku strvinu da uda. E, pre nego što se u glečer pretvorim, uzeću ti meru, makar mi to bilo poslednje.

Debela Berta podiže Mandrosa sa zemlje. Mandros pokušava da se odupre. Ne uspeva mu. Zove Zverka u pomoć.

MANDROS:
Zverko!

A Zverko ošamućen od udarca smeška se i pevuši.

ZVERKO:
  Ja i gazda moj,
  savršen smo spoj...

22. ent . Pred ulazom u carski dvor – dan

ČUVAR STRAŽE:
Otvaraj vrata!

Vojnici spuštaju most i otvaraju vrata. U dvor ulazi Brdimir, nošen velikim jezivim ledenim kovitlacem Ledene vile, oko koga je mnoštvo ledenih akrepa. Među vojnicima je primetan strah.

22. ent. Gongorove odaje u  dvorcu - dan

U careve odaje bahato ulaze Ledena vila, Brdimir i akrepi. Kad vidi taj prizor, debela Berta se prenerazi od straha i ispusti Mandrosa. Tufna podvije rep i zacvili. Gongor čvrsto prigrli Gordanu. Zverko je i dalje van sebe, a Gerda pokušava još uvek da dođe do daha od Bertinih malopređašnih zagrljaja.

GONGOR:
Zašto tako bahato u moj dvorac ulaziš, Ledena vilo.

LEDENA VILA:
Izdalo me strpljenje, Gongore! Poslednji put te pitamo, hoćeš li nam dati ruku tvoje kćeri?

GONGOR:
Za njenu ruku pita se ona, a ne ja.

LEDENA VILA:
Ponuda važi još onoliko dugo koliko će nam ovaj razgovor trajati.

GONGOR:
Njena odluka je i moja.

LEDENA VILA:
Ne igraj se carstvom, Gongore.

MANDROS:
To mu i ja kažem...

GONGOR:
Sreća moje kćeri, mog jedinog dragulja, nema cenu!

LEDENA VILA:
Mekan si ti vladar, Gongore...

GONGOR:
Možda, vilo gorska. Možda...

LEDENA VILA:
Sam si ovo tražio. Moj ledeni stisak će ti očvrstati srce. Ledeni vetrovi vilinski, zaduvajte ledenu muziku nad carstvom ovog nesretnog cara! Ledeni akrepi večite zime, povedite svoje ledeno kolo! Nek' se u led sve pretvori!

GONGOR:
Straža, carevina je napadnuta, Car je napadnut! Straža.

U odaje ulaze vojnici. Strašni fijuci vetra se pretapaju u jezivu muziku. Strašan smeh hiljada ledenih akrepa. Ledena vila ledi kamene stubove koji se lome u parčiće. Vojnici beže na sve strane. Lepa Gordana beži pred Ledenom vilom, ali je ona lako sustiže, kovitlacom je iznese kroz prozor i odvede ka nebu gde je pretvara u crveni dragulj koji se nadvisi nad zemljom i zakloni sunce. Gongoru ledeni vetrovi zaparaju grudi i srce mu pretvore u ledenicu. Led velikom brzinom prekriva Gongorziju nad kojom više ne sija sunce već se slabašna svetlost jedva probija kroz veliki crveni dragulj na nebu. Mandros oseća kako mu snaga raste.

ZATAMNJENJE
ODTAMNJENJE

23. ext. Panorama Gongorzije - dan

Gongorzija, nekada zemlja sunca, pretvorila se u ledenu zemlju. Sa neba se zraci sunca ne probijaju od velikog crvenog dragulja. Crveno je i mračno... Iz svake kuće se vije gusti dim. Na sve strane se krče šume i loži. Gongorzijom odjekuje jeziva pesma podanika - drvoseča.

PESMA DRVOSEČA:   Čuvaj, čuvaj, drvo pada
    dok je drva živi nada.
    Šume ove kosićemo
    caru vatru nosićemo.
    
Gori krošnja, suva grana
k'o da je od marcipana, 
tako slatka, pucka, pucka
po carstvu se stalno zucka:

CAR JE OVAJ TVRDA SRCA
REŠIO DA ŠUME SKRCA
DA IH NEMA U DOLINI
SVE DA BUDE NA ČISTINI.

BEZ VATRE JE NJEMU STUDEN
A U GRUD'MA LEDEN' GRUMEN
VALJA GRUMEN OTOPITI
GRDNU VATRU NAČINITI.

Oko Gongorovog dvorca jato gavranova. U jatu je i Gavrana. Hladno joj je, baš hladno. Jeza joj se uvlači pod perje od strašne pesme. Gavrana sleće na prozor Gongorovih odaja.

24. ent. Odaje Gongorovog dvorca - dan

Gongor potpuno izmenjene fizionomije. Iz očiju mu se vidi zlo. Tufna se pribila uz kamin koji gori li gori. Debela Berta i Gerda zamotane u mnogo džempera, ponjava, prekrivača. Cvokoću. Sve se trese od pesme drvoseča i udaraca sekira o drvo.

25. ent. Mandrosova čarobnjačka laboratorija - dan

Zverku je hladno. Depresivno gleda u gomilu zamrznutih kostiju i sa velikim naporom pokušava da ih glođe. Mandros pokušava da oproba svoje moći. Čarobnjačkim štapom pretvori jedan kamen sa stola u zlato. Presrećan je. Moći mu rastu. Jednim potezom Zverkovu gomilu kostiju pretvori u ništa. Zverko je zabezeknut! Očajan! Pokušava da pronađe kosti. Moli Mandrosa da mu vrati njegovu hranu. Mandros se smeje i čarobnim štapom stvara jednu veeeliku, veliku kost. Zverko je oduševljen. Gongorzijom odzvanja pesma podanika-drvoseča.

ZATAMNJENJE
ODTAMNJENJE
26.ext. Vilinska šuma - dan

Vilinska šuma. Šumski savet, sabor šumskih bića. Kraljica Vilena, vilenjak Milan i vilenjaci, predstavnik šumskih životinja Gavrana i predstavnik šumskog drveća Drvenko. Nad nebom crveni dragulj , a šuma je prekrivena snegom. Velika graja među prisutnima.

VILENJACI:
Hladno nam je, hladno!

GAVRANA:
Ova hladnoća je nepodnošljiva...

DRVENKO:
Krošnja mi se okamenila...

VILENJACI:
Krila ne osećamo...

MILAN:
I ja.

GAVRANA:
Ti i ne treba da imaš krila.

MILAN:
Kako li je tek Gordani, onako okamenjenoj na nebu...

GAVRANA:
Kako li je meni!

DRVENKO:
Čuli smo, Gavrana, po sto puta...

GAVRANA:
Čućeš i po sto prvi put, drvena bukvo. Mi ptice smo zimogrožljive životinje, naš problem je veći od vašeg, biljna vrsto ni jedna bedna!

DRVENKO:
Ma šta mi napriča...

KRALjICA VILENA:
Mir! Rekla sam mir! Nemojte svi u glas. Jedan po jedan. Sazvala sam ovaj šumski savet da se porazgovorimo kao ozbiljan svet i posavetujemo šta nam u ovom zlu valja činiti.

GAVRANA:
Kraljice Vilena, ja bih, kao predstavnik šumskih životinja, prva.

KRALjICA VILENA:
Naravno, Gavrana. Ti moraš uvek prva da govoriš.

GAVRANA:
Može biti da se, vi Kraljice, nešto ljutite zato što ja ovako, inače ćutljiva...

Drvenko se nakašlje.

GAVRANA:
Molim dotične fotosintetične persone nižeg evolutivnog nivoa da se ne nakašljavaju...

DRVENKO:
Svetla Kraljice, da joj zabranite da me vređa na evolutivnom nivou...

KRALjICA VILENA:
Rekla sam tišina!

GAVRANA:
Tišina!

KRALjICA VILENA:
To ja mogu da naredim, a ne ti.

GAVRANA:
Razumem. Vi tišina, ja pričam... Ovaj, mislim vi naređujete...

KRALjICA VILENA:
Izgovori šta si imala, ako Boga znaš!

VILENjACI:
Pričaj!

GAVRANA:
Ja sam, uprkos neverovatnoj hladnoći koja nas je zadesila nakon snežne oluje koju nam je Ledena vila sručila na glavu, dakle ja sam natptičijanskim naporima...

DRVENKO:
Skrati...

GAVRANA:
...naporima na koje sam se svikla još u najranijoj mladosti kada sam, kao slatko, malo i goluždravo pilence, probila debelu ljusku jajeta iznutra...

KRALjICA VILENA:
Gavrana, pređi na stvar inače ti oduzimam reč!

GAVRANA:
Bila sam u dvorcu Cara Gongora. Stanje je katastrofalno. Car, kome je Ledena vila sledila srce, postao je nepodnošljiv za svoje podanike.

VILENjACI:
Gongor se prozlio!? Strašno! Teško nama!

DRVENKO:
Ja, kao predstavnik šumskog bilja, tražim reč!

KRALjICA VILENA:
Izvoli Drvenko.

DRVENKO:
Hvala. U dvorcu se loži punom parom, svi dimnjaci purnjaju, a moja sabraća, i listopadna i zimzelena, nestaju u ognjevima, samo da bi se zimogrožljivi Gongor utoplio.

GAVRANA:
Carske drvoseče su već posekle sve šume u okolišu. Pitanje je dana kada će krenuti i na našu.

DRVENKO:
Ja neću da završim u Gongorovom kaminu! Neću!

VILENjACI:
Naše kuće. Nestaće naši domovi, Kraljice!

MILAN:
Gongoru je srce sledila zla kob njegove kćeri. Svakoga dana je posmatra na nebu kako se kroz njen crveni dragulj prelamaju zrake sunca.

GAVRANA:
Da ti to njega ne braniš, možda?

DRVENKO:
Neka tuguje malo uz ugalj! Šta je navalio na šume...

MILAN:
Ali Gordana je njegova jedinica, mezimica, lepotica...

GAVRANA:
Kraljice, molim vas da ovog zaljubljenog kamikazu za početak obeskrilite, a zatim da ga ućutkate...

KRALjICA VILENA:
Dobro, Gavrana, razumela sam. Kažete, dakle, da su sekire zaigrale i pred našom šumom.

DRVENKO:
Jesu, bogami, i to opasno.

VILENjACI:
Strašno, Kraljice. Spasite nam šumu!

KRALjICA VILENA:
Pre velike nesreće primila sam od Gordane poruku u kojoj me je upozorila na zlo koje nam se sprema. Zahvaljujući toj poruci, za nevolju smo se pripremili. Vreme je da upotrebimo čudotvornog nevidljivka, vilinski čarobni prah nad prahovima.

MILAN:
Ali, ko će da pospe nevidljivka nad šumom.

KRALjICA VILENA:
Onaj ko je za nju najodgovorniji.

VILENjACI:
Onaj ko nevidljivkom bude začarao šumu ostaće vidljiv za careve drvoseče.

MILAN:
Kraljice, ako vas uhvate, sav bes, zbog začarane šume, svaliće se na vas.

KRALjICA VILENA:
Pravo na sreću mnogih, veće je od prava na sreću jednoga.

VILENjACI:
Ne činite to...

DRVENKO:
Mora da postoji nekakav drugi način?

KRALjICA VILENA:
Ovo nam je jedini spas. Prah nas neće zaštiti od hladnoće, ali ćemo se barem sekira spasiti.

Kraljica vadi iz torbe vrećicu svetlucavog praha.

KRALjICA VILENA:
Nek prah ovaj zaštiti nam dom!

VILENjACI:
Kraljice, nemojte...

KRALjICA VILENA:
Odluka je doneta, a kraljevskoj reči se morate povinovati!

Kraljica Vilena poleti nad smrznutom šumom i svetlucavim prahom počne da posipa drveće. Šumom se prolomi predivna zvonjava hiljda malih zvona.

KRALjICA VILENA:
Zemnom oku nevidljiv neka je naš šumski svet. Vidimo se u boljim vremenima.

VILENjACI:
A kada će ta vremena doći?

KRALjICA VILENA:
Bez vašeg truda, možda nikada!

MILAN:
Ali šta da uradimo.

KRALjICA VILENA:
Zaronite svoje misli u vode najtoplije ljubavi. Tamo ćete naći odgovore na sva pitanja.

MILAN:
Ne razumem, ništa ne razumem!

KRALjICA VILENA:
Razumećeš Milane, razumećeš...

VILENjACI:
Kraljice...!

27. ext. Pred Vilinskom šumom - dan

Četa carskih drvoseća ide ka šumi. Uz predivnu kakofoniju svetla i zvuka, pred njihovim očima Vilinska šuma nestane.

KAPETAN CARSKIH DRVOSEČA:
Da li je ovo moguće. Gde je šuma? Šaljite glasnika Caru Gongoru.

GLASNIK CARSKIH DRVOSEČA:
I šta da mu kažem?

KAPETAN CARSKIH DRVOSEČA:
Reci mu ono što si video svojim očima. Care, strašni Care Gongore. Nestala je Vilinska šuma!!! Nestala je!!!


28. ext. Na mestu gde je nekada bila Vilinska šuma – dan

Na mestu gde je nekada čovečijem oku bila vidljiva Vilinska šuma, u snegu, iscrpljena i bez svesti leži Kraljica Vilena. Carske drvoseče je pronalaze. U daljini vidi se Gongorov dvor iz koga kulja veeeeliki dim.

ZATAMNjENjE
ODTAMNjENjE

29. ent. Gongorov dvorac - noć

Gongorev dvor. Carske drvoseče dovode Kraljicu Vilenu pred Gongora, koji je obmotan brojnim odećama, duge kose i zlog izraza lica. Pored njega je Mandros. Izgleda moćnije nego pre. Tu je i Zverko, zadovoljan liže ogromnu kost koju mu je Mandros stvorio. Tufna gleda u Zverka. I ona bi malo da liže veliku kost.

KAPETAN CARSKIH DRVOSEČA:
Evo je Care, Kraljica vilinska. Ona je začarala šumu.

MANDROS:
E, ta čarolija će ti biti poslednja. Ovim štapom ću te...

Gongor primiruje Mandrosa.

GONGOR:
Ima vremena za to, Mandrose. Da popričamo najpre...

MANDROS:
Nema tu šta da se razgovara. Ili će nam šumu razmađijati, ili će je zlo zadesiti.

GONGOR:
Vilena, šta to učini, crna Vilena
.
KRALjICA VILENA:
Pitaš mene šta sam učinila, a ne pitaš sebe šta si ti učinio. Pogledaj carstvo svoje, zemlju Gongorziju, golu ravnicu bez ijednog drveta, bez pluća svojih. Ledena zemlja iz koje ni travka ne raste, bez šume biće mrtva zemlja!

GONGOR:
Bez Cara će Gongorzija nestati, ne bez šume. Zar je drvo postalo važnije od suverena?

KRALjICA VILENA:
Bolje da si svoju vojsku sa vilinskom udružio, pa na Brdimira i Ledenu vilu krenuo, no što si šumu uništio grejući svoje ledeno srce!

MANDROS:
Sa kim da se udruži! Sa bespomoćnim letećim lucprdama, bukovim glavama i kreštavim ptičurinama?!

KRALjICA VILENA:
Vredna su oni snaga, ako se srcem za neki cilj krenu boriti. Moji su šumski podanici sposobni za velika dela.

GONGOR:
Tvoji podanici! Vladar sam celoga carstva i svi u njemu su moji podanici. A onaj koji mi se ne povinuje, taj mora biti kažnjen najstrašnijom kaznom! Zato biraj, ili ćeš mi šumu opet vidljivom napraviti, ili ću te u led ledeni pretvoriti.

KRALjICA VILENA:
Gongore, zagledaj se u svoje srce. Pokušaj u toj ledenici da probudiš onog vladara koji je Gongorziju činio ponosnom carevinom srećnih podanika. Sečom šume samo kraj odlažeš, svoju snagu krnjiš i postaješ lak plen za zimijske ledene akrepe! Uzmi se u pamet!

MANDROS:
Kuš! Ti ćeš Cara da učiš kako se caruje. Govori, gde si šumu sakrila!

KRALjICA VILENA:
Tamo gde je nijedan bezdušni stvor neće nikada videti. Tamo je ona, daleko od vaših sekira!

MANDROS:
Ti se usuđuješ nama da prkosiš. Gongoru strašnom i Mandrosu još strašnijem! Spremi se za kaznu nad kaznama!

KRALjICA VILENA:
Spreman sam!

Mandros podiže čarobni štap.

MANDROS:
Večni ledu, u santu pretvori vilinsku kraljicu.

Mandros maše štapom, ali se ništa ne događa.

VILENA:
Još su ti moći slabe, Mandrose. Još u Gongorziji ima vilenjaka! Dugo ti nećeš moći ništa više od Zverkovih kostiju da zamađijaš!

MANDROS: (Van sebe od besa.)
Ti, ti... Straža, izvedite je na najhladniji vis, ledenom vodom je zalivajte. U led, u led je pretvorite!!! Hoću da tako sleđena na sred carskih odaja stoji, za primer!

Stražari odvode Vilenu. Zverko zadovoljan i da lje liže kost.

ZATAMNjENjE
ODTAMNjENjE

30. ext. Nevidljiva vilinska šuma-dan

Milan sam u nevidljivoj šumi. Gleda u crveno nebo, u dragulj na njemu – Gordanu.

MILAN:  (peva)  
U dvorcu kraj naše šume
rasla lepa Gordana.
Ispod njene guste kose
oči sjajnog pogleda.

Rasla kao posle kiše
kao da se trkala
želela je jošte više
da bi sunce dotakla.

Lepša i od svake vile
kao da je od Boga
nije mogla bez ljubavi
nije mogla bez toga.

Oteli je, sledili je,
a ja tako danima
sedim ispod hladnog neba
sa suncem u očima.

Iza Milana Gavrana i Drvenko. Šmrcaju.

GAVRANA:
Mali je zaljubljen.


DRVENKO:
Kako je to lepo.

GAVRANA:
Lepo i nepraktično, glavo bukova.

DRVENKO:
Zašto, crna zloslutnice.

GAVRANA:
Zato što će ga čuti oni koji ne treba da ga čuju. Vidiš da se dere do neba. Carske drvoseče su uši načuljile i samo vrebaju priliku.

DRVENKO:
Nevidljivi smo.

GAVRANA:
Jesmo, ali ne znam dokle. Bolje da se primirimo, a ne da zapevamo povazadan treštalice nebeske.

MILAN:
Gavrana, Drvenko, vi ste?

GAVRANA:
Mi smo. Evo baš pričamo kako lepo pevaš.

DRVENKO: (Cinično.)
Gavrana je sve o tome graktala...


GAVRANA:
Samo, znaš, ta tvoja pesma, došla bi do punog izražaja tek kada bi je pevao malo tiše, pijanisimo... Tiho pevanje daje muzici lepotu punoće.

DRVENKO:
To je Gavrana, inače, učila na muzičkoj akademiji.

GAVRANA:
Drvenko!

DRVENKO:
Sve ti je ta škole završila. Muzičke, likovne, glumačke, lažovske...

GAVRANA:
Umukni, da te gốd po gốd ne bih otesala.

MILAN:
Gavrana, Drvenko, ja više ne mogu da letim.

GAVRANA:
E, baš šteta...

DRVENKO:
A zašto?

MILAN:
Od suza su mi se vilinska krila natopila, a od hladnoće se tako mokra smrzla.

DRVENKO:
Hajde, glavu gore. Nije sve baš tako crno...

MILAN:
Kako nije. Crno je da crnje biti ne može. Kraljicu Vilenu je Gongor, u besu bez mere, nedelju dana hladnom vodom zalivao i stavljao je na najveći vetar takvu mokru, dok se ova nije pretvorila u led ledeni. Bojim se da ću i ja, ako nešto ne preduzmem, uskoro lednik postati. Svi ćemo se, na kraju, od ove hladnoće, u led pretvoriti i nestati, ako nešto ne uradimo. Svi!

GAVRANA:
Teško mi je to da izgovorim, ali mali je u pravu. Meni su krila sve teža i teža...

DRVENKO:
A moje grane su počele da pucaju od hladnoće.

MILAN:
Kraljica je rekla da nećemo bolja vremena dočekati, ako se ne potrudimo.

DRVENKO:
Ali, šta da uradimo? Imaš li ti neku ideju? Evo, ja mislim li mislim...

GAVRANA:
E, da mi je videti to čudo koje ti smisliš, pa da umrem...

MILAN:
I ja sam mislio...

GAVRANA:
Sve sami filosofi oko mene...

MILAN:
Mislio sam na reči koje nam je kraljica Vilena u amanet ostavila. Da se zaronimo u vode najtoplije ljubavi i da tamo potražimo sve odgovore na sva pitanja.

GAVRANA:
Ne znam šta je time htela da kaže.

MILAN:
Najtoplija ljubav vam je ona roditeljska. Od nje nema ničeg iskrenijeg.

DRVENKO:
I?

MILAN:
Ja kad pomislim na moju majku, gorsku vilu, setim se nečega toplog. Nečega...

GAVRANA:
Reci! Čega se setiš?

MILAN:
Dok sam bio mali, majka mi je, pred spavanje, svirala najdivnije pesme od kojih mi je bilo uvek toplo oko srca. Muzika njene svirale je imala čarobnu moć, topila je sve pred sobom.

GAVRANA:
Pa, gde je ta svirala.

MILAN: (Vadi je iz torbe.)
Evo je.

DRVENKO:
Zašto ne zasviraš u nju, pobogu, i ne rešiš nas ovog leda.

MILAN:
Zato što ne ispušta zvuke. Nedostaje joj pero.

DRVENKO:
Evo ti, na Gavrani, perja koliko ti duša ište.

GAVRANA:
Ti bi da mene malo očerupaš, je li, da se kitiš mojim perjem...

MILAN:
Ne ide u ovu sviralu bilo kakvo pero.

GAVRANA:
Moje perje nije bilo kakvo perje, znaš mali!

MILAN:
U pisak valja staviti čarobno pero zlatnog krila. Zlatno pero!

DRVENKO:
Gde je to krilo, da ga nađemo, da ga očerupamo...

MILAN:
U donjoj kamenoj šumi.

DRVENKO I GAVRANA:
U kamenoj šumi!!!

GAVRANA:
U gnezdu najbržih sokolova...


DRVENKO:
Opasanom večitom vatrom...

MILAN:
Baš tu. Da bi do pera stigli, potrebno je vatru ugasiti, sokole nadleteti i namesto zlatnog pera u strašno gnezdo vilinska krila položiti. Krila će u prahu nestati, a zlatno pero će svirali snagu najtoplije muzike dati. Sa tom muzikom bi se Ledenoj vili mogli suprostaviti!

DRVENKO:
I ti bi hteo da se ja malo pozabavim vatrom...

GAVRANA:
A ja malo sokolovima...

MILAN:
Ja bih svoja krila žrtvovao.

GAVRANA:
Ti nisi normalan!

DRVENKO:
Ako je tačno to što Milan govori, vredi pokušati. Za mnom će vatra sigurno poći.

GAVRANA:
I izgorećete do prvog proplanka.

DRVENKO:
Neće, ako stignem neoprljen do potoka. Voda će vatru ugasiti.

GAVRANA:
Do potoka treba preći ihahaj...

DRVENKO:
Uspeću!

GAVRANA:
Čak i da uspeš, kako ću ja da nadletim tri najbrža sokola na svetu. Ja sam Gavran, a ne mlaznjak.

MILAN:
Ako ih navedeš da proletete kroz vatru, dok me juri, krila će sokolima izgoreti i oni će u plamenu nestati.

GAVRANA:
Plan ti je glup. Pa i moja krila gore!

DRVENKO:
Neće izgoreti tako sleđena.

MILAN:
Vatra će im led otopiti, ali će ti perje izdržati.

GAVRANA:
Vi ste ludi, a ja sam još luđa jer vas slušam.

MILAN:
To nam je jedina šansa!

DRVENKO:
Moramo da pokušamo! Ako se potrudimo, svi zajedno, uspećemo!

GAVRANA:
Čekajte malo, da razradimo plan.

MILAN:
To možemo i usput. Drvenko, Gavrana, idemo!

DRVENKO:
Idemo!

GAVRANA:
Što bi rekli moji otomanski preci, dživdžani: kud svi Turci, tu i mali Muja! Mora da sam poludela...

Milan, Gavrana i Drvenko kreću na put. Pesma odzvanja nevidljivom Vilinskom šumom.

MILAN, DRVENKO I GAVRANA:  
Usred srca donje šume
sakrilo se zlatno pero,
opkoljeno strašnom vatrom
sokolima brzih krila.

Tri smo hrabre drugarčine
ne prezamo mi od tmine,
da od snega večnog leda
izbavimo šumu našu.

ČUVAJ SE, ČUVAJ SE
VATRO I SOKOLE,
ČUVAJ SE, ČUVAJ SE
HRABRE ZVERKE DOLAZE!


DRVENKO:
I biljke! Listopadne.

MILAN:
I vilenjaci! Hrabri letači.

GAVRANA:
Sve mustra do mustre!

MILAN, DRVENKO I GAVRANA:   
ČUVAJ SE, ČUVAJ SE
VATRO I SOKOLE,
ČUVAJ SE, ČUVAJ SE
HRABRE ZVERKE DOLAZE!

31. ext. Na snegu zavejane Gongorzije - dan

Pesma odjekuje dolinom. Carske drvoseče osluškuju muziku i traže njen izvor.

32. ent. Carske odaje Gongorovog dvorca – dan

Gongor čuje pesmu i okrene se ka prozoru. Vidi nepreglednu ledenu ravnicu i začuđen je kakva je to pesma koju čuje. Varta u kaminu je slabašna. Gongoru je hladno.

33. ext. Panorama Gongorzije – dan

Nad sleđenom Gongorzijom vije se pesma. Iz carskog dvorca se vije tek jedan slabašni stub dima. Na nebu crveni dragulj kroz koji se jedva probija nekakvo svetlo. Kraj pesme.

ZATAMNjENjE
ODTAMNjENjE

34. ent. Mandrosove odaje - noć

Mandrosova čarobnjačka laboratorija je okovana ledom. Na sred odaje kotao sa čarobnim bućkurošom. Zverko cvokoće od hladnoće.

ZVERKO:
Gazda, čini mi se da ovaj vaš plan ima određene manjkavosti.

MANDROS:
Kakve manjkavosti?

ZVERKO:
Smrz'o sam se, ukočio od hladnoće.

MANDROS:
E, velika šteta ako se ti ukočiš...

ZVERKO:
A ko će da vas čuva ako se ja pertvorim u veliki lepi kristalni lednik...

MANDROS:
Ne lupetaj nego mi dodaj još malo tih bivoljih očiju, da spremim zapršku. Kotlić već poskakuje.

ZVERKO:
Jeste li vi sigurni da će taj čarobni napitak «što je nevidljivo da bude vidljivo» da vam uspe? Mnogo pućka u tom kotlu. da ne bude kao pre, ne daj Bože...

MANDROS:
Još uvek mi moći remeti prisustvo viljenjaka u Gongorziji. Njihova bljutava dobrota se još uvek oseća u vazduhu. Oni su tu, a ja ih ne vidim. Ne vidim tu prokletu šumu... Ali ovaj čarobni napitak će im doći glave. Daj mi te bivolje oči...

Zverko daje teglu Mandrosu. U tegli su dva bela klikera na kojima su nevešto nacrtane, crnom bojom, tačke koje bi trebalo da predstavljaju zenice bivoljih očiju.

ZVERKO:
Striže, gazda.

MANDROS: (Primeti da to nisu bivolje oči.)
Šta je ovo. Ovo su klikeri, a ne... Nisi valjda ponovo...

ZVERKO:
Ne znam o čemu govorite...

MANDROS:
Svaštojedu, svaštojedi... Ne, ne i ne ponovo!!!

Kotlić poskakuje sve jače i jače. Mandros se, najzad, pomirio sa sudbinom. Zverko se krije, uplašen od moguće eksplozije kotla. Naravno, kotao ekspodira. Od siline eksplozije Mandros i Zverko izlete kroz domnjak napolje.

35. ext. Iznad Gongorovog dvorca – noć

Mandros sav u ritama, oprljen i nakostrešen leti u nebo. Pored njega je Zverko. Mandros udara Zverka čarobnim štapom u glavu. Dostigli su najvišu tačku. Sada padaju. Padaju pravo na zaleđeni kanal oko dvorca. Kakav je to pad bio...

36. ent. Gongorov dvor – noć

Gongorov dvor. Hladno je. Sve hladnije. Nasred odaje Vilena pretvorena u led ledeni.

GONGOR:
Vatra se gasi. Ložite vatru, lenštine. Vatru mi dajte, vatru!

CARSKE DRVOSEČE:
Ali, svetli Care, sve smo šume posekli. U celom carstvu više nema nijednog jedinog drveta.

GONGOR:
Kako nema, kako može da nema! Nađite mi začaranu šumu, inače ću vas sve do jednog založiti. Pucketaće zajedno sa tim drvenim držaljama, ama do neba će se čuti.

CARSKE DRVOSEČE:
Šuma je nevidljiva. Jedina koja je mogla da nam je razmađija, bila je Kraljica Vilena, a od nje iz ovog leda nećemo nikada ništa saznati. Niste trebali da je sledite...

GONGOR:
Vi se usuđujete moje postupke da nazivate pogrešnim. Vi, nesposobnjakovići, lezilebovići!!! U oganj, u oganj!!!

Gongor u ludilu tera drvoseče ka ognju. Oni beže, fijuču sekirama kroz vazduh, a plamen nestaje i nestaje. Gongor i drvoseče su sve sporiji. Vatra utihne i dvor se najzad ceo zaledi, zajedno sa svim živim u njemu. Gongor je zaleđen. Tufna zaleđena u naručju Gerde koju onako zaleđenu pritiska zagrljajem takođe zaleđena debela Berta. Sve živo u dvorcu je led okovao. Naravno i Mandrosa čije zle moči nisu stigle da na vreme ojačaju, ali i Zverka kome je ledeni jezik zalepljen za zaleđenu veliku kost.

ZATAMNjENjE
ODTAMNjENjE

37. ext. Donja šuma – dan

Gusta i strašna Donja šuma okamenjenog drveća, suve zaleđene zemlje, beživotna, jezivog zvuka fijuka vetra kroz mrtvilo. Nasred šume, u dolini podno proplanka, večita, velika vatra, a usred vatre veliko gnezdo, a u gnezdu tri velika sokola, čuvaju krilo sa zlatnim perom. Milan, Drvenko i Gavrana se šunjaju ka vatri.

MILAN:
Eno ga zlatno pero.

DRVENKO:
Joj, kolika vatra...

GAVRANA:
A tek sokolovi. Društvo, došli smo, videli smo, shvatili smo da je misija nemoguća, 'ajmo kući!

MILAN:
Ja se ne vraćam bez pera u svirali.

DRVENKO:
Ni ja!

GAVRANA:
Pogledajte one monstruozno ogromantne ptičurine. Krila su im kao jedra, kljunovi kao bageri, a kandže kao sablje samurajske. Ja čim prhnem, oni će me saseći sitno, sitno, kao luk za gulaš. Neću da budem gulaš, neću!!!

DRVENKO:
Tiše, gluperdo, upropastićeš nam faktor iznenađenja.

GAVRANA:
Kakav, bre, faktor iznenađenja, bukvo praznoglava. Kad nas vide upiškiće se od smeha, a ne od iznenađenja! 'Ajmo kući dok još možemo...

DRVENKO:
U onaj zamrzivač? Ne, hvala!

GAVRANA:
Evo ti, onda, skoči u vatru, pa se ogrej. Biće kratko, ali toplo da toplije biti ne može...

MILAN:
Vidite li onaj proplanak?

GAVRANA:
Koji?

MILAN:
Onaj iznad vatre. Sa njegove severne strane se led pruža niz strminu pravo u reku.

GAVRANA:
Kakva reka, u ovoj ledari...

MILAN:
Čuje se šum, voda se opire stegu leda.

GAVRANA:
Pa?

MILAN:
Kako pa? Ako krene niz tu ledenu strminu, Drvenko će biti brži od vatre i survaće je pravo u vodu.

DRVENKO:
Pa to je sjajna ideja! Vatra će se ugasiti u vodi...

GAVRANA:
U kojoj ćeš ti potonuti,  jer ne znaš da plivaš...

DRVENKO:
Drvo ne može da potone, analfabeto!

GAVRANA:
Ali zato može da izgori! Kako ćeš da priđeš neprimećen do proplanka?

MILAN:
Gavrana, ti ćeš poneti Drvenka do visa. Za vama će najpre poći vatra...

GAVRANA:
A sokolovi.

MILAN:
Čim sokolovi krenu ka tebi, a ti pusti Drvenka niz strminu i kreni ka njima.

GAVRANA:
Pravo u usta onim krvožednim pernatim mutantima. E, izem vam plan...

MILAN:
Leti nisko, pravo kroz vatru koja će pojuriti za Drvenkom, pa zastani tamo gde je oganj najvreliji. Tu će sokolima izgoreti krila i zajedno s vatrom će pasti u reku. Ptice ne umeju da plivaju, podaviće se...

DRVENKO:
To je odličan plan.

GAVRANA:
Odličan, mani ga Mito. Ja da se okilavim nosajući te do prolanka, onda da uskočim u najveću vatru i čekam ko će pre da izgori, nabildovani monstrumi ili ja. A vi ćete za to vreme da se klizate i baškarite po gnezdašcu...

MILAN:
Vetar je povoljan, Uspećemo.

GAVRANA:
Moja krila jesu puna leda, al' ne zvala se ja Gavrana ako sve ovo niste zamutili samo da bi od mene krilca na žaru napravili.

DRVENKO:
Hvataj me za ove dve najače grane.

GAVRANA:
Majko mila, što si ptica bila pa me s krilima rodila...

DRVENKO:
Uzleći!

Gavrana hvata Drvenka za grane i uzleće. Vatra i sokolovi se uskomešaju.

DRVENKO:
Videli su nas. Sad leti najbrže što možeš!

MILAN:
Maši, maši...

GAVRANA:
Mašem, šta mislite da drugo radim. Jao, koliki su... Gledaj kako su zakrvavili očima...

DRVENKO:
Brže, Gavrana, brže...

GAVRANA:
Ne batrgaj se, ispašćeš mi pre vremena...

DRVENKO:
Još samo dva zamaha. Uspećeš!

Vatra i sokolovi kreću za Drvenkom i Gavranom. Milan polazi ka gnezdu.

DRVENKO:
Eno ga Milan. Nisu ga videli...

GAVRANA:
Naravno da nisu kad su se ustremili ka nama koji smo im na izvol'te. Jao, kakav nam se gulaš sprema...

DRVENKO:
Puštaj me!

GAVRANA:
Sa zadovoljstvom, klado debela...

DRVENKO:
Leti ka vatri, Gavrana, ka vatriiii!

Gavrana ispušta Drvenka na prolanku i leti ka vatri. Kod najvećeg ognja zastane, sa krila joj se led otapa. Sokolovi uleću u vatru i sagore uz stavično kreštanje.

38. ext. Staza niz ledinu ka reci – dan

Drvenko se spušta niz ledenu strminu. Lome mu se grane. Za njim jezdi velika vatra. Drvenko, uz veliki prasak, padne u vodu. Vatra pokušava da se zaustavi ali ne može od leda, Uz veliki dim vatra u reci gasne. Drvenko je ošamućen, pluta po vodi.

39. ext. U gnezdu – dan

GNEZDO:
Ko si ti, što sokole iz gnezda podižeš i vatru jezerom gasiš. Imaš li ime!?

MILAN:
Imam. Ime koje ćeš pamtiti dok poslednji stručak slame u tebi ne struli. Ja sam Milan.

GNEZDO:
Rab si vilinske šume, vilenjak!

MILAN:
Vilenjak koji će ti zlatno pero iz srca isčupati.

GNEZDO:
(Uz strašan smeh.) Pero... Ti... Uskoči, dohvati ga i isčupaj ako možeš. Nema te snage koja će ga od mene otrgnuti.

MILAN:
Misliš?

Milan uskoči u gnezdo. Počne da skida krila sa sebe.

GNEZDO:
Šta to radiš, nesrećniče!?

MILAN:
Prah vilinskih krila pero će iz tebe isterati.

GNEZDO:
Ali to su tvoja krila!?

MILAN:
Znam!

GNEZDO:
Više nikada nećeš leteti!

MILAN:
Znam!

GNEZDO:
Koprena smrtnosti na tebe će pasti.

MILAN:
I to znam.

GNEZDO:
Ali zašto.

MILAN:
Nisu sva krila darovi vila. Nekad se steknu kroz bitku neku.

Milan polaže svoja krila na gnezdo i ona se u prah pretvore. Zatim uzima pero.

GNEZDO: Neeeeee!!!

Prah Milanovih krila odleće u nebo. Milan posegne rukom za prahom. Za trenutak je tužan, obeskriljen, smrtan. Ali, samo na trenutak.

MILAN: 
Gavrana, Drvenko, uspeli smo! Pero je naše!!!

Milan stavlja zlatno pero u sviralu i zasvira najdivniju muziku koju je svet ikada čuo. Najpre tiho, a onda sve jače. Čarobna muzika. Sa neba polako poče da slabi i pulsira crvena koprena dijamanta.

ZATAMNjENjE
ODTAMNjENjE

40. ent. Odaje u dvorcu Despota Brdimira – dan

Brdimir pored prozora, začuđeno gleda u nebo. Dvorac podrhtava od zvuka muzike čarobne svirale. Ledeni akrepi su uzrujani. Ledena vila besna.

AKREPI:
Šta je ovo? Ledena Vilo, šta se ovo događa.

LEDENA VILA:
Muzika, muzika nam steg studeni otapa, Brdimire. Moramo pronaći izvor zvuka. Akrepi moji ledeni, razletite se ledenim prostranstvom. Svirca što ovu nesnosnu muziku svira morate mi naći hitno!

Ulaze akrepi stražari.

AKREPI STRAŽARI.
Ne moramo da ga tražimo, on je sam došao, moćna vilo.

LEDENA VILA:
Šta!? Ko se to usudio?

KAPETAN AKREPSKE STRAŽE:
Jedan vilenjak, bez krila, sa sviralom zlatnoga pera u rukama.

LEDENA VILA:
(Iznenađeno i pomalo uznemireno.) Zlatno pero!

KAPETAN AKREPSKE STRAŽE:
Eno ga podno zidina dvorca. Vaše ime priziva i uporno u sviralu duva.

AKREPI:
Bedni obeskriljeni vilenjak na dvor nam udara... Sledičemo ga, slediti!
 
LEDENA VILA:
Ne znam kako mu je to pošlo za rukom, ali uz njega je moć zlatnog pera.

AKREPI:
A uz nas moć večitog leda. Lednike, lednike na njega bacićemo!

LEDENA VILA:
Leda, još leda mi dajte, moćni vetrovi polova severnog i južnog. Zlatno pero moramo zalediti.

Ledena vila veliki vetar u kovitlac sprema.

41. ext. Ispred Brdimirovog dvorca – dan

Na Milana, koji je podno zidina Zimijskog dvorca, padaju stotine oštrih lednika. Milan zasvira još silnije. Lednici se namah istopiše. Veliki ledeni vetar se Milanu pod noge uvuče i u vazduh ga diže, a on muzikom svojom od vetra povetarac stvori. Muzika poče da topi zidine ledenog dvorca, koji polako nestajaše. Milan pogleda put neba. Crvena koprena dijamanta već je skoro isčezla.

42. ent. U dvorcu Despota Brdimra – dan
Sve se ruši. Ledena vila je besna. Brdimir je uplašen.

AKREPI:
Gde je moć naša, Ledena vilo. Zar je tako oslabila da je beskrili vilenjak u prah pretvara. Vilo!!!

LEDENA VILA:
Moći su moje nemoćne pred muzikom zlatnog pera. Vreme je da se put polova juga u severa uputimo. Brdimire, ruku Brdimire!

Ledena vila hvata za ruku Brdimira, koji unezveren, još ne shvata šta se dogodilo.

BRDIMIR:
A moja žena?! Kada ću ja da dobijem moju ženu...

43. ext. Nebo iznad Brdimirovog dvorca – dan

Ledena vila nestaje put horizonta, beži u najviše visove. Na nebu sve jasniji Gordanin lik. Crvena koprena je nestala. Dolinom gongorzijskom se sunce rastoči, a Vilinska šuma posta namah vidljiva.

44. ent. Gongorov dvorac - dan

Na prestolu smrznuti Car Gongor, oko njega beživotne carske drvoseče. Tu je i vilinska kraljica pretvorena u lednik, debela Berta, Gerda i Tufna. Čarobna muzika je sve jača, a crvenilo sa neba je sve slabije. Budi se i priroda. Drvoseče se bude i pretvaraju u vojnike. Kraljica Vilena se lagano budi i stersa led sa sebe.

VOJNIK:
Svetli Care, led se topi. Crveni dijamant nestaje sa horizonta!

Gongor se budi uz stravičan krik.

GONGOR:
Moje srce! Moje srce!!!

VOJNIK:
Srce vam se od leda oslobodilo. Car Gongor više nema ledeno srce!

U odaje ulazi Drvenko. Oko njega mnoštvo svetlucavih vilenjaka.

DRVENKO:
Kraljice, kraljice Vilena. Jeste li dobro?

KRALjICA VILENA:
Dobro sam, dragi Drvenko, dobro.

DRVENKO:
Milan je uspeo.

HOR VILENjAKA:
Slušajte kako predivnu muziku svira. Sve se topi.

VOJNIK:
Eno, pogledajte, ruši se Brdimirov ledeni dvorac. Ledena vila beži put ledenih polova.

HOR VILENjAKA:
Sneg zimijski nestaje... Ledena vila beži! Ledena vila beži!!!

GONGOR:
Vilena, hoćeš li mi ikada oprostiti, meni ludom starcu...

KRALjICA VILENA:
Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje, moj Gongore. Sve je dobro što se dobro svrši.

GONGOR:
Dobra moja Vilena!

KRALjICA VILENA:
Dobri Care naš!

Vilena i Gongor se zagrle. Odjednom čuje se Gerda koja se bori za vazduh. Debela Berta se odmrzla i nastavlja da plače, stežući Gerdu. Tufna laje i glođe Bertinu nogu.

GERDA:
Zašto sada plačeš, pobogu?

BERTA:
Od sreće!

Dolazi Gavrana. U rukama joj prah Milanovih krila.

GAVRANA: (Cinično.)
Sve je dobro što se dobro svrši... Pih. Nije nego... Šta je dobro? Ništa nije dobro! Pogledajte kako me je vatra svu oprljila...

DRVENKO:
Gavrana, Gavrana, samo kukaš. Šta ja da kažem. Satima sam skupljao moje polomljene grane po reci.

GAVRANA:
Ma baš me briga za tvoje grane...

DRVENKO:
A mene za tvoje perje...

KRALjICA VILENA:
Neka, neka... Izrašće nove grane na tebi, Drvenko, i novo perje na tebi Gavrana. Opet će se carstvom našim šume zazeleneti. Samo kad se sunce u Gongorziju vratilo...

HOR VILENjAKA:
Sunce nam se vratilo, sunce nam se vratilo!!!

GONGOR:
Bilo je ovo veliko iskušenje za sve nas, ali smo otrajali, zahvaljujući najprisebnijim među nama. Svi smo po nešto izgubili, i svima nam je naš gubitak najstrašniji. Ja sam ostao bez svoje kćeri mezimice, Gordane...

GAVRANA:
A Milan... Milan je ostao bez krila. Pogledajte šta je od njih ostalo. Sam prah!

DRVENKO:
Nikada više neće moći da leti. To će mu slomiti srce...

HOR VILENjAKA:
Mi ćemo mu dati naša krila...

KRALjICA VILENA:
Ne vredi, deco. I sami znate da ne vredi... Svaki vilenjak se rodi samo sa svojim krilima. Ako mu se krila u prah pretvore, zauvek je prikovan za zemlju... Milan je učinio plemenito delo. Žrtvovao je svoju besmrtnost zarad sreće svih nas. Njegovo srce zauvek će krilato biti!

Uz muzički akcenat, na nebu se pojave dve nove svetleće tačkice.

DRVENKO:
Pogledajte, nešto se pomalja na horizontu, odmah podno sunca.

GAVRANA:
Kakve divne svetlucave zvezde.

GONGOR:
To nisu zvezde. Pa ono je...

HOR VILENjAKA:
Princeza!

GONGOR:
Moja kćer je živa!

DEBELA BERTA:
Lepa moja Gordanica, sa onim pikljavcem...

GAVRANA:
Hej, sa njom je Milan.

DRVENKO:
On leti. Bez krila jezdi po sunčanom nebu!

HOR VILENjAKA:
Milaneeee, Milaneee...

45. ext. Na sunčanom nebu iznad Gongorzije – dan

Gordana i Milan. Lete bez krila. Na krilima ljubavi. Muzika je sve jača i sve čarobnija. Oni zagrljeni, srećni. Gongorzija ozelenela, oživela, u suncu okupana zemlja.

46. ekst/ent. Gongorove odaje – terasa dvora – dan

Car Gongor i Kraljica Vilena zagrljeni, Gavrana u Drvenkovoj krošnji, vojnici, svi mašu put neba u pravcu Gordane i Milana. Berta jednom rukom steže Gerdu, drugom maše. Gerda se bori za vazduh i takođe maše. Tufna laje.

47. ext. Na sunčanom nebu iznad Gongorzije, ali i dole podno dvorca – dan

Gordana i Milan mahnu ka dvorcu i odlete, beskrili, visoko put sunca. Za njima se roje vilenjaci koje prati svetlucavi čarobni prah.
A dole, podno zidina zamka Mandros u vodi, kanalu koji opasuje dvorac. Nervozan je. Viče.

MANDROS:
Mrzim vodu! Mrzim vilenjake! Mrzim srećan kraj!

Zverko ga teđiteljski poliže po glavi.

ZVERKO:
Ne budite na kraj srca, gazda. Još uvek imate mene. Ja ću vam pomoći da postanete car umesto cara.

Mandros je još nervozniji. Uzme čarombni štap i zamahne, ali se Zverko izmakne. Štap udari u lokvanj i odjednom od lokvanja postane najlepša kost na svetu. Ogromna je. Zverko je oduševljen.

ZVERKO:
Gazda, moći vas još nisu napustile. Pa to je sjajna vest!

Mandros još jednom zamahne, ali ovog puta je precizniji, što za posledicu ima još jednu veliku čvorugu na Zverkovoj glavi.

A na nabu, Milan i Gordana lete. Lete na krilima ljubavi. Pravo put sunca.

PESMA LjUBAVNA (off):  
U svakom srcu hladnoće ima
i kad je leto, i kad je zima
tvoje je srce samo tvoje
dok jednog dana ne sretneš moje.

I tad se budi u njemu plima
tek tada saznaš kol'ko te ima
kroz vatru strašnu zna da vodi
ono se samo u tebi rodi.
    
NISU SVA KRILA DAROVI VILA
NEKA SE STEKNU KROZ BITKU NEKU
TVOJA SU KRILA U TEBI BILA
LjUBAV KAD NOSI, TEK TAD ZNAŠ KO SI.


ZATAMNjENjE
KRAJ