baner-zeljko

ŽELJKO HUBAČ - dramski pisac

Pozorišna kritika o predstavi "Bizarno" u NP Beograd

„Bizarno“ u Narodnom pozorištu

Šta gledati u pozorištu? Kritičaru ovih dana nije teško da na to odgovori jer je izvedeno nekoliko uspešnih premijera. Predstava „Bizarno“ na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta zadovoljiće sve aspekte gledaočevog očekivanja. Dobar komad, sjajna režija, izvanredna gluma. (...)

Komad “Bizarno” Željka Hubača je 2010, na regionalnom festivalu u Bosni i Hercegovini proglašen najboljim savremenim tekstom, mada je predstava rađena po toj drami (u izvodjenju Pozorišta iz Zenice) bila takva da su je, prilikom gostovanja u Beogradu – gledaoci napuštali. Sada, u režiji Snežane Trišić i produkciji Šabačkog i Narodnog pozorišta u Beogradu, to je komad nove snage i smisla. (...)

Režija mahom ignoriše stereotip novobeogradskog lokaliteta i dramu jednog tamošnjeg solitera, sa kojeg stalno neko skače u smrt, otvara za širu društvenu i priho analizu. Ovdašnje devedesete, postaju bilo koje godine, a pad u mraku tako blizu. I moguć iz najrazličitijih pobuda. (...)

Tri slike i po tri potpuno različite uloge za svakoga. Miloš Đordjević, Nikola Vujović, Suzana Lukić, Sonja Milojević; malo je reći da glume punom snagom, sto posto. Igor Djordjević ide i do sto deset. (...)

Branka Krilović

Radio televizija Srbije, Dnevnik, 23.oktobar 2013.


Životi iza rešetaka

„Bizarno“, Željko Hubač / Snežana Trišić, Narodno pozorište u Beogradu, Scena Raša Plaović

Predstava „Bizarno” rediteljke Snežane Trišić, nastala na osnovu drame Željka Hubača, sačinjena je od tri tragikomične priče koje se dešavaju u novobeogradskom soliteru. I tekst i predstava su dati u maniru novog brutalizma, evropskog stila u dramaturgiji razvijenog sredinom devedesetih godina, sa kojim dele specifičnosti bavljenja likovima sa margine, narkomanima, ubicama, samoubicama, kriminalcima, zatim direktnog označavanja nasilja, fragmentarnu formu, kao i upadljiv uticaj filma, radikalnijih poetika Kventina Tarantina ili Denija Bojla. Režija Snežane Trišić nije bežala od scenskih surovosti, naprotiv, one su na sceni vrlo eksplicitno prosute. Ono što je rediteljka donela novo i što je posebno vredno u njenom čitanju, jeste uključivanje poetičnih prizora koji unose dragocene simboličke tonove. Na primer, neverbalne međuscene u kojima se glumac Nikola Vujović mučno koprca na sajli, u vazduhu, snažna su dopuna osnovnoj sirovosti radnje, njihova kontrateža, intrigantni poetički komentar.

Za vrlo pozitivan utisak o ovoj crnohumornoj predstavi najviše su zaslužni izuzetni glumci – Igor Đorđević (Martin, Rili, Dejan), Nikola Vujović (Điđa, Saša, Gaga), Miloš Đorđević (Voja, Milan, Biksa), Sonja Milojević (Katarina, Majda, Svetlana), Suzana Lukić (Mina, Ksenija, Iva). Oni su utrčavali iz lika u lik i posvećeno gradili psihološki verodostojne portrete žrtava pakla ratova devedesetih godina, ljude koji su otišli u emigraciju ili bespovratnim putem nasilja i kriminala, pri tome zaista virtuozno iznoseći mnogobrojne potrebne transformacije koje fragmentarnost teksta i odvojenost priča zahtevaju. Scenski prostor je potpuno beo i kos, sa metaforičkim značenjem pada, ali optimistički obojenog (scenograf Darko Nedeljković). Bučna muzika trubača je u korenu rituala užasa, ona kao da diktira zversko ponašanje likova, čime se aludira na užas uticaja politički iskrivljene nacionalističke retorike (kompozitor Srđan Marković).

Ana Tasić

Politika, 20. oktobar 2013.


Na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu, prošle je nedelje premijerno odigrana drama „Bizarno“ Željka Hubača, u režiji Snežane Trišić, sa Igorom Đorđevićem, Nikolom Vujovićem i Milošem Đorđevićem u glavnim ulogama.

Bizarno se odnosi na sve što je krajnje neobično, čudno, nastrano. „Bizarno“ Željka Hubača vraća u Beograd devedesetih, na čudno, nastrano mesto gde sve radi protiv normalnog socijalnog života; kriminalci vode kolo ruku pod ruku sa načelnicima policije, a preživljava se na heroinu i viskiju, ili se uopšte ne preživljava. Na svakom koraku se život gubi, bilo od svoje ili od tuđe ruke. Sve normalno je ili izgubljeno na nekom od okolnih frontova, ili se izgubilo u emigraciji; u gradu je ostao talog, mešavina mufljuza i nesposobnih slabića, da nastave život. Ostale su i žene, u stalnom prilagođavanju, u laviranju između mučenice i kurve.

To je milje iz kojeg Hubač zahvata petnaestak likova i smešta ih u tri paralelne priče koje se tek na samom kraju spoje. U prvoj se, na novobeogradskim krovovima, sreću dvoje narkomana, jedan samoubica i jedan siledžija-razbijač; u drugoj povratnik sa ratišta, istina ne domaćeg već avganistanskog, ne prepoznaje više dvojicu svojih najboljih prijatelja, niti devojku zbog čije je Zelene karte i otišao u taj Avganistan, niti shvata šta je to od njih postalo; u trećoj se lokalni mafijaški bos pokazuje na delu, usput otkrivajući deo kriminogenog miljea u sprezi sa policijom. Iza te tri priče ostaje šest leševa, nekoliko polomljenih ljudi i jedna trudnica. To dete, ako preračunate, je ona generacija koja nam već kuca na vrata. Kuca nogom.

Preciznu sliku daje Hubač, zastrašujući je ovaj spomenar za svakog svedoka vremena, jer naravno – mnogo se pozaboravljalo. U čitavoj priči nedostaju još mediji, kao segment bitno zaslužan za izgradnju tog mraka. Taj mrak bi se još teže gutao da ga Snežana Trišić, zajedno sa hvale vrednom glumačkom ekipom, nije podigla na nivo groteske i smehom kao ventilom omogućila racionalnu spoznaju. Učinila je još jedan zaokret, po kojem pet glumaca igra svih 15 likova, čime se iz realističnog prosedea „Bizarno“ uzdiže na nivo metafore, jer sve su to manje-više isti ljudi koji se kuvaju u sopstvenom – e sad, čemu? Tu predstava ne daje odgovor.

Ali, prepoznaćete ih sve; te političarske gnjide i lokalne mafijaške bitange; njihove pomagače i njihove kurvice; političarske kurvice, firmirane i prestižno zaposlene na državnim jaslama; narkomane i alkoholičare; izgubljene povratnike koji nisu mogli ni da sanjaju šta će ih dočekati u otadžbini. U vrhunskoj, retko viđenoj interpretaciji, što se posebno odnosi na Igora Đorđevića i Nikolu Vujovića, koji kao da se između sebe nadgornjavaju ko može bolje. Obojica igraju po tri lika, svih šest nedvosmisleno drugačiji, svi odigrani vrhunskim sredstvima. To je, prosto, vrh vrhova glume. Međutim, takođe su jaki, duhoviti Miloš Đorđević, potresna Suzana Lukić i Sonja Milojević.

Jasna, minimalistička scenografija Darka Nedeljkovića, sastavljena je od belih ploha koje sugestivno predstavljaju i opasno iskrivljen krov, ali i luksuzni stan i suterenski kafić; odgovarajući, savremeni kostim Marine Medenice.

Sve u svemu, jedna odlična, potresna predstava, gotovo bez greške, posle koje ne možete da se ne zapitate – šta nam to bi, šta smo to živeli? A onda neminovno sledi i ZAŠTO? Jer, iz ove vremenske perspektive, sve to deluje krajnje čudno i nastrano; upravo – bizarno.

Aleksandra Glovacki

Radio Beograd

Program 202, „Kultura“ 18.10.2013

 

(...) žanrovski i tematski višeslojna, društveno aktuelna i referentna predstava, pre svega zahvaljući promišljenoj, kreativnoj režiji i ubedljivoj glumačkoj igri. Na taj način su tematska i dramaturška čvorišta teksta domišljena i nadograđena u jednu kompaktnu, ubedljivu (...) pozorišnu celinu. 

Slobodan Savić
Radio televizija Srbije
„Čitanje pozorišta“ 4.10.2013. 

Vesela studija tuge

Željko Hubač „Bizarno“ u režiji Snežane Trišić, produkcija Narodno pozorište u Beogradu i Šabačko pozorište

Komad „Bizarno“ sastoji se od tri, naravno bizarne priče. Radnja u prvoj se događa na krovu, druga negde u sredini solitera i treća nešto niže. Ovaj vertikalni raspored radnje svoj puni smisao i dramaturško opravdanje dobija na samom kraju priče o svakodnevici koja, očekivano, nije vesela. Glavni junaci su, tipično za današnju Srbiju, narkomani, dileri, sponzoruše i kriminalci.

Autor ove, da tako kažemo vesele studije mračnih tema i tranzicione tuge, samim naslovom sugeriše kako je reč o nizu bizarnosti, da-ne-poverujete-šte-je-bilo događajima koje potom uokviruje konačnim rešenjem. Radnja tri različite priče objedinjena je sinhronizovanim letom samoubica koji padaju istovremeno na automobil lokalnog dilera droge, ali i direktno u treću priču, čime bivaju povezane ne samo po mestu i vremenu radnje već i na nivou osnovne metafore komada.

Rediteljka Snežana Trišić se povremeno dvoumila kojem će se privoleti carstvu. Da li da u prvi plan istakne društveni kontekst, da se posveti kritici naše takozvane stvarnosti, izabere neku vrstu satiričnog pristupa ili da se usresredi na ono što ovaj komad takođe jeste – izrazita stilizacija neočekivanog.

Ono što ovu predstavu, pored ostalog, čini zanimljivom jesu glumačka ostvarenja, pre svih igra Igora Đorđevića. Reč je o glumcu koji ima zavidan angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu, koji igra velike uloge i značajne likove u brojnim predstavama ovog teatra. Međutim, Đorđeviću su uloge tri junaka koje igra u predstavi „Bizarno“ otvorile prostor da zasija svojim darom za komično, da se efektno prošeta kroz tri različita lika, istovremeno uspevajući da prodre u dubinu ponora nad kojim oni lebde.

Dobar utisak predstava „Bizarno“ ostavlja zahvaljujući i ekspresivnoj igri Nikole Vujovića, brzoj igri Miloša Đorđevića, diskretnoj tuzi koju emituju junakinje Suzane Lukić i glumačkom šarmu Sonje Milojević.

Željko Jovanović

Dnevni list „Blic“, 30. novembar. 2013.

Marginalci na ravnom krovu solitera

Razapeti između prohteva i mogućnosti, vlastitih poriva različitih vrsta i iskušenja koja ne umeju da prevaziđu, često u situacijama na ivici smrti, junaci drame „Bizarno“ odraz su takozvanog vremena tranzicije, koje nikako ne prolazi (...) Piscu je pošlo za rukom da formira funkcionalne i jezgrovite dijaloge, što potpuno odgovara savremenom načinu komunikacije. Očigledno da se autor drame bavi jednim zatvorenim svetom čiji su akteri omeđeni vlastitim različitim traumama, manama i opsesijama. Oni se sa svojim kompleksima bore na različite načine, ali najčešće agresijom i dvostrukim odnosom prema okolini, ali i samodestrukcijom. (...) Tako je egzistencija između života i smrti – njihova bizarnost. (...) U anglosaksonskoj kulturi reč „bizarno“ je često korišćena kao sinonim za groteskno ili za – drsko u pojavnosti. (...) Prostora za groteskno, kada je reč o scenskoj postavci predstave „Bizarno“ svakako ima, jer je i pisac tretirao pojedine scene akcentujući grotesknost odnosa među licima ili pak situacija u kojima se nalaze. (...) Glumci su pokazali zavidnu moć transformacije izraza (...)

Raško V. Jovanović, pozorišni kritičar

Nedeljnik „Pečat“, Beograd